Наход Симеон/30
5.
Пређашњи, ОМАР.
ОМАР: Скопчани су већ. О, какво блаженство обузима моје старе груди! Синане, царица је већ венчана. Још једно остаје, па да буде сасвим срећна.
СИНАН: Немилостиви старче, ти си мени благо отео, мене, ах,најнесрећнијим на свету учинио, и још ми с таквим речма долазиш! Иди, свирепи! Ти си црв живота мога?
ОМАР: Бедни младићу! Ти се усуђујеш моју совест опорочавати, која је чиста као данашње сунце. Знаш ли шта чиниш? Царицу си несрећом свезати хтео, и опет ти је неправо, што сам ја и тебе и њу од те несреће избавио! О, Боже, кад ћеш људма очи отворити, да познају оно што раде! — Ти си против њене воље желео њену руку добити, и ни мало се за то не трзаш. Мислиш да је твоје дело добро, јадни младићу? Царицу љубити преко њене воље, какав је ово порок!
СИНАН: Ти мене још кориш! Ко те је звао овамо? ¬Остави ме. Ја немам ништа с тобом. Остави ме и удаљи се од мене.
ОМАР: Па с тим хоћеш ли себи што помоћи? Синане синко, на какве мисли спадаш? Каква ће теби помоћ бити, ако те самог оставим, да јадикујеш и да тугујеш? На какву ће ти ово корист бити?
СИНАН: Ах, ја сам несрећан! Боже, могу ли се повратити? Ах, црв је вечити, који моју утробу гризе. Нигде ја покоја нећу наћи, нигде мира, нигде радости. Даноноћно ћу се мучити и уздисати и гроб тражити. Ах, нашто ми је свет, кад сунца нема, да ме обасјава?
ОМАР: Синане, дете моје, зашто гризеш моје старе кости, зашто ме твојим јадањем трзаш из оне радости, коју сам мало пре с чистом совешћу уживао? Зар ме не држиш за искреног теби; зар се не можеш
надати, да ћу ти утеху прибавити?
СИНАН: Остави ме, старино. Мени ће утеха сијнути кад ме у гроб понесу. Донде ћу се мучити и живети, и несрећу оплакивати.
ОМАР: Немој, синко. Послушај мене старца, који је дошао тебе утешити. Многе је он бедне на прави пут извео, неће ни тебе оставити.
СИНАН: Остави ме, Омаре. Моја је једна жеља да ме оставиш. Видиш да ти речи ништа не помажу. Остави ме овде. Ја друго ништа од тебе не иштем, него да ме се прођеш и да ме на миру оставиш.
ОМАР: О, синко, како моју душу вређаш! Ах, Синане, могу ли те оставити да жалиш на мене и да ме проклињеш? Немој, синко. Смилуј се на мене,
старца, који ће скоро пред лице Божје стати. Како ће ми бити, кад се сетим да сам тебе једног на свету у несрећу бацао, и да сам те оставио у њој венути? Ходи са мном. Ти ниси тако несрећан, као што ти се чини. Твоја врела крв теби нешчастије увеличава. Хајде да Симеона окрунимо, и да ти моју намеру откријем.
СИНАН: Ха, шта ћеш ти са мном, старче? Да ме сасвим убијеш? Није доста што губим и круну и царицу, него још да очима гледам како мога соперника срећа грли? Боже! То би терет био, под којим бих морао клонути.
ОМАР: О, Синане, Синане, како сам себе мењаш! Јеси ли ти онај Синан, који си непријатељма радо праштао; који си и највеће обиде заборављао, — и сад да те ова мала ствар тако понизи?! Где је твоја добродетељ? Зар ти себе за поругана држиш, што је небо другога за царичиног супруга изабрало, а не тебе? Или мислиш да си ти зато крив? О, ходи, Синане. Учини ми ово по вољи, заклињем те мојом к теби милошћу! Ходи, да и тебе усрећеног видим, па ћу радо очи заклопити. — Ти ћутиш? О, ходи. Не укидај старцу ову малу радост, који жели да те срећног види.
СИНАН: Ах, може ли бити на свету каква срећа за мене? За мене је свака радост изумрла.
ОМАР: О, ходи. Ја знам да ће теби повољно бити што сам ја наумио; знам да ћеш се јамачно утешити. Ходи само са мном, ослони се на старца, који Богу и људима служи. (Узме га за руку и отиду).
(Завеса падне).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|