Историја савремене цивилизације 2

←< 1. глава

ИСТОРИЈА САВРЕМЕНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ Писац: Шарл Сењобос

3. глава >→

ДРУГА ГЛАВА
Колонијална управа у XVIII столећу.

Европске насеобине у XVI и XVII столећу.

Монополски начин управљања.

Пет европских сила, које су имале своју морнарицу на Атланском Окејану, имале су од XVI столећа и својих насеобина, а Француска и Енглеска још и даље су их умножавале.

Све су државе тада имале подједнака начела о задатку тих насеобина и истоветан начин управљања. Оне нису сматране као празне, ненасељене области, подобне да приме оне становнике који немају од чега да живе у својој материнској отаџбини. Европа бејаше још слабо насељена, три пута мање него данас: већина земаља немађаше довољно становника ни за обрађивање свога властитога земљишта, од којега је један део остајао необрађен, а ниједна није била толико насељена, да би због тога била у незгодном положају. Владе, заузимајући земље Новога Света, само су мислиле на користи које су оне од туд могле црпсти. Највише су се тражиле тропске земље, које су давале најскупоценија јестива, зачине, шећер, памук, кафу и др. Најздравије земље Северне Америке остале су незаузете све до XVII столећа, и нико није хтео земље у Аустралији.

Насеобине бејаху државна добра, која је држава експлоатисала за свој рачун. Влада је настојавала, да све користи задржи за себе; она је дакле начелно претпостављала да само она има права износити производе из своје насеобине. Холанђани, као господари Сундскога Острвља, забрањиваху Европљанима да се ту искрцавају; како су хтели да само они збирају зачине, то допуштаху да се ти зачини (дрвета и биље) гаје само на неколико острва, која им је било лако надзиравати; они су ту били подигли и тврђавице, да одбијају кријумчаре, а гувернери (управници) су обилазили остало острвље ради чупања зачинскога шибља, које би поникло и без гајења.

Кад се у XVIII столећу насеобине стадоше јаче насељавати, онда досељеници почеше извозити у Европу производе са својих пољских добара (плантажа), а из Европе увозити прерађене предмете, који су им били потребни за њихову употребу. У овој трговини влада уочи један нов извор за своје дохотке, па задржа за себе право да од насеобинаца купује њихову робу и да им продаје прерађене предмете. Она објави да је трговина с насеобинама државна својина, и то је основно начело монопола.

Трговачка друштва (компаније).

Влада није сама собом експлоатисала свој монопол, него га је уступала приватним лицима, која су се организовала као друштва (компаније). За углед је служила Индијска Компанија, основана у Холандији 1602. године. — Холанђани у XVI столећу одлажаху у Лисабон, да купују индијску робу. После њихове побуне Филип II забрани им свако трговање с Португалијом; холандски бродови почеше ићи да робу траже непосредно у индијским пристаништима. То је било опасно предузеће, јер су Португалци са европским трговцима, који броде по Индијском Окејану, поступали као с гусарима. Поједина приватна лица нису била довољно богата, да сама уреде ову трговину по земљи непознатој и непријатељској; била је потребна ратна флота, способна да се бори с португалским бродовима, и читава дружина агената, који ће обавештавати трговце и градити уговоре са урођеничким кнезовима. — Приватна лица и градови из Холандије, који су хтели у овом предузећу бацити новац на коцку, удружише своје капитале. Тако се створи више трговинских комора. Свака је за се куповала и опремала своје бродове, али су све биле удружене у једну компанију (друштво) са седам директора, које је влада поставила, и којима је био задатак да управљају заједничким пословима, т. ј. да издржавају ратну флоту и војску и да с кнезовима уговарају у име Компаније. Влада даде тој Компанији монопол трговине са Индијом, а Компанија није примала у своја пристаништа других бродова осем својих.

Капитал је био подељен на 2153 акције или удела (свака по 3000 флорина)^[1]. У почетку је Компанија слабо трговала: између 1611. и 1634. године. у 24 године, било је 13 година у којима Компанија није могла дати никакве дивиденде својим удеоничарима. Али она најзад успе да Португалцима отргне острва са зачинима и трговину са Индијом; и тад је имала 7 гувернера и једнога врховнога гувернера (у Батавији)^[2].

Овај успех подстакне и друге државе, да организују слична удружења, дајући им земљу у својину и монопол трговине. Енглески краљ образова Североамеричку Компанију, која доби сву обалу између 41. и 45. степена, Компанију Месачузецкога затона и Компанију затона Хедзенскога. — У Француској влада раздели трговину целога света повлашћеним компанијама: Источноиидијској Компанији (1604.), за тим Компанији Западне Индије, Острва Св. Христифора Барбадскога (1626.), или Острва Америчких, Зеленогребенској (1639.), Гвинејској (1634.), Белогребенској (1635.), Источној и Мадагаскарској (1642.), Северној (1665.), Левантској (1671.), Сенегалској (1679.) и т. д. Многе су пропадале и бивале преуређиване. Рачуна се, да је до 1769. год. било 55 монополских компанија, већином француских, које су испропадале.

Португалске насеобине.

Португалци су основали своје насеобине једино ради трговине, и бејаху се ограничили само на то, да заузму и утврде неколико пристаништа. Њихови ратни бродови служили су им у исти мах и за одбијање других бродова и за преношење у Лисабон робе са Истока (зачина, памучнога ткива, свиле, порцулана, слоноваче и т. д.). Приватна лица могла су ићи у Индију само с допуштењем државе; слабо се вршио промет трговинске робе, јер су Португалци више волели да продају скупо, него да продају много. Чиновници, који су се постављали само на три године, тежили су за тим да се брзо обогате, управљали су рђаво, делили су правду за новац (т. ј. узимали мито) н појединцима забрањивали трговање. Овај је систем мало доносио, а при том је био скуп. Један Енглез, који је био послат у Индију, да заснује трговинске односе, писао је 1613. године: „Португалци су држањем војника, поред свих својих лепих места у којима су, доведени до просјачења”.

Португалска насеља на афричким обалама бејаху апсане, куда су се слали осуђеници на заточење, и робовски тргови, где се водила трговина с црначким робљем. Пристаниште Лоанда испраћало их је око 70 000 годишње.

Бразилијска насеобина, једна од најплоднијих земаља на свету, за дуго је била презрена с тога, што ју је најпре ваљало обрадити. Осуђеници и прогнани Јевреји најпре однеше тамо шећерну трску; пустолови су обделавали руднике по унутрашњости и основали насеобину Светога Павла без икаква владина мешања у то; и у XVIII столећу Паолисти (Paolistas, Павлићани) су чинили један независан народ.

Шпанске насеобине.

Шпанска влада, која бејаше заузела простране области у Америци, није желела да ствара нову Шпанију, насељену Шпанцима, него је само хтела да увећа имаовину кастилијскога владалачкога дома и да незнабожачке дивљаке обрати у праву веру (хришћанску). Насеобине су биле као једно велико и затворено приватпо имање. За одлазак у Америку Шпанац је најпре морао добити од државе допуштење; пре него што ће се пустити какав брод да отпутује, господар брода морао се заклети, да на броду нема других људи осем оних који имају допуштење. Да би се добило допуштење, ваљало је навести и доказати „довољно разлога за путовање”, ваљало је бити из католичке породице, у којој кроз последња два нараштаја нико није био осуђен од инквизиције; па ипак то допуштење често није давано на дуже од две године.

Допуштало се да се у насеобинама насели само врло мали број Шпанаца; 1550. године још их није било више од 15000. Тако шпанска Америка остаде насељена поглавито староседеоцима и црнцима. Још и данас су сви становници Парагваја и Горњега Пера индијанци, а три четвртине Мексиканаца су мелези (метиси). Језуитски мисиопари бејаху установили у Калифорнији и Парагвају индијанска села (редукције), у која су били забранили приступ белим људима.

Влада се није трудила да примами обрађиваче земље, или друге какве раднике. Она је себе била прогласила за власника свега земљишта и земљу изделила на простране баштине (домене), које је раздала краљевим љубимцима. Гроф од Валенсијане имађаше земаља, које су цењене навише од 25 милиона, и један рудник, који му је годишње доносио 1,500000 динара! На овим су баштинама радили само индијанци и црнци. „Обрађивање земље презире се, — вели један путник из XVIII столећа, — сваки хоће да буде господин и да живи у беспосличењу”. Шпанци се збијаху по градовима. То бејаху поседници имања, чиновници, адвокати, спекуланти и калуђери. Многи су били и другородни синови из племићских породица, који су дошли у Америку, да ту живе нобл (тј. као племићи), а да не раде. То је била једна од три каријере шпанскога племства; пословица је говорила: „Избери или море, или цркву или краљеву кућу”. У Лими је међу белима била једна трећина племића, а 45 породица маркиских или грофовских.

У овим је насеобинама све било уређено по угледу на Шпанију; ту је било мајората^[3], десетака, инквизиције, цензуре за штампане списе (комесари инквизиције могаху у свако доба ући у сваку кућу, да траже забрањене књиге). То бејаше старо друштво у новој земљи, и влада је гледала да не допусти да се оно мења. Она је марљиво одбијала странце: до половине XVII столећа сваки је страни брод сматран као гусарски и морнари, који изиђу па копно, погубљивани су или слати на тешке радове у рудницима. Пошто је забрана скинута, инквизиција је и даље одбијала странце као некатолике (иноверце). Влада није имала вере чак ни у белим људима који су рођени у Америци (које називаху креолима). Она им не хтеде допустити да се образују. У једној беседи гимназијским ученицима у Лими вицекраљ вели: „Научите читати, писати и изговарати своје молитве, то је све што један Американац треба да зна”. Она им није хтела допуштати ни да управљају. Сва места у државној служби давата су „старим Шпанцима”. Од 160 вицекраљева нађено је да су само четворица креоли, а од 369 америчких владика, до 1673. год., било је само 12 креола. Да би омела креоле, да споразумно раде, влада је задржала неједнакости међу „људима плаве крви” (белима) и „људима обојенога лица” (индијанцима, црнцима и мелезима).

Држава је за себе задржала монопол трговине; становници насеобина могаху продати своју робу и купити прерађене предмете само код трговаца који имају повластицу. Како је Америка била пронађена и заузета у име кастилијске краљице, то је и трговина са Америком припадала круни кастилијској и могла се обављати само у каквом кастилијском пристаништу. Сва добра шпанска пристаништа зависила су од арагонске краљевине, али сваки брод, који полази за Америку, морао је, под претњом да ће бити узапћен а његов господар погубљен, прећи на Севилу; то је било једно пристаниште осредње вредности, али једино које је припадало Кастилији.^[4] Ту је 1513. године била установљена једна трговинска канцеларија; званичници су прегледали брод при поласку, уписивали га у списак и давали му патент, то јест писмено овлашћење да путује. Године 1720. монопол би пренесен у Кадикс. Бродови су одлазили само у друштву (у караванима) и истоваривали се сви у једном истом пристаништу. Ишла су по два каравана на годину, један за Веракруц, где се стицаше трговина из Мексика, а други (галиони) за Картагену и Порто-Бело, где је морала долазити цела Јужна Америка, да узме што јој треба, на чак и насеобина из Вуенос-Ајреса. Адмирал галиона и гувернер Панаме одређиваху цену свакој трговинској роби. Трговци, који су сачињавали повлашћене компаније (друштва), куповаху робу из насеобина по ниској цени, а продаваху производе европске индустрије, нарочито гвожђе и челик, с добитком по 100 до 300 на сто. — Каравани нити су могли снабдети насеобине потребним намирницама, нити су им давали могућности да протуре своју робу, а међутим, било је забрањено да се ишта прода или купи у странаца. Кријумчарење је сматрано као јеретиштво и судио му је инквизицијски суд. Али како се без кријумчарења није могло, то се оно и вршило у велико; страни су се бродови користили поглавито ратом, те долазили и истоваривали своју робу; од туд она чудновата појава, да се трговина шпанских насеобина умножавала у ратио доба. Године 1713. побеђени шпански краљ би приморан, да са енглеском владом потпише уговор асијентски,^[5] којим даде Енглезима право, да само они тргују црначким робљем у шпанским насеобинама, и допусти им, да сваке године шаљу на трг у Порто-Бело по један брод од 500 топа, натоварен енглеском робом. Овај брод постаде право стовариште; оп је стално стојао пред градом, док су други енглески бродови ишли, те узимали робу са Јамајке п Сен-Доминга, и тако непрестано обнављали његов товар. — Трговина преко галиона, која је достизала 15000 тона, бејаше 1737. године спала на 2000 тона.

Холандске насеобине.

Холанђани су били створили своју морнарицу идући да лове харингу по Северном Мору. У XVII столећу они су имали више трговачких бродова него икоји други народ у Европи; они иђаху у страна пристаништа преносећи робу из једне земље у другу и стога су их називали поморским кириџијама. Холандске су насеобине биле насеобине трговинске;^[6] оне су припадале великој Индијској Компанији, која их је отргла од Португалије.

За своју трговину са Индијом ова компанија, поучена неуспехом португалскога управнога система, узе друкчији, овоме супротан начин поступања. Опа поруши португалске тврђаве, па се смести у отвореним пристаништима, без утврђења и без војске; она одржаваше пријатељске односе с господарима дотичне земље, држећи се повучено од политике и не тражећи да њихове поданике обраћа у хришћанство; она је примамљивала домородне трговце купујући им по добру цену њихову робу, а продајући им европске производе с ниском ценом. Њено је начело било да се задовољава малим добитком. На тај је начин опа имала од трговине користи, без трошкова око заузимања и држања насеобина. Она забрањиваше својим чиновницима да тргују за свој рачун, али им је добро и уредно плаћала. —Пошто постаде велика сила, Компанија се мало по мало поврати на траг других влада. Она истреби готово све староседеоце Молучких Острва, посече гомиле Китајаца на Јави (1740.) и нагна тернатскога^[7] краља на побуну, хотећи га приморати да почупа и поништи каранфил са. својих земаља. Она примора бродове, који се из Индије враћају у Холандију, да плове око Оркадских Острва, уместо да иду каналом Ла-Маншем, а бродове, који одлазе у Индију, да иду на Батавију, те да се ту подвргну прегледу. Компанијски званичници стадоше трговати за свој рачун; они чињаху већи обрт него и сама Компанија и претовариваху њене бродове својом робом. Кад краљ Холандије постаде главни директор Компаније (1748.), онда су администраторска звања давата људима, који се нису ни бавили тим пословима. Компанија се најзад грдно задужи; године 1794. имала је пасиве (тј. плаћања) 127 милиона, а активе (капитала) само 15 милиона флорина.

Француске насеобине.

Француска је насеобина била уређена као и каква провинција. Они који живе у насеобини нису имали права, да сами собом управљају; интендант, свемоћан као и у Француској, решавао је и најнезнатнија питања. У Америку се пренела цензура па списе и верско гоњење; никакав протестант није приман у насеобине; ту је био установљен десетак за свештенство и феуд (баштину) за племиће. Насеобинци нису имали више политичке ни верске слободе него ли становници краљевине. — Осем тога, како трговина бејаше дата у монопол једној повлашћеној компанији, то им је било забрањено да подижу фабрике, и они су морали куповати предмете, које су им слале фабрике из Француске, обично производе најгоре врсте (шкартиране), које су им продавали врло скупо. Они су могли купити или продати само код компанијских агената.

Поред оваквога начина управљања није могло бити других напредних насеобина осем плантажа на Антилима, а особито на Сен-Домингу, где су креоли за рад употребљавали црначко робље. Канада, чија је област велика колико Европа, имађаше 1682. године само 10000 душа, 1744. г. само 54000, а у време кад су је Енглези освојили (1763.) 70000; данас канадско становништво достиже до 2.000000 душа.^[8] Годишњи извоз бејаше тада само 1.700000, а данас је 280 милиона динара.

Енглеске насеобине.

Енглеска, која се од колонијалних сила последња појавила, имала је само малих насеобина, растурених по обалама Северне Америке. Како ове мале насеобине нису производиле никакву скупоцену робу, то им је и влада мало важности придавала; она се чак не потруди ни да их уреди, па ни да њима управља. Ова равнодушност би узрок, те се насеобине слободно населише, — На северу се населише поглавито гоњени пуритани,^[9] који дођоше у Америку у време Карла I, да могу слободно исповедати своју веру. Они бејаху ту основали пуританске цркве, раскрчили земљиште и створили себи у Америци нову отаџбину, коју називаху Нова Енглеска. То бејаху насеобине верскога обележја: „Ако когод између нас, говораху они, веру сматра за једно а овај свет за нешто друго, онда тај нема духа правога Ново-Енглеза”. — На југу земљу бејаху заузели поседници плантажа, који живљаху као сеоски (пољски) племићи усред својега црначкога робља.

Било је тринаест насеобина, свака са својом засебном управом. Њих дељаху на три врсте: 1. проприетерске или власничке насеобине биле су својина једнога или више приватних лица, која су их од владе добила на поклон; дајући земљиште држава се одрицала и права, да се меша у насеобинске ствари. Осам власника Каролине, на прилику, имађаху право да постављају чиновнике, да ударају порез с пристанком насељеника, да ратују, да дају племство итд.; — 2. Насеобине с повластицом припадале су каквом повлашћеном друштву (компанији); — 3. крунске насеобине влади. Али су насељеници свуда задржали права која имају Енглези: они сами собом управљаху, одобраваху своје порезе, уређиваху своје верске ствари и могаше им судити само порота (jury). Енглеска се држава њиховим стварима занимала само у толико, што им је постављала гувернере.

Обрађивање је земље било потпуно слободно. Ненасељене земље продаване су онима, који су их хтели обрађивати; породица Пена, оснивача Пенсилваније, продавала је земље годишње за 30 000 фуната стерлинга. На тај се начин било створило становништво од енглеских малопоседника.

Све до половине XVII столећа насеобинцима је било слободно да тргују, па чак и са странцима; трговина се водила поглавито преко Холанђана. Но Дуги Парламенат, да би приморао Енглезе да створе своју морнарицу, реши законом о пловидби 1651. г., да у будуће никаква роба не може бити унесена у какво енглеско пристаниште, ако није на енглеском броду, ако тај брод није опремио какав енглески арматер, ако бродом не заповеда енглески капетан и ако на њему нема најмање три четвртине енглеских морнара. Тако он даде Енглезима монопол трговине са енглеским насеобинама.

Индија.

Индија бејаше у XVIII столећу насељенија од Европе, али не сачињаваше један народ и од пре много столећа становништвом њеним владали су само страни освајачи. Последња владавина, која је заснована у XVI столећу, била је владавина једнога татарскога владаоца, Великога Могула, настањенога у Делхима, који у XVII столећу бејаше саставио све индијске земље у једну државу. У XVIII столећу ова је држава већ срушена, и у Индији не бејаше више друге власти осем негдашњих обласних управника, који бејаху постали независни господари, и старешина појединих војничких чета, који међу собом ратоваху с најмљеним војницима.

Француска и енглеска влада бејаху основале у Индији свака по једну повлашћену трговачку компанију. Ове две компаније (француска и енглеска) бејаху подједнако уређене; свака имађаше на обали по неколико градова, заштићених тврђавама и снабдевених магацинима; оне ту издржаваху трговинско, чиновничко особље, нешто војске и по једнога управника (гувернера). Компаније на тај начин бејаху као мале државе. У ХVШ столећу, зарад одбране својих притежања, морадоше узети учешћа у ратовима, које међу собом вођаху мали господари те земље. У брзо се увиде, да једне мала војска, уређена и дисциплинована по европском начину, може тући велику уређену војску и да се од индијских војника може створити изврсна европска војска. Тада бише уређене сипајске^[10] чете, састављене из урођеничких најамника, под европским официрима и наоружане по европски. То је био проналазак директора француске компаније, Диплекса, а енглеска га компанија усвоји и њим се користи.

Борба између Француске и Енглеске.

У почетку XVIII столећа две велике европске силе, Француска и Енглеска, бејаху заплетене у једну борбу, која је имала да траје још више од једнога столећа. Године 1688. Виљем Оранијевац, поставши краљем Енглеске, бејаше се ставио на чело савеза европских држава, да заустави освајање Луја XIV. Од тада Енглеска остаде главни противник Француске, и у свима великим ратовима, у које је Француска била умешана, она је међу својим непријатељима налазила и Енглеску. До Револуције је било пет ратова између ове две супарнице: 1. Аугзбуршка Лига (1689.-97.), 2., за шпанско наслеђе (1702.-13.),^[11] 3., за аустријско наслеђе (1740.-48.), 4., Седмогодишњи Рат (1756.-63.) и 5., за независност Америке (1776.-83).

Прва четири су била поглавито сувоземни (континентални) ратови, у којима Енглеска суделоваше као савезница непријатељâ Француске (Аустрије у прва три, а Пруске у Седмогодишњем Рату). Али се рат простирао и изван европскога копна, и свака је од ове две супарнице радила да уништи бродове и да освоји насеобине оне друге.

Ови поморски и насеобински ратови морали су имати последица, на које се тада управо није пи помишљало. У почетку борбе Француска је била у надмоћности. Њена је ратна флота 1677. год. имала око 300 бродова, не рачунајући бродове гусарске из Динкерка и Сен-Мало-а, који су. се у време рата бавили хватањем енглеских троговачких бродова. (Тако су Енглези. за време рата са Аугзбуршком Лигом, изгубили 4200 бродова; њихова друштва за осигурање па мору испропадаше).

Исто је тако Француска била падмоћнија и у насеобинама. Опа бејаше заузела (у време Хенрика IV) Канаду и простране суседне области, Нову Земљу, Акадију и Хедзенски Затон, па заузе и земље на ушћу Мисисипе (Лујзиану) и у долини Охија подиже тврђаве, које везиваху Канаду с Лујзианом, то јест слив Светога Лаврентија са сливом Мисисипе. Она тако бејаше господар готово целе Северне Америке. У Антилима је имала не само Мартиник и Гваделупу, него и више других острва, која су јој отргнута, као острво Свете Луције, Доминик, Табаго итд. Она бејаше задобила н западни део великога острва Сен-Доминга, Хајти, и ту почела стварати велике платаже шећерне трске. — Осем тога, она имађаше и француску Гујану и Сенегал. — Она бејаше покушала да завлада и великим острвом Мадагаскаром; насеља, која основа Колбер, не бише дуга века, али у почетку ХУШ столећа два суседна острва, Реинион (Уједињење) и Иљ-де-Франс (Француско Острво), постадоше напредне француске насеобине. — У Азији је Компанија Источне Индије имала својих насеља у више градова. Тако Француска имађаше простране области, истина скоро пусте, али које би се мало по мало населиле и које би данас сачињавале једно пространо колонијално царство француско.

У то исто доба Енглеска имађаше своје насеобине само на источној обали Северне Америке, затворене са западне стране француским притежањима на Охију, у Антилима острво Јамајку, и у Индији само две трговачке куће, у Бомбају и Мадрасу. Ништа тада не наговештаваше да ће Енглеска постати велика поморска и колонијална сила; она тада још не бејаше ни трговинска ни индустријска земља, какву је ми данас познајемо, а ни морнарица јој не бејаше надмоћнија од морнарице француске.

Ратови ХУШ столећа покварили су равнотежу и дали су Енглеској поморску и колонијалну надмоћност. Утрехтским Миром (1713.) Француска, која је својим поразима на копну била потпуно упропашћена и постала неспособна, да издржава ратну морнарицу, уступи Акадију, Нову Земљу и Хедзенски Затон. Но њој још остаде најбољи део њених притежања. Француска Компанија бејаше почела освајање Индије, а ратна морнарица бејаше опет обновљена и славно се такмичила с морнарицом енглеском (1740.—48.), кад рат по ново отпоче (1756.).

Ни у једној ни у другој земљи државници не појимаху праву важност, коју би могло имати једне колонијално царство. Насеобине су се у ово доба гледале само као притежања или баштине са којих се може збирати кафа, индиго, шећерна трска итд., и највише су се ценили Антили. Простране области у Северној Америци изгледаху као да су бескорисна притежања, а влада није ни марила да види своје поданике, како се селе у насеобине; она је више волела да их чува у земљи. Нико тада није веровао, да би било корисније за Француску, да има и онамо преко океана милионе Француза. Један министар Луја XV, д'Аржансон, говорио је, да би он, кад би био краљ Француске, све насеобине дао за једну главицу од чиоде, а Волтер налажаше да је смешно, што Французи и Енглези ратују „за неколико јутара снежне земље”, како је он назвао земље на Охију.

Енглеска у то доба доби за министра Виљема Пита, који предвиђаше важност ових тако презрених насеобина. Он хоћаше да Енглеска постане прва поморска сила на свету, те да би и енглески бродови били једини бродови за вођење трговине. Енглеска се индустрија бејаше почела развијати, и њој су били потребни извозни тргови; велики енглески трговци потпомогоше Пита и израдише, да скупштина одобри врло велике суме, које су му биле потребне, да уништи француску морнарицу и освоји њене насеобине. Француска морнарица би уништена; министар марине изјави, да бродови, који су још били преостали, нису више кадри да се опиру Енглезима и продаде их приватним лицима. Енглеска морнарица постаде господар мора и могаде заузети француске Антиле, који бејаху остављени без одбране.

У Северној Америци француски ловци из Канаде, удружени са Индијанцима, најпре бејаху одбили многобројније енглеске досељенике. Али Енглези добише помоћи од своје владе, док француско министарство остави Канађане самим себи, и они морадоше подлећи у борби с многобројнијим непријатељем. — У Индији, директор Француске Компаније, Диплекс, бејаше задобио доста области, но Компанија попусти наговарању са стране, да напусти та завојевања и да Диплекса позове у Француску. То је била једна чисто трговачка компанија, која је гледала само на стварну корист, то јест да своју имаовину претвори у новац, а влада се опет умеша и изјави да Диплекс није у праву (1754.)^[12] После четири године Енглеска Компанија поче освајати бенгалску област и нападати притежања Француске Компаније. Влада покуша да их брани, али с недовољном снагом. — По Париском Уговору (1763.) Француска уступи Енглеској Канаду и више антилских острва, а Шпанији Лујзиану и обвеза се, да више не држи војску у Индији. То је значило да се Француска за у будуће одриче колонијалнога царства.

Енглеско колонијално царство.

Енглеска наследи Француску у Америци и Индији. Она је сад била господар целе Северне Америке, чак до Мексика, а настави и освајање Индије. Акционари (чланови) Француске Компаније хтели су да се Компанија занима само трговинским пословима и бејаху израдили, да се опозове Диплекс, коме се замерало што је Компанију уплео у скупоцене ратове. Енглеска Компанија остави својим чиновницима одрешене руке за рад, и Клив само у једној битки задоби целу краљевину Бенгалску.

Чиновници, поставши наједанпут господари једне земље од 60 милијона душа, стадоше њом управљати потпуно неограничено, управо тирански: опљачкаше становнике и стекоше грдно благо, па се потом враћаху у Енглеску, да тамо развију раскош као какав источњачки господар. Њих прозваше набабима. Та је саблазан била толика, да 1773. године, кад дође време да се Компанији обнове повластице, које су биле дате само на двадесет година, енглеска влада задржа за себе право, да поставља главнога гувернера, а Компанији остави само монопол трговине. Главни гувернери продужише освајање за рачун Компаније, која најпосле у XIX столећу постаде једини господар Индије.

На први поглед изгледа чудновато, да се једна земља од 200 милијона душа подâ, да је освоји једно друштво страних трговаца. То је дошло одтуд, што у ствари индијско становништво није било један народ; то је био скуп народа, од којих су једни брамани, а други муслимани, које ни вера, ни порекло, ни влада, једном речи ништа не везиваше уједно, и који немађаху никаква разлога да раде заједнички. Масу становништва сачињаваху мирољубиви земљорадници, навикнути на вечито туђинско угнетавање. Ту није било независних народа, него само независних господара. Индијска је Компанија била један господар, који се бори с другим господарима, и она их је све победила, јер је само она располагала уређеном војском.

Побуна енглеских насеобина у Америци.

Освојење Канаде измени положај оних тринаест енглеских насеобина у Америци; од тада оне немађаху више да се боје напада с француске стране, па им не бејаше више ни Енглеска потребна, да их брани. Становници насеобина престадоше се осећати штићеницима енглеске владе и почеше се тужити на угнетавање. Трговину је у насеобинама уређивао енглески парламенат; он је одређивао величину дажбина, које је морала плаћати свака роба; он је забрањивао трговање неком робом, па било да је она увожена или извожена. Насеобинци никад пре нису протествовали против овога парламентовога права, али ни Енглеска никад није захтевала од насеобина, да плате какав порез.

Енглеска влада, оптерећена врло тешким дугом, што га учини за време рата, мишљаше да може по закону захтевати од насеобинаца, да и они у неколико узму удела у исплати трошкова краљевине Енглеске. Насеобинци уложише протест, наводећи као разлог старо енглеско право, да нико није дужан платити какав порез, ако га нису одобрили његови представници; међутим, насеобине нису слале своје посланике у енглески парламенат. Парламенат пође даље и усвоји један мали порез под видом таксених марака (1764)^[13]. Но насеобинци спречише продавање хартије с том марком, злостављајући свакога, ко би се год усудио да се прими продаје, и разбијајући канцеларије (продавнице) ових хартија. Енглеска влада немађаше тада у насеобинама својих чиновника и не могаше заштићавати скупљаче тих прихода, а ако покуша да оптужи каквога Американца, поротници га ослободе. Парламенат укиде тај закон о таксама.

Године 1767. влада по ново удари порез, који је имао да се плаћа под видом царине на неке врсте робе (стакло, кожу, хартију и чај), кад се уносе у Америку. Насеобинци по ново почеше слати жалбе и претити цариницима, а међу собом се договорише да Енглезе казне тим, што неће више куповати енглеску робу. Највише бејаху раздражени насеобинци са севера (из Нове Енглеске); у Бостону су јавно кријумчарили: један товар вина са Мадере, који је дошао као кријумчарска роба, пронесен је улицама с пратњом наоружаних људи. Влада покуша, да у Америци настани војску, но кад се у Бостону дознаде да долази посада, становници одржаше збор, на којем решише, да никаква војска не може остати у насеобини без њихова пристанка. А кад посада би настањена, војници не могаху изићи на улицу, а да не буду злостављани.

Влада стукну и укиде царину, али је остави на чај, колико тек да би одржала правно начело (1770.). Насеобине и даље продужише своје односе са Енглеском. Али насеобинци бејаху већ навикнути на самовласно поступање. Кад један брод, који чуваше обалу Род-Ајленда (Исланда), наседе, ноћу га нападе једна гомила људи, који су били на осам великих чамаца, те капетан брода би рањен а брод спаљен, и при свем том што извршиоци бејаху познати, нико није хтео сведочити против њих (1772.). После некога времена Индијска Компанија посла у Бостон три брода натоварена чајем. Једна гомила људи, преобучених у одело индијанаца Мохавка, силом заузе бродове и баци у море 342 сандука чаја.

Енглези, ражљућени овим дрским нападом, латише се потребних средстава против побуњене насеобине: парламенат огласи да се бостонско пристаниште затвори и промени уредбу насеобине. Друге насеобине стадоше на страну Бостона, потписаше се и послаше му брашна и пиринча. После тога насеобинске скупштине наредише, дасе скупља војска ради сузбијања енглеских војника н послаше своје изасланике у Филаделфију, да се договоре, како да се уреди отпорна снага.

Независност насеобина.

Становници америчких насеобина мало по мало бејаху доведени дотле, да се силом одупру енглеској влади. (Прва се битка догодила 1775. год.). Али ипак још не бејаше речи о правом устанку: хтело се да се само заплаше Енглези и да се приморају, да попусте, али се није желело да се одвоје од Енглеске. Трговци су имали рачуна, да очувају својство Енглеза, јер им то допушташе, да тргују са свима енглеским насеобинама. Власници плантажа у јужним насеобинама, богатији људи из средишних и северних крајева и сви богаташки редови бејаху одани краљу и за њих би одвајање изгледало као нешто ужасно. Али се у Новој Енглеској бејаше створила једна нова странка, састављена поглавито од људи из народа, а предвођена људима од закона, која је хтела рат и републику. Ова је странка била у мањини, али је радила силно. Њене чете стадоше крстарити по земљи, прогонећи судије и злостављајући присталице Енглеске (називали су их торијевцима, као краљеву странку); један судија и један цариник бише пропуштени кроз катран и перје^[14] (по американском обичају). На тај начин буде у већини насеобина заведен нов начин управе.

Конгрес изасланика, што се састаде у Филаделфији, бејаше подељен на две готово једнаке странке. Изасланици из северних покрајина хоћаху да се прогласи независност и да се коначно одвоје од Енглеске; они говораху да се никад више пеће добити таква прилика, јер је било још много насеобинаца, који су ратовали и с Канадом и који су могли саставити читаву војску. Изасланици пак из јужних и средишних крајева не хоћаху републику. Републиканска странка успе да промени управу у оним насеобинама које се противљаху. Тада се доби једна већина, која гласањем усвоји чувену декларацију (објаву) од 1776. године, коју је саставио Џеферсон. У овом акту Конгрес, наслањајући се на природно право, набраја дела којима је краљ Енглеске повредио права Америчана и објављује, да услед тога насеобине „треба да буду једна слободна и независна држава.”

Рат између Енглеске н њених насеобина био је дуготрајан и с нејасним изгледима на исход. Енглески је парламенат одобрио потребну суму новаца за 55000 људи, али енглеска влада готово немађаше војника; опа је узимала добровољце, куповала војску у многих немачких кнежева, па употребљавала и индијанце; две године су јој требале, да састави војску спремну за ратовање. Али како да ратује у земљи, где је ваљало прелазити грдно велике пусте просторије, без путова и животних намирница, вукући све потребне ствари из Енглеске? — За дуго се енглеске војсковође ограничаваху само на заузимање приморских градова; једна војска покуша да продре дубље у унутрашњост, но тешком глађу и непрестаним узнемиравањем толико буде изнурена, да се мораде предати.

Јога је слабија била влада насеобинскога Конгреса. Она немађаше никакве законите власти; нити могаше дићи војску, ни ударити порез; скупштина је сваке насеобине скупљала и издржавала своју народну војску и често је није хтела ставити Конгресу на службу. Она немађаше других извора осем узапћивања торијевских дабара и папирнога новца, који бејаше створила; међутим, овим је хартијама вредност стално опадала: 1778. године оне су већ биле спале на 1/6 своје номиналне (означене) вредности, а 1780. год. вределе су само 1/50. Године 1777. војска конгреска бејаше сведена на 1500 људи, а остали се бејаху разбегли, одневши са собом и оружје. Конгрес реши да се за војску упише 65000 људи, али могаде скупити само 15000; у свему се оскудевало; у недостатку обуће многи су ишли боси и траг њихове војске могао се пратити по њиховој крви. У септембру су по два дана били без хране, а у децембру су војници, немајући покривача, морали проводити ноћи око ватре, Официри даваху оставку, а они, који су већ били иступили из војске, нису се више хтели враћати. Главни заповедник Вашингтон писаше Конгресу: „Може се говорити о патриотизму; могу се из старе историје навести и неколики примери великих дела, учињених под утицајем тога осећаја: али ће се човек преварити, ако се ослони само на патриотизам, да води дуготрајан и крвав рат.... Ја знам, да патриотизма има, и да је он много учинио у овој садањој борби, али смем тврдити, да се дуготрајан рат не може водити само на том основу.”

Америчани бејаху немоћни, да се бране од једне уређене и добро снабдевене војске. Франклин и већина родољуба већ очајаваху за успех. Но устаницима притече у помоћ Француска, која им посла новаца, оружја и један пук војске, и тако поткрепи их, да продуже отпор и поможе им да бране своју земљу. Француска немађаше непосредне користи од овога рата; најмудрији министри, Тирго п Малезерб, хтели су да се избегне мешање у то. Али Конгрес бејаше послао у Париз вештога преговарача Франклина, који се већ био прославио проналаском громобрана, и који умеде придобити јавно мнење и заинтересовати га за америчке републиканце. Министар Вержен, који је уживао поверење Луја XVI, гледао је у овом рату једно средство за ослабљење Енглеза, и Француска стаде на страну Америчана.

Сад је Енглеска имала да се бори с Француском и с њеном савезницом Шпанијом; ваљало јој је ставити под оружје 300000 људи и чувати се од искрцавања Француза у Ирску. У парламенту већина неповољно прими овај рат и примора краља да прими мир. Енглеска признаде независност Савезних Држава (1783.). — Француска, која бејаше поднела највећи део ратнога терета, није ништа тражила за себе. Француски преговарачи хтели су да се обезбеди имање н слобода оних Америчана, који су бранили и енглеску владу и били пребегли енглеској војсци. Конгрес се задовољи тим, што их препоручи влади сваке насеобине посебно, али ништа не учини ради њихове заштите. Републиканци их не хтедоше примити, нити им хтедоше вратити њихова узапћена добра; они су злостављали оне, који бејаху остали, и примораше их, да се иселе. Овим узапћивањем и исељавањем америчко друштво би преображено; старих одличних и богатих породица Нове Енглеске нестаде, а на чело друштва истакоше се људи нискога порекла, присталице новога поретка.

Кад се рат сврши, свака насеобина по ново доби своју потпуну независност и стаде се понашати као потпуно пезависна држава. Конгрес немађаше више никакве власти; он је издавао заповести, али им се нико пије покоравао. Изгледало је да ће се савез растурити. Официри, који су хтели очувати јединство, створено ради заједничке одбране, понудише Вашингтону да му предаду диктатуру, но он то одби. Најзад, присталице јединства успеше да убеде насеобине, да им је потребно да остану уједињене ради заштите своје трговине, и године 1787. буде уређена влада Савеза Америчких Држава. Свака држава задржа за себе „свој државни суверенитет, слободу и независност,” своју унутрашњу управу и независне судове. Али све државе ступише у један вечити, пријатељски савез „за своју заједничку одбрану”, и обвезаше се да једна другој помажу против свачијега насиља. Конгресу, који је састављен од изасланика свих држава, стављено је у дужност, да се стара о војсци и ратној морнарици, о односима са страним земљама, трговини и пошти.

Белешке

1. Флорин је стари, талијански златан новац из Флоренције (први пут скован 1252. г. — fiorino). Тежина и вредност му се мењала према времену и земљи где је доцније кован. Најзад му се вредност зауставила на аустријској форинти, која вреди око 2.45 динара. Прев.
2. Батавија је град на острву Јави (112.000 становника). Ту је политичко средиште холандских притежања у Индији и Индијском Окејану и главна извозна тачка за зачине, индиго и каучук. Прев.
3. Мајорат је непокретно добро, које са очевом титулом (у племићском сталежу) наслеђује најстарији син, или други који сродник (natu major). Прев.
4. Исто је тако, у оно време, кад је шпански краљ био у исти мах и краљ Португалије, било забрањено Португалцима са Молучких Острва да тргују с Филипинским Острвљем.
5. Изразом assiento Шпанци су звали монопол трговања црначким робљем у њиховим насеобинама. Тај је монопол даван разним компанијама с тим, да плаћају одређену таксу на свакога увезенога црнца и да дају један део стварне добити. Утрехтским уговором тај се монопол пренесе на Енглеску. Године 1750. Енглеска га врати Шпанији, но она га није више употребљавала као монопол. Прев.
6. Острва Курасао и Св. Евстатија служила су за кријумчарење са шпанским насеобинама. Кап је био одмориште за бродове који иду у Индију. Суринам је била насеобина плантажа (тј. обрађених поља), која су обрађивали робови.
7. Тернат је мало острво у северној групи Молучких Острва. Прев.
8. Цео савез, тако звани Доминион Канада, који је данас под Енглеском, има нешто више од 4.500000 становника, а више од 8 милиона квадратних километара. Прев.
9. Пуритани су енглеска верско-политичка секта, која је поникла у XVI столећу. За владе Стјуартове династије жестоко су гоњени, те су се многи иселили у Америку. Но они су у обе енглеске револуције и у збацивању те династије играли врло важну улогу. (Чувени Кромвељ је вођ пуритански). Прев.
10. Сипај (cipaye, енглески sepoy, персијски sipahi) у Индији значи војника, ратника, који је у служби европљана а нарочито Енглеза. Прев.
11. За време прво половине владе Луја XV најпре регент, па после и кардинал Флери држаху се политике мира са Енглеском.
12. У време ратовања Диплекс је утрошио много својега и пријатељскога новца (13.000000 дин). и освојио пространа области са 30 милиона становника. Одузето му је гувернерство на захтевање енглеске владе и неразумних чланова Француске Компаније, који су хтели трговину и дивиденду, а не победе и ново неко краљевство, као да то краљевство не би оснажило трговину и повећало дивиденду. Диплекс се вратио у Француску тако рећи без игде ичега. Молио је да му влада или Компанија врати утрошени новац, али од тражења би одбијен, те умре у крајњој сиромаштини (1763.). Његовим плановима користили су се Енглези много више него Французи. Прев.
13. Као што су данас монополисане хартије и рачуни с таксеном марком и државним или монополским жигом. — Прев.
14. Онај човек, који буде осуђен да претрпи ову казну, свуче се, сав се намаже катраном, па се после уваља у перје.