Ковач и његов гаров
| ←Лисица, петао, кокоши и пси | Ковач и његов гаров Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић |
Јастреб и кукавица→ |
| Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије и примечаније. |
Један трудољубив ковач имађаше нагојена но лена гарова, који у све време ковања лежаше кад у једном кад у другом буџаку, нити он мараше да зна што се око куће paди. А како би ковач почео јести, ето ти му гарова разбуђена и готова. Најпосле већ досади се ковачу, затвори ковачницу спопадне један ашовски држак, пак почне гарову овако предиковати: „Гарову, ниједна веро! Псе, и од пса! Зато ли ти 'оћеш дa ja тебе храним да ми ти поваздан у ковачници смрдиш, је ли? Кад ја лупам, да се не само наковањ него и земља пода мном тресе, теби је то таман спаваћа музика! А како се моје вилице почну мицаши, нама' ти скочиш, као да ти сто шиљака под кожу уљезу. Бројиш залогаје што ја у уста улажем, као да ме ти храниш! Несита утробо, да можеш, џигерицу би ми из тела изео!“ Ово изрекавши, начне га мазати све уз длаку и низ длаку,пак онда ошвори враша и да му пут.
Премудра и прекрасна предика за ленштине и туњејадце! Нејма ти срамотнијег ни хуђег заната од дангубице, беспослице и лености. Најлепши божји дни таковоме пролазе у згадљивом унинију, које је отров живота. Који му драго пањ достојан је већега поштења него он. Зашто пањ, прво, барем је прави пањ; второ, не иште јести; треће, може за многе потребне ствари служити, ако ни за што а оно за огањ. А ленштина и дембел нити је међу људе нити међу пањеве пристао. Чини се као да је човек, по томе што би рад јести и пити; али ево беде кад нема шта, а он онда мора мислити или о превари или о крађи, зашто трбух за шалу не зна, он своје хоће те хоће. Ако ли је пак имућ и није му нужде красти, а он кад се наједе и задовољи тело своје, не имајући никакова полезна и благородна упражњенија за ум и срце своје, мора о свакој будалаштини мислити. Душа му је подобна пустој и забатаљеној башчи, пуној трња, коприветина и свакојаког непотребног корова.
Непрецењени и неисказани дар божји: време! Ово кратко време живота, које је трудољубивим и добродјетељним доста дугачко, зашто њим свету и блажену вечност могу заслужити и добити, томе, сиреч ленивцу, ништа није него као некакво проклетство божје. Ево, браћо моја, шта се рађа и произлази из злоупотребљенија најлепших и најполезнијих божјих дарова! Мед исти претвара се у отров, и исто благословљеније божје, милост и благодат у проклетство. Зато, предрага јуносте, чувај се да се из младости овој злоби не предаш и не обикнеш, ако љубиш себе и благополучије живота твојега, не само вечнога, но баш и овога временога. Питали су Апелеса како је могао постати такав славан живописац каков ниједан пре њега није био. „Ουδεμίαν ημέραν άϕησα άνευ γραμής: Ниједан дан нисам оставио без ретка”, одговори. Ево најспособније и најмудрије правило за достигнути к великом успеху у буди којем делу, науци и занату: ниједан дан не пропустити без посла и ползе. То је безумије: данас преко мере много чинити, а сутра сасвим ништа. То се зове „kαρκίνου βάδισμα рачји ход”. Време своје ваља измерити, разложити и за свако надлежеће дело определити, пак онда ово определеније и ред никогда кромје крајње нужде и болести не преступити. У пристојно време спавати, проходати се и проиграти, задати телу и крови потребно движеније, и уздрављу содержати га, ово није дангуба, кад само у своје време бива. Натура је премудра, по њој се ваља с разумом владати. Како год ко претовара стомах с толиким јелом које он није кадар скувати, наместо ползе од јела вред и болест на се навлачи, тако и онај који преко мере много чита и преобремењава ум свој с толиким вештма које он није кадар паметствовати и, да тако речем, скувати, ништа друго не добива него несвест и вртоглавицу, доводи у раслабљеније мозак, и весма слабо и худо напредује. Оно је всегда много што је добро и совершено. Толико читајмо колико, кад оставимо књигу, можемо памтити и знати шта смо и о чем смо читали, и после сверх тога да смо кадри мислити, судити и разговарати се. Овако поступајући, сваки дан ако ће бити и помало, но у много дана буде много. Кад се с временом овом поретку и начину приобикнемо, тада нам се то преобрати у природу и бива нам ласно, мило, слатко и преполезно. Ово ћу само рећи за пример: нејма од хиљаду глава једна да није кадра на дан барем седам врста запамтити, а сваки дан по толико, свак види како то расти и умножава се. Ништа није чешће чути него да се многи туже да слабо памте: како ће ко икада памтити оно о чему не мисли? А ти исти, који се тако туже, добро памте којекакве безделице о којима всегда мисле. Мати натура сваком је довољно дала, ко само то у добар ред и расположеније метне и пристојно употребљава; и весма често слабије паметствованије с добрим урежденијем и приљежанијем више добије и накупи него друго вредно и отмено без чина и поретка. Пас колико каса, да све управ иде, отишао би у Америку, али он трчи којекуд — док исплази језик.
Леност, дакле, и беспоредак једнако су штетне и вредовите, од којих јуност, како мужескога тако и женскога пола, из младости ваља да се чува и убегава. Какова утеха и радост спомињати се у старости својих трудољубивих, добродјетељних и плодородних младих година, право блаженство живота человеческога и царство небесно овде на земљи! И без сумњенија, душа, јоште овде с таковим предрагим добродјетељи и разума сокровиштем обогаћена и спремљена, кад одавде изиђе, по свидјетелству блаженога Спаситеља јошт више ће подучити: „ Ко има, — вели — даће му се ипритећи ће му, а ко нејма, узеће му се и оно штосебимечта да има, а самим делом нејма.
Мала, но преполезна о празниках књижица, господином Јоаном Мушкатировићем, пештанским сенатором, остављена и издата, достојна је всеопштег чтенија. Ови учени и за своје усредњејше отечеству и свој нацији нашеј доброжеланије достохвални муж премудро у реченој књижици доказује: шта су празници, како су постали, како ваља да се разумно празнују, и какова штета од њих происходи кад се неразумно у лености проводе и злоупотребљавају. Леност је велики и општевредовити грех, а ко не зна да грех ни на празник не ваља творити? А најпаче кад запопадну по два, по три и по четири у једној недељи празника! Да су неки дни опредељени за поћи у цркву и богу се молити, овај је леп обичај, али не ваља из њега злоупотребљеније чинити. Христос Спаситељ учи нас: „Непрестајно молите сја! ”, Тојест: и кад сте у послу, нека срце ваше о богу и о добру мисли, ово је права к богу жертва и молитва. Нејма небу благовонијега тамњана ни пријатнијега приноса и молепствија него кад добри и поштени човек, делајући, Творца свога слави и о њему мисли, и тако с својим прилежним трудом полаже себе у состојаније: себи и ближњему своме добро учинити. По случају, ја ово у дан недељни по литургији пишем, но зато ме совест моја не обличава; напротив, радујем се желећи да чрез ово ком год полезан будем, ако не за мог живота, ништа зато, има томе времена и по смрти; а да беспосличим, која би ми полза била?
Извори[уреди]
- Антологија српске књижевности [1]
|
|
|