Милош Обилић (Јован Суботић)/3
| ←Други призор | Милош Обилић (Јован Суботић) Писац: Јован Суботић ТРЕЋИ ПРИЗОР |
Четврти призор→ |
ТРЕЋИ ПРИЗОР
Обилић уђе. Опазивши Вукосаву похити, видивши је да плаче трже се и стане Гледећи је.
ВУКОСАВА (не видећи га плаче).
ОБИЛИЋ (чудећи се):
Вукосаво!
ВУКОСАВА (трже се и брише очи).
ОБИЛИЋ (приступи јој и узме је под браду, пак јој лице к себи окрене):
Ти плачеш!
ВУКОСАВА (смешећи се силом):
Не плачем!
ОБИЛИЋ:
Тај смех мили око твојих уста
Тако сија к’о јарко сунашце
Кад танахни облак прелази га.
Шта је теби?
ВУКОСАВА:
Ништа драги!
ОБИЛИЋ.
Зар ће данас млада Вукосава
Да свог мужа први пут превари?
ВУКОСАВА (падне му око врата):
Немој тако! Ни данас ни сутра.
Нит’ икада до самога гроба,
Ма да живи хиљаду година,
Неће љуба тебе преварити.
Хотела сам ссмо прећутати,
Да се данас узалуд не љутиш
Рад таштине младих женских глава!
ОБИЛИЋ:
Шта би дакле? Ко нагони сузе
На те бистре радости изворе?
То мораде дубоко засећи.
Јербо моја тиха Вукосава
Нит’ што тако лако к срцу прима,
Нит’ ће плакат’, кад може опростит’!
ВУКОСАВА:
Чуј ме дакле!
ОБИЛИЋ:
Стојим к’о на ватри.
ВУКОСАВА:
Ту је била сестра Бранковићка
Говор дође на супруга мога,
И ја рекох да му нема пара
У васцелој нашој царевини.
ОБИЛИЋ (стисне је за руку):
Ако тако, Вукосаво, није,
Трудићу се, да унапред буде.
ВУКОСАВА:
Бранковићки то не буде право.
ОБИЛИЋ (смеши се):
Вук је њојзи бољи од Милоша?
Но, то јој се замерит’ не може!
ВУКОСАВА:
Она назва тебе Кобилићем!
ОБИЛИЋ (помркне):
Кобилићем?!
ВУКОСАВА:
Али не љути се;
Видиш, мене још већма нагрди.
ОБИЛИЂ (прене):
Но!
ВУКОСАВА:
Шину ме руком по образу!
ОБИЛИЋ (прекипи):
Ха, то ће јој муж платити крвљу!
|