Јастреб и кукавица

Јастреб и кукавица
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Јастреб запита кукавицу с чим се она храни. Ова му каже: „Једем мраве и свакојаке црвиће, но најлепша ми је част кад ухватим младог пољскога миша.” Насмеје се јастерб. „Међер си права кукавица!“ — рече јој. „Та ето те по величини тела колик ја, а ни перје ти није од мог перја отлично; зашто дакле голубове, кокоши и пилиће не хваташ? Онда би знала шта је сласт и храна!” То изрекавши, залети се к једној сеоској кући међу кокоши. Сељанин, који га давно с пушком вребаше, пукне на њега, и пребије му десно крило, веже га јоште жива за ногу, и обреси га негде у авлији да се њим и други јастребови плаше.

Онда кукавица, видећи га гди се обешен јоште копрца, рече му: „Сад ми кажи ко се боље храни, ја или ти?”

Наравоученије

Ништа није безбедније, мирније и поштеније него с својим праведним трудом хранити се и одржавати, нити пак бједствителније и срамотније него на туђе лакомити се и с неправдом себи помоћ искати. Праведан и добар човек ако и штетује и све што има изгуби, бог и добри људи неће га нипошто оставити. Усађено је од бога у срце добрим људма да радо желе поштеном човеку у злополучију помоћи. А неправедан и зао и оно што с неправдом стече, с немиром и са всегдашњим беспокојством ужива. Ако ли (како се често случава) што има изгуби, ништа му не остаје него срамотно име.

Ево један кратак разговор некога старога капетана Рашковића, из Голубића у Далмацији, с једним Светогорцем, који сам у његовом дому, на дан светога Николаја којега он слављаше, у реченом селу, децу учећи, слушао; и будући да је кратак, а весма, и у самој простоти куриозан, хоћу га овде придодати.

Седећи ми при трапези, зачу се у авлији топотање коња и глас Светогорца, који како сјаше, почне ка' у својеј кући заповедати да се коњма зоб даде. Насмеје се старац капетан, говорећи: „Ето ти ми куге; никада се с тим човеком без кавге не могу растати; та сви калуђери ишту, али овај силом 'оће да отима.”

Светогорац: Но, капетане, пиши једну парусију на царски манастир Н.!

Капетан: Та отпочини мало, оче, нека најпре ручамо; има томе времена.

С.: Поседићу мало док коњи позобљу, ал' ми није до дангубе, јер знаш шта га је данас кршњака. 'Оћемо ли записати парусију?

К.: Ја нећу ништа писати, него што будем могао даћу и без писања.

С.: А шта ћеш дати?

К.: Даћу ти један цекин.

С.: Цекин на Свету Гору! Није ли ти срамота пред толиким људма то и рећи?

К.: Ја мислим, оче, кад човек даје оно што може и 'оће, не заслужава срамоту него поштење.

С.: Мени цекин! Зар сам ја Марко слепац?

К.: Марку слепцу кад ја газету дам, он ми вели: Хвала, и да бог поможе, а теби и с цекином срамотан се чиним!

С.: Зар не знаш, капетане, да какву милостињу ко даје, онаки и благослов прима?

К.: Ја знам да је оно права милостиња коју човек да онде гди ваља и добровољно, а не силом и преко срца.

С.: Онде гди ваља! А зар у Свету Гору не ваља давати? А откуда вам долази више благослова него из оних светих места, за које вас и бог благосливља и накнађавам сторицеју оно што ви нами дајете?

Овде се капетан насмеје, и овако му одговори: „Калуђеру, ја сам теби толико пута рекао да се ти са мном не инатиш; ја знам добро да бог благосливље оне који се труде и правично живу, али да нама бог даје за ваше калуђерске благослове, то ти другима казуј! Да ви таке благослове имате, ви би себе најпре благословили, и не би довека просјаци били, ни свету досађивали.

С.: Ми не просимо за себе, него за манастир.

К.: Опет он — „за манастир!” Та није ли манастир ваша кућа? А ко проси за своју кућу, не проси ли за се?

С.: Ти не знаш, капетане, колико се људи у једној лаври 'рани.

К.: Та у добри час, ако ће вас бити и на иљаде: колико вас је више, толико више можете израдити и испословати, да 'оћете да се трудите, пак би вас и бог благословио, и дао би вам ка' и другим људма. Али сте се ви научили с туђом муком живити, а гди је год туђе, ту није благослов него проклетство. То ја знам, и теби кажем.

С.: Не би ти тако говорио да знаш шта ми Турком дајемо.

К.: Да ви о својој муци живите, не би толико давали; али Турци добро знаду да ви дерете свет, пак 'оће и они да деру вас; у томе су они паметни баш као и ви. А ето Босне, види се одавде, гди сав 'ришћанлук Турком даје, а нико не проси, него јоште у сваком селу на'оди се, фала богу, имајући' људи и газда. Што ти ја велим: гди се људи сами не труде, но с туђом муком ишту да живу, онде мора бити проклетство божје и прошња. Сведоџба ти томе наши калуђери и фратри: они ником ништа не дају, али све просе те просе. А да ви имате жену и децу, ви би радили као и ми, пак би вас и бог благословио, и дао би вам као и нами.

С.: То није за нас, јер смо се ми одрекли мира, жене и фамилије.

К.: Свега сте се одрекли, а наше се кесе не могосте нипошто одрећи. Кад сте се нас одрекли, што ћете међу нами, и што нам мира једанпут не дате? Кад ми од вас ништа не иштемо, не иштите ни ви од нас, прођите се нас и оканите.

С.: Не иштете ни нашега благослова?

К.: Ја сам ти казао: благословите ви себе, да наше не просите, а ми у сваком селу имамо наше свештенике који ће нас благосливљати.

С.: То си ти научио од онога Грка, канцелиста у Книњу, а не знаш да он нити је Латинин ни Грек. Опет се старац капетан здраво насмеје, говорећи: „Прођи се ти, оче, Грка и Латина, ми ако и нисмо Грци и Латини, дао нам је бог памет као и њима да ако 'оћемо можемо знати шта је добро и поштено, шта ли није.

С.: Дај ми барем и тај цекин, и бог да прости; баш ме је данас скупо стао.

К.: Ко ти је крив? Ти добро знаш да код мене којекакове турске мусеведе не пролазе.

Овде се је наш Светогорац јоште паметно разговарао, знајући да је речени капетан такови човек који не да ласно на се насртати; али на други мести долазило би до вике, кавге и анатеме.

Ево права пучина зашто су већ такови калуђери свуда и међу сви народи у презренију, и ништа их јоште не држи него сујеверије и простота људи, који како упазе калуђерске капе и манторосе и кукуљице, ни сами не знаду шта себи о њима воображавају, а навластито кад упазе којега да је сув као угарак, неочешљан и издрпат, и кад чују да не само месо него ни рибу не једе, онда већ мисле да из њега све знаменија и чудеса лете, држе га за прозорљива и његове речи за оракулум. Сврх свега, кад је такови јоште лукав да се уме владати, онда нека нико пред њега не излази.

Апостол Павле јавно каже: „Чадо Тимотеје, доћи ћеду бедна времена кад ћеду неки за светињу држати да се од законога брака удаљавају и од меса уздржавају, но залуду.” Калуђери веле да то није за њих него за манихеје, ал' већ не служе измишљени извјети и толкованија, ваља право говорити: ово је за свакога који тако чини, буди ко му драго. А за кога је ово што Спаситељ Христос вели: „Горе вам који прождирете домове удовица, и дугачке молитве чините, да вас људи виде.” Ко год жели да је прави Христов ученик, неће се на ово што пишем срдити, него ће и са мном заједно желити да се исправљеније у свашто уводи, и што год нити је полезно нити ваља да се одбаци.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.