Историја савремене цивилизације 1

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА САВРЕМЕНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
Писац: Шарл Сењобос


ПРВА ГЛАВА
Нове европске силе у XVIII веку.

Почетак савремене образованости.[уреди]

Обично се узима да савремена образованост почиње од 1789. године. И доиста, с Великом Француском Револуцијом излазе на видик велике промене, које обележавају савремену образованост. Но ове су промене већ биле припремљене једним унутрашњим, мање видљивим преображајем, који у прошлост досеже чак до почетка XVIII века. Од краја владе Луја XIV стварају се нова политичка начела, која ће у целој Европи учинити да се сруше старе установе и изазвати поправке (реформе), па по том и потпуни преврат (револуцију).

У исто доба се мењају и односи држава. У Америци се основа енглеско колонијално (насеобинско) царство, којим се припрема постанак једне нове велике силе, Савезних Држава. У Европи три велике силе XVII столећа, Шпанија, Шведска и Холандија, падају на ступањ држава другога реда. А поред Француске, која је изгубила своје првенство, излазе на површину четири друге силе, које ће бити велике силе XIX века: Енглеска, победилац Луја XIV, Аустрија, оснажена изгнанством Турака, и две нове државе — краљевина Пруска и царевина Русија.

Пруска[уреди]

Пруска краљевина.[уреди]

Пруска краљевинa[1], створена 1701. год., била је, као и све готово немачке државе, састављена из области, које јој је једну по једну придодавала породица која влада; то није била једна област, него скуп комада, растурених по свима крајевима Немачке и без међусобне саобраћајне везе: неколике области (крунска добра) па западу чак на левој обали Рајне, провинција Пруске на истоку, изван граница Немачке Царевине, а у средини Бранибор. Сва је укупно сиромашна и слабо насељена (око два милиона душа). Пруска је била само једна мала државица, а Хохенцолерни створише од ње велику силу. Они о владавини нису имали друкчијих појмова, него што су их имали остали владаоци њихова времена. И они су водили „породичку политику“, тежећи пре свега да појачају снагу свога дома увећавањем својих добара и своје власти; и они су се придржавали начела о „државном разлогу“, употребљујући сва средства, само да дођу до своје мете. Али су се они разликовали од других владалаца својим начином живота, а то и јесте оно што им створи успех. Уместо да свој приход расипају на издржавање двора и приређивање свечаности, они су га употребљавали на државне издатке, а особито на издржавање војске.

Краљев двор.[уреди]

Фридрих I, који је први понео краљевски назив, имао је многобројну свиту (особље) по угледу на Луја XIV. Но његов наследник Фридрих Виљем отпусти све, а задржа само 4 коморника, 4 племића, 18 пажева (властелинских синова), 6 лакеја и 5 собара. Носио је плаву униформу с белим панталонама; о бедрима је увек имао мач, а у руци штап; имао је само дрвених клупа и столица, а није имао ни наслоњача (фотеља) ни застирача; трпеза му је била тако бедна с храном, да му ни деца нису јела кад огладне. Вечери је проводио са својим војводама и министрима пушећи дуван из дугих холандских лула и пијући пиво. Овај простачки живот, који је вређао осећаје осталих владалаца, учинио је да му се да надимак краљ сержан.

Његов наследник Фридрих II, напротив, је био врло образован човек: волео је музику, лако је писао француски, састављао је француске стихове, и читао философске списе. Међутим, и он је живео готово онако исто просто као и отац му. Седео је у Поздаму и похађао је само своје официре, чиновнике и неке философе. Он није имао свите (био се раздвојио с краљицом, те није ни госпође примао). Носио је закрпљене хаљине, а и сав су му намештај поцепали пси, који су живели с њим. После његове смрти цела му је гардероба продата за 1500 динара. Једини му је луксуз био његова збирка бурмутица, којих је оставио сто и тридесет.

Приходи и расходи пруских краљева.[уреди]

Онај новац што су га пруски краљеви уштеђивали од својих личних трошкова, посвећивали су својој војсци. Фридрих Виљем трошио је на себе и свој двор само 25 000 талира (мање од 200 000 динара) годишње. Приходи краљевине достизали су тада до 6,900 000 талира (око 26 милиона динара). Ваљало је да се ови приходи деле скоро по пола између војничких с једне, и свих осталих трошкова с друге стране. Али у ствари краљ је од суме за обичне редовне издатке узимао 1,400 000 талира (5,250 000 динара), да их употреби на војску. Тако је сад било само 960 000 талира (3,750 090 динара) за све издатке краљевине, а све остало је ишло на издржавање војске, или на стварање резервнога фонда. Краљ је могао држати под оружјем 80 000 људи, а после смрти оставио је у готову новцу 8,700 000 талира (32 1/2 милиона динара). Фридрик II, као и отац му, штедео је свој новац за војску и резервни фонд; он је могао држати на окупу 200 000 војника, па је опет и поред Седмогодишњег Рата, кад му је сва краљевина била опустошена, оставио на самрти благо од 55 милиона талира (више од 200 милиона динара).

Војска.[уреди]

Пруска је војска, као и све друге војске тога времена, била састављена од добровољаца. Официри за врбовање нових војника изашиљани су по целој Немачкој, да траже људе; они су имали своје канцеларије по гостионицама и ту су примали људе који су долазили, да ступе у службу прускога краља, Ови су уписници већином били пробисвети, а многи и војнички бегунци, који су утекли из војске каквога немачкога кнеза. Често су се скупљачи нових војника снабдевали људима лукавством, па чак и силом; они су их опијали, да би их тако преварили да приме новац краљев, или су их просто силом одводили. Један од ових скупљача, хотећи уписати некога стаситога столара за гренадира, поручи да му изради један ковчег толико велики, да би сам могао у њега стати; столар донесе ковчег, а скупљач изјави да је врло мали. На то столар, да би му обратно доказао, леже у ковчег, а они одмах затворе поклопац и испрате ковчег. Кад су ковчег отворили, столар је већ био угушен.

Ово врбовање није било довољно, да се састави тако многобројна војска. Године 1733. краљ реши да своје чете попуњава својим поданицима, и заведе неку врсту обавезне војничке службе. Све области краљевине бише издељене у кантоне (срезове), и сваки је кантон морао давати нове војнике који су потребни за одржавање једне чете у потпуном броју (комплету). Сви су становници могли бити уписани у војску, изузимајући племиће, свештеничке синове и синове оних грађанских породица које су имале имање од најмање 6 000 талира (а у сиромашној Пруској управо није ни било тако богатих породица). За време ратова Фридриха II људи се тако проредише, да су у војску морали уписивати и гимназијске ученике. Кад би које дете брзо расло, родитељи су му говорили: „Не расти тако брзо, јер ће те пописивачи узети“.

Пруски су војници били под врло суровом дисциплином. Официри су надгледали вежбање са штапом у руци и ударали су њим свакога који не извршује тачно покрете. Ваљало је да се цела чета креће (маневрише) као један човек, тачно као каква машина. Показивало се војницима да напуне пушке у дванаест покрета (то је пуњење у дванаест раздела). Кад један батаљон пуца, треба да се види само једна муња и да се чује само један пуцањ. Ниједна држава немађаше тада тако извежбану пешадију. Вежбање по пруском начину било је чувено по целој Европи. Али је овај живот био тако мучан, да је ваљало чувати касарне, да би се спречавало одбегавање војника, а Фридрих II је у ратно доба наређивао, да му се чете у путу окружују коњичким стрељачким низом, који ће задржавати бегунце.

У овој војсци војници нису имали никаква изгледа на унапређење (авансман); официри су узимани из реда младих племића, јер је цело пруско племство ступало у краљеву службу. Али док су у другим земљама официрски положаји давани по милости, или чак и продавани, дотле у Пруској нико није постајао официр, док не прође кроз војну школу (кадетска школа), а доспевало се до каквога вишега чина, тек пошто се прођу нижи чинови. Па и сами принчеви из краљеве породице били су обавезни да служе у војсци и да добивају све чинове поступно, један по један.

Ниједна европска влада није имала тако велику војску сразмерно броју својих поданика: 80 000 војника на 2,500 000 душа то је било шест пута више него у Аустрији, а четири пута више него у Француској. Али како су се у ХУШ. столећу сви спорови између народа решавали ратом, то се и важност какве силе ценила према снази њене војске. Пруски краљ са својом малом државом, али великом војском, постаде једна од три велике европске силе. Краљ-сержан је спремио ову војску, а Фридрих Велики се послужио њом. Он је својој краљевини додао две области (Шлезију и део Пољске); он је примио 2,240 000, а оставио је 6,000 000 поданика.

Управа (администрација).[уреди]

Пруски су краљеви у својој краљевини управљали потпуно неограничено; они су чак били и неограниченији од свих владалаца тога времена. Ниједан други владалац није толико истраживао од својега народа. Фридрих Виљем је наметнуо плаћање пореза и племићима, који су дотле били ослобођени тога; они протествоваше и предадоше му једну петицију (молбу), која се завршавала овим речима: „Сва ће земља бити упропашћена“. — „Ја не верујем у то, — одговори краљ. Упропастиће се само углед племства, а ја подижем своју државу на бронзаном темељу“. Он је сматрао себе за господара својих поданика и хтео је да уређује све, па чак и саму њихову одећу; он забрани да се носе памучне тканине, и ко год би их ушчувао у својој кући, морао је бити осуђен на новчану казну и бачен у окове. Он је тврдио чак и то, да има права захтевати да га поданици воле. Једнога дана шчепа он за јаку једнога сиромашнога Јевејина, који се сакрио, кад га је видео да му се приближује, и изудара га штапом, говорећи: „Ви не треба да ме се бојите, разумети ли, него да ме волите!“ — Фридрих II удари монопол на пиће и даде га француским закупцима, у пркос жалбама свих његових поданика. Он није трпео опирање својим заповестима. „Размишљајте колико хоћете, — говорио је он, — али се покоравајте и плаћајте“.

Ова се монархија одликовала тиме, што је њен краљ и сам тачно вршио своју краљевску службу. Он је надзиравао своје чиновнике и захтевао да се све правилно ради. „Владалац је, — говорио је Фридрих, — далеко од тога да буде неограничени господар државе; он је само њен први слуга“. Једна наредба Фридриха II, из год. 1719., даје нам један примерак те врсте надзиравања. „Пошто су разни чиновници злостављали сељаке тукући их штаповима, и пошто Њ. Величанство никако није вољно трпети такву тиранију наспрам његових поданика, то ће Оно, кад буде доказано да је који чиновник ударио сељака својим штапом, с места и без сажаљења послати таквога чиновника у какву тврђаву на шестогодишњи затвор, па макар да би он плаћао боље од свих других“. Сви су предмети подношени краљу, који је акта читао и својом руком стављао напомене на окрајку табака.

Захваљујући овом режиму штедљивости и тачности, пруски је владалачки дом, усред других неограничених монархија, створио један нов облик, војничку (милитарну) монархију, дуготрајнију од осталих, пошто је била боље и уређена. А на тај су начин пруски краљеви и могли све до данас сачувати своју неограничену власт и освојити све остале немачке државе.

Руско Царство[уреди]

Постанак руске царевине.[уреди]

Оне простране равнице источне Европе између Одре и Урала биле су у почетку Средњега Века насељене словенским племенима. Словени су беле расе, истога порекла којега су и остали европски народи; језик им је аријански, као и латински, грчки и немачки. Ова велика словенска породица, која је многобројнија од свих западних породица, делила се на више народа: на западу су Пољаци и Чеси у Чешкој (старој Бохемији), на југу Хрвати, Срби и Бугари настањени у Византијској Царевини.

Источни су Словени до IX столећа остали издељени на племена. Они су обрађивали земљу и живели прикупљени по селима у дрвеним кућама ; градове су им представљали простори опкољени земљаним насипом и ровом, где су се склањали у време рата. — Нормански ратници (northman), што дођоше из Шведске, ујединише ова племена у један народ и овај се народ прозва руски, по имену народа из којега су му произилазиле старешине. Руски кнезови уредише војску, примише хришћанску веру из Грчке и крстише своје поданике.[2] Тако Русија у XI столећу постаде хришћанска, православна земља, у духовној заједници с цариградском црквом. Ова је старовременска Русија обухватала ону језерску област и земље око Дњепра, то јест западни део данашње Русије, тако звану Малу Русију. Она ;је имала две престонице: Новгород Велики, трговачки град на обали Иљменскога Језера, и Свето Кијево, град са 400 цркава, на обали Дњепра, где је саборна црква Свете Софије, украшена грчким фрескама[3] на златној основи и с грчким натписима.

Ова Русија не доспе да створи једну дуготрајну државу; по смрти свакога владаоца земља се делила између његових синова, и у XIII столећу било је ту до 72 кнежевине. — Тада једна војска од 300 000 татарских коњаника, који дођоше из Азије, уништи све ове државице, и од XIII до XV столећа цела је Русија била подложена једном могулском владаоцу, великом хану Златне Хорде, који је становао у једном дрвеном граду на обалама Волге.[4] Домородни руски кнезови нису ништа више до слуге ханове ; они морају при ступању на престо ићи у његов двор, пасти ничице пред њим и измолити у њега исправе о потврђењу за кнеза (јарлих). Кад им хан пошље каквога гласоношу, они морају пред њим простирати скупоцене простираче, давати им по пуне пехаре златника и клечећи саслушати читање ханова писма.

За то су време западни Руси мало по мало населили простране и пусте шуме на источној страни и створили један нов руски народ. Московски кнезови, узимајући на себе задатак да прикупе племена за рачун татарских ханова, постали су најмоћнији господари руске земље. Они су, уз припомоћ татарских војсака, кроз двеста година радили на присвајању других кнежевина, и с тога су их прозвали „скупљачима руске земље“. У XVI столећу московски се велики кнезови ослободише Татара и Иван IV прогласи се за цара (1547.). Од тада је права Русија на истоку, на земљишту око реке Волге, а то је Велика Русија. Село Москва, насељено у подножју тврђаве Кремља, постало је престоницом нове царевине.

Цар.[уреди]

Цар, који влада овом најпространијом државом у Европи, има неограничену власт особите врсте. — Сви се његови поданици сами називају његовим робљем; они се по источњачком обичају представљају цару додирујући челом земљу (на руском се молба још и сад зове челобитије). Све што је у царевини његово је, и људи и ствари; он има права да одузме имаовину својих поданика, или да их погуби без икаквих других формалности, осем просте заповести. Ту нема другога закона осем његове воље, и једини су руски закони укази, то јест цареве наредбе. — У исти мах народ цара сматра за свето лице, у којем је оличена „Света Русија“, и за оца, којега и по прописима вере морају волети. Њега чак и сељак зове оцем и ословљава га ти. — Становници Пскова од старине су имали права да се скупљају у скупштину и да уређују своје ствари. Кад им Василије нареди да уклоне звоно, којим је сазивана скупштина, они му одговорише: „Ми, твоји сирочићи, теби смо одани док је света. Богу и теби све је допуштено у нашој очевини“.

Руси са страхом и с љубављу слушају својега цара и као господара, и као оца, и као Божјега представника. И у Русији нема ничега што би умеравало ову свемоћну власт. — Русија нема ни старих установа, ни обичаја, које би цар био обавезан поштовати; руско се право састоји само из скупа царских указа. — Русија нема народне скупштине, да претреса дажбине, па чак ни да изјави своје жеље. Крајем XVI столећа угаси се царска породица, која је произишла од Рурика, а у Русију упадоше владаоци Пољске и Шведске, па се један настани у Москви, а други у Новгороду. Руси се побунише против странаца, и године 1612. једна општа скупштина од великодостојника и представника градова састаде се, да изабере новога цара, Михаила Романова. Али чим цар би наименован, скупштина се растури, а и не покуша да узме учешћа у управи. — У Русији није било чак ни правилнога суђења; цар је имао права наредити, за кога год хоће, да се бије кнутом.[5] То је за дуго био обичан поступак за кажњавање. Влада царева често је називана „владом кнуте“. Довољна је била само заповест, па да се погубе чак и најузвишеније личности, а цар је и сам својом руком одсецао главе. Иван Грозни, при крају живота, заповедио је да се састави списак свих његових жртава, да их препоручи молитвама свете цркве; списак износи укупно 3480 лица; но 986 је поменуто по имену, уз које стоји напомена „са женом и децом својом“, или „са својом децом“; цар је дакле заповедао да се погуби цела породица заједно с њеним старешином.

Племићи и сељаци.[уреди]

Русија није имала градова (и сама је Москва била једно велико село); то је била сељачка држава, у којој није било грађанскога реда (буржоазије). Ту, су била само два сталежа: сељачки и властеоски.

Руско племство (властела) не личи на племство европско. Оно је од постанка било племство дворско (реч дворянин, коју преводимо „племић“ или „властелин“, означава дворску особу). Племићи су били : 1., сродници царске породице, књажеви (у Русији врло многобројни) и 2., потомци оних људи који су у двору вршили какву службу, бољари. За дуго се првенство одређивало по служби коју су претци вршили, те су се од туда порађале жестоке свађе. Чланови сваке породице сматрали су као питање части да својој породици очувају ранг. Један властелин, чак ни за царевом трпезом није хтео сести испод властелина, чији су претци имали службу нижега реда од службе, коју су имали његови претци. У залуд је цар наређивао да га силом посаде: властелин би поново жустро скочио и изишао, вичући, да би волео да му се глава одсече, него да своје место напусти. Али крајем XVII столећа, да би се прекинуле те свађе, цар само спали књиге, у којима су та првенства била записана. Од тада је ранг каквога бољара одређиван само по звању које он сам има. — Племићи су само по царевој вољи били племићи; он им је назив давао, а он им га је могао и одузети. „Господине, — говораше цар Павле I једном странцу, — ја у мојем дому не познајем великога властелина (сењера) сем човека с којим говорим, па и то само док с њим говорим“.

Оно што је овој властели давало неки значај, то су оне земље, које им је цар био дао, јер у Русији, као и у државама на Истоку, цела је земља владаочева. Сељаци нису били власници земље; они су је обрађивали за царев рачун, или за рачун племића, царевих слугу. Они су чинили нижи сталеж, и називани су мужицима (тј. сићушним људима, простацима).[6] До XVI столећа они су имали права да сваке године на Св. Ђорђа (26. новембра) прелазе с једне баштине на другу, и самим тим могли су мењати и господара; њихов је положај био исти онакав као што је у наших пољских слугу: они нису били власници земље, али су били слободни. За време грађанских ратова, крајем XVI столећа, да би се спречило пресељавање земљорадника у јужне покрајине, цареви забранише сељацима да мењају земљу о Св. Ђорђу (1597.). Мужик остаде привезан за земљу коју је обрађивао, вечито подложан власнику земље. Тада стање. сељака у Русији постаде мучније него ма у којој другој европској земљи.[7] Власник је земље захтевао од њих да му по три дана недељно кулуче на његовој земљи, или даму дају годишњу накнаду за то (оброк). Они су, без икакве заштите, били подложни самовољи господара и његовога надстојника, немајући при том, као оно француски робови[8], чак ни толико јемства, да ће бар бити остављени у свом селу. Господар их је могао узети у своју кућу као слуге, не дајући им за то никакву плату, женити их по својој вољи, слати их као војнике или насељенике (колонисте), па чак и продати их на далеко; могао их је бити и затварати у тамницу, а да о том ником никаква рачуна не даје. Ови су сељаци више личили на робове Старога Века (sclavi) него ли на оне средњевековне (servi). Они се на руском зову крепостной,[9] а ми их зовемо робовима.

Руска црква.[уреди]

Руски народ, примивши хришћанство од мисионара из Цариграда, усвојио је био и вероисповед и верске обичаје грчке цркве; он је дакле био па и остао народ ортодоксни (тј. православни). Свештенство се дели на два реда: на монахе, који се зову црно свештенство, живе по манастирима и немају права да се жене, и попове, који служе у цркви (тј. врше верске обреде) и сачињавају бело свештенство; они се жене и у практици је брак готово обавезан.

Црквом управља црно свештенство, јер пошто владике морају бити нежењене, то се могу бирати само између монаха. Попови једва да су нешто виши од сељака, међу којима и живе. Они су се за поповску службу спремили учењем простим, као што се шегрт учи занату; они су научили само певати и вршити верске обреде, а једва да што умеју читати. За дуго им је било чак и забрањено у цркви беседити.

Руска је црква била независна од Цариграда; имала је своју засебну литургију, написану на старословенском језику, а у XVI столећу цар постави патријарха као поглавара целе руске цркве. Како су се литургијске књиге, услед честога преписивања, биле измениле у току Средњега Века, то патријарх Никон 1654. год. хтеде поправити погрешке и преписивачке измене, те тако текстовима и обредима повратити њихову чистоту. Но, ма да га је потпомагао сабор од свих владика, ипак ова поправка изазва љутњу. Руси су били врло одани спољашњем вршењу верских обреда, а такви су још и сад: врло строго издржавају пост грчке цркве, не једући ни меса ни јаја за четрдесет дана; у свакој кући има по једна икона, пред којом се моле Богу и пале воштане свеће.

Многи су се Руси упорно држали својега старога богослужења и службених обичаја, те не хтедоше примити патријархове поправке и престадоше похађати оне цркве, у којима се служило по поправљеном обреднику. Њих зову расколницима (тј. отпадницима), а они се сами називају староверцима. Разлика између њих и ортодоксних само се тиче спољашњих вероисповедних обичаја: староверци се, на пример, крсте с два прста место с три, они изговарају Исус место Јисус и мисле да је бријање браде и пушење смртни грех. Али за ова питања о формалности расколници су се излагали гоњењу, затварању по тамницама, па и смрти. Они су преживели два столећа гоњења и данас су многобројни, а особито међу слободним сељацима на северу и трговцима по градовима.

Увођење западњачке образованости у Русији.[уреди]

И на измаку XVI столећа Руси су још били као неки азијски народ: носили су дугачке браде и дуге и широке хаљине по источњачком начину; жене су држали затворене и пуштали су их да излазе само с покривеним лицем. Нису се занимали никаквом врстом западњачке радиности, а западњака су се гнушали, сматрајући их све без разлике, и католике и протестанте, за јеретике.

Око половине XVI столећа (1553.) енглески морнари, истражујући пут за Китај, бејаху пронашли Бело Море, а то је тада било једино море на које је царева држава имала приступа (обале Балтичкога Мора припадале су шведском краљу, а обале Црнога Мора султану). Архангелска је лука за више од стотине година била једина тачка преко које је Европа саобраћала са Русијом. Цар је био допустио да се ту оснује град (1583.), и дао је монопол трговине енглеским и холандским трговцима, који су ту становали. Иван Грозни довео је талијанске грађевинаре и инжињере, па чак основао и једну штампарију.

При свем том Руси су све једнако остајали варвари, то јест необразовани, и посланства, која је цар покаткад слао на који европски двор, још су личила на какве дивљачке дружине. Године 1656. дођоше у Ливорно два посланика, који задивише Талијане својом нечистотом и простотом. Они су лежали на земљи у оделу, које никако и не скидаху; убрус су остављали под своју шубару; за столом су комаде из тањира узимали рукама, па их натицали на своју виљушку. Били су им донели животних намирница и вина у бурадима, а они одлазећи понеше са собом и празну бурад, да би имали већи пртљаг. Они су се опијали ракијом и своју су послугу били батином. Један је песник саставио један сонет у част једнога посланика, а други се наљути; да би га умирили, показаше и њему други сонет, који је састављен у његову част. Но сад се опет први наљути, с тога што је његов сонет био написан на лошијој хартији! Не само да они нису знали другога осем рускога језика, него још ни мало нису знали ни земљопис оних земаља у које се шаљу; одтуд у извештајима, које упућују цару, они кваре имена свих градова куд су прошли.

И поред овога незнања, Руси су страсно пазили на питања о етикецији. Године 1681. једно посланство буде послано Лују XIV, да закључи трговински уговор. Вођ посланства Потемкин хтео је да се у уговору, где год је реч о цару, сваки пут понови: Ваше Царско Величанство. Он се жалио нато, што је писмо францускога краља било мање од онога што га је примио од цара. Одговорено му је да је комад пергамента толико исто велики, а што изгледа мањи, то је с тога, што је финије савијен. Кад га је Луј XIV примио у аудијенцију, Потемкин, изговорив неколико речи, застане. Тумач му рече: „Ако хоћеш да говориш, продужи, а ако нећеш, онда ћу ја наставити“. — „Ти добро видиш, — одговори Потемкин, -— да ја изговарам царево име, а краљ се ни с места не помиче, па чак не скида ни свој шешир“. — Он би хтео да Луј XIV сваки пут устане, кад чује царево име.

Овај необразовани народ није могао вечито остати удаљен од образованости хришћанскога света. Али за једно сто година могло је бити у питању: да ли ће та образованост продрети у Русију преко католичке Пољске, или преко северних протестантских земаља. Неки руски великаши бејаху већ почели усвајати пољску ношњу.

Превагу одржаше северни народи, јер они бише увучени непосредно у срце Русије. Цареви су имали обичај да, кад заузму какву туђу земљу, поведу из ње становнике, па их населе у својој царевини. Године 1565. Иван је довео у Москву више од 3000 Немаца, које је узео из балтичких покрајина. Тако се беше створила једна страначка насеобина, која је имала своје свештенике и своју цркву. Она се увећа у XVI столећу досељеницима, које је цар примамио, или су дошли, да што зараде као инжињери, дрводеље и зидари, рудари, лекари, апотекари, трговци, официри итд. Било их је из свих земаља, али су у надмоћности били Немци, Холанђани и Енглези. У почетку су живели заједно с Русима. Но 1652. године нађе се да су они врло охоли и сувише добро одевени, па им се забрани да носе руску нохнњу, и буду насељени изван Москве, у засебном крају; то постаде страначка слобода (предграђе), која је 1678. год. имала око 18 000 душа.

Руски је народ мрзео ове странце и није волео да прима њихове обичаје, а цареви опет, будући одгајени у поштовању руске вере, нису се имали чега ради заузимати за јеретичку образованост.

При крају XVII столећа ступи на престо један цар, који је био сасвим друкчије васпитан, него што су били његови претходници. Петар I проглашен је за цара још као дете, али његова сестра Софија бејаше предузела да влада место њега, а њега сместила у једну пољску кућу. Васпитање му је било врло занемарено: није научио ни латински језик, пи правилно писање, па није добио ни верско образовање. Али, он се упознаде с неким странцима и одлазио је у њихове станове; страсно је заволео један велики чамац, који нађе запуштен у једној житници, и забављао се у игри као морнар и као војник. Он је ишао у Архангелск, где је живео с морнарима и дрводељама. Доцније (1697.), кад предузе да на Црном Мору створи ратну флоту, он пропутова кроз Европу ради проучавања, водећи са собом једну гомилу од 200—250 младих Руса, које је хтео образовати.[10]

По повратку у Русију Петар је радио да своје Русе преобрази у Европљане. Он немађаше ни једне руске предрасуде, никаква укуса за руске обичаје, никаква обзира према руској вери; међутим дивио се западњачкој образованости и једва је чекао да је у својој царевини заведе. Навикнут на појам да цар има само да заповеди, па да одмах буде послушан, он је заповедио својим поданицима да промене обичаје, претећи глобом или бојем (тј. новчаном казном или бичем) онима који не послушају. Он је забранио да се носе дуге браде, сам је подсекао браде дворским великодостојницима, па је по том једним указом свима чиновницима заповедио да носе европско одело. Он допусти дуван, који је руска црква била забранила као „ђавољу травку“, и сам је дао пример за пушење. Он је заповедио женама да долазе на саборе, да се ту појављују у европском оделу и са откривеним лицем. Доцније је у Петрограду (1718.) хтео створити салонски живот, па заповеди главнијим великодостојницима да редом приређују скупове, тј. вечерња села (soirées), на која су племићи морали долазити са својим женама и где се морало забављати по европски, тј. играти, свирати, пушити, разговарати се итд., а један је закон прописивао шта се на тим забавама имало давати за јело и пиће. Наравно, ови обавезни салони у почетку нису личили на салоне француске: руске госпође, навикнуте да живе затворене, биле су непокретне и ћутљиве, а људи су се напијали.

Петар је почео са оним реформама, које су морале највише дирнути његов народ; он је ранио у исти мах и народне и верске осећаје, ис тога је имао цео свет против себе. — Свештенство, видећи га како посећује јеретике, оптуживало га је као да хоће веру да поруши; уништити браду било је скоро као и јерес, и један је патријарх био изјавио да човек без браде више личи на каквога мачка него ли на човека. — Руска војска (стрелци) била је незадовољна тим, што је цар сва старешинска звања (команду) давао страним официрима. — Московљани нису могли равнодушно гледати како потпомаже страначку слободу и како неће да суделује у верским свечаностима (обредима). — Његова жена Евдокија и син му Алексије подржаваху незадовољнике; Алексије није хтео учити ниједан страни језик и говорио је да ће после очеве смрти „све повратити као и пре што је било“.

Многи Руси нису могли веровати да се тако може понашати један руски цар и говорили су да Петар није прави цар, већ син некога Немца, или чак и какав странац, који је наместо Петра дошао из Европе.

Петар је имао уза се само своје другове и странце. Али је он био цар, а овај народ, навикнут да слуша свога цара, није се умео бунити. Незадовољници су се ограничавали на то, да се тајно жале, и ваљало их је затварати и тући кнутом, па их приморати да говоре.

Да би савладао отпор, Петар је употребио свој уобичајени начин поступања, то јест силу. — Стрелци се бејаху побунили у његову одсуству, а Петар по повратку нареди да се подвргну мучењу и бијењу кнутом, па су по том подигнути дугачки дрвени кревети, на које су стрелци у редовима легали, и цар им је одсецао главе. — Да би се ослободио клира (свештенства), укинуо је звање патријарха и није више наређивао да се патријарх бира. — Да би савладао отпору својој породици, наредио је да се његова жена избије кнутом и да се његов син погуби. Потом је он створио себи нову породицу, оженивши се једном заробљеном Ливонком, Катарином. — Он је наредио да се она окруни као царица, с њом се настанио у Петрограду и наредио је да се његовим двема кћерима да европско образовање. То су оне две жене које су наставиле његово дело.

Да би се опростио Московљана, он је створио нову престоницу у страначкој земљи, близу Балтичкога Мора, којој је дао немачко име Петерсбург. Он га је населио преселивши силом један део становника из Архангелска и заповедио је свима великашима да ту зидају куће.

Петар је провео своју владавину уводећи у Русију уметности и оне установе којима се дивио у Европи.

У европској образованости Петар је најбоље разумевао оне чисто материјалне проналаске; он је и сам бивао дрводеља, војник, морнар, резач итд. Они странци, које је он довео у Русију, нису били прави уметници или научници, већ радници и инжињери, и школе које он основа биле су школе практичне (Морнарска Академија и Школа за рачуноводство); књиге, које се по његовој наредби преведоше на руски, бејаху списи из технике, политичке економије и земљописа. — Он се сам бавио занатским ситницама: заповедао је обућарима да промене дотадањи начин рада, претећи им одузимањем имаовине; забрањивао је ношење великих јексера на чизмама, или грађење великих чамаца (барки) по руском начину, пошто се тако троши врло много дрвета; он је одређивао облик српа и мотике, начин како да се секу дрва и како да се жње. „Наш је народ, — вели он у једном закону, — као деца која тешко уче, и у почетку се противе, тако да их учитељ мора силом терати. Најпре им се то чини непријатно, али, кад већ науче, онда су захвална свом наставнику“.

Преображај рускога племства.[уреди]

Петар није умањио цареву моћ; он ју је још боље утврдио тим, што је за владање створио средства, која су старој Русији била непозната: уређену војску и администрацију. Не водећи никаква рачуна о навикама рускога народа, он је у своју царевину пренео уредбе западних држава, не мучећи се чак ни око тога, да им бар име промени. — Он је уредио своју војску по угледу на немачку војску, са фелдмаршалима и ђенералима. Војници бише обучени у униформу по европски, наоружани као европска војска и подељени на пешаке и коњанике, драгуне. (Само су Козаци задржали своје народно одело и стари начин борења). — Он је створио морнарицу по холандском обрасцу, силом нагонећи у морнарску службу Русе, који се ужасно бојаху мора. — Администрацију је створио по угледу на шведску администрацију: сенат од 9 чланова и неке управне одборе (колегије), судије, губернаторе (управнике) за администрацију, и полицију, и тајну канцеларију. У колегијама је председник био Рус, а потпредседници странци.[11]

Зарад уређења ове нове администрације Петар је учинио дармар у руском племству: укинуо је назив бољара, па установио списак чинова (ранг-листу). Све су грађанске службе одговарале по којем војном чину.[12] Тако има 14 степена и сваки одговара по једном чину: канцелар је у цивилној служби на првом (највишем) степену и равња се с фелдмаршалом у војсци; регистратор колегије је на последњем (најнижем) степену, у рангу заставника. Напредује се од једнога ступња до другога у грађанској служби као и у војсци. Руско је друштво као једна чета, где је сваки распоређен према свом чину. Ученик, који изиђе из гимназије и ступи на универзитет, већ је уписан, и он је на 14. ступњу.

Скуп људи с једним рангом зове се чин. У Русији нема више другога племства. Сваки је чиновник племић, јер је у служби царевој; и сваки је племић дужан да се прими службе. Петар је завео чак и то, да свака породица, која се кроз два нараштаја не би примила службе престаје бити благородна (тј. губи племство). Кад се хоће да се каквом богатом трговцу, научнику, писцу или лекару укаже почаст, онда му се даје назив каквога службеника (кандидат, трговински саветник итд.) који му осигурава ранг у чину (списку) и ставља га на ступањ мајора или пуковника.

Руско је племство постало потпуно службено племство. Некада се оно преносило и на децу у свима степенима чина, а данас нижи ступњи дају само лично племство.

Подмитљивост.[уреди]

Чиновници руске администрације за дуго су, под европским називима, задржали старе варварске навике. Некада је и сам цар, кад би неком човеку давао службу, говорио: „Живи од своје службе и поткрепи се“. Чиновници су своје место и даље сматрали као средство за извлачење новца од оних којима управљају Петар Велики не хтеде више да се његови чиновници сами наплаћују, него су се морали задовољити платом коју им је он давао. Он им забрани да примају поклоне, заповеди чак и да се погуби неколико губернатора због глобљења и проневере, а његов највиши финансијски чиновник би вргнут на точак као лопов. Али се његови администратори (управници) ипак не поправише. Прича се како је једнога дана цар диктовао својем главном прокуратору један закон, који је одређивао смртну казну сваком чиновнику, за којега се докаже да је подмитљив, а на то му прокуратор рекао: „Па хоће ли Ваше Величанство да сасвим само остане у држави? Ми сви крадемо, једни више и неспретније, а други мање и вештије.“ — Подмитљивост је тада била општа навика; и управитељи и они којима се управља сматрали су да је сасвим природно да се један чиновник наплати за то, што врши своју службу. Чак и дан данас влада је једва успела само да прикрије подмитљивост, али не и да је искорени.

Влада у Русији у XVIII столећу.[уреди]

Петар Велики је руском народу наметнуо европску образованост и установе. У исто доба он је од Русије начинио велику војничку и поморску силу. Он је уништио војску шведскога краља и освојио сву балтичку област, а почео је и ратовање са султаном за освајање области око Црнога Мора. Он се користио шведском поплавом, те је и сам упао у Пољску и, под изговором да је брани, помогао пољским племићима да краљу наметну један закон, који му је забрањивао да има војску већу од 18 000 људи (1717.).

Он је на самрти (1725.) оставио руски народ незадовољан, упропашћен новим наметима, десеткован ратовима и кулуцима. Али он бејаше успео да стару, необразовану и полуазијатску Московију претвори у једну велику европску царевину. Овај преображај, за који је, како се чини, потребно читаво столеће, Петар изврши за време једнога нараштаја.

Ово журно дело бејаше непотпуно и слабо учвршћено; осећаји Руса нису се још били изменили и само воља једнога цара била би довољна, па да уништи оно што је воља Петрова била створила. У једном се тренутку могло помислити, да је такав цар и дошао на престо. Унук Петра Великога Петар II, поврати се у Москву, где се као и пређашњи цареви одаде лову и пићу; савети престадоше радити, и у мало што не бише напуштене и саме балтичке области. Али после његове смрти власт је прелазила, једно за другим, на три жене, које су седеле у Петрограду и допуштале да њихови љубимци управљају. Дело Петра Великога спасе петроградски двор и чиновници страначкога порекла: Миних, Бирон, Остерман, Лесток и др., а коначно га утврди једна Немица, Катарина, која је дошла у Русију као жена цара Петра III, па се опростила свога мужа и крунисала се као царица.

У току XVIII столећа руски се племићи навикоше на европске обичаје и радо их примаху; они нису више хтели да буду бољари, већ европски племићи; њихова су деца учила само француски језик, и дође једно време, кад се у отменом друштву чак није више ни умело руски говорити. Руски је језик остао само језик простога народа и слугу.

Али овај се преображај изврши само у племићским и чиновничким редовима. Целокупна маса народна, сељаци и трговци, сачува свој језик, своје обичаје и своју оданост према православној (грчкој) вери.

'Тако је руски народ био предвојен: на једној је страни била аристократија, образована по европском начину, која управља, а на другој опет маса полуобразованога народа с полуазијатским појмовима, који ту управу подноси, а нити је појми ни воли.

Данас Руси раде да та два, тако рећи засебна народа, један изнад другога, стопе уједно.

Белешке[уреди]

  1. Император, који је браниборском изборном кнезу продао титулу (назив) краља, није му је хтео везати за какву немачку област, него је за то изабрао Пруску, пошто она није сачињавала део царевине, и новом је краљу дат назив краља у Пруској.
  2. целој овој историји немамо ничега другога осем легенада, које је у XII столећу прикупио кијевски монах Нестор (Види Несторову Хронику).
  3. Фреске су слике рађене на новом, још неосушеном лену, бојама раствореним у кречној води. — Прев.
  4. То је Сарај (замак) на Волгину рукавцу Актуби. — Прев.
  5. Кнута је страховит татарски бич од дугачкога, кожнога кајиша, који просеца кожу и може и само једним ударом задати смрт.
  6. У старих Руса муж означава човека из кнежеве дружине, као у латинском vir (у војничком значењу) и у француском baron. Прости сељаци (слободни) звали су се људи, а доцније мужици (умањ. и презриво од муж, што значи прости људи и робови, као оно у Турака раја, или у нас себри). — Прев.
  7. Сељаци су остали слободни у североисточном крају, где није било племића, и на обалама Дњепра, у Украјини, где су и даље живели као ратници.
  8. Грешка у преводу. Треба стајати француски кметови (serf) место „робови“ (Прим. Smart).
  9. Крепостной значи у руском језику спахијски сељак слуга и роб. Прев.
  10. О детињству Петра Великога брзо су се створиле легенде, које је Волтер прикупио и тако учинио да се усвоје. Причало се, на прилику, да је дуго радио као прост радник у бродарским радионицама у Сардаму, у Холандији. Међутим, он је у Сарадам тек свратио и бавио се у њему само осам дана.
  11. Ових је колегија било десет: за спољне послове, војску, морнарство, финансије, државне приходе, правосуђе, племићске баштине, индустрију, рударство и трговину. То су била надлештва као што су данас министарства. Прев.
  12. Кад је пре неколико година један професор универзитета, путујући по Сибирији ради научнога испитивања, долазио у места где су заповедали нижи официри, често је имао прилике да види како команданти места долазе, да му предаду команду као старијем. Његов професорски назив чинио га је командантом.