Милош Обилић/10
2.
ВУКОСАВА укаже се, која видећи МИЛОША тргне се
МИЛОШ: Шта је теби, Вукосаво? Зашт' изгледа твоје, иначе увек пријатно лице, као увело пролеће из влажних облака?
ВУКОСАВА: Ах, љубезни мој! Не, моје се срце у обичном стању налази и само мало неко воспоминаније мало ме је обеспокојило; но, молим те, немој за то испитивати.
МИЛОШ: Како, Вукосаво моја! Зар одвајаш твоје срце од мојега? Није ли наша душа једна у два тела узлима искрености утврђена? Кога имаш ближег од Милоша? Ко те може боље утешити него Милош,
Милош, који после дужности теби јединој све часове живота свога посвећује?
ВУКОСАВА (бризне плакати): Милошу, зорњачо моја! ¬ Ах, зашто не могу награду такој нежности принети? Против какве л' светлости злоћа своје завидљиво бодље баца! (Тргне се). Љубезни друже, прођи се испитивања и тајне, која ме узнемирује.
МИЛОШ (нагло): Вукосаво, то се мене тиче! Је л' могуће?
ВУКОСАВА: Непријатна је то само беспослица, љубими мој.
МИЛОШ: Ал' се мене тиче, и ниси ми верна?
ВУКОСАВА: Ах, можеш ли се о том сумњати?
МИЛОШ: Зашто ми прси не откријеш?
ВУКОСАВА: Страх, да те . . . (Тргне се).
МИЛОШ: Да ме не увредиш?
ВУКОСАВА: Да те беспослицом не узнемиравам.
МИЛОШ: Кажи ми, Вукосаво, тугу твоју.
ВУКОСАВА: Прођи се тога, љубими мој.
МИЛОШ: Вукосаво, ти ме с отим мучиш.
ВУКОСАВА: Ах, не питај ме даље, тако ти љубави наше!
МИЛОШ: Вукосаво, верна љубо моја, еда л' си се конечно зарекла, да ме у овај дан неизвесностју мориш? И можеш ли даље трпети, да се твога постојанства и упорности ради бринем и да ме сан избегава? — Не, ако Милоша љубиш; ако његову љубов не презиреш, која је чиста и света: не можеш ме даље у неизвесности држати.
ВУКОСАВА: Ах, зашто ти морам открити оно, што ће те узнемирити? Но не могу, не смем даље тајити. Ево ти узрока горке моје жалости: Данас седим с Видосавом на чардаку, кад си с Бранковићем и мо¬јим оцем из шетње долазио. Ах, како ми је било видећи те у оном торжеству! Као да се ново величество из твојих очију смешаше, које је у мојему срцу стогубу радост приумножавало. О, зашто ми оно чувство пакосна зависти гуја поруши? — Још се моје срце у пријатном восхишченију топљаше, кад Видосава повиче: „Гледај оца нашег, какву неправду чини, где постави Милоша с десне, а Бранковића, старијега, с леве!"
МИЛОШ: То је Видосава рекла, твоја сестра?!
ВУКОСАВА: „Мучи, сестро", проговорим јој на то. „Да не види наш отац Милоша храбра, врсна и бодрог духа јунака, не би га на десну страну поставио!" Но ево што пакосни Видосаве језик на то произнесе: „Просјачког је Милош рода, а не господскога; нит' је њега мати родила, већ кобила сура бедевија. Шта се лудо с именом поноси? Кобилић је дика, коју на челу имати мора!"
МИЛОШ: И то је све Бранковићева супруга изустила?!
ВУКОСАВА: Ове је речи произнела, које су ме у жалост бациле. Но моје је срце слапше, него да би обиде сносити могло; моје су прси женске, нити могу заптивене бити сузе заустављајући. Ти то можеш, круно слабомоћне куле, твоја је душа благородна, врлина ти наравију влада као сунце, које се облаком пореметити не може и које над сваком тамом торжествује. Немој, љубезни мој, ово к срцу примати; опомени се да је жени својствено на боље завидети; одбиј лакомислију на дару, нити кидај свете оне свезе, које су међу тобом и Бранковићем утврђене.
МИЛОШ (натегнуто): Вукосаво, иди у горницу; остави ме самог, да к себи дођем.
ВУКОСАВА: Но обећаваш ли се да никакве освете за маловажну ову обиду тражити нећеш? (Умиљато). О, из чела ти читам равнодушно чувство! Јест, ти ћеш то заборавити: лав слабо гледа на упљувак мува. (На страни). Жалосна Вукосаво, какав нешчастан за тебе час! (Оде).
|