Kovač i njegov garov
| ←Lisica, petao, kokoši i psi | Kovač i njegov garov Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Jastreb i kukavica→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije i primečanije. |
Jedan trudoljubiv kovač imađaše nagojena no lena garova, koji u sve vreme kovanja ležaše kad u jednom kad u drugom budžaku, niti on maraše da zna što se oko kuće padi. A kako bi kovač počeo jesti, eto ti mu garova razbuđena i gotova. Najposle već dosadi se kovaču, zatvori kovačnicu spopadne jedan ašovski držak, pak počne garovu ovako predikovati: „Garovu, nijedna vero! Pse, i od psa! Zato li ti 'oćeš da ja tebe hranim da mi ti povazdan u kovačnici smrdiš, je li? Kad ja lupam, da se ne samo nakovanj nego i zemlja poda mnom trese, tebi je to taman spavaća muzika! A kako se moje vilice počnu micaši, nama' ti skočiš, kao da ti sto šiljaka pod kožu uljezu. Brojiš zalogaje što ja u usta ulažem, kao da me ti hraniš! Nesita utrobo, da možeš, džigericu bi mi iz tela izeo!“ Ovo izrekavši, načne ga mazati sve uz dlaku i niz dlaku,pak onda ošvori vraša i da mu put.
Premudra i prekrasna predika za lenštine i tunjejadce! Nejma ti sramotnijeg ni huđeg zanata od dangubice, besposlice i lenosti. Najlepši božji dni takovome prolaze u zgadljivom uniniju, koje je otrov života. Koji mu drago panj dostojan je većega poštenja nego on. Zašto panj, prvo, barem je pravi panj; vtoro, ne ište jesti; treće, može za mnoge potrebne stvari služiti, ako ni za što a ono za oganj. A lenština i dembel niti je među ljude niti među panjeve pristao. Čini se kao da je čovek, po tome što bi rad jesti i piti; ali evo bede kad nema šta, a on onda mora misliti ili o prevari ili o krađi, zašto trbuh za šalu ne zna, on svoje hoće te hoće. Ako li je pak imuć i nije mu nužde krasti, a on kad se najede i zadovolji telo svoje, ne imajući nikakova polezna i blagorodna upražnjenija za um i srce svoje, mora o svakoj budalaštini misliti. Duša mu je podobna pustoj i zabataljenoj bašči, punoj trnja, koprivetina i svakojakog nepotrebnog korova.
Neprecenjeni i neiskazani dar božji: vreme! Ovo kratko vreme života, koje je trudoljubivim i dobrodjeteljnim dosta dugačko, zašto njim svetu i blaženu večnost mogu zaslužiti i dobiti, tome, sireč lenivcu, ništa nije nego kao nekakvo prokletstvo božje. Evo, braćo moja, šta se rađa i proizlazi iz zloupotrebljenija najlepših i najpoleznijih božjih darova! Med isti pretvara se u otrov, i isto blagoslovljenije božje, milost i blagodat u prokletstvo. Zato, predraga junoste, čuvaj se da se iz mladosti ovoj zlobi ne predaš i ne obikneš, ako ljubiš sebe i blagopolučije života tvojega, ne samo večnoga, no baš i ovoga vremenoga. Pitali su Apelesa kako je mogao postati takav slavan živopisac kakov nijedan pre njega nije bio. „Ουδεμίαν ημέραν άϕησα άνευ γραμής: Nijedan dan nisam ostavio bez retka”, odgovori. Evo najsposobnije i najmudrije pravilo za dostignuti k velikom uspehu u budi kojem delu, nauci i zanatu: nijedan dan ne propustiti bez posla i polze. To je bezumije: danas preko mere mnogo činiti, a sutra sasvim ništa. To se zove „kαρκίνου βάδισμα račji hod”. Vreme svoje valja izmeriti, razložiti i za svako nadležeće delo opredeliti, pak onda ovo opredelenije i red nikogda kromje krajnje nužde i bolesti ne prestupiti. U pristojno vreme spavati, prohodati se i proigrati, zadati telu i krovi potrebno dviženije, i uzdravlju soderžati ga, ovo nije danguba, kad samo u svoje vreme biva. Natura je premudra, po njoj se valja s razumom vladati. Kako god ko pretovara stomah s tolikim jelom koje on nije kadar skuvati, namesto polze od jela vred i bolest na se navlači, tako i onaj koji preko mere mnogo čita i preobremenjava um svoj s tolikim veštma koje on nije kadar pametstvovati i, da tako rečem, skuvati, ništa drugo ne dobiva nego nesvest i vrtoglavicu, dovodi u raslabljenije mozak, i vesma slabo i hudo napreduje. Ono je vsegda mnogo što je dobro i soveršeno. Toliko čitajmo koliko, kad ostavimo knjigu, možemo pamtiti i znati šta smo i o čem smo čitali, i posle sverh toga da smo kadri misliti, suditi i razgovarati se. Ovako postupajući, svaki dan ako će biti i pomalo, no u mnogo dana bude mnogo. Kad se s vremenom ovom poretku i načinu priobiknemo, tada nam se to preobrati u prirodu i biva nam lasno, milo, slatko i prepolezno. Ovo ću samo reći za primer: nejma od hiljadu glava jedna da nije kadra na dan barem sedam vrsta zapamtiti, a svaki dan po toliko, svak vidi kako to rasti i umnožava se. Ništa nije češće čuti nego da se mnogi tuže da slabo pamte: kako će ko ikada pamtiti ono o čemu ne misli? A ti isti, koji se tako tuže, dobro pamte kojekakve bezdelice o kojima vsegda misle. Mati natura svakom je dovoljno dala, ko samo to u dobar red i raspoloženije metne i pristojno upotrebljava; i vesma često slabije pametstvovanije s dobrim ureždenijem i prilježanijem više dobije i nakupi nego drugo vredno i otmeno bez čina i poretka. Pas koliko kasa, da sve uprav ide, otišao bi u Ameriku, ali on trči kojekud — dok isplazi jezik.
Lenost, dakle, i besporedak jednako su štetne i vredovite, od kojih junost, kako mužeskoga tako i ženskoga pola, iz mladosti valja da se čuva i ubegava. Kakova uteha i radost spominjati se u starosti svojih trudoljubivih, dobrodjeteljnih i plodorodnih mladih godina, pravo blaženstvo života čelovečeskoga i carstvo nebesno ovde na zemlji! I bez sumnjenija, duša, jošte ovde s takovim predragim dobrodjetelji i razuma sokrovištem obogaćena i spremljena, kad odavde iziđe, po svidjetelstvu blaženoga Spasitelja jošt više će podučiti: „ Ko ima, — veli — daće mu se ipriteći će mu, a ko nejma, uzeće mu se i ono štosebimečta da ima, a samim delom nejma.
Mala, no prepolezna o praznikah knjižica, gospodinom Joanom Muškatirovićem, peštanskim senatorom, ostavljena i izdata, dostojna je vseopšteg čtenija. Ovi učeni i za svoje usrednjejše otečestvu i svoj naciji našej dobroželanije dostohvalni muž premudro u rečenoj knjižici dokazuje: šta su praznici, kako su postali, kako valja da se razumno praznuju, i kakova šteta od njih proishodi kad se nerazumno u lenosti provode i zloupotrebljavaju. Lenost je veliki i opštevredoviti greh, a ko ne zna da greh ni na praznik ne valja tvoriti? A najpače kad zapopadnu po dva, po tri i po četiri u jednoj nedelji praznika! Da su neki dni opredeljeni za poći u crkvu i bogu se moliti, ovaj je lep običaj, ali ne valja iz njega zloupotrebljenije činiti. Hristos Spasitelj uči nas: „Neprestajno molite sja! ”, Tojest: i kad ste u poslu, neka srce vaše o bogu i o dobru misli, ovo je prava k bogu žertva i molitva. Nejma nebu blagovonijega tamnjana ni prijatnijega prinosa i molepstvija nego kad dobri i pošteni čovek, delajući, Tvorca svoga slavi i o njemu misli, i tako s svojim priležnim trudom polaže sebe u sostojanije: sebi i bližnjemu svome dobro učiniti. Po slučaju, ja ovo u dan nedeljni po liturgiji pišem, no zato me sovest moja ne obličava; naprotiv, radujem se želeći da črez ovo kom god polezan budem, ako ne za mog života, ništa zato, ima tome vremena i po smrti; a da besposličim, koja bi mi polza bila?
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|