Miloš Obilić/9
DEJSTVO DRUGO
(Soba u Miloševom dvoru)
1.
MILOŠ (sam)
Kakvo veselje obuzima moje srce, kad na pređašnje glasove pomislim! Kakva radost po prsima mi mili, kad se onih reči opomenem, koje sam od ljubeznog mi oca iskusio! O, mila moja Srbijo, s kakvim bih te voshiščenijem pozdravio, kad bih sve što mi na srcu leži, izjasniti mogao! Neće više tirana zapovest po tebi hujiti, niti će se srce probijajući matere glas prostirati, da se od jedinca, svoje poslednje potpore, rastati mora i u daljnu zemlju azijatskom tigru njega opraviti. I ko ti je sve ovo pribavio, nego ja? Mojim si se ti sovetom --------- no daleko budi od mene svako slavoljubije, koje bi pravom otečestvoljubija žaru ljagu naneti moglo! Nikakva podla strast sveto ovo toržestvo da ne okalja! Svi neka vosklicajući ovaj dan pozdrave, dan radosni, kad se hrabrost dremeža oprostila, kad je Zorica slobode srbljima zasijala! (čuje se neka melodija). Eno, već se bistri vesele srpkinje glas u ¬pesmu preleva. — no, to je glas Vukosavin! Da, da, ti si verna, moja suprugo, koja si mi prvi koren dobrodetelji usadila i potom rosom tvoje ljubovi u cvet privela; ti si dostojna opšteg ovog veselja učasnica da budeš! — ali — šta čujem? — glas žalostan! — je l' mogućs? — u ovaj toržestveni dan! Hoću li — ? (Pođe, no opet se vrati i vući se na stolicu). Kakva svirepa vetrina bistro ovo jezero zamuti? Ona, koja je uvek tihom čuvstvu podložna bila, sad ucveljena i suzama polivena! (Počivka). Evo je! Nebo, kakva pečal!
|