Пређи на садржај

Поп Ћира и поп Спира/19

Извор: Викизворник


Глава деветнаеста


Из ње ће читаоци видети да су имали право наши стари кад су рекли ону златну пословицу: »Тешко своме без свога!«

После пола сахата кренуо се поп Спира да погоди кола. Обишао је онако успут све паоре који кочијаше. Био и код Пере Боцкалова, и код Проке Циканова и код Раде Карабаша, а и још код неких; и ни код једног није нашао честитих арњева, а где би их и било, ту је опет газда на путу. Остаде му још само газда Пера.

Поп Спира уђе унутра у кућу газда Пере, и баш га затече у кући где седи у ходнику па круни кукуруз.

— Помоз’ бог, Петре синко!

— Бог вам добро дао, господин-попо! — рече Пера и скочи са столице, остави брзо лулу из уста у један ћошак, па скиде шешир и пољуби г. попу у руку.

— Па, како је? Како? Радиш ли, је си л’ вредан? — пита га поп Спира. — Па мет’и тај шешир на главу, Петре синко, покри’ се, покри’!

— Та, ето, кол’ко могу, господин попо, и кол’ко, што кажу, морам! — »Ааа, један по један!« — рече у себи газда Пера Тоцилов, и намигну ђаволасто испод шешира.

Јер исти газда Пера није нико други него добро познати нам синоћни Пера Тоцилов, коме је Нића боктер дошао и код њега се добро почастио, као што је стрпљивим читаоцима добро познато из главе шеснаесте. Домаћин је Нићу почастио, а овај је то, бога ми, и заслужио, јер је тога вечера нарочито дош’о био Пери Тоцилову. И док су они тамо певали и кикотали чешљајући перје, дотле је Нића исприповедао све, и додао да ће му сутра оба попа доћи на ноге да се погађају да их вози. Морају путовати, а сем њега нико нема онаке арњеве и онаке коње. »Па немој да срамотиш своје красне коње, па да и будзашто возиш — саветовао га је Нића. — Та видиш ли како ти је запала сикира у мед, па није да је само сикира, нег’ и сво држаље. Зато буди паметан, — к’о и увек што си био — па не испушћај! Та, знаш како они нас деру кад је неко од наши’ у невољи; кад се, на прилику, жени! Та, волијем поповску крајцару нег’, што кажу, трговачку форинту! Та сети се само шта нас парокијане кошта само оно једно њио’во »Господи помилуј«, и »Подај господи!« — учио га је оне вечери Нића; и све је то сад пало на памет газда-Пери Тоцилову, кад је видео поп-Спиру у својој авлији.

— Ето, ја сврн’о мало! — отпочиње поп Спира разговор. — Видим те у авлији, па рек’о: дај да свратим мало код нашега газда-Петра... А, ти увек вредан!

— Па фала... Фала вам, господин-попо, који сте ме се сиромашка сетили.

— Е, мој синко, ниси ти сиромашак. Ти си човек газда, кад ти можеш да држиш коње само через газдашага и сватова.

— Та, господин-попо... и ви како диваните да је, ал’ није... Јадан ми газдашаг! Него крпарим, крпарим к’о нико мој. Какви сватови; зар је мени до њи’. Него, ето тако мало њивице, мало ’раним свиње, мало кочијашим, — па крај с крајем. Тавори се, господин-попо, од талијанског рата и откако изиђоше ове сексеруше банке, све горе; па док могу, — добро, а кад удари руда у брег, а ја ћу, што кажу, »аљку на батаљку«, па ил’ у Срем преко, ил’ још даље у Сервију... А засад још помало од кочијашења...

— А имаш ли ’асну од кочијашења?

— Па... к’о што реко’, не дај боже и горе! А, што рекосте »’асна«? Ех, а ко данас има ’асне од рада? Нико! А паор ни толико!

— А јеси л’ бар мајстор у том послу?

— Та, сад ја нећу ништа да диваним преко себе, него, ето, питајте друге људе, и Џиде и господу. Извол’те питати друге људе које је Пера Тоцилов возио, па питајте и’ јесу ли другог кочијаша после тражили!

— Е, лепо, лепо! Баш ми је мило. Па сад баш кад сам и онако беспослен, да се бар разговарамо... А, би л’, на пример тако, ово дана, возио?

— Та-а-а, оно, знате... — отеже Пера и почеша се, — видите и сами какав је белај напољу! А баш, да вам право кажем, и не би ми мило било сад на оваком времену... Лети је друго...

— А, дабоме да је лети друго. Лети може човек баш и пешке да иде... А, пошто возиш, на прилику, лети?

— А, као... кога, на прилику?

— Та, сад... кога било... ма кога... Лети, на пример... колк’о тражиш на дан?

— Па осам сребра...

— Много... А зими?

— Па дупло; шеснајст сребра.

— Хој, хој! То је бо’ме папрено, Петре синко! А у јесен?

— Па к’о и у зиму, шеснајст.

— То је, бо’ме, много. Много, много...

— Е, па јесен је, блато је, горе нег’ и сува зима ил’ снег.

— Та знам, Петре синко! Ал’ колико је дужи летњи дан него овај зимњи, — па ипак за зимњи тражиш дупло! ’Ајд’ десетица, и којекако.

— Е ал’ опет, ви заборавили колико је дугачка зимска ноћ. Па сву ноћ коњи једеду, а ноћ се отегне к’о гладна година... а коње треба ’ранити, па онда и’ добро можеш терати. Шта је десетица! Оде, што кажу, сва у коњску зобницу; »десетицу у зобницу!« 

— Ама много је, много!

— Па спрам кесе, господин-попо, и спрам чина. Оно, знате, што кажу, вандровкаша на путу човек и забадава узме у кола, ал’ оно је вандровкаш, а није господин. А господин што гођ боље плати, то све боље и за њега; припада му већа почест. А дика, што кажу, и риђи у таљигама, нек’мо л’ газди!

— Ја би’ се, знаш, ово дана кренуо на пут; онако, пало ми на памет, дошла ми воља да се мало разонодим. Па... реко’... дај да обиђем и припитам најпре нашег Петра.

— Е, фала, фала, господин-попо. И ја, што кажу, вас почитујем, и већ, онако сви у мојој кући... вас па вас... нико вас од моји’ друкчије и не зове него »наш господин-парок«...

— Па, кол’ко дакле тражиш?

— Па рек’о сам: шеснајст сребра.

— Осам... Петре.

— А па мало је, мало, господин-попо, није сад лето.

— Па пролепшаће се! Мора се пролепшати. Ето онај мој ми жабац каже да ће бити промјене, промјене набоље.

— Та каква жаба, господин-попо! Та како то опет диваните!? Та, сто жабаца да ми, не крекећу, него да ми натруковану облигацију даду, — па им не би веров’о. Та шта ће мени жабац, код мене живог! — Падаће ово, господин-попо, бар још читаву недељу дана! Познајем ја то по мени; та бољи ми жабац не треба! (Пера Тоцилов је некад секао дрва у некој спахијској шуми, и том приликом заостале му неке ситне сачме и сô, па од тога доба је боље и сигурније знао да предскаже сваку промену и време, боље и сигурније него и сам календар Стогодишњак.)

— Ама кад ти кажем, — уверава га поп Спира, — промјениће се.

— Та немојте ми, господин-попо, солити памет, та усољен сам ја добро, па зато тако и диваним. Кера био ако не потрефим! Та још мој покојни бáба (бог да му душу прости!) говорио ми је: »Синко Перо, говорио ми је он, кад киша пробије зору, пробиће и опаклију.« И то је баш тако к’о свето! Баш сам то добро утубио! Нема ту лепа дана још задуго, господин попо! Него четрнајст сребра, па да се сутра зором кренемо у име бога.

— Ама ти си, Петре, тако заценио к’о да си ти сам у селу.

— Па, господин-попо, мал’ те неће тај ђаво и бити! — Коме требају кола с арњевима — тај ме мора потражити... Јербо, што је било кола с арњеви по селу, то је сад све на путу.

»Видиш обешењака паорског како све зна. Тако и јесте; шта знаш!« — вели поп Спира у себи, а затим рече гласно: — Осам, осам, Петре. Доста ће бити и осам сребра. Па, ето, можеш, ако се стрефи, да узмеш још кога у кола.

»Ако нисам, и нећу!« — рече у себи Пера Тоцилов, а после додаде гласно: — Четрнајст, господин-попо; ’ајд’, дајте ето дванајст сребра и још једнога да узмем у кола, — да истерам бар тако ти’ шеснајст сребра. Ето, нађ’те ви још једног, па да вас возим не за осам него за шест сребра!
Размисли се поп Спира и после подужег размишљања, шетања и цењкања, пристаде напослетку. Попусти и Пера и погодише се за десет сребра.

— Добро! — вели поп Спира. — Десет, десет — али кад ти платим десет, ’оћу добро да тераш.

— Немајте бриге; к’о ајзлибан!

* * *


— После једног сахата дотрча Аркадија поп-Спириној кући и затече попа код куће.

— Које добро, Аркадија? — запитаће га овај.

— Добро је! Распит’о сам! Господин Ћира погодио је оног Перу, оног Тоцилова, да га сутра вози.

— Ето ти сад! Па и ја сам га погодио! Но; сад ће бити комендије!

— Па ви дакле заједно путујете! Е, то је баш к’о поручено! То је добро! Никад боље!

— Какво те »добро« спопало!? Та то баш не ваља!

»Ама то, то баш и ваља! Но фала богу, — додате Аркадија за себе, — добро ми је исп’о мој план за руком!« — А затим рече гласно: Е, баш фајн се стрефило!

— Како то мислиш?

— Па, ево, како! Сад се можете врло лако дочепати оног зуба.

— Е, ал’ како?

— Па, ево како сам ја то иштудир’о... Ако се кренете сутра зором, стићи ћете увече у Темишвар, — и онда нема никакве надежде. Зато се и немојте крећати ујутру, него пођите око подне, па онда морате ноћити у Ченеју код господин-пароха, оног, оног што га паори зову: Олуја, вашег и његовог пријатеља... А ја таки идем Тоцилову да му кажем да не преже зором, нек нађе какавгођ изговор — јер ви, казаћу му, не можете пре ручка да се кренете.

— Но, па добро, ал’ ја ипак, још не видим... Пак шта онда?

— Е, па сад каж’те ми, молим вас, још само ово: коме је исти поп-Олуја већи пријатељ, вама или господину Ћири?

— Поп Олуја!!! Та мени, мени дабоме! Те још какви смо пајташи а пријатељи били, и то још откад! Још од прве латинске! Та заједно смо, к’о деца, с катихетом »вертеп« носили; ја продуцир’о »цара Валтазара«, а он »Перу из Старога села Кера«. Та није било већег спадала у школи од њега! — Те још какав, какав пријатељ.

— Таман к’о што ваља! Кад је тако, а ви ћете му се онда моћи слободно повјерити; и онда гледајте па да вам он помогне да се дочепате зуба. Знате како је путовање... па јесење мочарно време, па прозебе човек... па вечера, па ондак разговор, па вино!... Та ви ме већ разумете... Може се... згодно је...

— Е, ал’ како ћу, како? Кад га он, кажу, чува к’о очи у глави; сваки час га загледа и пипа је л’ му на свом месту. Па баш и да га се дочепам, ал’ кад он види да га нема, а?

— Има и за то лека, немајте ви бриге! Ја сам се за све постар’о. Ево вам ово овде замотано. Па кад му склоните онај зуб, а ви му онда лепо подметните ово на његово место, — вели Аркадија и предаде му један мали замотуљак. — Ваљда га неће успут развијати...

Поп Спира га узе и размота, а кад виде шта је, а он се грохотом, слатко, насмеја.

— »Сеј ден јегоже сотвори Господ«!... Аркадија, човече, ти си мој избавитељ, ево, већ по други пут! Е, ако се још и сад извучем из шкрипца, нећу ти то во вјеки вјеков заборавити. Е, Аркадија, — рече поп Спира дигнувши зодовољно обрве, — ти си, ти си... формални штрањгов! — вели и тапка га задовољно по рамену.

— Хе, хе! — смеје се и снебива Аркадија.

— Али, како само, врагу, да ти то падне на памет, кад ти ниси учио никакве школе?!

— Хе, — вели Аркадија, па трља онако смирено поповски руке и увлачи снебивљиво врат, — учио сам, господине, какве сам мог’о... Учио сам, те још како учио! Свршио сам вам ја, господине, и ону тринајсту школу! — завршује Аркадија поносито. — А, после, сви су Провлакови мајстори за то; а и ја, ако ћемо право, треба да се зовем Провлаков!

— Ах, бадава — вели задовољно поп Спира. — Кажу: »Триста, без попа ништа!« Ако нико није, а оно ћу ја да је преокренем, па од сад нек се каже: »Триста, без црквењака ништа!« Ај, је л’ добро диваним? што рек’о наш Нића боктер. Што јест, јест! Право су рекли наши стари: »Тешко своме без свога!«


Поп Ћира и поп Спира - Сремац, Стеван