Pop Ćira i pop Spira/18
Iz nje će čitaoci videti kakve teškoće ima da savlada čovek koji mora hitno a u nevreme da putuje.
Utom uđe i Arkadija.
— ’Oću l’ da tražim kola? — zapita Arkadija.
— A, pa da bo’me! Samo se pogađaj, jer ti bar znaš paora! — veli pop Spira. — Obešenjak je. Kad te vidi da si u nevolji, a on onda ne zna ni za boga ni za dušu, već k’o veli: Kad si mi samo pao šâkâ! Pa onda već i ne zna šta da ište!
— Ta kome vi to divanite?! Ta zar će mi to biti prvi put da se pogađam! Ta umem ja, te još kako, da se cenjkam; ta ni brige vas! — hvali se Arkadija.
— Pa koga misliš da uzmeš? A? — pita pop Spira.
— Ta... sad... pravo da reknem, — nije baš, znate, ni lako. Jesenje je to doba... putevi pokvareni, a blato veliko...
— Da, da, to je nevolja jedna!
— A kako bi sad dobro došlo da imaš svoja kola i konje! — veli gđa Sida.
— He, to sam ti, Sido, i sam više puta pomislio, he... al’ šta ćeš!!... Da i’ držim, — skupa je rana; pa p’onda... oni odande, oni preko, — oni nam još i ponajviše smetaju! Čim čuju da ko ovamo kod nas u Banatu ima lepe konje, — odma’ se ustumaraju ti prokleti Bačvani! — Što ti ljudi imaju tu prokletu pasiju da ukradu konje od Banaćanina, — to je jedno čudo! — Pa, što ukradu — ukradu, ajd’ nek i’ nosi đavo; neg što još volu da namagarče gazdu kome ukradu konje!!... Eto, pre tri meseca kad su onom Néci ukrali konje, pa malo im što su odveli konje, neg’ mu još metli ular na vrat, pa otišli s konjima, a njega ostavili k’o nikog njegovog; a on kad se probudio, jedva su ga ukućani kurtalisali oni’ amova! Eto, tako! A još spav’o u štálogu; ’oće čovek da čuva svoje konje! Eno, od sramote još i sad ne sme čovek međ svet.
— A brani se, — prihvaća Arkadija. — »Ja sam, kaže Neca, mesečar, pa ništa ne znam šta je sa mnom, kaže, kad jedared zahrčem. Mogli su me, kaže, slobodno upregnuti u štajerska kola da i’ vučem i brez biča; ja, kaže, ništa ne bi’ znao! Nego fala im, kaže, što su bili ipak ljudi, pa nisu!«
— Eto, zbog toga me i mrzi da držim kola i konje, — veli pop Spira i priđe k prozoru, pa se zagleda u jednu staklenu téglu i gledaše je dugo.
Nastade počivka.
Mož’da je sada i to, maločas spomenuto, bio jedan razlog; ali ne manje jak razlog bio je i taj što je pop Spira, kao svaki pametan čovek i ekonom, voleo što jeftinije da prođe. Leti mu je bilo lako. Uvek je imao poneku priliku da putuje, jer se uvek desilo da je neko iz sela išao svojim poslom nekud. I kad sad g. popi trebaju kola, on se i poveze na njima, jer koji bi to parohijanin bio koji bi svome parohu odrekao kola! Ali sad u novembru mesecu slabo ko i preže konje. Ako ih ko i preže, preže ih samo u svatove, pa zato nijedan pop ne može više onako prilikom da se vozi, pa jedna nevolja! Kome se sad obrati, mislio je i slutio pop Spira, taj će mu sigurno naplatiti sad i ono što se, bog te pita kad još, badava vozio, pa će mu presesti sva vožnja zabadava.
Toga se bojao pop Spira, pa je zato i odlagao tu neprijatnost, i dočekao, evo, poslednji dan da pogađa kola. A posle, bacao ga je u brigu i njegov barometar u kući, jer onaj zeleni žabac u onoj staklenoj tégli na prozoru, pokazivao mu stalno od nekoliko dana kišovito vreme.
— Pa, šta ste rešili? — pita ga Arkadija.
Pop Spira ćutaše i jednako stajaše na prozoru i gledaše rasejano na teglu sa žapcem. Od ovo nekoliko dana gore imenovani je jednako bio dole na dnu. Tu se dan noć zadržavao, i u ne malu brigu bacao pop-Spiru i sve ukućane, a osobito Julu. Jer Šaca je dao čizme da se naglave i naglavke unapred platio, a Nika čizmar, drevna jedna pijanica, zatvorio i dućan i čizme, pa zapao u jednu birtiju već blizu vašarišta, pa već treći dan sedi uz gajdaša, a Šaca ostao u letnjim cipelama, pa ne sme nikud preko blata. A onaj u tegli ućutao se na dnu, šćućorio se, pa samo širi mehure, a nikako neće iz merdevine (koje su njega radi tu u tegli i nameštene) te da tako pokaže i nagovesti prolepšanje vremena. Sve se zabrinulo. Pop Spira ga gleda rasejano. Jula plače kad ga vidi, a gđa Sida skida gromove čim ga pogleda u onoj njegovoj vazdašnjoj pozituri. »Sav mi je zelen, — govorila bi gđa Sida kad bi god prošla kraj prozora. — Gledaj samo, molim te, kako se kapricir’o obešenjak jedan zeleni, pa baš nikako da se popne uz lotre, nego me gleda odande bezobrazno k’o kakva buljooka Čifutkinja! Grom te spalio, obešenjače zeleni!« Tako ga je grdila gđa Sida, ali on se ipak nije penjao iz merdevine.
— A... je si l’ što smislio? — zapita pop Spira Arkadiju posle dužeg ćutanja, ne mogavši duže da izdrži drzak i bezobrazan pogled onoga na dnu.
— Pa, da vi’te, i smislio sam... Samo ne znam ’oće l’ valjat’ štogođ — veli Arkadija.
— Pa šta si to k’o smislio?
— Pa, eto, to sam smislio. Da se vi morate pošto-poto dočepati onog prokletog zuba, da ga on nipošto ne uzmogne pokazati njegovom preosveštenstvu gospodinu episkopu. A krom toga, morate furt ostati na tom da, to jest, svega onoga nije bilo, čime vas on bedi u tužbi, da ga, to jest, niste gađali ničim. Vi samo kaž’te: »Ne znam ja ništa od svega toga, a on, kaž’te neka dokaže da je to sve tako bilo, k’o što on kaže.« Obraz je splasnuo, a zuba nema, — e, pa ondak nek dokaže ako je majstor.
— E pa to i ja znam, al’ to je đavo što je zub kod njega. Pa kako onda?
— E, pa to je i kod mene đavo, što se ni ja dosad, baš k’o za pakost, baš nikako da domislim: kako! Ja k’o mislim da potplatite kočijaša što ga bude odvez’o, — pa on da se kakogođ dokopa zuba.
— A znaš li bar koji će da ga vozi?
— Pa i neće ih biti baš na probiranje. Oni što su sad kod kuće, i što bi k’o mogli da voze, nisu se nijedan, kol’ko ja znam, pogodili.
— Ne znam koga da pogodim! ’Oće l’ Pera Bockalov?
— Man’te ga vragu! — odvraća ga Arkadija. — Skup je. A i ako se pogodite, imaćete komendije saš njim. On ima jedan lud običaj: vole, neg’ bog zna šta da mu date, da udari prekim putem, pa kad ga ukebaju, ko plaća štrof, nego onaj koga vozi.
— A Proka Cikanov?
— Izešćete se živi ako ga pogodite. Pipav je do zla boga, zato su mu i izdenuli ime pa ga niko u selu drukčije i ne zove nego Proka »Oćeš-Nećeš«... Svaki čas ima on nešto da radi; čas pali lulu, čas ga žulji čizma pa je svlači, pa onda ispusti bič pa silazi s kola i ide bestraga natrag, a vi sedite u koli pa čekate. Što drugima treba pola dana, njemu treba čitav dan, pa i dan i po!... A posle, pa i konji mu nisu nikakvi! Neke sremačke rage, pa k’o mačke sitni! K’o da šljive tera po vašarima... A što je najgore, nikad ne znate pošto ste pogodili kola. Kol’ko je onako na oči pipav i zavezan, — al’ da ga vidite kako ume da se svađa i da laže kad ga isplaćujete... Njega nipošto!
— A kako bi bilo da uzmemo Radu Karabaša? Aj? On baš lepe konje drži!
— Hu, ta man’te ga bestraga! Da je on samo polak dobar k’o što su mu konji, — bila bi jedna krasota! On dobro tera, doduše, al’ i on ne valja.
— Pa kad dobro tera, a šta ćeš više i bolje!?
— Bačvan je pa vole malo više da divani. I čim koja čarda — a, fala bogu, nisu retke — a on stoj: da napoji konje i sebe, a posle kad uzme uzdice u šake, a on tera k’o lud! Samo vikne: »Drž’te se, gospodari!« pa kad ošine konje, a gospodar ako se nije dobro u’vatio za lotre, izlete k’o da nikad nije ni bio u koli! E, to mu, eto, baš ne valja! Tako je priklâne vozio jednog Džidu iz Simikluša u Veliki Bikač, pa ga još kod Bočara izgubio iz kola, i tek kod Karlova opazio da tera prazna kola i ne vozi nikog. »A što ne paziš?« pcuju ga ljudi. »A što se ne drži ljucki!« brani se on; pa još ispadne da je drugi kriv. Pa bar da se češće okrene, ’ajde-de; nego kad natuče šešir na oči, a on se po dva sata ne okrene, nego samo viče i šiba konje, a sve leti blato na onog za njim u sicu, pa ne znaš kad si kavoniji, il’ kad ispadneš iz kola, il’ kad ostaneš u koli!
— O, o! — vajka se pop Spira.
— A posle, — nastavlja Arkadija konduitu Radinu, — ima još i tu ludu narav da ne da ničijim kolima ispred njegovi’ kola. Tàki potera pored nji’! A vešt je, obešenjak, da izvrne tuđa kola samo dok zapne levčom o levču!... I posle, ’oće da pije... i da se tuče usput. Čim je malo đornut, a on ’oće da peva. Pa što on sam ’oće da peva, ’ajde-de; nego što tera i onoga koga vozi da i onaj peva, pa ako ovaj neće, a on odma’ skida levču, pa tera s kola! Kaže, on je »nemeš«, pa baš i nije spao na to da kočijaši.
— Pa to je onda lud čovek!
— Lud, sasvim lud. Ne znaš ko je luđi, il’ on il’ oni njegovi besni konji. Trezan, i bože pomozi; al’ kad je pijan, niko s njim ne može da izađe na kraj. I pije, i bije se, i kupuje konje usput i plaća i pije aldumaš; on vas poveze, a neki deseti vas doveze, nikad ne znate ko će vas dovesti kad vas on poveze. Dobro tera, to je sve tako; al je nezgodan za jedno svešteno lice, k’o što ste vi, na priliku.
— E, pa koga ću, za ime boga, da uzmem? A kakav je onaj Pera Tocilov? Šta veliš, da njega uzmeš?
— Pa on će, da vi’te’, još i ponajbolji biti. A ima i dobre arnjeve. Kupio i’ baš tu skoro kad se prodav o neki štajervagen, pa skin’o i metnuo na svoja laka lepa kola. Njega, njega najbolje...
— E, vrlo dobro. Pa idi, pa se cenjkaj. Il’ kako bi bilo da ja sam odem? A, šta veliš?
— Pa mal’ te neće to najbolje i biti! A ja ću bar za to vreme da se natenani razmislim malo za ono i da raspitam je l’ gospodin Ćira pogodio kola i koga je pogodio; pa ako nije onda da ja sam to nekako udesim; ako bude k’o što ja mislim, onda smo »na konju«, gospodine. »Na konju« — dodade pouzdano Arkadija.
— ’Ajde, potrči — veli mu pop Spira — potrči, poradi k’o da se tebe samoga tiče.