Наход Симеон/29
4.
СИНАН сам, гледа за њима.
Иди, животе мој, иди, сунце моје, моје све, што је благородно. Синан ће твоје шчастије у сужнопечалној пештери оплакивати. Неће њему радост више сијати. Њој се његово печално срце надати не може. — Радост и весеље, сладост и пријатност сме ли се још указивати, сме ли моје прси благим пламеном разгрејавати? О, иди, иди, царице свега на свету, и са собом носи све, што је год код мене пријатно и љупко. Синан ће те у долини плачевној спомињати, кад му туга прси стегне и кад га жива као мртвог у гроб понесу. Све муке што се и помислити могу мене ће нападати, и њима могу ли противостати?! До гроба ће ме пратити всује за помоћ викајућа. Всује? Ниоткуд помоћи? Никакве надежде? — Бедни Синане, шта ти још остаје? Да ти цео живот тамница буде, где ти нико помоћи не може; где ћеш живети, но горе живети, него да си мртав; где ће црв сваки дан полако, но ужасно твоју утробу гристи; где никакве траве нема, да би се твоја рана залечила. — И то ти све предстоји? Та те несреће свирепа чељуст чека? О, бежи, несрећни! Ти си свету теготан. Умри, несрећни. Ти си сен, а не човек. Твоје силе ишчезавају, нестају и гасе се. — Никаква помоћ! — О, бежи, ужасно представленије! Није сасвим прошло. Ходи, ти средство горког шчастија људи. (Узме мач). Ти си последњи, но и најгори лек. Води ме у вечност, где нећу бол осећати, бољом да бољу избегнем, да себе заборавим. (Чује се радосна вика). Ха, ено се радосни простиру гласови, ено ... (Баци мач). Гром и муња! Симеона царем проглашују, њега с царицом скопчавају! Отвори се, хаду, прогутај ме живог! (Дивљим погледом хода. Опет се вика чује). Несрећан због туђина, несрећан због себе и своје памети. Хуј, Синане, Синане! Шта чиниш од себе? Где си?
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|