Лисица, петао, кокоши и пси

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Лисица, петао, кокоши и пси
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић
Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.


Лисица, мртва гладна, види издалека петла с кокошима и пође управ к њима. Упази је петао и кокоши, и поискачу на једно гранато древо. Видећи их лисица изван свога домашаја, весма се оскорби. „Но 'ajдe на срећу”, помисли у себи, „ово није први ред да је мене моја хитрост помогла”. Приступи с великом учтивостију и слаткогледајућим очима, поклони се најпре петлу, пак онда свим кокошима, и с кротким гласом и веселим лицем начне имговорити: „Та што је то? Зар се ви плашите oд мене? Међер ја видим да вами јошт глас није дошао што се је јуче закључило на вселенском сабору свију животиња!” „Шта?” — рече петао. „Ми јошт ни слова о том не знамо. — „Хее! дакле мени муштулука!” — одговори лисица. „Мир, всеопшти мир међу свом животињом закључио се и утврдио. Одсад ћеду вуци пасти са јагањцима, јастреби с голубови, и лисице са кокошима, нит се има ко шта бојати ни плашити. Сиђите, дакле, да сви скупа ови радосни празник празнујемо.”

Онда и петао, чинећи се пун радости, викне: „О слатких вестиу веселих гласова!” Пружи врат и поиздигне главу, као да нешто из далека види: „Ево и наших паса гди управ овамо трче, и носе нам новине мира!” „Паса!” — викне лисица, пак бежи на све четири ноге колико игда може скачући. „Стани, што ти је”, — викне петао — „та мир је учињен!” „Е, зар пси маре за мир?” — рече лисица бежећи. „Боље се мени за времена уклонити.”

Наравоученије

Ево лепа наука како се ваља с лукавим владати: с клинцем, штоно реч, клинац истерати. Разуман човек кад зна да с чистосердечним и поштеним људма има дела, онда је и сам незлобив како јагње, и ту му је мрска и скаредна свака притворност и ухиштреније. А кад пак позна да други о лукавству и превари мисли, онда и он остроумије на помоћ себи узима. И ово је исто чему нас Евангелије учи, говорећи: „Будите незлобиви како голубови и мудри као змија!”

Није право да зли добре варају и да их за будале држе. То није никаква доброта да те вара свак ко хоће. Дати се двапут од једнога преварити, то је недостатак разума. А пуштати се всегда варати и за нос потезати, то је сасвим луда простота, за такога се ужа рећи: Прост као магаре, гди га ко привеже ту стоји, нити мисли би ли се како могао одрешити. Достојинство словесног чловека состоји се у разумној и просвештеној добродјетељи, а не у слепој глупости. Ко год одвећ хвали једнога народа без разума простоту, или мора бити сам простак, или је лукав и злохитар, пак у томе находи своју корист да други остају у простоти и слепоти ума, да он може с њима чинити што хоће и да му верују ако им рече да магарац лети. Но благодареније буди богу, сад се мрак и тма неразумија разгони; лукаве кабале, злоковарни и человечеству вредовити и срамотни махијавелисми изгоне се између људи; соборишта којекаква помрчине и буџака, која се од рода человеческога одељавају и ишту мало помало царем и народом да обладају, све то, са сујеверијем, с незнањем и с глупом простотом, гине и ишчезава. Просвештени и правдољубиви владјетељи желе поштеним и просвештеним људма да владају и управљају; зашто такови народ познаје и почитује у свештеној персони цара свога праведнога судију и чадољубива оца, к којему му је у свакој невољи пут свободан и отворен; зна да је интерес царски до најпоследњега човека у царству један, тојест: безбедно и мирно свакога у његовом состојанију живљење. Сви добри и поштени у целом царству браћа су и верни пријатељи, које је зато натура учинила да у општеству живу како ће лакше и боље један другом помагати, и себе взајмно и јединодушно од злих и неправедних чувати. Крајња глупост и простота и чрезмерно славољубије соједињено с лукавством једнако су општеству вредовите и погибелне.

Што су језуити чинили, јоште мислили (да су могли), томе је узрок њихово зло славољубије и лукавство. Јуче, 24. декемвра по римском, стоји у новинам: у Гоји граду, у португалској Индији, двеста попова да су се согласили и свезали били против законога свога краља. Општество себезваних „илумината” у Баварији, пре четири године низвргнуто, шта је хотело иштући да сва гражданска и милитарска достоинства у шаке узму своје? Тајна браћа! Што ће нам у општеству, и осим целога општества, тајна браћа? Истина, правда и добродјетељ свет љубе, а не тајне, помрчину и буџаке. Против непријатеља отечества тајну употребљавати, то је сасвим друга работа. Али у свом истом отечеству и општеству међу чесним људма, и верним отечества синовом, тајне некакове и потајене састанке држати, под извјетом аки би се чрез то општеству добро мислило чинити, а у исто време кад се јошт види да та иста тајна браћа злонаравним (само ако су њихови) на достоинства пењати се помажу, — ово шта је, ко зна да дваред два чини четири, погодити може. Кад би се то чинило онде гди варварство влада, и гди није слободно што добро и паметно ни говорити ни творити, имао би се барем извјет; али у просвештеном владјенију, гди се за добродјетељ почитује све што је полезно и разумно и говорити и делати: онде се нимало не види нашто у добрим делам тајна. Јоште к тому кад би се вид'ло да такова општества избирају и примају међу се само такове који су засвидјетелствовати и без свакога сумњенија познати добродјетељни, била би им част и поштење, које добродјетељи, гди је год она, пренадлеже; али кад се види да они лове само оне који су или богати, или у достоинствам, а за качество и благонаравије или мало маре или нимало, ово је што сав повод даје о њима зло мислити. Беда онде добрим гди сва власт злим у шаке дође! Ко бога познаје и љуби, он то с своји добри дели засведочава и искреном љубовију к свим добрим и поштеним људма, од којих ни на који начин он не жели да се раздељује и расцепљује.

Рекло се је на више места, и опет нек се рече: иста наука и просвештеније разума без свете добродјетељи и благонаравија не само ништа не ваљаду, но и на зло служе. Језовити су били весма учени људи, но која полза кад су лукави и злохитри били? За такове учене лепо приличествује она наша пословица: „Гди су кола мудрости, ту су двоја лудости”, и баш је тако у ономе који је тобож учен а лукав и зао. Зато, не раздељеније међу људе, но соједињеније ваља уводити. Ко се год одриче поштених људи, браће своје, одриче се самога бога. Соједињеније, не велим у читању и појању у цркви, — богу је свеједно та ко читао гречески, та латински, он све то разуме, — но оно блажено евангелско соједињеније у љубови, миру, верности, поштењу и у свакој добродјетељи. Ово се зове право во Христје с богом соједињеније. „Возљубиши Господа бога твојего и ближњаго својего јако самаго себе”. Ево сав закон и сви пророци! По Спаситеља самога науци, одавде управ и очевидно сљедује да ко се год одриче ближњега свога, одриче се и бога.

Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2579 година.
Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 208 година.