Политичка прошлост Хрвата 32

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ПОЛИТИЧКА ПРОШЛОСТ ХРВАТА
Писац: Васо Чубриловић


Хрвати у светском рату

Видовдански атентат и светски рат, који му је следио, доказали су целом свету да је југословенско питање један европски проблем, чије се решавање више не може одгађати. Улазећи у рат против Србије 1914 Аустро-Угарска Монархија је као главни разлог навела да она буни њене југословенске покрајине па стога мора снагом оружја да брани интегритет својих граница. Стара Монархија од француске револуције на овамо није успела да нађе решење свога питања. После 1868 она је била потпуно у рукама Немаца и Мађара и води њихову политику. Да би се одбранила од навале других народа, Аустрија се бацила у загрљај новом Немачком Рајху. Овај ју је бранио, па је у светски рат угазио због ње 1914, али ју је постепено поново претварао у оно, што је у суштини била од свога почетка, у своју источну крајину, основицу за продирање на исток. То је против ње дигло све оне силе, које су имале животни интерес да спрече спуштање Немаца источном басену Средоземног Мора. С тим је била изречена смртна пресуда старој Аустрији.

Светски рат затекао је Хрвате у стању једног великог национално-политичког превирања. Постепено се стицало уверење, да династија није способна задовољити у оквиру своје државе оправдане хрватске захтеве. Код народног воћства све више се траже решења хрватског питања и изван граница Монархије. Њено везивање на живот и смрт са Немачким Рајхом и стварање моћног светског блока против њих од почетка двадесетог века говорили су хрватским политичким људима да први рат централних сила и тога блока, неће бити један обичан рат, него судбоносно обрачунавање које ће из темеља изменити стање у Средњој Европи, без обзира на то ко победио. Тежња нове Немачке да прокрчи себи пут на исток била је још пре светског рата тако очевидна, а положај југословенских, па и хрватских земаља, на путу из Средње Европе за Малу Азију геополитички толико важан да се није могло сумњати у то да ће око њих бити велика борба. Победи ли Немачка, она ће створити светско царство, а пре свега, од земаља Средњег Подунавља изградити јаку основу за даљу експанзију. Аустро-Угарска, хтели то династија и Мађари или не хтели, изгубиће своју самосталност а нарочито југословенске земље нису се могле надати нечем добром у оваквом случају. Светски рат 1914 почео је у знаку борбе Германа и Словена. Немачка, да је победила, немилосрдно би искористила ту победу према малим словенским народима средњег Подунавља. Зато није чудо да је највећи део хрватске интелигенције био у души против Немачке. Могло их је и бити у почетку светског рата и више, који се нису бојали победе централних сила, али што је рат даље одмицао, аустриске војске биле тучене, а немачка Врховна команда преузимала у своје руке вођење рата и у Аустроугарској, тим више се увлачила стрепња у срце, шта ће бити, ако победи овај моћни савезник.

Народне масе у Хрватској биле су добрим делом политички непросвећене, у многим крајевима, као у Босни и Херцеговини тек у процесу народног буђења. Добрим делом верски опредељене, вековима викле да у Аустрији гледају заштитника своје вере, оне су вољно ишле у рат и крвариле се четири и по године по свима бојиштима средње и источне Европе. Ова верност хрватских пукова Аустрији често пута је пребацивана Хрватима од званих и од незваних; мислим да се то није имало право. Задњих сто година хрватски народ имао је толико перипетија и често пута револуционарних идеолошких промена националног програма, да није чудо да широке народне масе нису могле да следе оном брзином развој догађаја, како је то њена напредна интелигенција желела. Било би мало превише тражити од једног босанског католика сељака, тек јуче колико толико национално освешћеног као Хрвата, да има ону ширину погледа на односе према Србима православним или ону меру критицизма према политици династије, како је то могао показати један хрватски школовани човек. Народи тешко стичу убеђења и навике, али их још теже мењају. Идеја југословенске националне и државне заједнице и сувише је ломила са прошлошћу и сувише је ишла унаточ старим животним. схватањима хрватских народних маса да би могла бити од њих тако брзо схваћена и примљена. Уосталом, није боље било ни у Немачкој и Италији за време њиховог уједињавања.

Највећа је погрешка од стране Срба упоређивати у овом случају Хрвата са собом. Срби су имали сасвим други историски развитак од Хрвата и сасвим друкчије стварали своје појмове о држави. У њих вије током историје изграђивано историско државно право, али зато не знају за компромисе по питањима државне идеје. Отуда код њих некомпромисност и према Цариграду и према Бечу, револуционарна динамика и стална тежња да на рушевинама Аустрије и Турске створе своју националну државу. Поред тога, што је врло важно, Аустрија је била католичка, а Турска исламска држава. Они су били православни. Да је место католичке Аустрије била православна Русија, тешко да би српске масе имале према њој друго држање, него што су хрватске имале према Аустрији. Не би било ни чудо код једног народа где вера толико утиче на политичко опредељивање.

Могућност немачке победе у светском рату поред свих успеха немачке војске изгледала је немогућа добром делу хрватске интелигенције. Зато је сама себи постављала питање, шта ће бити са хрватским земљама после пораза централних сила и распада Аустро-Угарске. Од илирског покрета рашчишћавали су се постепено основни појмови у хрватској националној политици. Од 1848 нико више не верује у заједницу с Угарском, од 1868, а посебице од Куенова режима, сумња се и у оправданост заједнице са Монархијом уопште. Од Анте Старчевића најрадије би Хрвати имали самосталну Хрватску, али се постављало питање: како је створити и како одржати. Светски рат са свима својим могућностима поново је показао Хрватима тежину геополитичког положаја њихових земаља. Хрвати нису могли извојевати себи посебан положај у Аустро-Угарској Монархији, јер су држали у рукама приступ Јадранском Мору а Немци и Мађари хтели су га имати у својим рукама. На страни противника Монархије налазе се Италијани и Срби. Италијани траже главни део далматинске обале, позивајући се на Венецију и свој културни престиж, а Срби залазе у борбу да отргну од монархије и припоје српским краљевинама Босну и Херцеговину и остале југословенске покрајине, где Срби живе измешани са Хрватима. Ова четири народа, подељена на два фронта у светском рату, тукли су се око хрватских земаља. Јасно је било да се и Хрвати морају определити, с ким ће ићи. Не верујући више у Хабзбуршку Монархију, закрвљени са Мађарима, бојећи се Немаца и бранећи своје приморје од Италијана, они су морали следити линији своје националне политике од илирског препорода на овамо и тражити сарадњу са Србима. Што је светски рат дуже трајао тим више је побеђивало код хрватске интелигенције ово схватање. Кад је почео, најбољи се део нимало није колебао да стане на страну великих савезника и Србије. У име хрватског народа истакнут је пред светским јавним мнењем захтев да се приликом будућег уређивања Европе и на хрватски народ примени начело народности. Тражи се стварање заједничке државе са Србима и Словенцима.