Политичка прошлост Хрвата 33
| ←< 32. глава | ПОЛИТИЧКА ПРОШЛОСТ ХРВАТА Писац: Васо Чубриловић |
34. глава >→ |
Кад је почео светски рат затварања, интернирања, велеиздајнички процеси и стрељања без суда, била су на дневном реду на Словенском Југу. Заједно са Србима позатварано је и интернирано на хиљаде Хрвата, посебице из Далмације и Хрватског Приморја. Војнички притисак онемогућавао је давање израза икаквом народном расположењу. Битке се добијале и губиле, Монархија је слабила, одржавана само још од свог немачког савезника. У хрватски народ увлачила се стрепња од коначног исхода рата и јављала жеља да се добије неко јемство за будућност. О том се бринула његова интелигенција у емиграцији.
Још почетком светског рата избегло је неколико виђених хрватских политичара у иностранство да би могли водити борбу против Монархије. Међу њима су били најистакнутији Франо Супило, Анте Трумбић, Хинко Хинковић и чувени хрватски вајар Иван Мештровић. Ова хрватска емиграција заједно са неким избеглим Словенцима и босанским Србима створила је Југословенски одбор, као централни орган српско-хрватске политичке емиграције. Он је имао задатак да пред светским јавним мнењем заступа интересе Југословена из Аустро-Угарске Монархије и да заједно са српском владом спреми основу за изграђивање будуће југословенске државне заједнице.
Слично Хрватима и српски национални програм доживео је у деветнаестом веку своју еволуцију. Од Гарашанинових времена сви озбиљнији политички људи међу Србима уско везују питање српског ослобођења и уједињења са целокупним југословенским проблемом. Велики покрет код Срба и Хрвата у почетку двадесетога века да вежу своју судбину и заједнички реше своје национално питање, поред етничке измешаности која је физички онемогућавала њихово раздвајање, учинио је да су и србијанске политичке странке унеле у свој национални програм ослобођење и уједињење свих Јужних Словена. Српска влада дала је и службено изјаву у септембру 1914 у Народној скупштини да је ратни циљ Србије ослобођење и уједињење не само Срба, него и Хрвата и Словенаца.
У почетку светског рата и српска влада и воћство хрватске емиграције начелно је било сложно у томе да треба радити на разбијању Аустро-Угарске Монархије и на ствара-њу заједничке српско-хрватске-словеначке, југословенске државе. Само већ у првим разговорима Франа Супила као вође хрватске емиграције са Николом Пашићем и водећим српским политичким људима око будућег државног уређења показало се где ће бити главна препрека сређивању српско-хрватских односа све до наших дана. Пошто смо и данас склони да сувише олако ломимо штап један на другим а да добро и не испитамо узроке наших поступака, подвући ћу у кратким цртама ове разлике и покушати дати им тумачење.
Већ сам рекао да су српско-хрватски односи за српске државнике од Гарашанина на овамо били добрим делом практично-политичко питање при извођењу националног програма. Две су чињенице највише деловале код Срба задњих сто година да раде на стварању јаке југословенске заједнице: свест да се само једна велика и јака држава може одржати на Балкану; друго, од турске најезде Срби су се тако измешали са Хрватима, да је било немогуће решавати српско питање, а не засећи и у хрватско. То је био, може бити, главни разлог, зашто је сваки озбиљнији политички човек и у Србији, хтео не хтео, морао српском питању давати југословенски оквир и тражити неку основу, на којој би се изградила српско-хрватска државна заједница.
Ова српска тежња да приликом решавања свога, реше и хрватско питање, стварањем заједничке државе, морала је код њих наилазити на исте препреке као и код Хрвата. Ове препреке нису биле и код Срба тако мале, како то изгледа на први поглед. Пре свега, и они имају своју националну и државну традицију. Немањићка државна идеја била је главна покретна снага код Срба задњих векова. Она их је гурала из устанка у устанак, из рата у рат, да извојују своје ослобођење и уједињење и обнове стару државу. Црква, успомене, традиција и народна песма упућивали су их да та држава има да буде српска и изграђена према схватањима и осећањима српскога народа. У том духу стваране су и организоване Србија и Црна Гора. Али кад се у току XIX века почело проучавати практично извођење српског националног програма, наишло се на немогућност његовог остваривања без сарадње с осталим Јужним Словенима, посебице Хрватима. Међутим, од самог почетка појављује се сумња и бојазан да ће бити врло тешко изградити ову заједницу због великих културних и менталних разлика међу Србима и Хрватима. Срби су православни, Хрвати су католици. Искуства, која су Срби имали у верским питањима, говорила су им да ми на Балкану нисмо још тако далеко одмакли да можемо да прелазимо преко верских разлика. Затим разлика код Срба и Хрвата у схватањима о суштини државе као такве. Србин је у основи етатиста, њему је држава изнад народа. Тешко да и један други народ на Балкану има толико развијено осећање државе као он. Она за њега није везана ни простором ни временом, не постаје нагодбама и уговорима него се ствара ратним победама, а губи поразима. Зато је. његов национализам револуционаран и динамичан. Пошто држава постаје и одржава се ратом, она му је првенствено војно-одбранбена заједница, зато мора бити чврсто, централистички повезана и духовно и управно. Унитаризам и централизам у крви су српскога народа. На овим психолошким и етичким основима изграђиване су у XIX веку краљевине Србија и Црна Гора. И као што је Шумадија у току XIX века ослобађала једну по једну област у долини Мораве, припајала их себи, асимиловала и културно уједначила, тако је била и тежња српских државника у XX веку да слично ширењу Шумадије и старе Неманићке државе до Душана освајају покрајину по покрајину стапајући их, уједначујући, стварајући тако једну национално и културно јединствену државу.
Било је јасно свима политичким људима у Србији да ће бити врло тешко применити методе асимилације Ниша, Пирота и Врања на читаве земље и читаве народе. Примајући југословенски национални програм, они су морали из темеља да промене и своја схватања о народној држави и своје методе борбе и политичког рада. То није било тако лако ни људима са најширим концепцијама. У души сваки од њих је уверен да Србија мора да води југословенску националну политику, да мора да ради на стварању, у свом властитом интересу, велике југословенске државе. Ипак није се могла избећи зебња од новог пута, ни спречити жаљење за оним, толико милим, вековима изграђеним осећањима и схватањима једног целог народа. Зато је разумљиво колебање старије српске генерације, кад полази новим путевима српске националне политике. Онда се може разумети претставник те генерације, Никола Пашић, да и онако пипав, постаје још пипавији и опрезнији, кад је у светском рату пошао и он путем велике југословенске политике. Он није начелно противу заједнице са Хрватима. Мислим да је у томе код нас често пута погрешно тумачен, али хоће две ствари: прво да изврши уједињење Срба, њих да повеже и окупи око Србије и Београда; друго да будућу државну заједницу са Хрватима изгради по српским жељама и схватањима. Зато жели да зна, шта ће бити српско у будућој држави, то првенствено да осигура а Хрвате да прими у заједницу, тек онда, кад пристану на српску државну концепцију. тј. унитаристичко-централистичко уређење нове државе.
Франо Супило претставник хрватске емиграције у светском рату и типичан хрватски политичар, заступао је од самог почетка расправе са српском владом чисто хрватско тумачење југословенског државног проблема. У младости праваш, у зрелијим годинама Југословен, Супило скупља у себи све особине, тежње и погледе на хрватско питање, једног просечног хрватског политичара пре светског рата. У начелу, дубоко је уверен да је најбоље решење хрватског питања у оквиру југословенске националне и државне заједнице. Он признаје етничко јединство Срба и Хрвата, у та се питања Пашић и не упушта, али исто тако истиче оне велике разлике културне и историско-политичке међу Србима и Хрватима и тражи да се о тим разликама поведе рачуна. Прво питање на коме се разишао са Пашићем, то је начело по коме има да се изврши уједињење. Пашић у духу и традицијама Србије заступа начело ослобођења мачем и уједињења без плебисцита. Супило, опет, проповеда начело народности. Он хоће да се Хрватска исто онако уједини са Србијом, како се уједињавала 1102 с Угарском и 1527 с Аустријом: као слободан народ на основу хрватског државног права. Пашић жели у основи да добијањем југословенских аустриских покрајина прошири Србију уз Саву и Драву како ју је проширио низ Вардар. Супило тражи унапред признање слободне воље при опредељивању Хрватима и уређивање међусобних односа према традицијама и историском државном праву хрватском. Он види у Пашићевој тежњи освајачке планове Србијине, укидање историског државног права хрватског и права самоопредељења хрватског народа. Што се тиче будућег државног уређења Супило је иступио као прави Старчевићевац. Он је тражио да се поред Србије призна Хрватска као други центар будуће југословенске и државне заједнице. По њему, та заједница може се само одржати, ако се буду поштовале навике и традиција хрватског народа. Зато Југославија мора бити федералистички организована. Увиђајући и сам да у XX веку на положају, на коме ће се налазити нова држава, ипак мора бити са јачом централном влашћу, Супило је покушао да нађе једно компромисно решење и дао му је име „централистички федерализам“.
Супилово схватање о решавању српског-хрватског проблема долазило је као последица хрватског историског развитка, Живећи вековима у оквиру великих држава, увек у опасности, да буду национално и политички потлачени, Хрвати су се навикли на сасвим други став према држави него Срби. Тежак геополитички положај отежава им стварање самосталне државе, зато морају бити опрезни и не ратом и револуцијом, него путем пасивне резистенције, нагодбама и споразумима да у оквиру великих државних заједница бране свој национални и политички индивидуалитет. Док су Срби нација, они су народ у чисто етнографском смислу. Њихов национализам је статичан, еволуцион, а однос према државној власти увек неповерљив, воде борбу са њом и теже да путем што веће аутономије очувају према средишној власти, што већу самосталност. Код њих је народ изнад државе, зато су против јаке државе и сваког права, стеченог мачем, за самоопредељење и поштивање традицијама очуваних историских права земаља и народа. Из ових елемената изграђен је био став Франа Супила при расправи о решавању хрватског питања у оквиру југословенске државне заједнице. Њих ће се држати цео хрватски народ не само за време светског рата него и после њега све до наших дана.
Још од самог почетка борбу између српске владе и хрватске емиграције око Југословенског одбора ублажавао је притисак других народа на југословенске земље. Краљевина Италија ступајући у пролеће 1915 у рат против централних сила као главни свој ратни циљ истакла је претварање Јадранског Мора у италијанско језеро. Она је лондонским уговором од 30 априла 1915 добила од савезника обећање да ће јој се у случају победе дати далматинско приморје до Шибеника. Србији су за узврат савезници обећали Босну и Херцеговину са далматинским приморјем јужно од Шибеника. Тежња Италије да загосподари далматинском обалом н слаба воља савезника, посебице Русије, првих година рата да помогну стварање југословенске државе, деловали су на људе из хрватске емиграције да буду умеренији у својим односима са српском владом. Руска револуција 1917 мења расположење и на једној и на другој страни. Претседник Северно-Америчке Уније, Вилзон, уводећи своју државу у рат истакао је да се она бори за демократију и слободу свих потлачених народа у Средњој Европи. Под утицајем ових догађаја и српска влада и Југословенски одбор сматрају да је потребно утврдити неке основне поставке за изграђивање будуће југословенске државе. Дошло се до споразума закљученог на Крфу 12 јула 1917. У том споразуму предвиђено је стварање заједничке државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца као уставне и парламентарне монархије под династијом Карађорђевића, са једном територијом и једним држављанством. Устав новој краљевини донела би Уставотворна скупштина „основа целом државном животу, извор и утока свих власти и права“. Сам споразум предвиђајући заједнички устав и идеју унитарне државе, оставио је отворено питање да ли ће у том оквиру уређење бити централистичко или децентралистичко. Он је уствари био компромис међу српским и хрватским схватањем о уређењу будуће државе. Једним уставом, заједничким парламентом и заједничком владом са династијом Карађорђевића на челу државе, споразум је Србима пружао јемство да ће та нова држава и поред своје етничке мешаности бити, ипак, јака. Дајући могућност да се у оквиру унитарне државне идеје осигурају будућим уставом и шире аутономије појединих земаља крфски споразум излазио је и у сусрет хрватским захтевима. Да не говоримо о томе, да су већ самим тим, што су правили унапред са Хрватима овакав један споразум, пакт, Срби пристали на хрватске методе расправљања међусобних односа преко нагодаба и споразума; с тим су се одрекли првог, Пашићевог схватања о проширењу Србије и признали начело самоодређења као основицу, на коме се има да изради будућа српско-хрватска државна заједница. Зато се крфски споразум може сматрати као први корак за озбиљно међусобно споразумевање Срба и Хрвата.