Наход Симеон/31
ДЕЈСТВО ПЕТО
1.
НАХОД СИМЕОН и НИКОЛА, доцније РОБ.
СИМЕОН: Ево ме већ на пожељеном месту, Никола! Могу ли моје шчастије изјавити, као што осећам? Цар многољудног града, супруг земног анђела, шта бих више захтевати могао? Тебе, друже мој љубезни, половино срца мога, тебе још наградити дужност ми налаже. Ти си мени у опасности помогао, ти си много помогао, да ја оно јесам што јесам. Но
како те знам обдарити? Све што је моје и твоје је! Моје је срце од детињства теби вручено, а благо и сокровиште: оно ти на вољи стоји. Ти си моје десно крило, ти ћеш до конца мога срећног живота бити. Прими моју љубов. Заборави што је било. После олује, знаш, најлепше је време.
НИКОЛА: То је истина, љубезни мој. Но опет, какво би наше благополучије било, да смо у својој земљи! Где је наша светиња? Овде, у туђој држави, међу иноверцима, који закон наш презиру, не можемо никад срећни бити. И чудо је велико да си до престола дошао.
СИМЕОН: Чудо и јест, Никола. И за све ово могу благодарити добродетељном оном старцу, Омару. Преко свега тога што ми је на руку учинио, да царицу добијем, толико је у народном сабору мене ради
учинио, да се сам дивити морам. Као што се каткад ветар на мору диже, такав се жубор по сабору простре, кад је први пут о мени реч била. Један ми пребациваше худо живота стање; други веру, коју им и
нисам сасвим открио; неки опет да сам из туђе земље, и да је за њих презрително да им јабанац суди. — Но све је њих мудрост и красноречије Омарово умирити знало и приволети, да ме за цара прогласе.
НИКОЛА: Нечувена заиста у Јањи приповест!
СИМЕОН: Ја видим да је овај народ прост и доста суров, но да се лако добротом наговорити може. За царицу би сваки и живот радо положио. Зато не могу сумњати, да нећу срећан бити.
НИКОЛА: То може бити, љубезни Находе. Но ја се бојим да нас само сенка од среће не вара. Каква би наша радост била да смо у својој земљи! Наше би благополучије сугубим цветало цветом.
СИМЕОН: О, не спомињи ми о том, молим те. Тим ми тек стару рану позлеђујеш и благополучије умањаваш. Где је моје отечество? Та ни мајке ни оца немам!
НИКОЛА: И опет ми срце вели да би срећнији и у пустињи били. О, кад би с царицом отишли, како бих се радовао!
СИМЕОН: Никола, откуд ове речи?
НИКОЛА: О, ово је само плод жарког воображенија. Прости, Симеоне. Моје се очи нису одавно отечественим цвећем сладиле. Оне су се тога зажелеле.
СИМЕОН: Дакле ти си рад мене оставити?
НИКОЛА: Жеља ме гони, но срце ми не да. Оно је претежније: и ја остајем код мога друга, и зло и добро с њиме делити. Нико нас раставити неће!
СИМЕОН: Никола, с колико ми судбину ублажаваш, ја сам срећан; но још срећнији с тобом. Моју срећу ништа на већи степен поставити не може.
РОБ (уђе): Дервиш!
СИМЕОН: Пуштај га унутра.
РОБ (изиђе).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|