Nahod Simeon/30
5.
Pređašnji, OMAR.
OMAR: Skopčani su već. O, kakvo blaženstvo obuzima moje stare grudi! Sinane, carica je već venčana. Još jedno ostaje, pa da bude sasvim srećna.
SINAN: Nemilostivi starče, ti si meni blago oteo, mene, ah,najnesrećnijim na svetu učinio, i još mi s takvim rečma dolaziš! Idi, svirepi! Ti si crv života moga?
OMAR: Bedni mladiću! Ti se usuđuješ moju sovest oporočavati, koja je čista kao današnje sunce. Znaš li šta činiš? Caricu si nesrećom svezati hteo, i opet ti je nepravo, što sam ja i tebe i nju od te nesreće izbavio! O, Bože, kad ćeš ljudma oči otvoriti, da poznaju ono što rade! — Ti si protiv njene volje želeo njenu ruku dobiti, i ni malo se za to ne trzaš. Misliš da je tvoje delo dobro, jadni mladiću? Caricu ljubiti preko njene volje, kakav je ovo porok!
SINAN: Ti mene još koriš! Ko te je zvao ovamo? ¬Ostavi me. Ja nemam ništa s tobom. Ostavi me i udalji se od mene.
OMAR: Pa s tim hoćeš li sebi što pomoći? Sinane sinko, na kakve misli spadaš? Kakva će tebi pomoć biti, ako te samog ostavim, da jadikuješ i da tuguješ? Na kakvu će ti ovo korist biti?
SINAN: Ah, ja sam nesrećan! Bože, mogu li se povratiti? Ah, crv je večiti, koji moju utrobu grize. Nigde ja pokoja neću naći, nigde mira, nigde radosti. Danonoćno ću se mučiti i uzdisati i grob tražiti. Ah, našto mi je svet, kad sunca nema, da me obasjava?
OMAR: Sinane, dete moje, zašto grizeš moje stare kosti, zašto me tvojim jadanjem trzaš iz one radosti, koju sam malo pre s čistom sovešću uživao? Zar me ne držiš za iskrenog tebi; zar se ne možeš
nadati, da ću ti utehu pribaviti?
SINAN: Ostavi me, starino. Meni će uteha sijnuti kad me u grob ponesu. Donde ću se mučiti i živeti, i nesreću oplakivati.
OMAR: Nemoj, sinko. Poslušaj mene starca, koji je došao tebe utešiti. Mnoge je on bedne na pravi put izveo, neće ni tebe ostaviti.
SINAN: Ostavi me, Omare. Moja je jedna želja da me ostaviš. Vidiš da ti reči ništa ne pomažu. Ostavi me ovde. Ja drugo ništa od tebe ne ištem, nego da me se prođeš i da me na miru ostaviš.
OMAR: O, sinko, kako moju dušu vređaš! Ah, Sinane, mogu li te ostaviti da žališ na mene i da me proklinješ? Nemoj, sinko. Smiluj se na mene,
starca, koji će skoro pred lice Božje stati. Kako će mi biti, kad se setim da sam tebe jednog na svetu u nesreću bacao, i da sam te ostavio u njoj venuti? Hodi sa mnom. Ti nisi tako nesrećan, kao što ti se čini. Tvoja vrela krv tebi neščastije uveličava. Hajde da Simeona okrunimo, i da ti moju nameru otkrijem.
SINAN: Ha, šta ćeš ti sa mnom, starče? Da me sasvim ubiješ? Nije dosta što gubim i krunu i caricu, nego još da očima gledam kako moga sopernika sreća grli? Bože! To bi teret bio, pod kojim bih morao klonuti.
OMAR: O, Sinane, Sinane, kako sam sebe menjaš! Jesi li ti onaj Sinan, koji si neprijateljma rado praštao; koji si i najveće obide zaboravljao, — i sad da te ova mala stvar tako ponizi?! Gde je tvoja dobrodetelj? Zar ti sebe za porugana držiš, što je nebo drugoga za caričinog supruga izabralo, a ne tebe? Ili misliš da si ti zato kriv? O, hodi, Sinane. Učini mi ovo po volji, zaklinjem te mojom k tebi milošću! Hodi, da i tebe usrećenog vidim, pa ću rado oči zaklopiti. — Ti ćutiš? O, hodi. Ne ukidaj starcu ovu malu radost, koji želi da te srećnog vidi.
SINAN: Ah, može li biti na svetu kakva sreća za mene? Za mene je svaka radost izumrla.
OMAR: O, hodi. Ja znam da će tebi povoljno biti što sam ja naumio; znam da ćeš se jamačno utešiti. Hodi samo sa mnom, osloni se na starca, koji Bogu i ljudima služi. (Uzme ga za ruku i otidu).
(Zavesa padne).
|