Историја савремене цивилизације 3

←< 2. глава

ИСТОРИЈА САВРЕМЕНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ Писац: Шарл Сењобос

4. глава >→

ТРЕЋА ГЛАВА
Преображајни покрет у Европи у XVIII столећу

Нове идеје у XVIII столећу

Радиност и трговина у XVIII столећу.

У Средњем Веку нико није могао радити што, док се не уврсти у какво удружење (еснаф), које је господар одобрио; израђивати се могло само под условом, да се израђује по прописима које је господар усвојио. Неограничене монархије задржаше и та удружења и уредбе, и у целој се Европи узимало као оправдано да држава треба да уређује фабричку производњу. Приватан човек није имао права, да створи какву индустрију; производња прерађевина остала је као повластица мајстора, настањених по градовима; никаква се радионица није могла подићи у селу, па се чак ни у граду није смела отворити нова радња; опе, који преступе ове прописе, чекала је тамница. — Па чак и они, који су имали повластицу за рад, нису радили слободно; опи су морали израђивати по старинском начину и по прописаним размерама. Државници су говорили, да је ипдустријалцима потребно да их влада предводи. Колбер је у Француској био наредио, да се изради једна индустријска уредба, којом се одређивало: којим се стругом (рендетом) треба служити, коју ширину мора имати крпа чохе итд.; инспектори су прегледали израђену робу и сваки производ, који не одговара пропису, одузиман је, а покаткад и спаљиван. Владе су узимале на себе завођење нових врста прерађевина и саме су подизале фабрике, чије је раднике и управника плаћала држава. (Такви су били Габелени и радионице чипака, које је створио Колбер).

Исто је тако у Европи владало начело, да влада треба да уређује и трговину. Приватна лица имају права преносити своју робу, продавати и куповати само с допуштењем државе и по њеним прописима. Француска је влада забранила извоз жита из краљевине, па чак и преношење из једне области (провинције) у другу, или нагомилавање по магазама. То је урађено због тога, што се влада старала да избегне глад и што се увек бојала закупаца хране (accapareurs), који су кривљени, да затварају жито, да би тако учинили да цена скочи. Последица од ове забране обично је бивало то, да она област, где је жетва омахнула, трпи оскудицу, пошто се жито није могло слободно пренети, док у области, где је била жетва изобилна, сељаци имају жита и на претек, пошто немају коме да га продаду.

Што се тиче пореза, ту није било једнога општега начела. Свака је држава гледала да заведе оне врсте пореза, које су јој доносиле највише новаца, не водећи ни мало рачуна о томе, да ли ће због тога земља осиромашити. Готово је свуда порез био неједнако распоређен: племићи су били без мало сасвим изузети од плаћања, пошто је влада имала рачуна да их штеди, а сељаци су били преоптерећени.

Трговински (меркантилни) систем.

Трговина са иностранством била је уређена по начелима која су створили млетачки и флорентински трговци у ХV столећу. — Свака је држава, говорило се тада, у трговинској утакмици с другим државама. „Сваки добитак једнога народа губитак је другога; трговина је рат.” Свака држава треба да ради, да своје богаство увећа на рачун других. Богатство се састоји поглавито из злата и сребра, јер онај, који има новаца, може себи набавити све друго. Правило је, дакле, радити да у земљу улази што је могућно више, а да се пушта да из ње излази што мање новаца. Зато ваља извозити (тј. продавати у иностранству) много робе, за коју се у замену прима новац, а увозити (тј. куповати у иностранству) што је могућно мање робе, да се не би морао издавати свој новац. Државе су као и трговачке куће: свака се обогаћава, ако мало купује а много продаје. На крају године се поставља равнотежа између њихова извоза и увоза, и то је оно што се зове трговински биланс (претпоставља се, да је свака држава као каква банкарска радња, која на крају сваке године врши поређење својих добитака и губитака, — рачун изравнања). Ако је једна држава извезла више него што је увезла, онда је она нешто добила у новцу, и равнотежа је, тј. изравнање, у њену корист; ако ли је пак више увезла, она је тим изгубила новац, и трговинско изравнање је на њену штету. Треба дакле увећавати извоз, који обогаћава, а смањивати увоз, који осиромашава, а особито увоз прерађених предмета. Свака влада треба да предузме потребне мере, да спречи продавање у својој земљи оних предмета, који се производе и у њеним радионицама, и да стране производе замени предметима који се у земљи израђују. — При том се двојако поступа. Најбоље је забранити трговцима да уносе извесне предмете, који су израђени у иностранству. Колбер је забрањивао да се у Француској продају чипке из Млетака, и Французи су морали куповати само чипке, израђене у француским радионицама. То је тако звани прохибитивни систем (тј. систем забране). — Но, влада се може ограничити на то, да установи да страни предмети, при улазу у земљу плаћају неку царину^[1], која приморава трговце да им цену подижу. И онда предмети исте врсте, израђени у земљи, немајући да плаћају царинску таксу, могу се успешније такмичити са страним производима. А царинске таксе, што их влада на граници узима, служе у исти мах и као приход за државу и као заштита за индустрију. То је тако звани заштитни систем.

У XVII столећу све су европске државе биле предузеле потребне мере за забрану или заштиту. — Закон о пловидби од 1651. г. бејаше само примена забранскога система у корист енглеске морнарице. Он је забрањивао трговање са Енглеском, или с каквом енглеском насеобином на други који начин, до са енглеским бродовима, који су својина каквога енглескога арматера и под заповедништвом енглескога капетана. — Колбер је у Француској био завео заштитни систем. „Царинске су таксе, говорио је он, штаке, помоћу којих се занат учи да иде, а које отура, кад довољно ојача.”

То је онај економско-трговински систем, који је назван меркантилни.^[2] Он има сврху да подстакне трговину и да учини, да у земљи има новаца у изобиљу. Он је био добар за талијанске градове, који су се могли богатити само помоћу произвођења и извоза у иностранство, и који су имали да бране своју трговину од непријатељских градова; он је био на свом месту у XV столећу, кад је новац био редак а врло много се тражио. Али он није више имао стварне вредности за велике државе и у доба, кад је проналазак Америке учинио да сребра и злата има у изобиљу.

Економисти.

Од XVII столећа почела су се и теоријски проучавати средства за умножавање народнога и државнога богатства. Ово се проучавање назва политичка економија,^[3] то јест наука о државном газдинству. Економисти су испитивали, како треба уредити индустрију или трговину, па да буду продуктивне (тј. да доносе доста прихода), и који порески систем доноси држави највише користи, а поједина приватна лица најмање притискује.

Била су три нараштаја економиста, и већином су били Французи :

1., При крају влале Луја XIV, Боа-Гилберт у два своја списа, Detail de la France (1697.) и Factum de la France (1707.) и Вобан у свом Dîme royale („Краљевски десетак,” 1707.), скренули су пажњу на сиромашење Француске. Они су статистиком доказали, да се број становништва смањио и да влада, ни поред принудних средстава, не успева више да прикупи порез. Томе је криво уређење такозванога простачкога данка (taille). Овај су порез произвољно распоређивали интенданти и одборници (élus);^[4] богаташи су налазили начина да израде, да се од тога намета ослободе имања њихова и њихових закупаца, а већ племићске су земље по праву биле ослобођене, и онда су сиромашнији земљорадници остајали да сами сносе сав терет; порез им је често узимао по трећину њихових годишњих производа (не рачунајући десетак, што су га морали давати свештеницима, и оно што се морало давати властелину). Земља се, дакле, расељавала, а земљиште остајало необрађено, јер сељаци немађаху никакве користи од рада. Вобан и Боагилберт предлагаху, да се ово зло лечи тим, што ће се установити један правичан порез, који би се наплаћивао од свих земаља без разлике. Њихове књиге бише забрањене и спаљене (1707.). Али они подстакоше мишљење, да је потребно да се француски порески систем поправи.

2., Око половине владе Луја XV краљев лекар Кеснеј издао је свој Економски Преглед (Таbleau économique). Луја XV занимао je тај рад, па je, како сe прича, чак и вршио поправку књиге. Политичка економија постаде помодна ствар и створи се група Кеснејевих ученика. То су били људи из властеоскога реда, као на пример Мирабо, или виши чиновници, као Гурнеј. Њихово je начело, да je Бог поставио природне законе, који одређују начине произвођења богатства; ти су закони савршени, и сваки закон који о том људи напишу, лошији je од природнога закона. Најбоље je дакле пустити, да ствари иду својим природним током. Они своје учење зову физиократијом (владом природе). Физиократи су претресали и то питање, од куд произилази богатство, и то их је навело, да створе теорију о продукцији (произвођењу).^[5]

Они су говорили да злато и сребро нису богатство, пего су они само знаци богатства ; право богатство су само корисни предмети. Кеснеј je признавао за богатство само оно, што земља производи: „Земља је једини извор богатства”, a други економисти томе додају и све индустријске производе. — Сви су сe слагали у куђењу оних мера, које je држава предузимала. Уредбе, веле, уместо да потпомажу радиност и трговину, ове само сметају индустријалцима, да производе, и трговцима, да продају. Оно што влада има да учини као најбоље, то je да остави своје индустријалце и трговце сасвим слободне, a да не покушава да их заштићује, нити да им учитељује и туторише, јер су они заинтересовани да производе што сe може више и колико je могућно јевтиније, и знају боље него министри где je њихова корист. Једнога дана Колбер запита некога индустријалца, шта би могао урадити за богатство земље, а он му одговори: „Ваша Светлости, дајте слободу рада и промета” („Laisses faire, laisses passer”). Овај израз, који прихвати Гурнеј, постаде девиза економиста. Они тражаху потпуну слободу за индустријалце (произвођаче) и трговце: они говораху да треба укинути удружења (еснафе) и уредбе, који спутавају производњу, па сваком допустити да слободно производи; укинути монополе н забране, који притискују трговину, па сваком оставити да слободно продаје и купује. Ова ће слобода изазвати слободну утакмицу између индустријалаца и трговаца свих земаља, што ће бити на највеће добро индустрије и трговине, јер ће онда произвођач бити приморан да продаје јевтиније него ли његови такмаци; и тако ће сви, у свом властитом интересу, радити да побољшају производе и да спусте цене у корист потрошача. — Физиократи су такође говорили, да држава упропашћује земљорадњу тим, што наређује да све порезе плаћају сељаци; они захтеваху да порез пада на терет свих без разлике који што имају, и да сe укину посредни порези и царине. Неки су чак говорили, да je земља једини извор богатства и предлагали су, да сe уведе само један једини порез, који би целокупан плаћали власници непокретних добара (проприетери).

3., Од економиста XVIII столећа најзнатнија су два, по времену последња, Француз Тирго и Скот Адам Смит. Они су потпуније од својих претходника проучили економске чињенице. Тирго показа у чему сe разликује папирни новац од правога новца (металнога), како подела рада иде у корист повећавања богатства и какви су односи између радничке зараде и капитала. — Адам Смит прикупи све растурене теорије у једно, врло разумљиво дело, Вогатство Народа (Riches des nations, 1776.), koje учини да свет разуме важност ове нове науке; он показа да земља није једини извор богатства, и разложи како индустрија, дајући првобитним материјама као сировинама други вид, ствара годишње богатство.

Данас се не би могло тврдити, да су економисти имали у свему потпуно право. Неизвесно је, да ли би појединци, остављени самим себи, увек знали оно што им је најкорисније, а и кад би знали, да ли би то увек и радили. Један већ богат индустријалац или трговац могао би често, било из незнања, било из лености, пропустити да промакну згодне прилике, да усаврши начин свога рада, или да разграна своју трговину. Осем тога економисти су водили рачуна само о интересима газдâ (то јест притежалаца индустријских и трговинских радња) и потрошача, а слободна утакмица може и не бити баш најпробитачнији начин уређења за раднике. Добре уредбе могу учинити, да се производи по нижој цени и да се богатство равномерније распоређује, него ли што може потпуна слобода, тојест немање уредаба у опште. —Али су економисти имали права, кад је реч о владама њихова времена: боље је немати никаквих уредаба, него их имати рђавих.

Енглески философи.

У Европи је у XVII столећу било чувених философа, као на прилику Декарт, Малебранш, Спиноза, Лајбниц и др.; они су се поглавито бавили проучавањем човека у опште (оним што ми зовемо психологија) и истраживањем општих закона васељене (што ми зовемо метафизика). Они су се намерно уздржавали да избаце какву мисао о политици, говорећи, да ствари, које се односе на управљање, гледају они, којима је дужност да управљају.

У XVIII се столећу у Француској појави више даровитих писаца, који се сами прозваше философима, а своје учење назваше философијом. Ови писци не дадоше никакву нову мисао о оним крупним питањима, којима су се дотле философи бавили. Њих су занимала поглавито практична питања: они су проучавали веровања и установе својега времена, и кад им се оне учине као дасу противне здравом разуму, они су гледали да их омаловаже, нападајући их у својим списима. То су били више публицисти (политички писци) него ли философи.

Тада је друштво у свима европским земљама почивало готово на истим основама: неограничена власт државе, неограничена власт цркве. Народи бејаху навикнути да се покоравају своме господару. Краљ је, говорило се, своју власт добио од Бога, он има права да заповеда, а његови су поданици дужни да га слушају; владаочеву праву нема границе и његова је власт неограничена (апсолутна). У практици, владалац и његови министри, знајући да нико нема могућности да им се противи, владали су не водећи никаква рачуна о жељама својих поданика, нити пак о интересима земље; они су ратовали, чисто да задовоље своје славољубље; трошили су новац своје земље на издржавање раскошнога двора; наметали су мрске законе; заповедали су да се баца у тамницу сваки онај, који би се усудио да критикује њихов рад. Никаква се књига није могла издати, док се претходно не добије допуштење од владе; сваки је становник могао бити затворен и у затвору држан, кад год се то министрима прохте. Нити је било каква надзора над владом, нити пак личне слободе. То је онај облик владавине што се зове деспотизам.

Исто тако су верни, и у протестанским и у католичким земљама, били навикнути да се покоравају цркви. Свештенство је имало права да решава о догмама, у које се морало веровати, и о обредима, који су се морали извршивати; а верни су били дужни да се покоравају тим догмама и обредима. Ко се год устручавао да исповеда онакву веру, какву је црква одредила, тај се морао гонити као бунтовник. Није се трпело да у каквој земљи има више вера, и сви су становници приморавани да исповедају ону веру, коју је држава усвојила, да присуствују Божјој служби у недељне дане, да се причешћују, да посте у одређене дане, да се жене и удају, да се сахрањују и да своју децу крштавају у цркви, а у католичким земљама још и да се исповедају и да посте у време поста. То је била владавина верске нетрпељивости (интолеранције). Држава и црква узајамно су се потпомагале; влада је гонила јеретике и приморавала поданике да се покоравају цркви, а свештенство је послушност према краљу истицало као верску дужност. Ове две неограничене власти бејаху се тада удружиле, да заједнички господаре.

У Енглеској је овај режим од XVII столећа био јако уздрман; црква и држава, ратујући међу собом, бејаху се узајамно ослабиле. Револуција од 1688. године бејаше оборила краљевски деспотизам и увела верску трпељивост (толеранцију). Поред краљевске власти подиже се и власт парламента, а поред званичне (државне) цркве засноваше се и цркве дисидентске (јеретичке). Присталице парламентове власти и присталице одвојених (дисидентских) цркава удружише се, да одрже уставну монархију и верску трпељивост. Тада се виде, да краљ може изгубити своју неограничену власт над својим поданицима и црква своју неограничену власт над својим верним, а да при том друштво не пропадне. Ово искуство зададе смртни удар оној теорији и божанском праву владалаца и о јединству вере. Енглеска је била задобила политичку слободу и верску трпељивост. А одмах се нађе енглеских философа, да и теоријама оправдају оно, што се у практици већ било увело. Најзнатнији су били: Локе, писац Писама о толеранцији, Шефтсбери и Болинбрук.

Они говораху да хришћанска вера треба да буде сагласна са здравим разумом, јер нам је Бог дао разум, да изналазимо истину; она питања, око којих се различите хришћанске секте препиру, незнатне су важности а главно су она основна начела, која су свима хришћанима заједничка. Оно, у чему се право хришћанство и састоји, сачињава праву природну веру. Тако се дошло до две основне идеје: да је један Бог, који светом управља, и да је у човека душа бесмртна.

Енглески су философи веровали, да је човек од Бога добио довољно разума, да увиди основне истине, и способност, да разликује добро од зла (морално чуло, т. ј. савест); човек је по природи разуман и обдарен врлинама, јер је он Божје дело, а све, што Бог уради, добро је урађено.

Енглези, будући навикнути на то, да поштују обичаје који су већ уведени, нису захтевали укидање државне цркве; они су одобравали, да буде једна повлашћена црква, коју влада издржава и потпомаже, али су захтевали трпељивост и за све друге вероисповести, то јест тражили су право, да се и они могу јавно исповедати, а да не буду гоњене. Из овога права они искључиваху оне вероисповеди, које сматраху као опасне; у броју ових бејаху им атеизам (безбоштво) и католиштво. Њихова трпељивост, према томе, не почиваше на поштовању слободе веровања у опште; они у основи још признаваху само право исповедања неких веровања, а што су у ствари били трпељивији, то је с тога, што је њихова вероисповед била добро распрострањена. За њих је природну веру замењивала вера англиканска.

Слична се промена основних начела произведе и у политици. Револуција од 1688. године бејаше у Енглеској попела на престо краља, који је своју власт добио само од народа, оличенога у његову парламенту. А философи измислише једну нову теорију за објашњење односа између краља и поданика: Локе изложи теорију о уговору. Владавина је, вели он, заснована уговором између грађана, који сачињавају народ; они су међу собом закључили уговор ради своје заједничке користи. Локе узима, да људи, пре него што ступе у друштво, од природе имају довољно моралне снаге, да сами управљају својим понашањем, и да имају природних права, тј. права човечанских, а то су лична слобода, права породичкога старешинства и право да могу имати личне својине. Сва су ова права неприкосновена, света, пошто почивају на природној вери. Људи су владе створили зато, да би једни другима зајемчили та права. Влада треба да штити ова природна права, и само под тим условом њој се људи покоравају. Ако ли она покуша да их вређа, онда тим губи право да постоји: уговор, који јој је дао власт, раскинут је, и сваки грађанин има права да јој се одупре. Државна власт, дакле, није више неограничена (апсолутна), као оно у теорији о божанском праву, него је ограничена природним правом грађана. Како је право својине неограничено, то владалац нема права ни да удари какав порез, т. ј. да узме грађанима један део њихове имаовине. Кад му је новац потребан зарад опште користи, он треба да га иште у грађана, или у њихових представника. Он дакле може владати само у сагласности с народним представницима, који га надзиравају и не допуштају му, да примењује неограничену власт.

Болинбрук, развијајући даље ову мисао, каже, да свака власт, кад је она само сама, тежи да постане неограничена. И једино средство, да се спрече државне власти, да с народом не поступају насилнички, то је да се одржи равнотежа између њих, тако да оне једна другу умеравају.

Тако је у Енглеској поникла теорија о политичкој слободи. Каогод ни верска трпељивост, тако исто ни ова теорија није заснована на општем принципу. Енглески философи не траже, да сви грађани имају једна иста права; они усвајају краљевско и племићско наследно право да владају. Све што они захтевају то је, да влада не прекорачује извесне границе и да не дира у приватне слободе појединаца.

Француски философи.

За владе Луја XIV и Луја XV Француска је остала под влашћу нетрпељиве цркве и неограничене монархије; она тада није знала ни за верску трпељивост ни за политичку слободу. Али се свету бејаше досадио овај облик владавине, и од почетка XVIII столећа разви се, поглавито у образованијим друштвеним редовима, дух противан цркви и монархији. На измаку владе Луја XIV у Паризу и у двору је било много врло слободоумних људи (тако су их називали), који, не нападајући отворено веру, јавно исповедаху верску равнодушност,^[6] а тако исто је било и политичких незадовољника, који су се тужили и на владу и на краља.

Под Лујем XV незадовољници се упознају с новим начелима, која поникоше у Енглеској; и како се она не могаху отворено проповедати, а да се проповедник не изложи гоњењу, то их француски писци почињу крадом увлачити у романе, приповетке и путописна причања, где их пуштају у свет под измишљеним именима. Мало по мало они дотераше дотле, да своје теорије развију и да из њих извуку нове закључке: они најзад поставише много општија начела и стадоше тражити измене много дубље, о каквима њихови енглески претходници никад нису ни сањали.

Тако су се у Француској произвела два нараштаја философа: први су, у првој половини XVIII столећа, образовали Монтескије и Волтер, а други у другој половини, Русо, Дидеро и енциклопедисти.

Монтескије и Волтер људи су из виших сталежа. Монтескије је био племић и богат, имао је звање председника парламента у Бордоу и био је члан Француске Академије; — Волтер је био син некога парискога чиновника (нотара), васпитан у језуитским школама, а доцније се толико заимао да је могао купити замак Фернеј. Обојица су пристајали на оно друштво у којем су живели, не желећи да га ремете, само су тражили, да се у њему изврше поправке. Обојица су непосредни ученици Енглеза. — После неке свађе с једним високим господином, Волтер би приморан да напусти Француску, те три године проведе у Енглеској; ту је научио енглески, посећивао енглеску господу, посветио краљици своју Хенријаду и своја опажања изнео у Философским Писмима (1733.). Он се дивио енглеском уставу, а нарочито верској трпељивости. За време свога дугога живота и рада он је у својим приповеткама, песмама, сатиричким брошурама, историјским списима и свом философском речнику избацио много примедаба и критика на веру и политику.

Он се у опште мало занимао питањима о влади; слагао се врло добро и с неограниченим владаоцима, само ако је владалац био ученик философа. „Не иде се, вели он, нато, да се произведе онаква револуција као оно у доба Лутерово, него да се произведе револуција у души оних, који су створени да владају.” Он је управо нападао само оне поступке, који су противни појму о човечности: мучење, свирепе телесне казне, одузимање имаовине итд., а највише се бавио борбом про-тив верске нетрпељивости.

Волтер је био рђаво расположен наспрам свих оних вера, које су се наслањале на извесне прописе, а признавао је само природну веру (Бога и бесмртност душе). Он је век провео у писању против верске нетрпељивости у свима облицима, против гоњења, инквизиције, верских ратова, итд. и тражио је да се свештеницима одузму њихове повластице. Он је у захтевима постајао све необузданији, и на измаку свога живота био је првенствено непријатељ хришћанске вере, и покушавао је да је исмеје, упоређујући је с другим верама. Он је био узео за девизу: „Ecrasons l' infâme.”^[7] А l' infâme му је било хришћанство.

Он није тражио да се вера сасвим уништи (сматрао је да је вера потребна ради одржавања народа у покорности према законима); али је хтео веру без догма, без светих тајана, без символа, где би се свештенство ограничило само на проповедање морала народу.

Његови ученици, тако звани волтеровци, нису управо ни имали политичких доктрина, него су продужили нападање на веру у име здравога разума и човечности.

Монтескије, напротив, мало се бавио вером, ма да су га његови непријатељи оптуживали као да је „присталица природне вере”. Он је захтевао само верску трпељивост ; али је пре свега био политички писац. После свога првога списа Персијска Писма он је путовао по многим европским земљама и на њега су енглеске уредбе учиниле врло јак утисак. У свом Духу Закона (Esprit des lois) Монтескије је тако описао енглески устав, да га истиче као тип добре форме владавина.^[8] Задатак је државе да сачува слободу, а најпоузданије је средство за то подела власти између владаоца, скупштине од наследне властеле и скупштине која је састављена од представника, које наименују власници непокретних добара (проприетери).

Он је формулисао ону чувену теорију о подели власти: да би се имала добро уређена држава, најбоље је, вели он, да у њој има три засебне, потпуно одвојене власти: законодавна, судска и извршна. — Монтескије је био представник парламентарно-слободоумне школе.

Ни Волтер ни Монтескије нису били револуционари. Они су захтевали само поправке, и то:

У верском погледу: да црква престане гонити јеретике и невернике, и да свештенство буде сиромашније и с мање права и власти;

У политичком погледу: да владалац влада споразумно с племићима и да више не затвара људе онако самовољно; да племство пристане на плаћање пореза и да се одрече права суђења и наслеђа имаовине обамрлих домова (mainmorte); да се укине мучење, свирепе телесне казне и тајно суђење; да се порез правичније распореди и прикупља.

Философи другога нараштаја бејаху неумеренији. Русо и Дидеро били су људи из народа: један је био син некога женевскога часовничара, а други једнога ножара из Лангра; њихов је живот у Паризу био мучан и вису налазили да је тадање уређење друштва добро. Мало су они водили рачуна о енглеским уредбама; они су сањали о неким општим принципима и желели су друштво, које би било уређено по њиховим начелима.

Русо не усваја ни облике владавине, нити пак вере својега времена. Све су владе и вере рђаве, пошто су их људи створили и противне су природи. Основно је начело свега његовога морала то, да је човек једно биће, по природи добро, које воли правду и ред: „Природа је створила човека срећна и добра, а друштво га квари и чини бедним”. Друштво је неправедно, јер оно не даје свима људима подједнаке користи; својина је неправична ствар, јер је отргнута од „опште имаовине”, која би требало да припада само човечанству; још је неправичнија установа владавине, помоћу које „једно дете заповеда старцу, а глупак предводи паметне људе”. Треба, дакле, уништити друштво, својину и владу, па се вратити природи. Тада би се људи договорили да заснују такво друштво, које би почивало на једном међусобном уговору, који би сви усвојили, на Друштвеном Уговору (Contrat social); они би установили владу, која би свима дала подједнака права и која би имала све врсте власти. Уместо краљевскога суверенитета имаће се суверенитет народа; сви ће грађани бити једнаки и влада, коју буду изабрали сви грађани, добиће неограничену власт; она ће управљати имаовином, васпитањем, па чак и самом вером. — Русо одбацује хришћанску веру, али још допушта поштовање Бога као највишега бића. — Његови су ученици били љубитељи природе и револуционари, присталице начела о једнакости.

Енциклопедисти.

Дидеро, један од најславнијих писаца тога столећа, најпре је сиротињски живео у Паризу, приватно поучавајући ученике и радећи за књижаре; почео је излазити на глас својим философским расправама, и (због једне од њих) ухваћен и затворен у вансенску тамницу. У њему се заче смела мисао: да изради један општи речник, где ће бити у кратко изложена сва људска знања. Назив je тога дела: Encyclopédie ou dictionnaire raisonné des sciences, arts et métiers, par une Société des gens de lettres, mis en ordre par Diderot, et quand à la partie mathématique par Dalembert (Енциклопедија или научни, уметнички и занатлијски речник са објашњењима, од Друшшва учених људи, уредио Дидеро, a математички део Даламбер).

На њему су радили готово сви научници и философи, a Дидеро je прегледао све чланке, па их je и сам врло много написао из области философије, историје и политике, a особито из механичких вештина. Даламбер je био узео на себе математичке ствари и написао je увод.

Излажење je трајало више од 20 година (1751. до 72.) и израђено je 28 великих књига, фолиа (од којих су 11 самих слика). Велика je одлучност и чврстина била потребна Дидеру, па да овај посао доведе до краја; прве две књиге била je узаптила цензура, 1752. год., a за осамнаест месеци полиција није одобравала да сe штампају остале књиге; најзад Дидеро доби одобрење да продужи издавање, али после седме књиге оно му по ново би одузето. Било je потребно Шоазељево покровитељство, па да сe забрана дигне.

Енциклопедија сe растури по целој Европи и поможе да сe и тамо разнесу мисли француских философа.

Сарадници су имали различите мисли, али су најжешћи постали они, који су преовлађивали нарочито у последњим књигама, као: Хелвеције, Холбах, Мабли, Рајнал и др., они што су прозвани енциклопедистима. Они, као и њихов вођ Дидеро, не признаваху више ни природну веру ни човечја права. Они говораху да je човек створен зарад уживања и да, према томе, ради само у своју корист; да су закони и вера сметње, које човека спутавају и не даду му да доспе до потпуне среће и да их с тога треба уништити, да бисмо сe по ново могли вратити природи.

Философи ове школе нападали су у исти мах и цркву, и државу, и старе друштвене установе, породицу и својину; одрицали су да има Бога и да je душа бесмртна, a за себе су говорили да су атеисти (безбожници) и материјалисти.

Утицај францускога духа.

Философију je чинило силном нарочито то, што су француски философи у исто доба били и писци. Они су своја начела износили у разумљивом и духовитом облику, у сатирама, романима и писмима, која су прости и мало образовани људи могли читати без досаде и олако разумети. Њихови списи у скоро постадоше помодна ствар у одабраном друштву; парламенат je по кадгод осуђивао по који од њихових списа и наређивао да их џелат спали, али су поједини примерци и даље били у саобраћају, па чак и са знањем власти. Философи су позивани у салоне највећих личности, и сваки je од њих био као стожер каквога мањега друштва, које сe у вече скупљало, да сe прошали на рачун вере и да претреса питања из философије и политичке економије. — Ta je мода била захватила и саме владаоце. Волтер, Русо и Дидеро дописивали су сe с руском царицом Катарином, a Фридрих II одазвао je Волтера у Поздам. У исто доба и грађани бејаху почели читати новине и одушевљавали су сe философским доктринама, a особито Волтеровим и Русовљевим. Кад сe Волтер враћао у Париз, 1778. године, светина га je носила у тријумфу.

У XVIII столећу философија продре у све крајеве Европе. Тако распрострањене доктрине у многим сe тачкама разликоваху, али су сe све слагале у основној идеји. Дотле су сe људи покоравали обичајима к вери (философи веле, предрасудама и празноверицама). Тако основана друштва мрска су и смешна. „То не може остати тако како је.” Царство светлости дошло је, људи су озарени разумом и у будуће треба на разуму оснивати друштво. — Овај разум XVIII. столећа није каква наука и испитивање чињеница, него је само здрава људска памет и здраво расуђивање. Философи су врло мало гледали на друштво које су хтели преобразити; они не познају стварне људе; они ништа не знају за сељаке раднике; они су себи створили уображенога човека, начињенога по њиховој замисли, без вере, без друштвених навика, који тражи само срећу и руководи се само чистим принципима правичности. Они замишљају да су људи свуда подједнаки и да су свуда разумни и добри. И да би се вратили у природно стање, треба само укинути оне установе које их притискују. Довољна би била само једна владина заповест, и друштво би било преображено.

Друштво је рђаво уређено, и то уређење треба изменити; да се оно промени, доста је да влада то хоће, — ето то је главна садржина ове философије. Она у XVIII столећу постаје политичко правило (регула). Њу су примењивали државници и она је довела до преображајнога покрета у целој Европи. У Француској су је примењивали сами поданици и ту доведе до револуције.

Покушаји да се у Француској и Европи изврше поправке (реформе)

Владаоци и министри реформатори.

Међу државницима, који су управљали Европом у другој половини XVIII столећа, већина их се дивила мислима економиста и философа, па су и покушали да их примене. Једни су били владаоци (Јосиф II у Аустрији, Леополдо у Тоскани, Фридрих II у Пруској, Катарина у Русији, кнежеви у Бадену, Вајмару и Мајнцу), a други су били министри, који су управљали у име својих краљева (Танучи у Неапољу, Помбаљ у Португалији, Аранда и Кампоманес у Шпанији).

Сад су ови државници имали један нов начин како сe има разумети улога владаочева. Они нису више гледали на државу као на какву приватну својину, којом владалац располаже по својој вољи. Њихово je начело било: да je владалац само државни старешина: он нема права да новац од пореза троши на своја лична задовољства, него га мора употребљавати на корисна дела; он нема права да раздаје разна звања својим љубимцима, већ их мора поверавати људима ученим и поштеним, који ће сe сматрати као државни службеници. Исто тако су сe старали да смање дворске издатке, да управу ублаже и уреде и да повећају богатство својих поданика.

Али и они, као и философи, мишљаху да су сви људи једнаки и дато стоји до владе, да их дотерује онако како сe њој свиди. Навикнути да сe слушају, они су мислили, да ће им за преображај друштва бити доста, да само заповеде. Мислили су, да ће они учинити, да из њихових држава ишчезну „трагови варварства” и да ће завести „царство светлости”, тј. владу засновану на разуму. Они су наређивали поправке, трудећи сe да о том и своје поданике припитају и не водећи рачуна о њиховим обичајима, a покаткад чак и противне њима. Они су, како сe говорило, моћ државе стављали у службу просвећености. Њихова je владавина прозвана просвећеним десиотизмом.

Аустријски цар Јосиф II.

Јосиф II био je најсавршенији тип просвећенога деспота. По ступању на престо он сe сав предаде својим владалачким дужностима. Устајао je у пет часова, журно сe облачио и одлазио у свој кабинет, где je у перо казивао својим секретарима шта да пишу. Ту je радио све до подне, и једна му je соба била отворена за примање молилаца; ту je Јосиф улазио и примао све писане молбе. После шетње од два часа, jeo je сам и брзо ; за тим je свирао, па се онда опет враћао на посао и примао на подворење (у аудијенцију) све до седам часова. Одлазио је у позориште око једанаест часова и често je, пре него што ће лећи, још читао извештаје. — Пио је само воду, носио je плаву војничку униформу и чизме; лежао je на сламарици напуњеној кукурузним шашом, са уским кожним подглавачем и једном јеленском кожом; имао je по једнога коња увек оседлана, да би био спреман да потрчи тамо где би зањ било потребе. Често je путовао по својим земљама, идући на поштанским двоколицама по разлоканим путовима и увек у великом касу; чим би приспео у какав град, одсео би у гостионици, наредио би да му сe ту намести сто за рад и одмах почињао диктирати, читати и потписивати; a по том je путовао даље. — У бечком je двору затекао раскош и ону дворску етикецију монархијâ XVIII столећа: у коњушницама 2.200 коња; један стôни прибор од масивнога злата од 225 килограма, годишњи расход од 35 милиона динара, у кујнама растурање (у рачуну je писало: два бурета вина из Токаја на годину за квашење хлеба царичиним папагајима). Он коморнике упути да једу код своје куће, нареди да сe прелију новци из новчаних збирака и престаде приређивати свечаности. У исто доба поремети и дворски церемонијал: у Прагу уведе у једно племићско друштво неку госпођу из грађанскога реда; племићке не хоћаху с њом говорити, a цар je само с њом једином играо.

Управљајући сe по философским начелима о човекољубљу, он укиде ропство и допусти сељацима, да сe могу женити и напуштати господарску баштину и без господарева допуштења. Он укиде тортуру (мучење окривљених) и смртну казну; укиде цензуру и допусти да сe могу штампати и саме пасквиле против њега, ограничавајући сe при том само на издавање једне напомене тј. прогласа, у којем je молио своје поданике, да га не цене по пасквилама његових непријатеља, него по његовим делима; заведе верску трпељивост и допусти протестантима и Јеврејима, да јавно исповедају своју веру и врше верске обреде.

Као и философи, тако je и он презирао старе наслеђене обичаје и сматрао je, да није обавезан водити рачуна о старим обичајима и правима. „У једној царевини, у којој ја владам, — пише он — треба да сe влада по мојим начелима. Предрасуда, верске заслепљености, партизанскога духа и умнога ропства треба да нестане и да сви моји поданици по ново поврате сва своја природна права.” — Држава аустријскога владалачкога дома била je састављена из покрајина, које су тек срећним случајем спојеве у крунско добро једне исте породице, али су сe разликовале пореклом становника, језиком и обичајима, и није било никаква оправдана разлога да оне сачињавају једну целину. То je био скуп разних народа, као: Немаца, Маџара, Хрвата (Срба), Чеха, Пољака, Белгијанаца, Талијана и др., a неки су ту били, шта више, и из реда, старих народа. Нигде у Европи није било државе, у којој je било потребно водити толико рачуна о разликама између појединих области, и где би било неразложније примењивати један исти начин поступања. Али je Јосиф хтео да све своје земље преуреди по једном новом плану, и то све по плану једном истом. Он не хтеде ићи, да по обичају положи заклетву у својим краљевинама, Чешкој и Маџарској, a no том укиде старе управне области (провинције) и подели сву своју државу на тринаест округа, издељених на срезове. Хтео ]е свуда завести једне исте законе, једне врсте пореза и подједнаку управу. Он реши да сe у маџарским судовима суди на немачком језику, и да сe свргну с положаја оне судије, које не буду знале немачки. Маџарске скупштине протествоваше против тога, a он и њих забрани.

Он je мислио да има права уређивати и саму веру својих поданика. „Од како ја носим најодличнију круну на свету, од тада je у мојој држави философија постала законодавна сила.”

„Ја не волим, — вели он 1780. године, — да сe око наших ствари на овом свету толико труде они људи, којима je задатак да припреме наше спасење на оном свету....” Према томе оп стави у дужност једној комисији „да укине све сувишне манастире” ; он нареди да сe од 2663 манастира затворе 624, њихову имаовину одузе, a грађевине преобрати у болнице, школе, касарне и фабрике. — Њему сe чинило да су аустријске цркве сувише украшене, па нареди да сe са статуа светаца поскидају чипке и накити и да сe црквама одузму они дарови, што су им дати при доласку на поклоњење (ex-voto); продадоше сe Јеврејима хранионице светих утвари, сасуди и ковчежићи за реликвије, да их претопе; рукописи украшени минијатурама, печати и повеље на пергаменту бише распродати на фунту. — Он je наређивао да сe руше олтари који „запремају цркве”, да сe одузимају крстови и мали кипови и забрањивао je одлазак на хаџилук и свечане литије. — Он je одређивао број служаба и обреде Велике Недеље и основао опште семинарије (богословске школе), где су свештеници морали изучавати онакву веру какву цар хоће. „Кад моји пројекти буду извршени, — говорио je он — онда ће становништво моје царевине познати своје дужности према Богу.” Папа лично дође у Беч, да протествује против ових верских преврата (1782.), али Јосиф не хтеде с њим претресати никаква питања и задржа своје измене.

Он није трпео вере, које му сe нису допадале. У Чешкој сe бејаше образовала једна секта од поштених п вредних сељака, који су веровали у Бога и називали сe деисти. Цар заповеди да сe доведу пред суд, и они, који буду остали при свом мишљењу, да добију по 25 батина, и то „не с тога што су деисти, — говорио je Јосиф — него зато, што кажу да су нешто што не знају шта je.” Пошто батина није била довољна, да их обрати у хришћанство, цар заповеди да сe затворе и пренесу на турску границу, препоручивши да раздвоје једне од других.

Јосиф II je искрено желео да добро влада. Али je његово начело било да „треба велика дела извршивати у један пут.” Он je презирао веровања и обичаје, за које му сe чинило да сe не слажу са здравим разумом. — Но његов сe аукторитет разби о веровања и обичаје. Белгија и Маџарска сe побунише. Јосиф би приморан да пред смрт у Maџарској објави чувено Опозивање наредаба које сe сматрају као противне законима.^[9] Оно сe овако почиње: „Учинили смо неколике измене у управи, ватрено желећи опште добро и надајући сe једино томе, да ћете ви у том уживати, кад вам искуство буде отворило очи. Но сад смо сe уверили, да ви волите стари начин управљања и да изгледа даје он потребан ради ваше среће.” Маџари радосно примише овај указ, поцепаше катастарске планове, избрисаше бројеве с кућа и забранише да сe учи немачко читање.

Леополдо Тоскански.

Аустријанац Леополдо, од како je дошао у Тоскану, трудио сe да смањи издатке своје државице: отпустио je своју војску, разорио утврђења код Пизе и укинуо дворску етикецију и владалачку свиту. Радио je у свом кабинету за једним обичним столом од чамовине, који je био израђен налик на писаћи сто и са светњаком од лима. — Угледајући сe на друге просвећене владаоце, укинуо je тортуру, инквизицију и узапћивање имања, и установио je болнице, које je и сам походио. — Тоскански манастири бејаху још из Средњега Века задржали стару повластицу на право уточишта, и правосуђе тамо није могло допрети ; манастирске општине служаху за уточиште пробисветских дружина, убилаца, војничких бегунаца, галијских робова и др., који су живели у манастирима, ометали богослужење и злостављали путнике. Леополдо, не обзирући сe на те повластице манастирске, нареди да сe ти људи хватају и затварају (1769.).

Руска царица Катарина II.

Катарина je била немачка принцеза, која je постала руска царица посредством убијства свога мужа. То je била жена књижевно образована и стојала je у преписци с философима; она je чак и писала комедије и једну трагедију. „Она има Брутову душу под спољашњим изгледом Клеопатриним”, рекао је Дидеро.

Она je била врло предузимљива и сујетна и много јој je било стало до тога, да изазове да сe о њој говори; хтела je да je у Европи сматрају као просвећену владарку, способну да влада по философским начелима.

Особито сe дивила Монтескију, и говорила je да би Дух Закона требало да буде владалачки требник. „Кад бих ја била папа, ја бих Монтескија прогласила за свеца.”

Године 1767. била je саставила комисију, да спреми један општи зборник закона за целу Русију. Она je сама написала упут за ову комисију и у њега унела много ставова, које je узела из Монтескијевих списа, и говорила je да га пљачка, али кад би сe њен рад посматрао с другога гледишта, онда сe не би кудио један плагијат (књижевна крађа), којом сe користи 20 милиона душа. Шаљући пруском краљу један примерак овога упуства, вели: „Ви ћете видети, да ја радим као онај гавран из басне што сe кити пауновим перјем; мој je само распоред и овде онде по који ред или по која реч.” Комисија je била састављена од изасланика свих области. Пошто je саслушала њихово мишљење, Катарина их распусти и нареди, да сe напише један законик, у којем су објављена философска начела : „Народ није створен ради владаоца, него владалац ради народа... Боље je пропустити десет криваца, него упропастити једнога невинога”. Она укиде тортуру и смртну казну. Равнодушна будући према свакој вери, она je допуштала католицима и јеретицима да слободно исповедају своју веру и врше верске обреде и примала je језуите, прогнане из католичких држава. — Али je Катарина од философије узимала само оно што јој сe допадало. „Поред ваших великих начела, — писала je она Дидеру — могле би сe написати лепе књиге и починити велике будалаштине.” Смртну казну она замени прогоњењем у Сибир; кнуту не укиде; упадала je с војском у Пољску и наређивала да сe Пољаци убијају.

Године 1781. заповеди да јој сe састави извештај о делима, која су свршена за време њене владавине (за 19 година) и философу Гриму посла овакав списак:

Управних надлештава, установљених по новом начину........... 29
Градова, заснованих и сазиданих..... 144
Погодаба и уговора закључених ..... 30
Победа задобивених .......... 78
Указа важних, у којима су закони или установљења........... 88
Указа којима сe народу притиче у помоћ . . 123
Свега 492

„Све су ово државни послови, и ниједна приватна ствар није добила места у овом списку.”

Катарина je, очигледно, полагала па то, да покаже да je она много урадила. Она није казивала да већина тих закона није примењивана и да сe добар број градова састојао само у по једном диреку с натписом; a грађевине, које су биле на брзу руку сазидане, биле су сe порушиле.

Ње сe тицало само то, да писцима и свету усади у главу мисао о својим великим заслугама, и доиста je успела да од философа добије надимак Северне Семирамиде.

Помбаљ у Португалији.

Племић из провинције рођен 1699. године, пошто иступи из војске, Помбаљ сe одаде на изучавање историје и правних наука, a по том ступи у дипломацију, те је провео више година у Енглеској и после у Аустрији. Године 1750. краљ Јосиф V наименова га за министра спољних послова и на скоро за тим повери му сву управу. Помбаљ je сам био господар у Португалији све до краљеве смрти (1777).

Од XVII столећа у Португалији je владала инквизиција и језуити; исповедници краља и његове породице управљали су двором и целом владом. Од како je склопљен уговор са Енглеском, Португалија je у економском погледу врло много зависила од Енглеза. Уговор од 1656. год. давао je Енглезима право, да у Португалију уносе тканине, a уговор од 1703. г. условљавао je, да сe португалско вино може уносити у Енглеску с тим, да сe плаћа царина за трећину мања од оне царине што ју плаћа француско вино. Португалци сe бејаху навикли да из Енглеске добивају тканине у размену за своје вино и злато, што га добиваху из своје насеобине Бразилије. Они тада немађаху пи индустрије ни трговине; бродови што долажаху у Лисабон били су енглески; трговци настањени у Португалији бејаху Енглези. Мало по мало па они постадоше господари све трговине и користећи сe тим наметнуше Португалцима онакве услове, какве су они сами хтели; вино су куповали по врло ниској цени, која није била довољна ни да надокнади саме трошкове за рад; виноградари изгубише вољу и посрнуше, те су волели оставити земљу необрађену. Помбаљ je 1759. год. писао енглеској влади: „Из глупости, којој нема равне у економском свету, ми вам допуштамо да нас одевате и да нас снабдевате свима луксузним стварима. Ми вам на тај начин дајемо средстава, да издржавате педесет хиљада занатлија, поданика краља Ђорђа, који о нашем трошку живе у престоници Енглеске.”

Помбаљ je радио и да португалску владу опрости језуитске превласти и да народ ослободи зависности од Енглеске.

Против Енглеза он основа Опште Друштво за гајење винове лозе на Горњем Дуеру, и само je оно имало права да купује вино, али га je морало продавати по утврђеној цени; основао je и Трговачко Удружење, које je добило право да само оно овлашћује трговце-ситничаре да отварају продавнице. Тако сe влада умешала, да би трговину с вином и продају на ситно обезбедила својим поданицима португалскога порекла. — Да би подстакао Португалце да стварају индустрију, Помбаљ уведе заштитни систем и забрани да сe извози вуна и друге сировине, a допусти да сe, без царине, извозе прерађени производи (свила и шећер).

Против свештеничке надмоћности Помбаљ je употребио насилна средства. Језуити су покушали да га оборе, a он поведе отворен рат против њих: године 1757. отера исповеднике краљеве породице, који су били све сами језуити, забрани језуитима да долазе у двор без нарочитога одобрења, оптужи их папи, што сe баве трговином, и захте преуређење њихова реда. Кардинал, кога посла папа, да прегледа и преуреди Исусово Друштво (језуитски ред), изјави да je њихово трговање противно и божанским и људским законима и одузе им право исповедања и проповедања.

Један покушај атентата на краља, ноћу 3. септембра 1758. године, даде Помбаљу прилику да отпочне гоњење. Не нађе сe никакав доказ, да су и језуити баш саучесници у овом злочину, али влада узапти њихову имаовину и реши да их све прогна из краљевине и из насеобина. Све их потоварише на бродове, који их пренеше и истоварише у папиној области у Чивита-Векији.

Све су португалске школе биле у рукама језуитским, a no изгнању језуита Помбаљ науми да их преуреди и да им да световне наставнике. Он постави професоре за латински и грчки језик, реторику и логику, њима плаћаше држава с тим, да бесплатно предају науку, a уз то им даде и племићске повластице. На универзитету у Коимбру отвори два нова одсека (факултета) за природне и математичке науке, медецински и хемијски музеј и звездарницу. Особито je много полагао на то, да уздигне наставу природних наука и португалскога језика. „Неговање матерњега језика — говорио je он — једно је од најмоћнијих средстава за развијање и усавршавање ума у образованих народа”.

Он покуша да преуреди дисциплину на универзитету у Коимбри и 1766. год. нађе 6000 уписаних ученика по списковима, али пошто се избрисаше имена измишљена, онда сe тај број сведе па 700.

Године 1772. он постави 887 наставника и васпитача (479 за читање и писање, 236 за латински и 88 за грчки језик). Он je желео да Португалце васпита, те да их уздигне на висину осталих европских народа.

Ове поправке нису биле дуга века. После краљеве смрти Помбаљ паде у немилост, и влада сe по ново поврати својим старим навикама.

Министри Карла III у Шпанији.

И Шпанија je била у сличном положају с Португалијом, без трговине и индустрије, a под владавином инквизиције и језуита.

Карло III, који напусти неапољску краљевину 1759. год., да би постао краљем Шпаније, покуша да оснажи и ослободи своју нову краљевину. У почетку су га помагали министри које je довео из Италије, Сквилације и Грималди, a по том Шпанци: Аранда, Кампоманес и Флорида Бланка.

Да би сe у Шпанији створила индустрија, употребљен je заштитни начин поступања: удари сe царина на туђу увезену робу и забрани сe увоз неких предмета.

Да би сe пак оснажила трговина, употреби сe, напротив, систем слободне трговине. Допусти сe потпуно слободно трговање житом (1765.) и на послетку (1778.) би допуштено свима Шпанцима да тргују с насеобинама, што je дотле био монопол трговаца из Севиле, a по том оних из Кадикса. Резултати су били изврсни; године 1788. трговина с насеобинама била сe осам до девет пута увећала.

Нове мисли из политичке економије распростирале су сe по Шпанији помоћу Економских Друштава. Прво су такво друштво основали Баски, па су онда 54 града искала допуштење, да оснују слична удружења; Мадридско Друштво отвори патриотске, бесплатне школе за поучавање девојака у ткању и предењу.

Министри не смедоше укинути инквизицију; Аранда je израдио у краља да изда један декрет, којим јој сe забрањивало суђење грађанских спорова (1770.), али француски енциклопедисти, да би му угодили, дођоше на врло несрећну мисао да га похвале у једном чланку и да изнесу, као да ће укинути инквизицију. Аранда сe пренерази; он сe поплаши, да не изиђе као оруђе непријатеља вере, и инквизиција би и даље задржана. Године 1778. један од владиних чиновника, по имену Олавида, зато што je читао забрањене књиге и што je усвојио Коперников систем, био je осуђен на губитак имаовине и осмогодишњи затвор у неком манастиру. Али осуде на смрт постадоше врло ретке, тако да су за 29 година спаљена само четири лица.

Ради тога, да замени језуите, влада покуша да преуреди наставу. Али универзитет у Саламанки не пристаде, да своју наставу преуреди и посла јој свој наставни план, који je основан на Аристотеловој философији, додајући да сe Декартов и Њутнов систем не слаже са откривеном истином. Морало сe радити изван универзитета, и би створено неколико ботаничких вртова и једна збирка предмета за природну историју. Тада сe у Шпанији, као и у Португалији, образова неколико научника и зналаца. Овај je покрет трајао све до рата с Наполеоном.

Покушај преуређења у Француској.

За све време владе краља Луја XV (до 1774.) влада je у Француској изводила само незнатније измене.^[10] Луј XVI, који je врло млад дошао на престо, хтео je да буде добротвор свога народа. Њему су препоручили два човека, позната са својега поштења и љубави према општем добру, судију Малезерба и економиста Тирго-а, и Луј их узе за министре. Врховна управа остаде у рукама старога куртизана Морепа; али краљ изјави намеру, да хоће да изводи поправке, и потражи савета у Тирго-а, који изложи своје предлоге у једном писму, упућеном краљу (24. августа 1774.).

Тирго тада бејаше главни контролор, тј. надзорник финансија, коме je стављено у дужност да управља приходима и расходима. Он je овако изложио свој план : „Pas de banquerote, pas d' emprunt, pas d' élévation d' impôts”. (Нема обустављања плаћања, нема задуживања, нема повећавања пореза”). Он je рачунао да, уштеђујући сваке године по дваестину милиона, отклони дефицит и да мало по мало одужи државни дуг. И доиста успе да за две године исплати више од 40 милиона и да дефицит смањи од 22 на 15 милиона.

Он је хтео извршити општу реформу економскога уређења:

1., укинути уредбе, које спречавају слободну продају и куповину жита и оставити житарским трговцима потпуну слободу;

2., укинути повлашћена занатлијска удружења (еснафе) и свима становницима допустити да сe слободно баве сваком врстом радиности;

3., укинути повластице, што сe тиче пореза, и подједнако распоредити порез на све власнике имања. „Пошто сe владини издатци, вели он, чине зарад опште користи, то треба сви и да их сносе; и у колико ко од друштва више користи ужива, у толико више треба да сматра за почаст да има удела и у друштвеним обавезама”;

4. У општинама и провинцијама установити скупштине, састављене од власника имања, да у управи помажу краљевим чиновницима. „Ваш народ, вели он краљу, нема никаква уређења; то je једно друштво, састављено од различитих сталежа, рђаво сједињених међу собом, — од народа чији чланови имају између себе врло мало друштвених веза, — и где je, према томе, сваки забављен само својом личном и искључивом коришћу, тако да Ваше Величанство мора све решавати само собом или преко својих пуномоћника... Да би сe учинило да нестане тога духа подвојености, требало би урадити нешто, што би све делове краљевине привезало једне за друге.”

Тирго je био у врло тешком положају. Његови сe предлози не допадаху људима из двора и краљици, који не допуштаху да сe штеди на дворским издатцима; — не допадаху сe племићима и парламентима, који не хоћаху подједнако оптерећивање порезом; — не допадаху сe ни занатским мајсторима, који не хоћаху слободу производње. Он уза сe имађаше само неколико писаца без великога утицаја.

Он није могао ни мислити да ће моћи израдити, да му краљ прими све реформе у једанпут; с тога му их je подносио једну по једну. У почетку их je Луј XVI одобравао: „Ја вам у напред дајем своју часну реч, да ћу сe сложити са свима вашим намерама и да ћу вам увек помагати у свима одважним предузећима, на која сe будете решили.” Тако je Тирго могао извршити неке реформе:

1., заведе слободно трговање житом (1774.), па ту слободу не закрати више, ма да сe због тога бејаше појавила буна;

2., укиде мајсторска права и еснафске поротнике, то јест уређење повлашћених занатлијских удружења, и заведе потпуну слободу рада (1776.);

3., постави начело да су пред порезом сви људи једнаки. То je изведено на једном питању од мањега значаја. Он je и сам говорио „да би била права будалаштина захтевати да племство и свештенство плаћа простачки данак, таљ, пошто су предрасуде за овај данак привезале појам понижења.”—Стога je изабрао један врло мали данак, краљевски кулук (који сe зове journées de prestation), који je падао само на људе из простога народа, a од којега су сви повлашћени били ослобођени; Тирго га укиде и замени порезом у новцу, који су морали плаћати сви власници имања (1776.).

Најпосле поднесе Тирго Лују XVI и један предлог за преуређење администрације, којим би сe установиле обласне скупштине. Али Лују бејаше досадила опозиција, коју бејаху подигле те реформе; парламенат бејаше одбио протоколисање (упис у државне књиге) краљевих указа од 1776. године; двор, краљица и цео свет сe тужио на Тиргоа; говорило сe да je то један теоричар и да ће начинити дармар у краљевини. Он га отпусти, a Тиргови последници по ново вратише у живот оно што je он био укинуо.

Његов предлог о обласним скупштинама поново прихвати Некер, но врло плашљиво (1778—79.). У Берији и Горњој Гијени (Аквитанији) установи сe скупштина, састављена од изасланика племићскога и свештеничкога реда и власника пољских добара, a један део посланика одређивала je сама влада; скупштина je имала само да разрезује и скупља порез и да сe стара о путовима, трговини и земљорадњи; a била je дужна и да помаже интенданту у управи. „Предузете су све потребне мере обазривости, вели Некер, да ове управне власти стално осећају, да им je потребно да сe покажу достојне поверења Његова Величанства, и да оне само по ту цену имају важности... То су прости администратори, почаствовани краљевим поверењем, комесари, овлашћени од господара, да заједнички потпомажу његове добротворне намере.”

Тек 1786. године влада сe реши да обласне скупштине установи по свима областима (осем оних које су већ имале сталешке скупштине, les Etats). Али je било и сувише доцкан; незадовољство je било сувише велико. Ове скупштине дођоше у сукоб са интендантима и припомогоше, да сe управа растроји.

Малезерб хтеде да изведе поправке у полицији и правосуђу. Он успе да нешто мало побољша затворе и да сe укине мучење као средство за испитивање у кривичним споровима. Али немогаде укинути тајна писма (lettres de cachet). Он je добио против себе оне исте противнике, које и Тирго, и би одмах отпуштен.

Рад на поправкама, који je започет у првим годинама владе Луја XVI, би ометен отпором повлашћених сталежа. Дотадањи сe систем још боље утврди. Године 1781. министарство војно реши да само племићи могу постати официри. Свештенички положаји с приходима, владичанства, опатије и настојничка места по манастирима, давати су само племићима. По селима сењери (племићи) наредише, да им људи од закона пронађу све дажбине које им сељаци бејаху престали плаћати, те да их по ново заведу. За то време дефицит сe једнако повећавао.

Овакав начин владавине доведе до револуције.

Белешке

1. Таксе на страну робу постојале су још од XII столећа у левантским пристаништима. Канцеларија, која је имала дужност да их наплаћује, звала се царинарница. Али царинске таксе не бејаху тада још ништа друго, до средства за прибављање новаца. Тек доцније су се досетили, да их употребе за заштиту индустрије.
2. Управо рећи никад није било ни опште теорије ни примене овога система; а под именом меркантизма обично се прикупљају начела и поступци државника из XVI и XVII столећа.
3. Овај је назив најпре употребио Monchrétien 1615. године.
4. Простачки данак, или тáљ, у почетку су плаћали у Француској само људи, који нису били слободни (од туд taille servile). Доцније се тај порез распростро на цео прост народ, то јест на све, осем племића и свештеника; а покаткад су ослобођавани и погдекоји краљеви чиновниции градови. Најпре се плаћао као нека врста личнога пореза, који се одређивао по општем имовном стању порескога обвезника, а доцније се одређивао према земљишту, које ко има, или држи као закупац. Цела се сума одређивала на провинције или пореске округе, па су је после распоређивали на обвезнике нарочити људи, који су најпре бирани из народа, а доцније постављани као краљеви чиновници (élu). — Прев.
5. Она je изложена поглавито у списима Дипона од Не мура и Мерсија од Ривијере.
6. Види у Ла-Бријера главу Les esprits forts.
7. „Бацимо под ноге то ругло.” — Тим је изразом Волтер завршавао већину својих списа. — Прев.
8. Пошто је проучен енглески устав у XVIII столећу, увидело се, да је Монтескије дао и њему нетачан преглед.
9. 20 јануара 1790. године. — Прев.
10. Преуређење судова, што га изврши канцелар Мопеу (1770.), који укиде парламенте и замени их новим судовима, било je много више средство за борбу, него ли измена зарад поправке. Луј XVI при свом ступању на престо по ново поврати парламенте онакве, какви су били пре 1770. године.