Miloš Obilić (Jovan Subotić)/4

Miloš Obilić (Jovan Subotić)
Pisac: Jovan Subotić
ČETVRTI PRIZOR

ČETVRTI PRIZOR
Branković uđe.

OBILIĆ (korači pred njega):
K’o da sam te zvao, pašenože!
BRANKOVIĆ (kad ga vidi, zastane malo, pak onda
odvažno stupajući naprvo):
I ti si tu? Utoliko bolje!
(K Vukosavi.)
Kaži meni, lijepa svastiko,
Kaži meni, kad sestri ne htede,
Šta govori svet za Brankovićem?
OBILIĆ:
Crn ti obraz, Brankoviću Vuče,
Kad ti ženu na megdan pozivaš!
Uvredi l’ te moja Vukosava,
Evo mene, ja ću ti stojati.
VUKOSAVA (K Obiliću):
Kunem ti se, mili gospodaru,
Da nijedne nisam rekla reči;
Hotela sam... al’ sam prećutila,
Da na mene sestra ne zažali.
BRANKOVIĆ (zapovedajućim glasom):
Jošt jedanput pitam te, gospođo:
Šta govori svet za Brankovićem?
OBILIĆ:
Ja znam samo jednu mušku glavu,
Kojoj pravo pripada pozvati
Na odgovor mladu Obilićku,
Al’ ta glava Vuk Branković nije.
Čuj me, kneže, drugi put ti kažem:
Uvredi l’ te mlada Vukosava
Ja ti za to stojim na biljezi.
BRANKOVIĆ:
Bolje uči svoju mladu ljubu,
Da u slavno ime mi ne dira,
Jer osveta Vuka Brankovića
Nije nikad od uvrede manja.
OBILIĆ:
Stani malo, gizdavi pašanče,
Da ti i na to jednu odgonenem.
Kad ti sebe uvređenim nađe,
Gde mi ljuba ništa ti ne reče,
A kako bi onda govorio,
Da ti ime zaista naruži?
BRANKOVIĆ (pouzdano):
Opr’o bih ga njezinim suzama!
OBILIĆ.
A da šta bi bolan učinio,
Da ti ljubu šinu po obrazu?
BRANKOVIĆ (u živac dirnut):
Krvlju bih ti obraz joj oprao.
OBILIĆ:
Sam si sebi presudu izrek’o.
(Pristupivši mu bliže.)
Čuj me, kneže! Tvoja verenica
Obilića nazva Kobilićem;
A vidiš li onaj cvet crveni
Na onomu bijelu lanitu
(Pokazujući na Vukosavu.)
Taj je nežna sestrina ručica
Na to čisto lice presadila!
BRANKOVIĆ (trgne se korakom natrag).
OBILIĆ (ledeno):
Što bit’ ima, sam si izrekao.
(Trge mač.)
Vuci!
VUKOSAVA (pograbi ga za ruku):
Nemoj u krv!
OBILIĆ (otisne je):
Ženo, natrag!
Sad je red na muževe došao!
BRANKOVIĆ:
Ja se nisam nikad uklanjao
Ničjem maču, i nikakvom boju;'
(Mara se ukaže na vratima.)
Al’ mi žena ništa o tom ne reče...

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.