Милош Обилић/9
ДЕЈСТВО ДРУГО
(Соба у Милошевом двору)
1.
МИЛОШ (сам)
Какво весеље обузима моје срце, кад на пређашње гласове помислим! Каква радост по прсима ми мили, кад се оних речи опоменем, које сам од љубезног ми оца искусио! О, мила моја Србијо, с каквим бих те восхишченијем поздравио, кад бих све што ми на срцу лежи, изјаснити могао! Неће више тирана заповест по теби хујити, нити ће се срце пробијајући матере глас простирати, да се од јединца, своје последње потпоре, растати мора и у даљну земљу азијатском тигру њега оправити. И ко ти је све ово прибавио, него ја? Мојим си се ти советом --------- но далеко буди од мене свако славољубије, које би правом отечествољубија жару љагу нанети могло! Никаква подла страст свето ово торжество да не окаља! Сви нека восклицајући овај дан поздраве, дан радосни, кад се храброст дремежа опростила, кад је Зорица слободе србљима засијала! (чује се нека мелодија). Ено, већ се бистри веселе српкиње глас у ¬песму прелева. — но, то је глас Вукосавин! Да, да, ти си верна, моја супруго, која си ми први корен добродетељи усадила и потом росом твоје љубови у цвет привела; ти си достојна општег овог весеља учасница да будеш! — али — шта чујем? — глас жалостан! — је л' могућс? — у овај торжествени дан! Хоћу ли — ? (Пође, но опет се врати и вући се на столицу). Каква свирепа ветрина бистро ово језеро замути? Она, која је увек тихом чувству подложна била, сад уцвељена и сузама поливена! (Почивка). Ево је! Небо, каква печал!
|