Политичка прошлост Хрвата 34
| ←< 33. глава | ПОЛИТИЧКА ПРОШЛОСТ ХРВАТА Писац: Васо Чубриловић |
35. глава >→ |
Док се водили разговори и преговори међу српском владом и Југословенским одбором око будућег државног уређења, рат је трајао даље. Немаштине и глад постепено ломе отпорну снагу централних сила, посебице Аустро-Угарске Монархије. У јесен 1916 умире Фрањо Јосиф, а с њиме и она једина морална снага, која је везивала око престола хабзбуршке народе. Млади цар Карло није могао заменити ни по угледу, ни по искуству свога претходника. Незадовољство се гомилало код народа у Монархији и притешњен ратним недаћама цар је био присиљен да сазове Парламенте и Саборе својих земаља. Талас националних револуција тресао је већ његовим престолом. У пролеће 1917 Југословенски клуб у Бечком Рајхсрату издао је декларацију, позивајући се на начело народности и хрватско државно право тражио је уједињење свих југословенских аустриских покрајина „у једно самостално државно тело, слободно од сваког туђег господства и саграђено на демократској подлози а под жезлом Хабзбуршке династије“. За то време у народу расте нерасположење против Аустрије. Болнице су пуне лажних болесника и рањеника, а шуме зеленог кадра. Пад царске Русије омогућава продужење рата али Монархија је до смрти исцрпена, неспособно воћство са царом на челу не зна шта хоће, сваки час мења политику и, на послетку, губи узде из руку.
Револуционарно расположење на Словенском Југу расте из дана у дан у пролеће и лето 1918. Никакве немачке победе нису могле пољуљати веру да ће централне силе изгубити рат. Државни апарат попушта, нижу се демонстрације за демонстрацијама и побуне читавих пукова. Српско-хрватска коалиција у Хрватској, која се опрезно чувала за ове дане, немилосрдно искоришћава власт у Хрватској да без икаквог потреса изврши мирну ликвидацију Монархије. Узалуд покушава Беч да обећањима о преуређењу државе веже за себе народе, који су од њега бежали. Било је већ доцкан. Немачки порази у Француској у лето 1918 показали су и Јужним Словенима да је одлука у рату пала. Пробој солунског фронта 15 септембра 1918 био је почетак краја светског рата, али и Аустро-Угарске Монархије. 29 октобра те године Хрватски сабор проглашује уз клицање маса на Марковом тргу да разрешује „свих досадашњих државноправних одношаја и веза између Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације с једне стране и Краљевине Угарске и Царевине Аустрије с друге стране.“ „Далмација, Хрватска и Славонија са Ријеком проглашују се посве независном државом према Угарској и Аустрији, те према модерном начелу народности, а на темељу народног јединства Словенаца, Хрвата н Срба, приступају у заједницу народну суверену државу Словенаца, Хрвата и Срба на цијелом етнографском подручју тога народа, без обзира на ма које територијалне и државне границе, у којима народ Словенаца, Хрвата и Срба данас живи“.
Борба владе Николе Пашића и Југословенског одбора око извођења народног ослобођења и уједињења није престала ни после крфске декларације. Југословенски одбор је желео да се њему призна да буде претставник југословенских покрајина под Аустријом пред савезницима. Српска влада је то упорно одбијала остајући још увек на становишту да је Краљевина Србија као једина југословенска ратујућа сила позвана да претставља Јужне Словене пред савезницима. Југословенски одбор није њихов легитимни претставник, нити има на расположењу добровољачку војску као Чехословаци. Ова борба наставила се и после проглашења отцепљења југословенсвих земаља од Хабзбуршке Монархије. 31 октобра 1918 састало се у Загребу Народно веће свих југословенских покрајина. Оно се прогласило као легитимни претставник „Државе Срба, Хрвата и Словенаца“, која се „конституирала на територију бивше Аустро-Угарске Монархије.“ Народно је веће овластило Југословенски одбор да га заступа пред савезним силама. Претседник већа др. Антун Корошец, отишао је са још двојицом чланова у Женеву. Ту је био састанак између њега, претставника Југословенског одбора, србијанских странака и Николе Пашића и издана женевска декларација 9 новембра 1918. У њој је утврђено да ће нову државу претстављати у спољашњим манифестацијама заједничко министарство Срба, Хрвата и Словенаца. За то време продужиће влада Краљевине Србије и Народно веће у Загребу с отправљањем послова „сваки у свом унутрашњем правном и територијалном делокругу на редован начин, какав где постоји, док велика скупштина уједињених Срба, Хрвата и Словенаца, „конституанта“, изабрана општим, једнаким, непосредним и тајним гласањем свих грађана, уставом не пропише дефинитивно устројство државе. Тај устав ће бити основа целом државном животу, извор и уток свих власти и права и по њему ће се, у демократском духу, уређивати цео државни живот.“
У женевској декларацији победило је хрватско схватање о начину извођења државног уједињења. Народно веће је признато као равноправно српској влади, а Србија се овом декларацијом одрекла својих права на припајање српских делова југословенских покрајина бивше Монархије, због којих је и угазила у рат 1914. Она је с тим везала за споразум са Хрватима и Словенцима и решавање српског уједињења. Истина, декларација је предвиђала, слично крфском споразуму, да Уставотворна скупштина има да реши, како ће бити коначно државно уређење, али то није мењало чињеницу, да се признавала граница на Дрини и Сави. Зато је разумљиво да је извођење декларације наишло на непребродиве препреке.
Већ првих дана рада Народног већа, у јесен 1918, показале су се у њему две струје, једна унитаристичка и централистичка, која се позивала на начело интегралног југословенства, а друга федералистичка тражила је да се приливом државног уређења поведе рачун о традицијама и навикама хрватског народа. Прву струју у Народном већу претстављали су сви Срби и Хрвати из српско-хрватске коалиције. Другу заступају некадањи праваши код Хрвата и словеначки клерикалци. Зато, кад су стигле вести из Женеве какав је направљен споразум међу Пашићем и Корошцем, људи српско-хрватске коалиције потрудили су се да тај споразум оборе. Они су, пре но што се стварно и сазнало за његову садржину, прогурали кроз Народно веће одлуку да се прогласи уједињење са Србијом и иде у Београд. Унутрашње и спољашње прилике силиле су Народно веће на тај корак. Продирање Италијана у Далмацију, Истру и Крањску захтевало је што пре довођење српске војске. Народно веће ју је позвало; али приморским Хрватима у оној невољи није било до нагађања око државног уређења; они су желели да што пре имају ослонац у јакој државној заједници за борбу противу Италијана. Зато Смодлака и шаље претњу у Загреб, ако неће да иде у Београд, Далмација и Босна поћи ће тамо и без њега. Срби из бивше Аустро-Угарске отишли су у Народно воће у Загреб 1918 не да праве неку одвојену државу Срба, Хрвата и Словенаца од Србије, него да заједно с Хрватима иду у Београд, и да тако остваре јединство с осталим српским земљама. Разумљиво је онда да је ма и привремено стварање дуалистичког државног уређења наишло код њих на тако јак отпор, да се морало већ унапред онемогућити. Војвођани су сами на своју руку прогласили уједињење са Србијом, почели су то да раде и поједини срезови по Босни; талас је био тако јак, да је морао повући собом и Народно веће у Загребу.
У Хрватској је стање у ово време више него критично. Са свих европских фронтова враћала се војска изгладнела, болесна и десеткована кући; мали човек, Хрват, био је дубоко разочаран и очајан. Монархија је пропала у хаосу рата и револуције, а на њеним рушевинама почела се стварати нова држава на сасвим другим начелима него што је била стара. Хрватски сељак, дотле већином политички неупућен и неактиван, јер највећим делом није имао ни права гласа, још није био прожет југословенском народном мисли, која је већ скоро сто година загревала најбољи део његових школованих људи. Социјално запостављен, привредно искоришћаван, са још уским верским схватањима националних и државних проблема, он није могао тако брзо да схвати потребу једне државне: заједнице са Србима. Преокрет у јесен 1918 он гледа више са социјалне стране. Чим је пропала Монархија, он напушта касарну и жури се кући да доврши што је 1848 почео: узимање земље од племића. Зато пали њихове дворове и пљачка ратне шпекуланте. Овај покрет међу хрватским сељацима деловао је да је Загреб тако брзо попустио Београду, и позвао његову војску да уђе у Хрватску и заведе ред. Из овог социјалног, класног покрета хрватског сељаштва, из његовог неповерљивог и борбеног става према новој држави, развиће се од 1918 из мале предратне сељачке странке браће Радића велики Хрватски сељачки покрет.
Првог децембра 1918 г. прогласио је регент Александар пред изасланством Народног већа уједињење свих Јужних Словена у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.