Милош Обилић (Јован Суботић)/5
| ←Четврти призор | Милош Обилић (Јован Суботић) Писац: Јован Суботић ПЕТИ ПРИЗОР |
Први призор→ |
ПЕТИ ПРИЗОР
МАРА (улазећи):
Јер казати јошт јој се не хтеде.
БРАНКОВИЋ (погледи је):
Дакле стоји!
МАРА:
Све сам чула, стоји!
БРАНКОВИЋ (замисли се).
ОБИЛИЋ:
Сад си чуо, дакле не оклевај!
БРАНКОВИЋ:
Овде сабље не смем обнажити.
Знаш, да главу изгубити мора,
Ко у царском двору мач потргне.
ОБИЛИЋ:
А ТИ хајде, куд је теби драго,
Само одмах...
БРАНКОВИЋ:
Једна кћи царева
Ту ошину другу по образу,
То се мора најпре пријавити
Светлом оцу, глави обитељи.
ОБИЛИЋ:
Твоја жена моју жену шину:
То мужеви расправит’ имају.
БРАНКОВИЋ:
Хоћемо се њему замерити
Кад код њега к’о гости његови
Један сабљу на другог тргнемо.
ОБИЛИЋ:
Ја сав примам одговор на себе:
Усхте л’ казнит’, нека мене казни.
БРАНКОВИЋ:
Па тог чуда, док пукне по свету.
ОБИЛИЋ:
Не треба му ништа ни да чује.
Ми смо овде, жене су нам овде,
Нико други нит’ гледа нит’ слуша.
Моја љуба ћутаће зацело,
А ти с твојом како наредите!
МАРА (поносито):
Трзај сабљу Бранковићу Вуче,
Ја ћу моме оцу одговарат’,
А свет нека чује, и право је,
Ко се обрука, нек’ сам себе криви.
Желио си удесну прилику
Да покажеш поцерском лугару,
Да остаде досад ненадвладан
Што на твоју не наиђе руку.
Ето, згоде! Сад свом пусти мачу Нек на лицу цвијет му напише,
К’о што моја рука написа га На оному од млека ланиту.
ОБИЛИЋ (плане):
У зао час похвали се Вуче!
Сад те нећу без боја пустити
Да бих знао главу изгубити.
БРАНКОВИЋ (Мари):
Глас госпође много лепше звони
Кад стишава нег’ кад раздражује...
МАРА (упадне му у реч):
Ако теби не лежи на срцу
Слава куће којој ме доведе
Ја не могу ништа одобрити
Што ју каља ма у ком колену.
ОБИЛИЋ (пакосно смешећи се):
Чини ми се драги пашеноже,
Да је језик у твоје љубовце
Од твог мача бржи и оштрији.
МАРА (к Бранковићу):
Чујеш? Па ти и то није доста?!
БРАНКОВИЋ (за себе):
У какву ме баци неприлику
( Гласно.)
Моја љуба моју мис’о каза.
Али ипак не да се порећи,
Да је данас млада Вукосава
Уцвељена љуто без...
МАРА (уђе му у реч):
Прекини!
Јошт’ ћеш сам ти мене осудити,
Да пред младу клекнем Обилићку,
И покорно млађу сестру молим
Да с’ смилује, и да ми опрости...
Но то неће Мара учинити
Ма мач сама у руке узела...
БРАНКОВИЋ (тргне мач):
Сад је доста! Удри Обилићу!
ОБИЛИЋ и БРАНКОВИЋ (боре се).
МАРА:
Бранковићу, не смећи с памети
Да си име на коцку метнуо!
ВУКОСАВА:
Чувај главу, мили господару,
Са тобом ћу и ја погинути.
БРАНКОВИЋ (напредује).
МАРА (весела):
Тако, тако о јуначка руко!
Благословен ко те је родио!
ВУКОСАВА (уплашена):
Јао мени до Бога вишњега,
С мене ће ми војно погинути.
ОБИЛИЋ:
Пази, кнеже! Сад Обилић стеже,
А досад је пашеног удар’о.
(Навали на Бранковића и избије му мач из руке.)
БРАНКОВИЋ (клоне посрамљен).
ОБИЛИЋ:
Видиш, Вуче, тако Милош туче!
Сад ми пружи леви образ амо,
Да га цветом накитим руменим,
Какав твоја пресади љубовца
На бијели образ Вукосавин.
(Махне сабљом, да га ошине по образу.)
МАРА и ВУКОСАВА (цикну):
Не Милоше!
ОБИЛИЋ (заустави удар, Мари):
Зашто, не Милоше!
Не рече л’ тај боју закон сама?
Зар би ми се могло замерити,
Да учиним, што ви чинит’ хтесте?
(Тури мач у корице.)
Али нећу! Милошева рука
Јошт’ никада не дирну човека
Који пред њим стоја без оружја,
Па ни одсад ни душмана неће.
(Вукосави.)
Хајде, драга, па разведри лице.
Твоју ругу моја опра рука.
(Мари.)
Збогом остај лијепа свастико!
Зови мене како ти је драго,
Док је мени сабље и деснице
Свако ће ми име сијати се
Ка’но јарко на небу сунашце.
(Оду.)
БРАНКОВИЋ (сшоји понижен).
МАРА (гледи га презрително):
Звала бих те да ме водиш, кнеже,
Али видим јошт опасан ниси.
(Дигне поносито главу и пође.)
БРАНКОВИЋ (гиба се раздражено).
МАРА (окренувши се кнезу):
Што не можеш, не реци да можеш,
Па те нећу терат на срамоту.
(Оде.)
БРАНКОВИЋ (сам):
Обилићу, добро се узми на ум!
Бранковић се грозно освећује.
ЗАСТОР ПАДНЕ
|