Пређи на садржај

Милош Обилић (Јован Суботић)/4

Извор: Викизворник
Милош Обилић (Јован Суботић)
Писац: Јован Суботић
ЧЕТВРТИ ПРИЗОР


ЧЕТВРТИ ПРИЗОР
Бранковић уђе.


ОБИЛИЋ (корачи пред њега):
К’о да сам те звао, пашеноже!
БРАНКОВИЋ (кад га види, застане мало, пак онда
одважно ступајући напрво):
И ти си ту? Утолико боље!
(К Вукосави.)
Кажи мени, лијепа свастико,
Кажи мени, кад сестри не хтеде,
Шта говори свет за Бранковићем?
ОБИЛИЋ:
Црн ти образ, Бранковићу Вуче,
Кад ти жену на мегдан позиваш!
Увреди л’ те моја Вукосава,
Ево мене, ја ћу ти стојати.
ВУКОСАВА (К Обилићу):
Кунем ти се, мили господару,
Да ниједне нисам рекла речи;
Хотела сам... ал’ сам прећутила,
Да на мене сестра не зажали.
БРАНКОВИЋ (заповедајућим гласом):
Јошт једанпут питам те, госпођо:
Шта говори свет за Бранковићем?
ОБИЛИЋ:
Ја знам само једну мушку главу,
Којој право припада позвати
На одговор младу Обилићку,
Ал’ та глава Вук Бранковић није.
Чуј ме, кнеже, други пут ти кажем:
Увреди л’ те млада Вукосава
Ја ти за то стојим на биљези.
БРАНКОВИЋ:
Боље учи своју младу љубу,
Да у славно име ми не дира,
Јер освета Вука Бранковића
Није никад од увреде мања.
ОБИЛИЋ:
Стани мало, гиздави пашанче,
Да ти и на то једну одгоненем.
Кад ти себе увређеним нађе,
Где ми љуба ништа ти не рече,
А како би онда говорио,
Да ти име заиста наружи?
БРАНКОВИЋ (поуздано):
Опр’о бих га њезиним сузама!
ОБИЛИЋ.
А да шта би болан учинио,
Да ти љубу шину по образу?
БРАНКОВИЋ (у живац дирнут):
Крвљу бих ти образ јој опрао.
ОБИЛИЋ:
Сам си себи пресуду изрек’о.
(Приступивши му ближе.)
Чуј ме, кнеже! Твоја вереница
Обилића назва Кобилићем;
А видиш ли онај цвет црвени
На оному бијелу ланиту
(Показујући на Вукосаву.)
Тај је нежна сестрина ручица
На то чисто лице пресадила!
БРАНКОВИЋ (тргне се кораком натраг).
ОБИЛИЋ (ледено):
Што бит’ има, сам си изрекао.
(Трге мач.)
Вуци!
ВУКОСАВА (пограби га за руку):
Немој у крв!
ОБИЛИЋ (отисне је):
Жено, натраг!
Сад је ред на мужеве дошао!
БРАНКОВИЋ:
Ја се нисам никад уклањао
Ничјем мачу, и никаквом боју;'
(Мара се укаже на вратима.)
Ал’ ми жена ништа о том не рече...



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.