Пешлови и препелица

Пешлови и препелица
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Неко имађаше два петла, пак купи и препелицу припитомљену и пусти ју међу њих. Ови је почну кљуцати и терати који с једне који с друге стране. Бедна препелица сакрије се негде и почне оплакивати злошчастије своје, које је довело туђу међу туђе, гди је не могу трпети. А кад мало почас упази и петлове гди се почну дерати и туђи, утеши се говорећи: „Међер су ови зли и проклети који и сами себи очи ваду”.

Наравоученије

Нек се не уздамо да ћемо икада мира и покоја с онима моћи имати који између себе нису кадри у миру и слоги живити. Ко ће се у оне људе поуздати који живу с сродни своји у мрзости, вражди и неслоги? Који се између себе не љубе и не почитују, лудо се уздају да ћеду их други или љубити или почитовати. Злаје птица која своје гњиздо скврнави! Разуман и вредан човек кад мисли гди међу стране да се намести, он најпре иште да сазна како они људи међу собом живу.

У целој Албанији нећеш учена човека наћи, зашто ту сва мудрост и достојинство у пушки и ханџару стоји. Земље прекрасне, људи здрави, храбри и природно хитри и остроумни, но која полза кад су им сва ова прекрасна дарованија јестества из детињства на зло окренута и упућена? Тешко ту оном ко је миран и добар! Сваки час мора сваки готов бити убити, ако није рад убијен бити. Отети, упалити туђа села, разграбити, убивати, то су њихови всегдашњи и најмудрији разговори. Места великољепна, штоно реч — рају подобна, а у њима људи дивји зверови. Гди је највећа свобода, ту је најгоре смуштеније, јер је свобода без мудрих закона и прављенија дивја и зверска. Варвари варваре и неучени неучене никад нису у добар поредак довели и поставили. Хоће се просвештен владјетељ и силни закони.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.