Историја новога века (Л. Зрнић) Б

←< претходна глава

ИСТОРИЈА НОВОГА ВЕКА Писац: Лука Зрнић

следећа глава >→

Б. ДОБА АПСОЛУТИЗМА.

Опште црте овога доба.

Сталешка монархија. — За доба је реформације у западној Европи средњовековна сталешка монархија промењена у апсолутну монархију. У XIV и XV столећу краљеви су делили своја права са саборима или скупштинама, у које су долазили представници појединих повлашћених сталежа, Ти су сабори носили различна имена (кортеси у Шпанији и Португалији, парламенти у Енглеској и Скотској, скупштина (трију) државних сталежа — etats généraux — у Француској, ландтаг по немачким кнежевинама итд.) и имали су неједнако устројство; али им је важност била једна: делење власти с краљем. За издавање је нових и обустављање старих закона требало одобрење ових сабора, а у неким земљама није увођена ни реформација без саборскога одобрења. По појединим су пак државама били различни односи између краља и сабора. У Француској скупштина трију сталежа није достигла онај значај енглескога парламента, а пољски се сабор, међутим, начинио главном силом у држави и сасвим је ослабио краљевску власт, која је постала изборном као још по неким земљама; али је ипак ово био само различан развитак једнога истога облика државнога — сталешке монархије.

Увођење апсолутизма. — Ова је сталешка монархија почела уступати место апсолутној монархији — самовладавини. Прво се апсолутизам развио у Италији у облику неограничене власти кнежевске, до које се истим путом долазила као и до тираније — насилне владавине — у старој Грчкој и која је налазила свога израза у Макиавелову спису. Шпанија је већ за Карла V била потпуно апсолутна монархија, ау Француској је скупштина трију сталежа играла неку улогу за верских ратова, али се ускоро (после 1614) престала и састајати. У земљама је аустријских Хабзбурговаца такође уведен апсолутизам особито после уништења чешкога сабора (1620) и угушења угарских устанака (1687). У Немачкој је тридесетогодишњи рат нанео удар обласним скупштинама (ландтаг) и кнежеви су се начинили апсолутним господарима. У Данској је апсолутизам уведен државним превратом (1600), а тако исто и у Шведској (за Карла XI), после којега, у XVIII столећу, завлада олигархијска управа — владавина неколицине. Апсолутизам, истина, није заведен без борбе и сталешки су представници изгубили власт само због тога, шта не беху представници народне већине, већ повлашћених сталежа, те их народ није ни бранио, а они су се, опет, међу собом свађали. Ипак су у неким земљама ови сталешки представници сачували свој значај, и то у Холандији, Белгији и Пољској. Парламенат се пак, после упорне борбе с краљевима, одржао у Енглеској и Скотској.

Опште одлике. —Углавном су опште одлике апсолутизма: прво, подвлашћење цркве владалачкој власти у протестантским земљама и владалачки савез с верском реакцијом у католичким државама; друго, одузимање политичких права повлашћеним сталежима, којима су, истина, остављене друштвене повластице и власничка права над сељацима; треће, завођење средишне управе и чиновништва (централизација и бирократија) и четврто, установљење стајаће војске место најамничке, која је заступила феудалну.

Дворски живот и књижевност. — Апсолутна се монархија XVI, XVII и XVIII столећа одликује и развићем дворскога живота. И за ово беху обрасци дворови талијанских господара из времена ренесанса када се и у папском двору приређиваху светске забаве с јављањем дама. Талијански су господари XV столећа били заштитници књижевности и уметности. У XVI је столећу Италија била и образац законодавству, а талијански је језик био у употреби као доцније француски. Поред шпанскога двора, највише се угледао на Талијане Франсоа I, који је свој двор уредио по талијанском начину — с дамама и сталним забавама. У другој је половини XVII столећа (за Луја XIV) француски двор служио за углед осталим владаоцима. У исто време, с падом ширега политичкога живота, и књижевност је такође примила дворски изглед, особито у Француској, где се разви тако звани псеудокласицизам, који се доцније рашири и по другим земљама.

Политичка књижевност. — У време мењања сталешке монархије у апсолутну, борба је политичких чинилаца праћена развијањем различних политичких учења у књижевности. Како је та борба вођена за реформације и реакције, таква је књижевност имала богословску одлику. У другој половини XVI столећа калвинисти по Француској, Скотској и Нидерландији доказиваху својим списима: да после Бога врховна власт припада народу, који под извесним погодбама може уступити владаоцу управу над собом и одузети је у случају неиспуњавања тих погодаба. На овакој је основици и одузета Филипу II влада у Нидерландији. За борбе су енглескога парламента са Стјуартовцима овако учење усвојили енглески писци у XVII столећу (Милтон). У другој половини XVI и у почетку XVII столећа и језуитска се политика држала овога начела народне власти; ала када апсолутизам победи и владаоци почну напуштати папу, језуити су променили своју политику. Уопште је код католика у XVII столећу владало учење о непосредном божанском пореклу владалачке управе. Најбољи је представник овога учења француски епископ Босиет (1627-1704; писац дела „La politique tirée des propres paroles de l'Écriture sainte“).

Меркантилизам. — Средњовековни приходи државни беху мали, а у новом је веку за чиновништво, сталну војску и ратовање требало наћи нових доходака. Истраживање тих доходака скоро по свима државама донесе нову привредно-трговачку политику — меркантилизам (mercantile — трговачки); јер се тада сва брига поклони трговини, као најглавнијем извору богатства. Пре овога поједине земље, особито Шпанија, гледаху државно богатство у увозу драгоцених метала, при чем се није обраћала пажња на друге стране народнога благостања, а потом се највећа пажња обрати на повећање увоза ма какве купље, јер се при том више новаца уноси у земљу и мање износи. Да би се пак више продало а мање купило, била је потребна заштита месне производње, те је тако меркантилна система постала и система заштићавања производње у појединим државама (протекционизам). То је заштићавање домаће производње поглавито вршено повећавањем царине на увозну купњу, чиме су повећани и државни приходи. Држава је нарочито помагала већа произвођачка предузећа, која заменише мале средњовековне произвођаче (мајсторе удружене у цехове) и то позајмицом новца без интереса, различним повластицама и другим средствима за сузбијање туђе утакмице. Указујући заштиту домаћој производњи и трговини, држава, све у смеру помагања, стави то под свој надзор и поче се мешати издавањем уредаба у руковођењу произвођачких и трговачких предузећа, те уједно рашири и свој посао. Стављање под државни надзор производње и трговине повуче за собом и надзор целокупнога друштвенога живота, што се у Немачкој назива полициском државом (Polizeistaat). Најбољи су пак представници меркантилизма Кромвел у Енглеској и Колбер у Француској (колбертизам). У вези је с овом политиком и старање о морнарици и задобивање насеобина, у чему се поједине државе почеше такмичити. Све је ово ослабило верски утицај на опште послове — на политику.

Значај новца. — Меркантилизам је повећао значај новцу. У средњем веку, због слабо развијене трговине, новци беху ретки, а с развијањем се трговине, при крају поменутога века, почеше јављати поједини богати трговци и први капиталисти, што је већ познато за обогаћена места и крајеве тада у новом веку. Поједини су владаоци у овим местима од богаташа позајмљивали новаца за различна предузећа (Карло V од Фугера у Аугзбургу), те од овога времена управо и почињу државни дугови и угледање државне економије на приватне капиталисте. Сам је меркантилизам, као систем државне економије, установљен по начелима трговачких предузећа. У трговачка предузећа овога времена спада и установљење трговачких компанија — удружења за предузећа.

Две револуције у Енглеској.

Стјуартовци и парламенат; Јаков I. — Смрћу се краљице Јелисавете прекрати династија Тудорова, те престо заузе, по Јелисаветином наименовању, син Марије Стјуарт Јаков VI, који се у Енглеској назва Јаков I (1603-25). Тако Стјуартовци завладају Енглеском, Ирском и Скотском (од 1603 с малим прекидом до 1688), али Енглеска и Скотска (до 1707) беху одвојене државе с одељеним парламентом и уређењем. Јаков I беше лично незначајан, али својим охолим понашањем и поступцима изазва против себе своје поданике. У самом почетку владе он отуђи од себе пуританце, јер им не испуни молбу за приближење англиканске цркве презвитерској, а католике гоњењем раздражи, те они склопе барутну заверу с намером да парламенат заједно с краљем баце у ваздух. Ну ова је завера за време откривена и спречена (1605). С парламентом се Јаков непрестано свађао због непрекиднога рушења закона, гоњења пуританаца и држања у спољашњим пословима, те настану силне унутрашње и верске борбе, Јаков је хтео самостално владати као Тудори, али се за то беху прилике сасвим измениле.

Потомци су нових лордова, обогаћени на рачун манастирских имања, одушевљаваху предањима независнога старога енглескога племства, а развијање сеоскога домаћинства, производње и трговине, почето још за Јелисавете, уздиже средње и ниже племство и грађане, што је веома утицало на снажење доњега дома парламентова. Улога у заштићавању протестаната и привредно напредовање развише у народу охоло самопоуздање, а на Стјуартовце опет многи гледаху као на туђинце, који хоће да нападну на права народна. С друге стране, Стјуартовци, позивајући се на Богом им дану власт, говораху да су сва права парламентова само дани уступци народу, који се свакога часа могу одузети. Према том, они почну купити порез без парламентова одобрења и рушити неке законе, а тежећи да англиканску цркву зближе с католичком и прелазећа у католичанство, стану се у спољашњим пословима ослањати на католичке земље и оспоравати право парламенту да се меша у верска расправљања. Све се пак ово дешавало када су били већ оснажени протестанти и парламенат. Тада су чак једни пуританци, који се веома оснаже, хтели да се англиканска црква државна приближи презвитерцима, а други су захтевали, поред осталога, и независност верских општина. Разуме се да Стјуартовци ово не допусте и почну гонити пуританце. И ова њихова тежња апсолутизму и њихово назадњаштво у верским пословима изазва против њих непријатељство парламента и пуританаца, те се у Енглеској десе два устанка у XVII столећу.

Једном су савезници Јакова I доведени пред парламентов суд, а лорд-канцелар (философ Бекон) кажњен заточењем, од којег ослободи га краљ. У Немачкој пак поче тридесетогодишњи рат, а обнови се и војна Шпаније с Холандијом, али како Јаков намисли женити сина са шпанском принцезом, испрва не хте помагати протестантима. Ну када му доцније зет Фридрих Фалички би лишен владавина, умеша се у рат, али веома неумешно. Међутим је парламенту отворено говорио: да сва права народна једино зависе од краљеве милости; а када доњи дом донесе одлуку против тога, он ту одлуку својеручно истрже из књиге. Поред свега су неки чланови парламентови и затворени.

Влада Карла I без парламента. — Син је Јакова I Карло I (1625-49) био много умнији и смотренији од свога оца, али продужи исти рад и даваше пека обећања с намером да их не испуни када буде згодно и корисно. За првих је година своје владе три пута сазивао парламенат, али је увек наилазио на неповерење и противљења. Поред тога и рат поче с Француском веома неуспешно, а парламенат, нападајући владу, оштро осуди лакомисленога краљева саветника Бекингена, који је био љубимац Јакова I. Знатан је пак парламенат који нагна Карла да утврди Петицију о правима (Petition of right 1628), у којој су набројана сва права обају домова, слободе народне и заштита поданика од самовољнога затварања и преких судова. Ова је петиција као друга велика повеља о слободама. Међутим се Карло реши да не испуни обећање, те распусти парламенат и некоје његове чланове баци у затвор. После овога поче владати земљом без парламента, што је трајало једанаест година (1629-40) и што је било беспримерно у Енглеској. Тада му главни саветници беху гроф Страфорд и кентебериски архиепископ Лоуд. И Страфорд је испрва нештедно нападао на Бекингенов рад, али се после приближи Карлу, који га постави за намесника у Ирској, где поче скупљати војску за одржавање краљевске власти; а као апсолутиста је желео помоћу војске завести у Енглеској исти онакав поредак какав се тада уводио и на копну, али је био противан сваком верском изузимању. Међутим је други саветник Карлов Лоуд гонио пуританце и старао се да приближи догмате и обреде англиканске цркве католичанству. За све је ово време Карло купио порез без одобрења парламентова, чинио зајмове и по свом нахођењу тумачио законе. Поједини људи, оптерећени данцима, и гоњени пуританци почну бежати у американске насеобине енглеске, али им се ово избегавање забрани. Друге пак непослушнике краљевској вољи влада стаде кажњавати незаконитим средствима, стављајући их под војни надзор и под преке судове, који осуђиваху на затвор, на сечење ушију, на одузимање имања итд. Ну овакав је рад ускоро наишао на отпор, који поче скотским устанком.

Скотски устанак. — И Јаков I и Карло I нерадо гледаху скотску, презвитерску цркву и стараху се да је приближе англиканској. Јаков установи тамо епископат, а за владе Карлове Лоуд састави за Скотску нову службу, приближно англиканској. При првом служењу ове литургије у единбуршкој саборној цркви слушаоци уложе протест (1637) и ускоро се у земљи оснује народни савез за заштиту презвитерске цркве. Поче и устанак, за који Страфорд и Лоуд саветоваху Карла да силом угуши. Међутим то није ишло лако, тим пре што Енглези беху у пријатељству са Скотима, а многи опет војници, међу којима је било доста пуританаца, не хтедну ићи на епископски рат. Понеки убијаху чак и официре, за које су сумњали да су одани папству, а рушили су и украсе англиканских храмова. Карло пак није имао ни новаца за угушивање устанка, те, хтео не хтео, мораде сазвати парламенат баш у оно време кад и у Енглеској отпоче силно врење.

Дуги парламенат. — Чим се парламенат саста (у пролеће 1640), поче добивати гомиле петиција из грофовства и градова против различних злоупотреба. У исто се време јаве политички списи, а пуританци почну смелије проповедати своје учење. Скупљени парламенат ипак изјави да ће краља помоћи новцем, ако престане с гажењем закона, али Карло, као одговор на то, распусти парламенат и потом покуша да само од горњега дома добије одобрење за купљење пореза, али када лордови изјаве да немају права на то, би приморан поново сазвати парламенат (у јесен 1640), који је познат под именом: дуги парламенат.

У овом парламенту испрва није било странака, јер сви једнодушно захтеваху уништење злоупотреба и кажњење криваца. Одмах би Страфорд кажњен смрћу а доцније и Лоуд. Затим се преки судови укину, а неки се уведени данци огласе за незаконите. Краљ изјави да неће распустити овај парламенат без његова пристанка и обећа да ће унапред сазвати парламенат бар један пут у три године. Потом учини уступке и Скотима, за што је ишао лично у Скотску. Међутим се у парламенту појаве две странке: једни беху задовољни даним обећањима, а други тражише нова јемства за то, али се несагласност највише тицала главног заповедништва над војском. Баш се тада дигну католици у Ирској и затраже неке уступке а нарочито заштиту католичанства, те Парламенат реши да се њихов устанак угуши. Незадовољни чланови парламентови краљевим обећањем затраже да се војска за угушење ирскога устанка не ставља на расположење краљу, а уједно почну захтевати да краљеви саветници — министри — зависе од парламента и да се црква реформује у духу пуританском, што би се поверило нарочитом одбору. У доњем дому беше већина за проширење парламентових повластица, а за чување се круниних права у пређашњем облику изјасни мањина; али и ова мањина осуђиваше апсолутистичке тежње и повреду устава. Ова се деоба на две странке пренесе из парламента и на народ, а ускоро те странке добију и своје називе: кавалери и округлоглавци (кратко шишали косу). Првој странци припаде више племство и присталице англиканске цркве, а другој грађани и пуританске присталице с већином становништва на истоку и југу.

Грађански рат. — Када се у оваким приликама краљ једном појави у парламенту с војницима у намери да затвори главне покретаче за проширење парламентових права, изазва страшно раздражење у парламенту и у престоници. Одмах би решено да се свечано поврате у парламенат они покретачи које је краљ хтео затворити а који се беху сакрили када су зарана дознали шта им се спрема. Тада Карло остави Лондон и отиде у Јорк, куда за њим похита већина лордова и неколико чланова оба дома. Испрва се с обе стране поведу преговори, али краљ одби све захтеве парламентове. После овога дође до рата између краља и парламента (1642). Карлу указаше помоћ и ирски католици, а парламенат закључи савез са Скотима, обећавајући да ће се и у Енглеској завести презвитерско уређење црквено. У прво време побеђиваху кавалери, вичнији оружју од парламентове војске, састављене из неуређених гомила; али у току рата на поприште ступи нова сила која најзад донесе победу парламенту.

Кромвел и његова војска. — Био је то Оливер Кромвел — из броја чланова доњег дома. Он се као власник повећег имања занимао сеоским домаћинством, а од младости се одушевљавао пуританством. У почетку грађанског рата утроши доста свога новца за издржавање двају коњичких пукова, у које искључиво примаше своје верске присталице и људе доброга владања. Они беху крајњи пуританци (индепенденти) а по занимању господари салаша (фермери), занатлије и мањи трговци, који сматраху рат с Карлом као испуњење божје воље и који показаше таку сталност и храброст, да су их се непријатељи веома плашили. У току пак рата уз Кромвела пристану различне секте протестанске, и он међу њима није чинио разлике. Када је потом сва парламентова војска поверена њему, кавалери бише побеђени, а Карлу ништа друго не оста, него да се спасава бегством међу Скоте, али га они за новац предаду парламенту.

Смрт Карла I и Енглеска република. — Сада у парламенту преовладају презвитеровци, али у војсци беху инденпеденти, те се парламенат плашио своје властите војске. Парламенат ступи у преговоре са заробљеним краљем и поред осталога углавном захтеваху да он призна презвитерску цркву за државну, али се инденпендентска војска не задовољи тим, већ затражи слободу личне савести и потпуну независност сваке верске општине. Овом се незадовољству војничком придружи неиздавање плате и парламентова намера да их пошље на умирење Ирске, те дође до нових сукоба. Лондонци устану да заштите парламенат, а јужни крајеви енглески пристану уз војску и она одржи победу. Тада се приступи чишћењу парламента од презвитерских присталица, те у њему осташе само једномисленици победоносне војске (крњи парламенат). Потом заостали чланови реше да се суди краљу као кривцу ових међусобица, а када лордови у горњем дому не пристану на то, састављен је нарочити суд, који изрече краљу смртну казну. После је неколико дана извршена казна и укинута краљевска власт и горњи дом, а у Енглеској се заведе република (Commonwealth 1649).

Странке. — Енглеску републику заведе инденпендентска странка с оружаном силом. Главно је било за ову странку: заштита слободе савести у верским стварима и народна власт у државним. У новој републици заостали чланови дугога парламента сачуваше законодавну власт, а извршна би дана Државном Савету, у коме је прослављени песник Милтон (1608-74) вршио дужност државног секретара — пословође. Он доцније написа знаменити спев Изгубљени рај, проткан пуританским назорима верским, а у ово се време занимао политичком књижевношћу, штитећи верске и политичке слободе и нападајући присталице Карла I. И Милтон и Кромвел сматраху да само они друштвени редови имају политичка права који су и раније имали своје представнике у парламенту; али док је Милтон био за народну власт, не разумевајући, као што се види, под народом гомилу, Кромвел је тражио да државна управа буде с парламентом независна од народа, а међутим се код индепендената јави странка (левелери), која је захтевала потпуну равноправност политичку, како би сваки пунолетан грађанин могао бити изабран за парламенат. Ову странку Кромвел уништи, али ипак у ово време постану у Енглеској различне мистичке секте, од којих је једна захтевала уништење сваке власти и заједницу имања. Све се ове секте тада одликоваху бурним устаничким особинама; ну доцније су се претвориле у мирне заједнице, у којима се чак поче учити о непротивљењу злу, о грешности војевања итд. Од ових је најзнатнија секта квакери, која нарочито разви учење о унутрашњем откровењу.

Кромвелова управа. — Кромвел поста прави господар у републици као војни старешина инденпендентски. Он је био оштроуман човек с јаком вољом, а свој је рад ценио као правичан и као извршење божје воље, при чем није бирао средства и руководио се частољубљем. У спољашњим је пословима високо држао заставу енглеске републике. Ирску умири и њено становништво жестоко казни одузимањем скоро половине земљишта. Скоти признаше за свога краља сина Карла I Карла II и одвоје се од Енглеске, али их Кромвел победи и подвласти. Настојањем Кромвеловим дуги парламенат изда нарочити закон о бродарењу под називом Навигациони акт, којим се забрани увожење у Енглеску купље на лађама, које нису енглеске или оних земаља из којих је купља (1652). Ова меркантилна мера нанесе тежак удар Холандији, која је на својим лађама превозила туђу купљу. Стога се између ове две републике отвори рат, и Холандија би приморана покорити се овом закону. Кромвел је у савезу с Француском успешно ратовао против Шпаније, од које Енглеска задоби и нешто земљишта (Динкирхен и Јамајку). У целој Европи протестанти гледаху на Кровмвела као на свога заштитника, и он је радио код католичких господара да ујемче верско трпљење својим протестантским поданицима. Њему приписују и огромну намеру: оснивање протестантскога савеза против Хабзбурговаца, помоћ Млечићима против Турака и завојевање обеју Индија.

Унутрашњи се пак живот енглеске републике није могао поредити са спољашњим успесима. Већина се народа потчињавала републици, али је није осећала. Световно је и духовно племство, као и средњи сталеж, било за пређашње стање, а осталом је народу био тежак нови поредак, који није обезбеђивао ни мир ни слободу. У војсци беху такође незадовољни дугим парламентом, који се није хтео разилазити и наредити нове изборе, те се Кромвел реши да га растера. И збиља се једном лично с војницима јави у седници; одржа беседу пуну прекора, окривљавања па и грдњи, и сви чланови бише удаљени. После овога би сазван нов парламенат, састављен из најбољих представника инденпендентске странке, који почеше изводити нове измене и приуготовљавати нови устав. По овоме је уставу законодавна власт остављена парламенту, у којем је морало бити 460 чланова (400 из Енглеске и по 30 из Ирске и Скотске), а извршна је власт дана Кромвелу с називом протектор (Lordprotektor 1653-58) и доцније право да назначи себи наследника. Овај се парламенат не сложи с Кромвелом у разумевању устава и он га распусти, те је неко време управљао ослањањем на саму војску. Ова војна диктатура донесе и нарочито уређење. Енглеска би раздељена на неколико округа, којима су за старешине постављени генерал-мајори. Међутим је сам Кромвел поимао: да Енглези нису ступили у борбу с Карлом I да над њима завлада војнички деспотизам и да се војска плаћа без парламентова одобрења, а у земљи је, опет, непрестано расла тежња за старим уређењем. И кад он поново сазва парламенат, у њему отворено би решено да се поврати старо уређење и да се круна понуди Кромвелу. Добро знајући републиканско расположење у војсци, јер су многи официри јавно говорили да не допуштају установљење монархије, Кромвел одби круну.

Повратак Стјуартоваца. — Кад ускоро после овога умре Кромвел (1658), остави протекторство своме сину Ричарду, између парламента и војске опет почну раздори. Нови се протектор удаљи, а између појединих војних старешина наста борба за власт, те се један од њих, генерал Монк, реши да изврши повратак Стјуартоваца. Он дође с војском у Лондон, где би сазван слободни парламенат с оба дома, који реши да се на престо позове син Карла I Карло II (1660-85). Овај из Холандије посла парламенту проглас с обећањем помиловања и верског трпљења. Са Стјуартовцима се поврати у Енглеској онако стање какво је било за првих година дугога парламента, тј. до почетка међусобица. Све су дакле устаничке измене укинуте, а само се одржа укидање феудалног права краљева над земљиштем. Војска, у којој нико није могао заменити Кромвела и којој је обећана награда, мораде се потчинити, а уједно се заврши и бурно време енглеских секта, јер повраћај монархије донесе и повраћај англиканске цркве. Место пређашње строгости, у енглеском друштву наста скоро лакомислена веселост, чему је за пример послужио сам Карло II. И једино се од републике задржа оштро држање празника.

Влада Карла II. — За Карла II и његова брата Јакова II (1685-88) обновљена је борба између краљевске власти и парламента. Изабран у време реакције против пуританаца, први је парламенат био послушан краљу и преко обећања краљева предаде суду неке чланове дугога парламента, који су кажњени, а уједно је обновљено и гоњење пуританаца. Сам Карло II није био противан верском трпљењу и желео је да се побољша положај католицима, с којима је био у пријатељству. Ну најзад он дође у сукоб с парламентом и то због силнога трошења и спољашњих послова. Новчана невоља нагна Карла да се сасвим потчини моћном Лују XIV, који му обећа помоћ и у новцу и против незадовољних поданика. Без икакве користи по Енглеску, за ово је Карло морао једно време помагати и војском Француску. Међутим парламенат, плашећи се католичке завере, изда тако звани Акт о заклетви (Test act), по којем само они могу вршити државне и јавне послове, који краља признају за црквенога поглавара, који не верује у трансупстанцијацију (причешће само успомена на последњу вечеру) и који се причешћују по англиканском обрасцу (1673). Овај се акт односио и на краљева брата и наследника Јакова, који је био генерал-адмирал. Када пак парламенат дозна за тајне уговоре Карлове с Лујем XIV, наста још веће незадовољство, и Карло распусти доњи дом; али нови избори дадну већину противницима, на чијем челу беше Шефтзбери и под чијим утицајем парламенат изда знаменити Habeascorpus-act (1679), по којем је сваки затворени Енглез могао тражити писмено објашњење за шта је затворен и по којем су акта о затвору у року од три дана морала ићи суду на разматрање. Осим тога, Шефтзбери с друговима стави питање: може ли наследник као католик заузети престо? Како они поред тога истакну и другога кандидата, у парламенту се појаве две странке: виговци, који беху противници католика — наследника и, ослањајући се на протестантско учење о уговору између народа и владаоца, тврђаху да парламенат има удаљити такога наследника од престола, а име добише по називу даном скотским бунтовницима, и торијевци, по називу ирских разбојника католичких, који су били мишљења да краљ влада на основи божанскога права и да се наследнику не може одузети престо. Ово разилажење потом пређе и у народ и у књижевност. Када краљ не хте ни чути за искључење свога брата, виговци створе заверу; али она буде откривена и учесници кажњени. Наскоро умре Карло II као католик и на престо ступи Јаков II.

Друга енглеска револуција. — Краљ-католик и присталица Луја XIV, који баш у то време измени нантски закон, поче и мимо акта о заклетви давати католицима грађанска, војна па чак и црквена звања, ослањајући се при том на своје право преиначавања закона, од чије одговорности ослобођаваше и неке личности. На овакој основи, коју уосталом народ није признавао, Јаков II објави слободу богослужења, чиме се нарочито користе католици. Духовници, који не би прочитали ову декларацију у цркви, били су гоњени. Народ је све ове мере краљеве трпео, јер се надао да ће после смрти му престо заузети као протестанткиња његова кћи Марија, жена холандског управника Вилхелма Оранскога. Ну када се Јакову роди син, виговци се реше да не допусте католицима утврђење на енглеском престолу и у овај мах придобију за своје мишљење и торијевце. Потом би позван Вилхелм Орански да заштити протестанство и слободу, те он искрца своју војску на енглеску обалу и упути се на Лондон (1688). Пошто га дочека и народ и краљевска војска, Јаков, од свих остављен, побеже у Француску. Вилхелм Орански сазове конвенат (парламенат без краља), који огласи да је енглески престо упражњен, јер је Јаков својим одласком из земље нарушио уговор с народом и одрекао се власти. Потом парламенат реши да упражњени престо заузму Марија и Вилхелм Орански, који потпишу Бил и Декларацију права, чим се коначно утврди у Енглеској слобода и право (1589). Ова друга енглеска „славна“ револуција, која |е изведена без крви, донесе победу парламенту над апсолутном влашћу а у неколико и победу виговцима над торијевцима. Тако су почетком владе Вилхелма III (1689-1702) тачно по декларацији одређена права и узајамни односи између краља и народа: краљ није могао ослобођавати од законске одговорности, за држање је војске требало парламентово решење, чланови се оба дома нису могли гонити за говоре у парламенту, ујамчена је слобода избора грађанима и право жалбе и краљу и парламенту итд. За његове су владе савладани (1690) и прогоњени Ирци, а он се држао „европске равнотеже“.

Апсолутизам у Француској.

Сталешка скупштина. — По смрти Хенриха IV а за малолетства његова сина Луја XIII (1610-43) изнова почну распре у двору и међу племићима. Да би се прекратили нереди у држави, сазвана је сталешка скупштина (1614), у којој се трећи сталеж појави с нарочитим захтевима: да се скупштина редовно састаје, да и повлашћени духовници и племићи равномерно плаћају данак, да се самовољно људи не затварају итд. Незадовољни оваким захтевима, виши духовници и племићи негодују против говорника трећега сталежа, који поредише три сталежа с трима синовима једнога оца. Повлашћени сталежи говораху како неће признати за браћу људе, које могу назвати скоро слугама. Како се том приликом ништа не уради, скупштина би распуштена и отада (1614) није сазивана сто седамдесет и пет година.

Ришеље. — У овој се скупштини истакао члан духовнога сталежа епископ Ришеље, који после некога времена поста главним саветником и свемоћним министром слабога и ленога Луја XIII. Од папе је добио кардиналски чин и више је година (1624-42) управљао Француском, за које време утврди апсолутизам и уздиже државу на прво место. Обдарен великим умом и непоколебљивом вољом, није трпео никаквих препрека да уздигне силу и моћ своје земље, те заслужује име великога државника. И ако је био кардинал, није допуштао римској курији да се меша у француске унутрашње ствари, а ради слабљења Хабзбурговаца поврати противхабзбуршки правац Француској, јер Марија Медичи као регенткиња бејаше сасвим изменила намеру свога мужа Хенриха IV и приближила се Шпанији. У тридесетогодишњем рату пак ступи у савез с протестантима — немачким кнезовима и Шведима — против цара-католика и његових савезника и то само у корист француске државе. Ни унутрашњи рад његов није имао особину верскога нетрпљења, те су и протестанти заузимали знатније положаје у држави. И ако је пореклом био племић, његова је главна мисао била: како ће племиће нагнати да служе држави за своје повластице и земље у којима управљају. Истина, није ово постигао, али се свакојако трудио да уништи политички значај племству и да ублажи самовољу појединих чланова овога сталежа. Он је у областима постављао краљевске поверенике од нижега племства и грађана (доцнији интенданти), рушио утврђене замкове племићске и забранио двобоје смртном казном. Оваквим је поступцима придобио народ, али су га племићи мрзели, те су против њега стварали дворске сплетке и завере, па су се и на оружје дизали. Ну он је своје непријатеље сматрао као државне заверенике, те их је оштро кажњавао. Овим је начином Ришеље уздигао државну власт, којој потчини две средњовековне силе: католичку цркву и феудално племство. Ипак, он њима није одузео власт над народом. Племићске повластице наспрам трећега сталежа и њихова права над сељацима остану неприкосновена. Сурови је кардинал сматрао народ као гомилу, која је само дужна плаћати данак држави, и држао је да народу није ни потребно какво благостање, јер се, тобож, не би покоравао. По његову мишљењу наука и уметност треба да служе као украс држави, а рачунао је да људима нижега стања више приличи простота него знање.

Рат с хугенотима. — Држећи се оваквих погледа, и ако је био за верско трпљење, није се могао измирити с хугенотским уређењем, које је представљало државу у држави. На својим окружним скупштинама и народном синоду своје реформаторске цркве француски су протестанти често доносили чисто политичка решења, ступали у преговоре с туђим владама, имали своју благајницу и располагали многим тврђавама, а неки се пут нису покоравали ни државној управи. Још при самом почетку своје управе Ришеље хтеде све ово преиначити. Најзад отпоче и рат с хугенотима, у којем они добију и помоћи од енглеског краља Карла I; али им после необичног напрезања, Ришеље узе главну тврђаву Ла Рошел, па их потом надби и на другим тачкама. Он им затим остави сва верска права, и одузе им само тврђаве и забрани политичке скупове. Закон о протестанском верском трпљењу равноправности доби назив закон милости (1629), по којем право вероисповедања није било самостално право поданичко, већ милостиво допуштење државно.

Централизација и академија. — Ришеље се нарочито трудио да Париз буде средиште целокупне управе за државу новога времена, која је подигнута на развалинама средњовековне сталешке монархије. Он је установио Државни Савет, који је потпуно зависио од владе и који је решавао све знатније послове. Понеким је крајевима уништио обласне скупштине, које су састављали представници духовнички, племићски и грађански, а помоћу је тако званих интенданата сасвим потчинио области главном средишту. У овом га ниуколико нису спречавали ни стари закони ни обичаји, а он се међутим користио својом влашћу до самовоље чак и над судовима. Ришеље је покушао да потчини држави и књижевност и само је у том смеру установио Француску академију (1615), која је била дужна удешавати песништво и оцењивање књижевних дела према владину мишљењу.

Мазарен и фронда. — Луј XIII само неколико месеца преживи свога министра, те престо заузме његов син Луј XIV (1643-1715), за чије владе испрва управљаше државом његова мати Ана Аустриска и окретни Талијан, кардинал Мазарен, који продужи Ришељев рад. Ово је време обележено смутњама, које су по једној дечјој игри назване фронда. У фронди је учествовао париски парламенат, више племство и народ; али она није могла бити озбиљна изгледа, јер су ови учесници међу собом завађали. Фронда је имала и своју књижевност, која се поглавито састојала из лакомислених стихова о Мазарену (мазаренаде; Un vent de Fronde s' est levé ce matin; Je crois qu' il gronde contre le Mazarin). Париски парламенат (у ствари виши суд, састављен од наследних чланова, који су своја места раније куповали) изнесе неколико општих потраживања, која су се тицала судске независности и личне безбедности поданичке, а уједно хтеде присвојити право утврђивања нових пореза, што су пре имали државни сталежи. Мазарен заповеди да се затворе виђенији чланови парламентови, али се Парижани побуне и подигну барикаде. У то се умеша дворско и више племство, које хтедне прогнати Мазарена и узети власт у своје руке, или, у крајњем случају, изнудити од владе новчане награде. Принц Конде, вођа овога покрета, би разбијен од краљевске војске под Тиреном, те побеже у Шпанију, која се хтела користити овим смутњама, и продужи ратовање у савезу с овом државом; али најзад Мазарен оста победилац. Не обзирући се на ове смутње, Мазарен је корисно за Француску довршио рат у Немачкој (вестфалски мир 1648) и са Шпанијом (пиринејски мир 1659).

Луј XIV. — По смрти кардинала Мазарена (1661), Луј XIV отпоче лично управљати државом, што је трајало више од пола столећа. Дворске су улизице њега назвале Великим (Луис ле Гранд), али он такав назив не заслужује. Он је, додуше имао особине доброг владаоца: био је паметан и разуман, имао је јаку вољу и марљивост и умео је себи прибавити поверење и поштовање; али он није имао ни творачких мисли, ни узорних смерова. Осим тога је имао и других недостатака; био је охол и властољубив себичњак, волео блесак, раскош и ласкање с клањањем, а ум му се при том одликовао једностраношћу у пословима. Владање му је за младости већим делом било лакомислено, а у старости се предаде чисто спољашњој] побожности и бризи о спасењу душе; поста смешним. Фронда и прва енглеска револуција што се десише за његове младости, код њега изазову праву мржњу на сваки појав општега рада, те се целога живота трудио да што боље учврсти своју власт. Изрека: Ја сам држава (L’état, s’est moi), коју му приписују савременици, била је његова лозинка, и он се потпуно бринуо да је и оствари. Он је ишао чак дотле, да му се власт обожава, што је у утврђивао епископ Босиет у свом поменутом спису, а сам држаше да је краљ изузетан човек, више биће с дарованом од Бога врховном и неограниченом моћи.

Сарадници Луја XIV. — Било је за владе Луја XIV доста знаменитих државника и војсковођа. У првој је половини његове владе био од великог значаја рад министра финансија Колбера (1619-88), кога пред своју смрт Мазарен препоручи краљу. Био је то частан човек, радљив и добар уређивач. И он се као и Сили трудио да подигне народно благостање, али сасвим у другом правцу. Дотле је полагана највећа пажња на земљорадњу и сточарство, а Колбер је био присталица унапређивања производње и трговине. Нико се није тако тачно придржавао меркантилизма као Колбер, који је производњу заштићавао и на сваки начин унапређивао, а повећањем царине готово обустави увоз купље из туђих држава, у чему га доста поможе најдаровитији министар спољашних послова Лион. Осим тога, Колбер је оснивао и државне творнице, доводио веште раднике из туђих земаља, давао произвођачима државне награде и зајмове, подизао путове и прокопе, подстицао трговачка удружења и приватне насеобине, развијао војничку и трговачку морнарицу итд. Он се трудио да у финансијама заведе бољи ред и први је почео састављати за сваку годину рачун прихода и расхода (буџет); а радио је нешто и на олакшању народних дација, нарочито што се тиче посредног пореза. који је падао на богаташе. Он је доста чинио на увеличавању државних доходака, али је баш стога Луј XIV сувише трошио и тако велику војску држао, да ни Колберово финансирање није могло дати сталне успехе. Ну, у сваком случају, Луј не би могао владати с онаким блеском без његова паметнога финансирања. Краљ ипак није тако волео Колбера због његове штедње колико свога војног министра Лувоа, који је већином трошио она средства што их је Колбер збирао. Лувоа увећа француску војску скоро до пола милиона, чега дотле никад није било. Осим тога, француска се војска одликовала од свих европских и по оружју, и по оделу (униформисана), и по обуци. Лувоа заведе касарне с војним слагалиштима и положи основ војном васпитању. На челу је оваке војске стајало неколико војсковођа првога реда: Конде, Тирен и др. Маршал Вобан, знаменити инжињер, подиже на француској граници неколико лепих тврђава. Све је ово стало великога новца, и спољашњи блесак владе Луја XIV страшно исцеди народну снагу, те се временом народ поче веома мучити, особито у другој половини његове владе, кад је био окружен неподобним или осредњим људима. Краљ је тада хтео да му министри буду просте слуге и ласкачи, стога паде у немилост и Колбер и Вобан, који се усудише говорити о мучном положају народном.

Завршетак централизације. — Централизовањем државне управе већим делом у своје руке или у руке својих министара, Луј XIV коначно утврди у Француској бирократску централизацију. Идући стопама Ришељеа и Мазарена, он уништи и у осталим покрајинама обласне скупштине и укиде остатке самоуправе по градовима; те су потом сви месни послови решавани или у престоници или преко краљевих чиновника, који су радили по упуствима и под надзором саме владе. Целом је тада Француском управљало око педесет интенданата, које су у осамнаестом веку упоређивали с персиским сатрапима и турским пашама. Интендант се занимао свачим и пазио је на све: под његовим се надзором налазила полиција и суд, скупљање војске и купљење пореза, земљорадња и производња с трговином, просветни заводи и верски послови хугенота и мојсијеваца. Цела је државна управа подведена под једну меру, али само у толико, у колико се тиче уздизања средишне управе; јер што се тиче обласнога живота, у свему је владало наслеђено расуло од феудалног времена, у чем се огледала разноврсна збрка старих закона и повластица, чиме је често спутаван развитак народнога живота. Уосталом, Луј се најмање бринуо о оним феудалним остацима, који су били тешки за народ, јер нису спречавали утицај власти и били су угодни за више сталеже. Лујева је влада обратила пажњу и на унутрашњу власт — полицију, која је тада добила доста и других права. Под њен надзор дође књижевна цензура, надгледање протестаната итд., а често је пута замењивала и редован суд. Између осталога, у Француској се тада појавише и lettre de cachet, што се може сматрати као сушта противност енглеском habeascorpus-у.

Верски послови. — У верским се пословима Луј XIV држао начела: да сузи црквена права у односу спрам ове власти и да рашири та права у односу спрам народа. Он се посвађа с папом због постављања епископа и сазове у Париз народни сабор (1682), којем Босиет утврди ове четири одлуке о слободи галиканске цркве: папа нема власти у световним пословима, васељенски је сабор виши од папе, француска црква има своје законе и папска уредба верска важи само с одобрењем цркве. Галиканство учини француско духовништво у довољној мери независно од папе, али га стави под власт самога краља. Ну Луј беше прави католик, а држећи се с језуитима, желео је да му и поданици буду католици, те одступи од Ришељеве трпљивости. Међутим се у самим католицима налазило незадовољних људи с неморалнога учења језуитскога, и чак се против језуита састави странка јансениста (по имену белгискога епископа Јансена), која се у нечем слагала с протестантима. Јансенистима је припадао и знаменити физичар и писац Паскал (1623-1662), који је у време Мазареново издао за језуите смртоносна Провинцијална писма. Луј је пак био једномисленик папин у гоњењу свега овога и особито је испољио своје верско нетрпљење спрам протестаната. Он их је у самом почетку своје владе стешњавао различним средствима, чим и постиже да се готово све племство врати у католичанство, а мало затим укиде и нантски закон (1685). Насилно обраћање хугенота („драгонијаде“) у католике изазва њихово бежање у Холандију, Швајцарску и Немачку, куда они однесу своје благо и своју занатлиску и произвођачку умешност, што Француској веома науди у имовном погледу.

Лујева превласт. — У другој половини XVII столећа превласт у међународним односима сасвим припаде Француској и њеном краљу Лују XIV. Главни су његови супарници, шпански и аустриски Хабзбурговци, били унижени и у почетку Лујеве владе, јер по вестфалском и пиринејском миру, Француска доби знатних покрајина: Елзас од Немачке, Русиљон, Арас и већи део Артоа од Шпаније, а уз ово је пиринејски мир утврђен женидбом младога краља с кћерју шпанскога владаоца Филипа IV, што доцније подстаче Луја да захтева шпански престо као наслеђе своје жене. Луј је као француски краљ сматрао себе и наследником Карла Великога, те је помишљао и на круну свете римске царевине, за чим је тежио и Франсоа I. Најмљени су пак писци а особито дипломати радили на том да се у свима односима истакне првенство француске државе, а када се изврши повратак Стјуартоваца, у њима Луј нађе људе, који су за новчану награду тачно помагали његов смер. Слабљење Хабзбурговаца и преданост Енглеске начине францускога краља господарем положаја у међународним пословима. Тежња за светском владавином, покушавана радом Карла V, поста основним начелом и државне тежње Луја XIV.

Холандија и Француска. — Државни захтеви и завојевачки смерови Лујеви, који су претили равнотежи и независности других народа, постојан су отпор изазивали у савезима, који су међу собом састављале поједине државе, што нису биле у стању да се саме боре с моћном Француском. Мала је Холандија играла главну улогу у свима тим савезима. Она тек што сврши своју борбу за независност са Шпанијом, узе самостално учешће у међународним пословима. Истина, у рату с Енглеском, за Кромвелове управе, би побеђена, али један рат данско-шведски реши својим учешћем. У борби пак са Шпанијом завлада многим и португалским насеобинама у једној и другој Индији, те својом трговином претече и Шпанце и Португалце. Холандији беше такође добро слабљење трговачкога значаја царских градова и оштета Ханзе у Немачкој за тридесетогодишњега рата. Многобројне насеобине, раширена спољашња трговина, јака морнарица и добра државна управа — све то учини да Холандија поче играти политичку улогу, која је мало одговарала њеном земљишту и њеном становништву. За владе Лујеве и трговачке и политичке користи гонише Холанђане да се обезбеде од тежњи францускога краља. Холандска трговина, оштећена већ навигационим актом Кромвеловим, подлеже новој штети када Колбер, у почетку свога управљања француским финанцијама, објави тарифу, којом оптерети увоз холандске купље у Француску врло великом царином. Поред тога, Луј намисли заузети шпанску Нидерландију (Белгију), а то је такође претило државним користима холандским, јер је било боље живети у суседству с покрајином удаљене и слабе Шпаније, него у непосредном додиру с властољубивом и моћном Француском. Ускоро пак, после првога рата с Француском, државним управником поста одлучни Вилхелм III Орански (1672-1702), главни противник Луја XIV за неких тридесет година. Он је и састављао савезе против овога краља.

Рат због Фландрије. — Луј је ратовао четири пута. Први насилни рат изазва његова намера да заузме Белгију. У почетку његове владе шпанским краљем поста син из другога брака Филипа IV Карло II (1665-1700), а како Фландрију (део Белгије) није могао наследити док има деце из првога брака Филипова, Луј, ожењен Филиповом кћери из првога брака, прида том, по њему, преносном (деволуционом) праву и политичко тумачење, којим полагаше право и на целу Белгију. Овом се успротиви Холандија и закључи против Француске тројни савез с Енглеском и Шведском. Овај је рат (1667-8) био кратак и завршен ахенским миром, а Луј би ограничен на присаједињење неколико пограничних тврђава (Лиљ и др.).

Рат с Холандијом. — У другој години француска дипломатија извуче Шведску из тројнога савеза и привуче сасвим на своју страну енглескога краља Карла II, те Луј поче други свој насилни рат (1672-78) упадом у Холандију с већом војском под одличним војсковођама Тиреном и Кондом. Француска војска вешто обиђе холандске тврђаве и умало не заузе Амстердам. Холанђани провале насипе и потопе равне крајеве, а и лађе им сузбију енглеско-француску морнарицу. У исто им време приђе у помоћ ујак новога управника курфирст пруски Фридрих Вилхелм, јер се уплаши за целину својих западних крајева и за судбину протестанства у Немачкој, нарочито кад епископ келнски поче пуштати Лујеву војску кроз своју владавину и обећавати му помоћ у корист католичке цркве. Фридрих Вилхелм склони на рат против Француске и цара Леополда I, а потом Лујевим противницима приступи и Шпанија и цела Немачка. Главним поприштем ратним поста средњи слив реке Рајне, где Французи варварски опусте неке крајеве. Енглези наскоро оставе свога савезника, јер парламенат примора краља и министарство да се рат напусти. Стога Луј постаче Шведе да нападну из Поморанске на Пруску, али одлучни курфист дође с Рајне у сусрет Шведима и тако их потуче код Фербелина (1675), да заузе велики део Поморанске, чиме положи основу војном уздизању пруском. Други је рат свршен нимвешким миром (1678). Холандија доби натраг заузето земљиште, Луј заузе од Шпаније Франшкотију и још неколико пограничних градова белгиских, а Шведима се поврате заузети крајеви поморански. Користећи се потпуним расулом у Немачкој, Луј поче самовласно присаједињавати Француској пограничне крајеве, на које је према различним основама полагао своје право. Било је чак установљено и нарочито тело (chambres des réunions) за испитивање француских права на поједине крајеве, који су припадали Немачкој или Шпанији. Између осталога, Луј усред потпунога мира сасвим самовољно заузе царски град Стразбург (1681), те је тада био на врхунцу своје моћи и славе. Немоћ се Шпаније и Немачке пред Лујем показа и приликом преговора у Регензбургу (1684), где се утврди примирје за двадесет година и признају сва завојевања француска.

Рат с Аугзбуршком лигом. — Ну не само из бојазни за независност појединих држава, већ и због опасности за протестанство нарочито после укидања нантскога закона и доласка на енглески престо Јакова II, католичка и послушника Лујева, Вилхелм Орански поче радити свима силама против Луја. Он лепо прими одбегле хугеноте, састави од њих неколико чета и помагаше њихове списе, којима узбуде против њега тајни одбранбени савез („Аугзбуршка лига“), у који уђе готово цела западна Европа (1686). У овом је савезу био цар, Шпанија, Шведска, Холандија, Савоја, неколико немачких курфирста и талијански владаоци, а уз њих чак и папа. Само Енглеска није била у савезу, али када се друга енглеска револуција заврши ступањем на престо Вилхелма Оранскога, и она се обрну против Француске. Међутим. Луј под разним изговорима нападе на порајнске крајеве, те тиме поче овај трећи насилни рат (1688-97), којем поприште беше, поред поморских битака, Порајнска, Нидерландија, Италија и Шпанија. Овај рат страшно истроши обе стране, те сам Луј предложи мир, који је потписан у Рисвику (1697). По овом миру Француска задржа Стразбург с још неким немачким крајевима, а за то мораде признати Вилхелма Оранскога за енглескога краља.

Рат за шпанско наслеђе. — Четврти је и последњи рат Лујев — рат за шпанско наслеђе (1700-14). Када се смрћу Карла II (1700), шпанскога краља, прекрати старија грана хабзбуршка, јаве се многи потраживачи престола. Желећи завладати Шпанијом, Луј још раније приклони Карла II да завештањем остави престо његову унуку Филипу Анжујском; али он то учини под погодбом да француску и шпанску круну не понесе једна глава. Одмах се јави за шпански престо и други син Леополда I Карло, по матери унук Филипа III, те је цар рачунао да ће му син с правом наследити престо. Ну Луј већ беше послао војску у Шпанију, да очува новога краља Филипа V. Он објави да нема више Пиринеја, али у исти мах наиђе на отпор новога европскога савеза, којем је опет био душа Вилхелм Орански и то из политичких и трговачких рачуна Холандије и Енглеске. Поред помагања Карлова потраживања од ових двеју држава, цару приступи и већина немачких кнезова, а бранденбуршки (пруски) курфист доби за то и краљевски назив (1701). Испрва уз Луја беше Савоја и Португалија, али ускоро и оне пређу на страну његових непријатеља, те уз њега оста само баварски курфист, коме обећа Белгију и Фалачку, и келнски архиепископ.

Рат је за шпанско наслеђе вођен с променљивом срећом на различним местима, али је главно ратиште била Белгија с додирним крајевима француским и немачким. Ну како су непријатељи имали искусне војсковође — Аустрија принца Евгенија Савојскога а Енглеска лорда Малбора — почну потискивати француску војску с неподобним војсковођама, јер више не беху у животу Тирен и Конде. При том Француска беше опустошена, благајнице државне празне, а народ скоро без хлеба, те Луј затражи мир. Савезници пак ставе такве погодбе, на које он није могао пристати; захтевали су да својом војском изгна унука из Шпаније, где се беше утврдио. Ускоро се пак прилике измене у Лујеву корист: савезници беху ратом изнурени, у Енглеској дођоше торијевци на владу, те Енглеска иступи из савеза, а у Немачкој, по смрти Леополда I, ускоро умре његов старији син Јосиф I (1705-11) и престо заузе његов млађи син Карло VI (1711-40), потраживач шпанскога престола. Ово последње и убрза свршетак рата, јер осталим државама није било у вољи да се Аустрија и Шпанија поново сједине. Прво Француска и Енглеска закључе утрехтски мир (1713), којем наскоро приђе Холандија, Пруска, Савоја и Португалија. Карло VI с још неколико кнезова немачких продужи рат, али Французи почну напредовати, те цар мораде по раштатском уговору признати погодбе утретскога мира (1714), што затим учине и остали противници Лујеви. Тако се рат за шпанско наслеђе сврши на штету саме Шпаније. Филипу V (1700-46) оста само Шпанија с њеним насеобинама, јер је поред одрицања на француску круну, морао уступити Аустрији Белгију, Милан и Напуљску краљевину, а Енглеској Гибралтар, који је била заузела у рату. Француска не прошири своје границе, већ уступи Аустрији део Фландрије, а Енглеској део својих североамеричких владавина. Холандија доби право држања посаде у неким белгиским тврђавама, као одбрану од Француске. Савоја, коју беху заузели Французи, доби натраг свога владаоца, а уједињењем с Пијемонтом и Сардинијом она поста новом Сардинском краљевином. Пруска је добила нешто проширења и признање краљевскога достојанства. Значајно је да су обе државе, Сардинија и Пруска, у једно време постале краљевинама и доцније извршиле уједињење Италије и Немачке.

Версаљски двор. — Духовништво је француско још од болоњскога конкордата (1616) било потпуно зависно од краља, а племство је умирено радом Ришеља и Мазарена. За владе је, опет, Луја XIV феудална аристократија сасвим претворена у дворско племство. Краљ је оставио племићима повластице и права над народом, али их је потпуно потчинио својој власти, привлачећи их дворском животу добро плаћеним дужностима, новчаним наградама, пенсијама, знацима спољашњег одликовања, раскошним животом и провођењем времена у забави и весељу. Не волећи Париз због рђавих успомена из детињства, Луј XIV подиже себи дворац у близини париској, управо дворски град Версаљ, у којем, поред огромнога дворца, удеси велике градине (паркове) с вештачким језерима, изворима и водоскоцима. У Версаљу се водио шуман и весео живот, којем су тон давале краљеве фавориткиње Ла-Валери и Монтеспан; али за старости краљеве, када на њега највише утицаше госпођа Ментењон, Версаљ се преобрати готово у манастир. Версаљском су двору почели подражавати и други дворови, а француски се језик, француска мода и француски манири раширише по вишим друштвима целе Европе.

Дворска књижевност. — За владе се Луја XIV поче ширити по Европи и француска књижевност, која је у својој отаџбини добила чисто дворски изглед. Још се пре међу аристократијом француском налазило заштитника за песнике и уметнике, али у ово време главни и једини мецена поста сам краљ. За првих година своје владе Луј одреди државну помоћ врло многим писцима француским и туђим и разграна академију за науке и уметности. Ну краљ — мецена тражаше при том да књижевници и уметници прослављају његову владу, и ко би одступио од тога, пао би у немилост. Такав је случај био с Декартом (1596-1650), славним математичарем и творцем нове, спекулативне философије (cogito, ergo sum). Век је Луја XIV у повесници књижевности доба развића такозванога лажнога класицизма, јер је тада негована ограничена поезија с нешто примљенога из старе грчке и римске књижевности и с тачним утврђеним правилима (конвенционална), која су одговарала дворској етикети и укусу већега друштва. У трагедијама Корнеја (1606-84) и Расина (1639-99), које су писано високим стилом и китињастим речима, али често без песничкога одушевљења и с именима и садржином из грчких и римских писаца, у ствари се износе на позорницу дворски каваљери и даме онога времена с њиховим идејама и манирима, као и начином њихова исказивања осећања и мисли. Правила је лажнокласичнога писања (Art poëtique; отуда législateur de goût) изложио песник Боало (1633-1711), који је прослављао краља-сунце у својим величанственим одама. Већом се слободом користила комедија, и на томе је пољу радио за владе Луја XIV један од најбољих светских комедиописаца — Молиер (1622-73) који је оштроумно исмејавао опште људске слабости а тако исто и недостатке савременога друштва, не додирујући политичка питања. Из овога је времена и прозни писац Фенелон (1651-1715) и баснописац Лафонтен (1621-95). Француски се класицизам рашири по целој Европи и трајао је у лепој књижевности и за XVIII столећа. За француско је друштво Лујев двор био велики салон, у којем је оно добивало свој књижевни укус и развијало навику за светски разговор, чиме је створена наклоност јавном животу. У XVIII је столећу већ било више оваквих салона поред краљевскога.

Почетак опозиције. — Хугенотске избеглице, нашавши уточишта у Холандији, стадоше издавати списе, у којима нападаху целокупну владавину Луја XIV. Жалосно стање у Француској, које донеше ратови и дворски раскош, самовоља чиновника и гоњење протестаната до потпунога осиромашења и скоро нестајања — овим је књижевним непријатељима Луја XIV давало богату грађу. У XVIII пак столећу Француска већ није била у стању играти онаку улогу, какву је играла за Луја XIV, а њена је књижевност узела сасвим другу особину: почела је већ проповедати идеје, развијане у Енглеској за и после револуција.

Русија и Шведска.

Петар I Велики. — До средине XVII столећа у северо-источној Европи беше држава Пољска, али она то место за време тридесетогодишњега рата мораде уступити Шведској, која другој половини XVII столећа постиже врхунац своје моћи. Пу у почетку XVII столећа Шведска изгуби достигнути значај и првенство пређе на Русију за владе Петра I Великога (1682-1725).

По смрти Феодора Алексијевића престо по праву припада његову брату Ивану, али како Иван беше слаб и умом и телом, бољари прогласе за цара његова млађега брата Петра. На то властољубива сестра Петрова по оцу Софија побуни стрелце, те оба брата буду подигнута на престо, а земаљска управа поверена њој као намесници. Док је Софија крепко управљала државом, малолетни се Петар под руковођењем своје матере, васпитао већином у селу Преображенском код Москве и то у друкчијем правцу од тадашњег васпитања руских царевића. Дотадашњи су царевићи живели тачно по дворским церемонијама и имађаху за васпитаче већином духовнике. Петар је међутим више општио са светом и имао учитеље световњаке и туђинце, међу којима најзнатнији беше Женевац Лефорт. Поред правилнога стицања савременога знања и упознавања са западном просвећеношћу европском од ових туђинаца, Петар је био и од природе даровит и марљив. Када се осети снажним, сам потражи своја владарска права. Софија на то створи заверу, али је он угуши, Софију затвори у манастир, Ивану остави царски назив и сам завлада (1689).

Петар је за првих година своје владе највећу пажњу обратио на уређење сталне војске а потом на југ к Азовском и Црном мору, где рат с Турцима, почет са Софијине управе, још није био свршен. Његова је главна мисао била да се утврди на Црном мору, да ту подигне морнарицу и да отвори пут поморској трговини с јужном Европом. Најзад задобив од Турака град Азов (1696), кључ Црнога мора, одакле су они при пљачкању помагали Татаре, Петар повери рат с Турцима својим војсковођама и одлучи се да походи западну Европу у смеру проучавања тамошњих културних тековина. Ну баш при поласку незадовољници створе заверу, да оборе цара, међу којима беху и стрелци због запостављања туђинцима, оштрога реда и војничког вежбања, а и племића и грађана због слања њихове деце у туђину на науке и већег данка за грађење ратних лађа. Петар брзо угуши заверу, па се с мањом пратњом, на челу које беше Лефорт, крене на пут. Путујући инкогнито, ма да су га знали, прво обиђе Немачку, затим Холандију, где у једном мањем граду ка прост радник научи како се гради лађа, па онда Енглеску и Француску. Задржавајући се подуже у Паризу (од 7-V до 20-VI-1717), где разгледа све знаменитости и радионице, а чија му се ласкања не свиђаху, за регенства лакомисленога Филипа Орлеанског походи у Тиљеријама седмогодишњега Луја XV, подиже снажним мишицама и рече: „Држим целу Француску у својим рукама“. Преко Немачке дође у Беч, одакле мишљаше походити Италију, али га нова завера врати у Москву. С угушењем нове завере буду поступно укинути стрелци. Тежећи из државних и привредних разлога да размакне руске границе ка Балтичком мору, Петар се заплете у велики северни рат.

Велики северни рат. — Суседни владари незадовољно посматраху уздизање Шведске, која им оте неке земље. Карло XI остави престо шеснаестогодишњем сину Карлу XII (1697-1718), против кога ускоро закључе савез три суседна владара у смеру повраћања изгубљених области. Петар је желео поново отворити пут Русији за Балтичко море, Август II (1667-1733), пољски краљ и саксонски изборни кнез, намераваше да завлада Ливонском, а дански је краљ Фридрих IV (1699-1730) рачунао да поврати одузете крајеве у јужној Шведској и да од зета Карла XII узме Шлезвик. Рачунајући на младост, лакомисленост и неподобност Карла XII, савезници се надаху у поуздан успех, али се за први мах преваре у рачуну, јер се млади владар показао као одлучан и вешт војсковођа. Савезници први отпочну тако звани велики северни рат (1700-21), који је истовремен с ратом за шпанско наслеђе. Карло XII одмах удари на Данце, опседне Копенхаген и примора на мир (1700) краља, који иступи из савеза; затим код Нарве потуче Петра Великога, који је имао много пута већу војску, па онда навали на трећега савезника, од кога узе неколико пољских градова. По жељи Карловој Пољаци свргну с престола Августа II и за краља изберу позњанскога војводу Станислава Лешчинскога. Карло продужи рат с Августом и у Саксонској докле га не нагна да се одрече пољскога престола и да иступи из савеза (1706). Док се Карло налазио у Пољској и Саксонској, Петар велики стаде чврстом ногом на Балтичко море и подиже на савијутку финскога залива нову престоницу Свети Петроград (1703). Карло је Петров рад и успех с омаловажавањем пратио и тек се по свршетку послова у Пољској и Саксонској крену на њега (1708). Овом приликом, руковођен позивом побуњених украјинских козака под хетманом Мазепом, нападе на Украјину, али му се Козаци не одазову, те не могне заузети Полтаве и оста у сред зиме под ведрим небом, а кад му Петар пресече са свих страна помоћ и потуче га код Полтаве (1709), једва се бегством спасе с неколицином пратилаца у Турску. Полтавска битка реши потоњу судбину Шведске и Русије, а победилац се трију краљева не хте вратити у своју државу док из Бендера не изазива рат између Турске и Русије (1711). Турска удари на Молдавску и на пруту опколи Петра с војском. Карло се одушевљено надао успеху, али Петар, по савету своје жене Катарине, поткупи великога везира, те закључи мир, по којем изгуби само Азов. Овакав поступак Карла веома ражљути, те је још три године подстицао Турке на рат, али без успеха. Најзад су га из Турске управо одагнали. Док се Карло налазио у Турској, стари су савезници поновили рат, а њима се придружила Пруска, Саксонска и Хановерска. Тек кад чу Карло да га Шведи намеравају свргнути с престола, потајно из Турске, преко Угарске и Немачке, дође у отаџбину (1714). И ако му влада жељаше мир, он продужи рат, али погибе при опсади једнога града у Норвешкој.

Слабљење Шведске. — После његове смрти племство се осили, погуби његова министра и подигне на престо Филипа Хасенкаселскога, мужа његове сестре (Урлихе Елеоноре којој муж испочетка беше савладалац, 1718-42-51). Закључујући мир с непријатељским државама, Шведска мораде уступити део својих владавина у Немачкој, Хановеранској и Пруској. Данска доби Шлезвиг и нагна Шведску на плаћање царине кроз пролаз у Балтичко море, а Августа II, који се већ беше вратио у Пољску, призна за пољскога краља. Мир је са Шведском последња закључила Русија, која по ништатском уговору (1721) задржи Ингрију, Естонску и Ливонску с делом Карелије и Финске. После је овога Шведска избрисана из реда великих сила, а Русија у освојеним крајевима доби много и немачкога становништва с племством, које је доста утицало на државни и друштвени живот руски.

Реформе Петра Великога. — После угушења последње завере Петар поче уводити у својој држави оно што је видео на Западу и што му се чинило да је добро. Између његових рефорама или увођења новина по угледу знатно место заузима уређење сталежа. Он ослаби руско племство по рођењу намештањем у државна звања и људи незнатнога порекла и туђинаца, а по немачком обрасцу разреди све државне службенике на четрнаест ступњева или класа тако да сваком ступњу одговара нарочити чин грађански и војнички. Тим је постављена основица чиновничкој управи — хиерархији (бирократији), која је владала до свргнућа царева (1917). Истина, старо племство уђе у ову чиновничку хиерархију и оста опет племством или шљахтом, чије врсне синове од десет до тринаест година обласне старешине записиваху у војску а неподобне у грађанску службу. Ну и људи из других сталежа, који би достигли први чин у војсци и осми ступањ у грађанској служби улажаху у ред племића. Градско је становништво подељено у три реда, а сељачко у два. По указу је о старешинству (1714) сва непокретност прелазила на старијега сина или на онога што отац одреди, а наслеђена се земља није могла продавати.

Тежећи да уједини и упрости управу, место пређашњих области, заведе у Русији дванаест губернија, којима управљаху генерал-губернатори, а губерније подели на провинције — покрајине, којима заповедаху војводе. Потчињено је чиновништво овим старешинама носило туђиначке називе (команданти, комесари, ландрихтери итд.). Место пређашње бољарске думе заведен је Савет, као највише државно тело управно, судско и финансиско. Када је умро патријарх, који беше противник његовим реформама, он његово место не попуни, а место патријаршије доцније заведе Свети синод, који састављаху виши духовници и којим је руковао царев повереник — генерални прокуратор. Од овога се доба цар назива и сверуски император и самодржац. По себи се разуме да је Петар највећу пажњу обратио на војску и морнарицу, ради чега је установљавао и нарочите школе. На школе је уопште пазио и наређивао да се отварају по свима крајевима уз епископије. Племић није имао права ступити у брак док не научи писати. И у самој је азбуци учинио измена: место дотадашњих неподесних црквено-словенских писмена, која осташе у цркви, уведена су грађанска, приближна латинским. Измењајући чак и друштвени живот, нагнао је женскиње да напусте источњачки живот и да живе по европском начину. Младенцима је оставио шест седмица рока од верења до свадбе, како би се могли упознати. Није пропустио ни увођење европског одела па ни начин шишања. Он обрати пажњу и на народну привреду и трговину: посла у туђину многе младиће ради изучавања различитих заната, унапреди производњу и заведе око двеста творница, покрену копање руда, побољша земљорадњу, начини доста прокопа и подиже више путова итд.

Последице Петрових реформа. — Петар је насилним мерама заводио своје новине и нарочите је чиновнике и установе завео, да би се оштро пазило на извршење његових наредаба. Ну ово му се може опростити, што је све чинио из љубави спрам свога народа. Он, истина, при увођењу измена није водио рачуна о поступности и о тадашњим приликама руским, али је својом управом, судским и сталешким реформама учврстио једноставност руске државе, која је трајала све до царскога свргнућа, а својим унапређењем производње, трговине и земљорадње подиже народно благостање на већи ступањ. Петар својим новинама стави Русију у ред просвећених држава, а уређењем војске, оснивањем морнарице и изласком на Балтичко море тако је уздиже, да је од тога доба почела утицати и на општу политику европску. Другим речима, Петар Велики својим реформама и проширењем државе даде Русији и Русима нов живот и нову снагу. За све ово, он се умео користити врсним људима, од којих су најглавнији: Меншиков, Галицин, Шерметјев, Шафиров, Миних и др. Петар осуди свога сина Александра због мешања с побуњеницима и потом одреди (1718) да сваки владар сам себи именује наследника.

Последници Петра Великога — беху незнатнији владаоци, те су својим радом више се истицали великаши: за Петрове жене Катарине I Меншиков, за Петра II Меншиков и Долгоруки, за Ане Петровне и Ивана IV Миних, Остерман и Бирон и за Јелисавете Петровне (1841-62) Разумовски и Шувалов. Ну ипак Русија поступно напредоваше и у овом времену (1725-62), ширећи своје границе (у рату против Шведске доби источни крај Финске 1734, а у рату с Аустријом против Турске одржа неколике славне битке 1737-39) и заводећи поједине просветне установе: Академију лепих уметности у Петрограду и прво руско свеучилиште у Москви (1755). Нарочито државно јединство и моћ Русији достиже за Катарине II (1762-96).

Пољска, Аустрија и Пруска.

Безвлашће и опадање Пољске. — Док се по осталим државама европским развијала апсолутна монархија, у Пољској се утврди безвлашће. У XVI столећу пређе власт из краљевских руку у руке повлашћених сталежа, који међутим нису умели уредити неку нову управу. Сваки је шљахтић био неограничени господар над својим људима, али и ако је по обичајима сва шљахта била међу собом једнака, ипак су многи од њих пали у зависност богатије шљахте, која се учини свемоћним пановима. Богатије племићске породице имађаху велики утицај на шљахту, која се делила на странке или присталице појединих породица и која је често своје сукобе расправљала оружјем. Ове су породице узеле у своје руке све знатније дужности у држави, богатећи и себе и своје рођаке на државни рачун и не дајући ником оправдања за своје послове. Пољска је дељена на неколико војводина, од којих је свака чинила за се као неку малу независну државу. Свака је војводина имала скупштину, у којој је учествовала сва шљахта. На овим се скупштинама огледала суровост, неумешност и неред, а често су појединци били поткупљени од богатих панова. Поред осталих послова, ове су скупштине бирале посланике од великих достојанственика световних и духовних за општи сабор, који се састајао једанпут у две године. На сабору је свака одлука морала бити једногласна, а у средини се XVII столећа разви тако звано liberum veto, т. ј. право једнога посланика да својим непристајањем („Nie pozwalam“) омете свако решење саборско. Најзад су саборска решења могла бити одбачена и обласним скупштинама, а заведе се и обичај да поједини незадовољници склапају савезе, који су се и оружја лаћали. У близини је Варшаве бирао краља нарочити сабор, у којем се могао јавити сваки шљахтић са својим гласом. Богаташке породице и туђи дворови обично истицаху различне личности, те је избор краљев увек праћен сплеткама, поткупљивањем, свађама и међусобицама. Међутим, власт је краљевска све више ограничавана нарочитим погодбама (Pacta conventa), а поједини су управници — министри — радили независно један од другога и од краља и нису били подједнако потчињени сабору. Сељаци су овој шљахтинској самовољној држави били сасвим потиштени, а њих су и остале грађане цедили досељени Јевреји, који су сачињавали већину градскога становништва. Земљорадња, производња, трговина, просвета, књижевност — речју целокупан телесни и умни живот народни беше у потпуном опадању, што је последица и рђавога рада језуитскога. Дисиденти (иноверци — православни и протестанти), будући гоњени, полагаху сву наду на туђе државе, православни на Русију, а протестанти прво на Шведску па потом на Пруску.

При оваком унутрашњем опадању, нису могли бити бољи ни спољашњи послови, те се Пољска није могла користити суседним међусобицама, нарочито за тридесетогодишњега рата у Немачкој. Међутим, за Јована Казимира (1648-68), последњега Васовца, призна пруској самосталност (1657), уступи Шведској Естонску, Есел и Ливонску (1660) и у рату с Русијом поменута места с Украјином (1667), а за Михаила Вишниовиецкога (1668-73) склопи сраман мир с Турском(1678). Истина, Јован Собјески (1674-96) победи Турке код Лавова (1675) и ослободи Беч (1683). За великога севернога рата пољска је шљахта склапала савезе против саксонскога изборнога кнеза Августа II (1697-1733), који новцем доби пољску круну. Петар се велики јави као посредник измећу краља и шљахте, те утврди руски утицај на Пољску; али се и без овога спољашњи утицај одавно утврдио у Пољској, а саме су њене странке увлачиле суседе у своје међусобице и биле поткупљиване од туђих владара. Још је последњи Васовац, син Сигмунда III, предсказивао деобу Пољске између суседа, а пруски је краљ Фридрих Вилхелм I предлагао Петру Великом да поделе неке пограничне крајеве Пољске. И што се Пољска, овако ослабљена, још неко време држала, главни је узрок у супарништву њених суседа, што се видело и у рату за пољски престо (1733-34), у којем Аустрија и Русија помагаху сина Августа II, Августа III (1733-63), а Француска Станислава Лешчинскога, који је постао тастом Луја XV. На пољском се престолу утврди Август III, а Станислав мораде побећи из Пољске.

Уступање покрајина и прагматичка санкција у Аустрији. — Француска је у савезу са Шпанијом и Сардинијом била готова да објави рат Аустрији, али је Карло VI умири уступањем Лотарингије краљеву тасту. И ако је Лотарингија, као царска баштина припадала Карлову зету Фрањи Стевану, би решено да по смрти Станислава Лешчинскога остане Француској, а за ово уступање Лотарингије Фрања Стеван доби Тоскану, где се беше прекратила лоза Медичи (1737). Осим тога, Напуљ и Сицилија, који су после рата за шпанско наслеђе припали Аустрији, бише уступљени, као одвојено краљевство, старијем сину шпанскога краља из другога брака Карлу (млађи доцније доби Парму), те се на тај начин постави основица бурбонском господарству и у Италији. Што је у овим приликама Карло VI био попустљив, једино се има приписати његовој жељи да после своје смрти остави Аустрију у добрим односима са суседима; јер немајући мушкога порода, желео је да све хабзбуршке владавине преда својој кћери Марији Терезији, жени Фрање Стевана. У том је смеру он саставио прагматичку санкцију (ред наслеђа) и суседни су му дворови обећали помагати права његове кћери. Ну тек што је умро Карло VI, та права стану оспоравати неколика потраживача, чиме отпоче рат за аустриско наследе (1740-48), којим настану нови међународни односи у XVIII столећу.

Постанак Пруске. — По вестфалском је миру Немачка била састављена из више држава и слободних градова с царем на челу из Хабзбуршке династије, али скоро без икакве средишне власти, те су временом у овом „монструму“ од држава постале главне Пруска и Аустрија. Пруска је постала из појединих кнежевина, које нису никада биле заједно, и то у време када око ове државе беху моћни суседи: Пољска и Шведска. Језгро је Пруској маркгрофовина Бранденбург (словенски Бранибор), којим је од почетка XV столећа владала, под називом курфирста, династија Хохенцолерна. Тевтонски је пак ред владао источном Пруском с превлашћу пољскога краља (од 1464), али за реформације Хохенцолерн Албрехт Бранденбуршки поста старешином овога реда, прими лутеранство и први претвори Пруску као Лено пољскога краља у световну наследну војводину (1525). Кад изумре Албертово потомство (1618) Пруска по допуштењу пољскога краља Сигмунда III пређе у руке бранденбуршких курфирста, Албертових рођака — Хохенцолерна, те је тако између Бранденбурга и Пруске, на доњем току реке Висле, било и пољске области. Овако се уједињена држава повећа с војводином Клеве на Рајни, а у тридесетогодишњем рату, за „великога курфирста“ Фридрих Вилхелма (1640-88), доби већи део Поморанске и Магденбурга (1648). За шведско-пољскога рата, велики је курфирст био испрва уз Шведе а потом уз Пољаке, те се тако ослободи пољске превласти (1660). Најзад Фридрих Вилхелм ступи у савез против Луја XIV и прослави се победом над његовим савезницима Шведима код Фербелина (1675). Син великога курфирста Фридрих III за савез с Леополдом I у рату за шпанско наслеђе доби краљевски назив као Фридрих I (1701) и нова краљевина пруска по утрехтском миру задоби нових земаља на доњој Рајни. Његов син и други краљ пруски Фридрих Вилхелм I (1713-40) за учешће у великом северном рату доби велики део Поморанске при закључивању мира (1720), те је тако Пруска постала знатном државом.

Апсолутизам у Пруској. — У новој је краљевини још у почетку утврђен апсолутизам. Велики је курфирст већ био ступио у борбу с друштвеним редовима, а обласна се скупштина прво преста састајати у Бранденбургу (1653), па поступно и у осталим земљама хохенцолеренским. Једино је пак војска могла одржати државно јединство у овако раскомаданој држави, а за издржавање је опет војске требало новаца, те је стога још велики курфирст обратио нарочиту пажњу на војску и финансију: он је положио основицу војно-привредној управи своје државе, чим се она почела нарочито одликовати. Он се веома користио добеглим хугенотима из Француске, који му у земљи донеше и умешности и новаца. Особито се овим војно-привредним правцем одликовала влада његова унука, другога краља прускога. Фридрих Вилхелм I беше једностран и суров човек, који се одликовао тврдоглавом и деспотском ћуди, али је ипак пазио на унапређење своје земље и штедљивост. Страст му је била да у својој војсци има високе војнике, које је чак за новац домамљивао и из других земаља. Пруска је с неплодности и слабе насељености иначе била доста сиромашна земља, али је имала војске колико и Аустрија, и то обученије и спремније.

Срби и Турци.

Немири и опсада Беча. — У другој половини XVII столећа почну опорављати Турску велики везир Мухамед Ћуприлић и његов син Ахмет, а у то је време био немачки цар Хабзбурговац Леополд I (1657-1705), који се завади с Турском око Ердеља после ранијих омањих сукоба граничних (од 1606). И ако царска војска под Монтекукулом одржа над Турцима сјајну победу код Св. Готхарда у Мађарској (1664), ипак с немања стварних средстава Леополд закључи неповољан мир, јер Турци не изгубише ништа. Овакав мир, гоњење протестаната и остављања немачких посада, које су пљачкале због недовољне исплате — све то ражљути мађарске и хрватске племиће, те се побуне и ступе у савез с ердељским кнезом и Лујем XIV. Ну Леоподд ову буну брзо угуши (Петар Зрињски и Кристо Франкопан погубљени у Нинер-Најштату 1671 због договарања с Турцима), устав у Хрватској и Мађарској обустави и хтеде поступити као и с Чесима после победе на Белој Гори али ово изазва још већи устанак међу мађарским племићима (Имре Текели), те стога и с бојазни од Луја XIV именова новога бана у Хрватској и допусти Мађарима избор палатина. После пак оне погибије Турци заузму Крит од Млечића, те им се поврати стара храброст; па користећи се новим нередима у Мађарској и савезом с вођом побуњеника, намисле поново напасти Аустрију. И велики везир Кара-Мустафа с преко двеста хиљада људи опседне Беч (16С3). Град се с великом муком држао и тек када царској војсци под Карлом Лотариншким дође у помоћ Јован Собјески, Кара-Мустафа би одагнан.

Продужење рата. — Цар, Пољска и Млечићи, који Турцима објаве рат на мору, склопе свети савез (1684), а пред крај рата пристане и Петар Велики, те започе борба за ослобођење Угарске, Хрватске и Славоније. Заједничка војска навали за Турцима и отме неколико јаких тврђава, те се Собјески врати у Пољску, а царска војска успешно продужи рат. Када потом буде освојен већи део Угарске и цела Славонија, састану се угарски сталежи на сабор у Пожуну, где би Мађарска проглашена наследном краљевином мушке лозе Хабзбуршке (1687). Потом царске војводе: Карло Лотариншки, Лудвик Баденски и Евгеније Савојски, по освојењу Лике и Крбаве помоћу српских граничара (1686), продуже рат и преко Саве и Дунава, а уз одушевљену борбу усталога српскога народа. Помогнути овако Србима, Немци освоје Србију и у Босни допру до Сарајева и Зворника, а потом освоје и Скопље (1689); али у то доба Луј XIV поведе трећи рат, те се велики део царске војске мораде повући, а Турска поврати многе заузете крајеве; јер цар, и ако бејаше најмоћнији у Немачкој, није се могао довољно користити потпором њених кнезова ни у источним ни у западним догађајима.

Српска велика сеоба. — И ако су Срби одушевљено ратовали уз Немце, с њима су аустриске војне старешине рђаво поступале, те због смањивања српских устаника и нападања одлучног везира Мустафе Ћуприлића наста повлачење царске војске, нарочито после пораза код Качаника (1690).

У овом се рату јави с особитим намерама Ђорђе Бранковић из имућне породице банатских Бранковића, који је тврдио о свом пореклу од Вука Бранковића. Добро васпитан, Бранковић ступи у дипломатску службу ердељскога кнеза, подвласнога Турцима, као тумач и после као посланик (капућехаја) његов у Цариграду. Смењен с дужности, по повратку буде у Ердељу затворен због везе с кнежевим завереницима, а пуштен отиде у Влашку, где ступи у везе с влашким кнезом Кантакузеном, кога наговараше да пристане уз аустријскога цара. Учествујући у аустриско-влашким и руско-влашким преговорима (1680-1688), Бранковић помоћу једнога угарскога грофа лако доби од цара Леополда повељу угарског барона на основу састављенога грба и тврђења да ће као потомак старих деспота дићи на оружје велики број хришћана, У ово је време православље па Балкану и по угарској много трпело од римокатолика, које помагаху и Млечићи и Аустрија и који су хтели православље поунијатити. Стога је један светогорски калуђер ишао ради помоћи у Русију с писмима бившега цариградскога патријарха, српскога патријарха Арсенија Црнојевића и влашкога кнеза (1688). С овим је калуђером Бранковић ступио у везе и прича се о Црнојевића потпису за 150 дуката сведоџбе: да је Бранковић од деспотске лозе. Дошав у Беч као изасланик влашкога кнеза, умео је порадити доста за себе и замишљену илирску државу с врховном заштитом свете римске царевине немачкога народа, о чему поднесе представку на латинском и за што тобожњи потомак старе владалачке породице доби и грофовску повељу из угарске дворске канцеларије (1688). Ну чим Бранковић оде из Беча, неки га прокажу, те се званични кругови и војне старешине брзо увере о неистини и његову учешћу у влашко-руским преговорима. Не знајући шта му се спрема, Бранковић на путу од Оршаве скупи неколико стотина ратника и посла у Србију изасланике с прогласом, али Баденски већ беше упутио проглас на Србе с обећањем слободе и повластица, те народни главари не пристану уз непозната човека. Стога изасланици јаве да се не нада новим присталицама. Кад Баденски стиже до Кладова, нареди генералу ердељске војске да позове Бранковића у табор, јављајући цару да нимало није саветно пустити новога краља да и даље ради у недопуштеном правцу, јер беше сазнао све о Бранковићу и утврдио мишљење да су намере његове опасне за Аустрију. Овај писмом позове Бранковића да, тобоже, због договора о даљем ратовању с Турцима дође кнезу на састанак, те Бранковић с малом пратњом пређе Дунав и дође у Кладово, где га војничка стража ухвати, а затим га отправе у Оршаву и одатле у Сибињ. Ратни савет допраћеног Бранковића војничком стражом у Беч смести у велики дворски спитал, где се на неки начин саста са Илијом Ђаковићем, банатским епископом, који донесе захтеве српскога народа и коме Бранковић доста поможе. Рачунајући на Србе у намераваном рату (1691), цар, и ако непријатно дирнут захтевом српских изасланика, поново потврди Бранковића повеље, те њега српски народ извиче за народног старешину и деспота у Будиму, где се беше искупио ради уређења рацке милиције. Увиђајући српске заслуге у боју код Сланкамена, цар по захтеву српских изасланика одреди годишњу помоћ Бранковићу, а ратни га савет пресели у једну гостионицу, где беше поред страже, али му ипак беше допуштено да излаже народне жеље, те се више пута састајао с народним посланицима и с патријархом Арсенијем III, којима доста поможе својим знањем. Ну све молбе и жалбе руском цару Петру Великом остану без успеха. Најзад је послан у Хеб, одакле неће водити преписку са Србима, Турцима, Власима и Московима. И одатле се обраћао молбама за слободу, али изгубив наду, премину у крајњој беди и невољи (1711). У његовим је списима нађена Славенско-српска хроника.

Када поче узмицати царска војска, многи се Срби крену с војском због плашње од озлојеђених Турака. Патријарх Арсеније III с неким старешинама, који помагаху Аустријанце, беше раније стигао у Београд с многим бегунцима, већином из Старе Србије (1690). Неке породице остану, од којих су неки побијени и заробљени, а неки побегну у брда и разиђу се. Турци, љути на Србе што ратоваху с Немцима, оплене, разоре или спале неке цркве, манастире и села. У крајевима, где беше средиште старе српске државе, пуста места почну настањивати Арнаути, те је тамо српско становништво сасвим проређено. Истина, велики везир Мустафа Ћуприлић, увиђајући да не треба више гонити подвласни народ него га придобити за рад, изда проглас на народ и позва га да се врати кући, а пошто се патријарх Арсеније не врати, он постави за пећског патријарха Калиника, који с Турцима склопи договор: да турске власти штеде Србе, а црква да ради на умирењу народа.

Како су Турци непрестано напредовали, патријарх Арсеније и старешине, видећи да ће морати прећи на леву обалу савску и дунавску, с народног збора у Београду (18 јуна 1690) пошљу епископа Илију Ђаковића у Беч да поднесе цару жеље српског народа, као одговор на царски проглас, којим позва Србе на устанак, те место очекиваног устанка цар чу да се народ спрема на повлачење. Пошто Срби беху потребни Аустрији за рат, он одмах обећа да ће испунити захтеве српскога народа и изда повластицу (августа 1690). Турци међутим стално напредоваху, те патријарх не сачека изаслаников повратак, него с народом пређе у Угарску (септембра 1690). Срби се толико помакну на север, да их беше у ђурској жупанији.

Карловачки мир. — Не мислећи пуштати Бранковића, цар наметне Србима као подвојводу Коморанца Јована Манастирлију, капетана царске војске, а бечка влада призна патријарху право: да сви Срби и у духовним и у световним стварима зависе од њега (1691). Срби тада ратоваху као једна целина са својим старешинама уз царску војску и нарочито се одликоваше у крвавој победи код Сланкамена (1691) и Варадина (1794). Потом је рат лабаво вођен док није прекинут победом Евгенија Савојског код Сенте (1697), те је после дужих преговора склопљен мир у Карловцима (1699), по ком цар доби целу Угарску осим Баната, Славонију без југоисточног Срема, Лику с Крбавом и Бановину (Петрињу и Глину с околином), за које установи засебну управу. Ратујући с Турцима уз Аустрију помоћу српских и хајдучких чета, овим миром млетачка република у јадранском приморју доби Книн и Сењ.

Истребљење потурица. — Кад умре заменик Висарионов Сава Очинић (1692-96), црногорски главари изберу на Цетињу за владику Данила Петровића (1698-1735) из племена Његоша. Како у ово време неки Брђани и Црногорци беху помусломањени, а турска се власт поче силити и млетачка опадати, даровити, одлучни и окретни владика Данило највише допринесе да Црногорци побију све цетињске и ћеклићске потурице, који се не хтедну покрстити (на Бадње вече 1707), чиме је Црна Гора очишћена од сталне сметње у борби за слободу, коју продуже, новчано помагани и подстицани од Русије, и за Данилових наследника.

Борба за повластице; пожаревачки и београдски мир. — Леополд I даде досељеним Србима: слободу вере и личности, бирање војводе, право на имање итд.; али како он беше под језуитским утицајем, власти нису испуњавале повластице, те на Србе почну отворено нападати и Немци и Мађари, особито на православну веру, као што је поменуто. Срби су ипак остали верни и Јосифу I и Карлу VI, који су им одређеније потврдили добивена права од Леополда. Ну по смрти Арсенија III (1706) и Манастирлије Срби не добију ни патријарха ни војводе све до мађарске буне (1848). Одмах по свршетку рата за шпанско наследе Карло VI, из жудње да рашири државу на југоисток и с ослањањем на неко право угарске круне, поведе рат с Турском(1716-18). По турском паљењу српских манастира у Фрушкој Гори, Евгеније Савојски, уз храбро борење српскога народа и без својих старешина, освоји Београд (1717) и све градове Београдског пашалука, те султан замоли за мир, који се утврди у Пожаревцу (1718)., Овом приликом Аустрија доби босанску Посавину, остатак Срема, тамишки Банат, Влашку до Олте и Србију до омољских планина, Параћина и Дрине а Млечићи, целу Далмацију. Заузети део Србије доби засебну аустриску управу. Управник беше напрасит, суров и охол, а аустриски чиновници горе поступаху с народом него и Турци, а поред рђаве управе, власт је помагала и католичко наметање, те народ дође до уверења да је боља турска власт од аустриске („Преврни, Боже“). Рђаво је поступано и с пречанским Србима, нарочито кад угарски сабор (1723) донесе одлуку: да су Срби везани за земљу, да морају плаћати десетак католичким свештеницима и да некатолици не могу имати својих земаља у Хрватској и Славонији. Незадовољни су Срби најзад устали у Поморишју и потом у Бачкој помоћу новосадскога епископа Висариона Павловића, који хтеде да се заведе војничка граница и у овим крајевима и да се ослободе коморе и жупанских власти; али је устанак брзо угушен и устанци кажњени (1735). У овоме је устанку Петар Сегединац затворен и осуђен. Овим су Србима напредак ометале и даље борбе за повластице и затим свађе између народа и српских црквених старешина.

И ако је овако Аустрија рђаво поступала с народом, ипак кад она поведе рат с Турском (1837-39), аустриска војска поче напредовати само због српског покрета у црногорским брдима и око Новога Пазара и Пећи, на чему највише уради Арсеније IV Јовановић — Шакабенда и обер капетан Станиша Марковић — Млатишума. Ну пошто се због турске навале Аустријанци почну повлачити, многи се Срби уплаше и пођу уз царску војску, а на то их подстаче и пећски патријарх Арсеније, коме бечки двор понуди место српскога митрополита у Сент-Андрији. Сада незнатан део Срба с Арсенијем пређе у Аустрију (1737), а већи део пропаде од разјарених Турака, нарочито код Ваљева. Пошто пак Аустријанци изгубе битку код Гроцке, утврђен је мир у Београду (1739), по којем између Аустрије и Турске оста граница Сава и Дунав. Ови су српски покрети уз Аустрију и рђав рад грчких патријараха из Цариграда доцније донели и укидање Пећске Патријаршије (1766).

Гоњење Срба. — Како се Марија Терезија, у почетку своје владе, ослањала на Мађаре, морала је потврдити одлуке мађарскога сабора. И једна је таква одлука била да се укине војничка граница у Срему, доњој Славонији, Банату и још неким жупанијама. Друга је пак одлука донесена да Срби у Срему и Славонији, који се не покоре католичкој цркви, не могу добити државну службу, а уз ово их почеше језуити гонити да приме унију и да плаћају десетак католичком свештенству. Сва се ова гоњења дешавала док су се Срби борили с различним непријатељима Марије Терезије, да би јој очували престо. Када најзад гоњење преврши меру, Срби се побуне у Горњокарловачкој области а српски сабор одлучним држањем успе да се између осталог оснује дворска комисија за српске (илирске) ствари (1745), што је после две године претворено у дворску депутацију. То изазва сукоб с угарском дворском канцеларијом, те бечка влада, поред католичкога насиља, стаде сузбијати Србе. Због тога народ уста у Лици да брани одузету самоуправу (1751), што је крваво угушено, а у Бачкој и Банату, где није имало изгледа на успешну борбу и наде на боље прилике, поступи рђаво. Многи се Срби под Текелијом, Прерадовићем, Шевићем и другим иселе у јужну Русију (1752-53), где оснују Нову Србију, али пошто ови Срби дадну Русији доста одличних синова, наскоро су претопљени у Русе. Многи се Срби и даље селише због гоњења вере, народности и радне утакмице од извршне власти, католичких свештеника и власника земљишта. Ово је пак учинило да је Марија издала указ о заштићавању Срба, на што су и доцније аустриски владаоци нешто пазили.

Ратовање уз Аустрију и Русију — Кочина Крајина. — Турска сасвим ослаби у XVIII столећу због већих нереда и напорних и понајвише неуспешних ратова и с Аустријом и Русијом. Тада руска царица Катарина II мишљаше са својим министром Потемкином да прогна Турке из Европе и да обнови византиско царство. Пошто за то придобије и Јосифа II, они се састану на Криму и уговоре пријатељски савез и међусобну помоћ. Ово су Турци одмах разумели да је управљено против њих, те баце руског посланика на Порти у тамницу и због неуклањања руских консула из Влашке и Молдавије објаве Русији рат, на што их подстаче Енглеска и Пруска (1787). Позивајући све хришћане против неверника, царица брзо спреми војску с најбољим војсковођама (Потемкин, Суваров, Каменски, Галицин и Кутузов), а њој се одмах придружи Јосиф II, који помоћу својих људи и официра позове и Србе на оружје. Чујући да Јосиф ратује уз Русију, многи Срби устану против Турака од Јадранскога мора до Тимока, и ако памтише пређашњу аустриску управу у северној Србији. Турци потом навале на Београдски пашалук пре доласка аустриске војске, те почну насилним мерама и великим зулумима угушивати покрет. Стога неки знатнији Срби (Карађорђе, названи капетан Коча Анђелковић, Радич Петровић, и други) пребегну у Банат и Срем. У Аустрији се тада образује засебан војни одред српских добровољаца под именом Фрајкора, у ком беху поред осталих и они пребегли Срби, а којима заповедаше Михаиловић (Михаљевић). Ови се фрајкорци прво извежбају па потом у засебним одељењима почну нападати Турке. Од оваких је чета најзнатнија она коју предвођаше Коча Анђелковић из Пањевца, по ком је ово ратовање и названо Кочина крајина. Коча одмах по објави рата пређе у Србију и храбро нападаше Турке око Јагодине и Ћуприје, али када је најбоље напредовао, Турци пређу у Банат и почну потискивати аустриску војску. Ускоро и Коча пређе преко Дунава, где га Турци после огорчене борбе савладају, ухвате и са шездесет другова код Текије вргну на колац (1788). Аустријанци продуже рат и освоје Београд под Лауданом, али кад умре Јосиф II, његов брат Леополд II (1790-92) посредовањем Пруске склопи примирје па потом и мир у Свиштову (1791), по ком Турци изгубе само Оршаву и леву обалу Уне, а обвежу се да ће са Србима у Београдском пашалуку лепо поступати и да у пашалук неће пуштати јаничаре, који су пре рата чинили различна насиља. Русија је пак успешно ратовала; али смрт Јосифа II и мешање Енглеске и Пруске из суревњивости учине те Катарина II закључи мир у Јашу (1792), по којем доби крајеве између Буга у Дњестра и учврсти своју владу над северном обалом Црнога мора. Срби су пак били незадовољни свиштовским миром, нарочито у Београдском пашалуку, те су овде сами успели на добивању неке врсте самоуправе по хатишерифу Селима III (1793), који је после ратова покушао извести управне и војне реформе у Турској.

Просвећеност 18. столећа.

Рационализам. — У новоме је веку просветни живот западне Европе продужио развијање под утицајем ренесанса, хуманизма и реформације. Први је од ових праваца био светски, а други — верски, који над првим у шеснаестом столећу и однесе победу. Светском правцу доста науди и католичка реакција, али је тај правац у другој половини седамнаестога столећа изнова почео прокрчавати себи пут и у осамнаестом столећу сасвим победи. Ово столеће има чак и назив философско столеће. а отуда и философија осамнаестог столећа. Исто се пак време назива просвећеним, а и назив је тадашњој државној управи — просвећени апсолутизам.

Главна је особина просвећивања у осамнаестоме столећу рационализам, тј. тежња да се нађе објашњење за све појаве у свету и друштву човечјим разумом. Осамнаесто је столеће, према том, столеће рационализма — столеће веровања у непогрешност човечјег разума. Рационализма је било и код хуманизма, и у неколико и код реформације; али се тада рационализам није самостално развио. Реформација је прибегавала разуму за објашњење Библије и само му давала веома споредно значење. Међутим се већ у седамнаестом столећу развићем самосталне философије јавља тежња, која се углавном оснивала на разуму и решавању свих питања мишљења и живота. Значајно је да је за образац философског учења у седамнаестом столећу послужила математика, која се развила путом расуђивања, без икаква опита и посматрања. За Декартом, првим спукулативним философом и математичарем, холандски Јеврејин Спиноза (1632-77) изложи своје учење о истоветности Бога и света (пантеизам) по геометриском методу, т. ј. у облику аксиома и теорема. Спекулативнога је правца и немачки филозоф Лајбниц (1664-1716), велики математичар (изумео диференцијални рачун) и разноврсни научник.

Енглеске идеје и природне науке. — Ну велики су утицај на умни покрет у осамнаестом столећу учиниле енглеске идеје, које се развише у доба двеју револуција. Тада се у енглеској јави велики научник Њутон (1642-1727), који је довршио дело Коперника, Кеплера и Галилеја проналаском закона о општој гравитацији. Њутон као генијалан математичар своје математичко знање и проналаске употреби на објашњење васељене. У својим Математичким начелима природне философије (1687) он даде образац чисто научној вези с природом и изнесе мисао о том, да су све појаве потчињене тачним законима. У историји човечје мисли оваком раду припада прво место. Њутон није своје поимање света оснивао на математичким претпоставкама, већ на резултатима Посматрања, а помоћу математичкога знања, те се тим угледао на Бекона. Овом је мислиоцу пришао и енглески философ Џон Локе (1632-1704), који у свом Испитивању човекова поимања (1690) износи идеју: да се све што знамо и мислимо у суштини своди на утиске, које из света примамо помоћу својих пет чула. Ну и ако је он овим одбацио ма какву урођену идеју и у теорији био присталица опитнога сазнавања, у ствари је ипак расуђивао чисто рационалистички. Локе учини велики утицај на целокупно мишљење осамнаестога века, када се за све тражило разумнога објашњења и природне основе, што се у појединостима раширило на изучавање природних наука, вере и политике.

Деизам. — У Енглеској се за друге половине седамнаестога столећа јави особито верско учење, које свођаше све догмате на веровање у биће Бога (отуда деизам) и бесмртност душе. Ово је особити облик антитринитаризма, и енглески деисти сматраху себе као довршиваче реформације, по чем су и означавали своје учење као хришћански деизам. Многи енглески секташи вероваху у унутрашње откровење, а деисти нису увиђали то откровење ни у чем другом до у разуму, његовим идејама и у његовој радљивости, тражећи уједно да се та његова радљивост ничим не спречава, због чега су названи и слободним мислиоцима. Деисти су најзад своју рационалистИчку веру сматрали као природну веру и са овога гледишта посматрали све друге вере. Главну пак снагу вере деисти увиђаху у њеној наравственој страни. Пренесен у Француску, деизам ступи у огорчено непријатељство с католичанством. Локе заузима видно место у историји деизма. Он такође тражи верско трпљење, али из тога искључиваше католике и атеисте, сматрајући их као опасне с политичкога гледишта.

Природно право. — Учење римских правника о природном праву обнови и примени на политику још холандски научник Хуго Гроције (1583-1645), писац дела О праву рата и мира (1625). Ну на писце су осамнаестог столећа већи утицај имале енглеске политичке теорије из друге половине седамнаестога столећа. У Енглеској се за прве револуције препираху међу собом заштитници краљевске власти и браниоци народних права и углавном се трудише да својим погледима нађу основе у Библији. Питање о происхођењу државне власти у Енглеској пренеше са земљишта богословског поимања на земљиште филозофскога разматрања Хобз {1588-679) и Локе. Они су се слагали у том да су људи путом уговора прешли из првобитнога природнога стања у државни живот; али различно мишљаху о садржини тога уговора: по Хобзу се једно лице потпуно предаје на расположење држави, коју представља управа, а по Локу личност чува природну слободу и њихова власт остаје у народа, који је предаје владару само под извесним погодбама и који је може одузети, ако се те погодбе не испуњавају. Локе је предлагао да се законодавна власт сачува за народ (или за његове представнике), а извршна власт да се уступи краљу.

Француска књижевност. — Као философ-деист и политички мислилац, Локе је главни покретач просвећености осамнаестога столећа; али тадашња просвећеност врхунац свој достиже у Француској. Овде су у ствари подвргнути оцени сви изнети појмови, закони и уређења које је философија претресала. Ова је оцена била веома неповољна за тадашњу државу и друштво. Ослањајући се на идеје о разумном поретку и природном праву, философи су осамнаестога столећа у својим расправама тражили преуређење целокупнога живота по новим начелима, а својим су радом утицали не само на просвећеније чланове друштвене, него и на многе владаоце. Философија осамнаестога столећа има и својих слабих страна, а нарочито у сувишном ослањању на разум. и у запостављању старога искуства. Због овога философи врло често нису поимали у суштини стварност, али ипак те своје недостатке заглађиваху ватреним убеђењем: да у живот треба унети више светлости и правде. Од оваких се радника особито истичу Волтер, Моптескије и Русо, а тако исто и енциклопедисти и физиократи.

Волтер. — Франсоа Волтер (1694-1778) бејаше најзнатнији представник просвећене књижевности. Његови су књижевни радови разноврсни, као: трагедије (Мухамед, Заира и др.), оде, сатире, приповетке, историјска дела (Карло XII, Век Луја XIV), философске и моралне расправе, философска писма итд. По личности је веома непримамљивих особина: пристрасан, охол и себичан, али се ипак у својим општим пословима показао као одлучан борац против неправде, служећи се при том, као нико, смртоносним подсмехом. За млађих година два пута паде у Бастиј; први пут из просте сумње да је писац сатиричких стихова о скоро преминулом Лују XIV, а други пут због међусобице с једним племићем. Најзад због ових међусобица мораде побећи у Енглеску, где се упозна са списима енглеских деиста, Лока и Њутона, који дотле у Француској не беху познати. По повратку у домовину Волтер поче ширити енглеске идеје у француском друштву, а на првом месту деизам, којем он даде непријатељски правац према хришћанству. Ово учини стога, што је ценио савремено му католичанство само по његову верском нетрпљењу, лицемерству и сплеткама језуитским; а и вера му се, иначе, чинила као проналазак власника и свештеника. Ускоро се Волтер прочуо својим списима по целој Европи. Пруски краљ Фридрих II још као наследник ступи с њим у преписку, која је продужена до смрти Волтерове. Једно је време философ чак и живео у позданском двору. Руска се царица Катарина II такође дописивала с Волтером. Он је уопште тражио да се приближи владаоцима стога, што је мислио да је у њиховим рукама боље оружје за искорењивање заблуда и злоупотреба; хвалио је верско трпљење, устајао против насиља неправичних закона и био непријатељ сваке самовоље, што се поглавито све и налази у његовим свима делима. Од особитога је значаја његово мешање у неке судске послове при заштићавању невиних (суђење старога протестанта Каласа). Последњих година живљаше у околини Женеве („Фернејски философ“), а умро је у Паризу.

Монтескије. — Монтескије (1689-1755) испрва бејаше саветник и председник бордовскога парламента, али доцније прода ту дужност и занимао се књижевношћу. У младости је исмевао савремени му поредак и обичаје, а своје деистичко мишљење изнесе у Персиским писмима. Он се углавном занимао историјом („Разматрање о узроцима напредовања и опадања Римљана“) и државним наукама. У свом чувеном делу Дух закона изнесе огромну грађу и гомилу изворних мисли, а главна му је тежња да покаже: како закони различних народа зависе од поднебља њихова земљишта, њихових особина, вере, државне управе итд. Осим тога, он у овом спису својем даје и добрих савета законодавцима и управљачима. Његова је политичка теорија, изнесена у Духу закона, била од великога утицаја; он је противник апсолутизма а присталица уставне монархије, нагињући при том енглеској уставности (јер је за младости живео у Енглеској). По његовој теорији, истина, облик владавински зависи од каквоће самога народа, али је он лично био за ограничену монархију. Као ватрени је поборник личне слободе мислио: да ће она бити потпуно обезбеђена у оним државама, у којима је власт подељена тако, да једна другу задржава у самовољи. Овако је подељену власт он запазио у Енглеској, где законодавна власт припада парламенту, извршна — краљу, а судска — независним судијама. Он је уопште мислио да је овако уређење могућно само у монархији, пошто сједињену власт гледа у деспотији, где је сва власт у једним рукама, и у републици, где је, опет по његову мњењу, сва власт у рукама свега народа или издвојенога племства. Према том је Монтескије отац историјскога правца у политичким наукама и уједно теоретичар уставне монархије. У његовим се погледима налазило нешто и племићскога, јер је био за чување племићских повластица и феудалних права. Њему је из основа противан Русо, чија је политичка теорија потпуно рационалистичка као теоретичара демократске републике.

Русо. — Жан Жак Русо (1712-78) родом је из Женеве и син једнога сиромашнога часовничара. Он се није редовно учио, а у младости се као сиромашак скитао; живео је и у Француској од понекога добротвора и походио Енглеску. Одликујући се скоро болесним самољубљем и са сумњом и тесногрудошћу наспрам људи, он је волео самотовање и тежио природи и простоти. Његов је књижевни дар био велики и умео је тако потрести душу својих читалаца, да га у том ни Волтер није могао достићи. Русо управо није толико утицао на мисли колико на осећања, а изражавао се много смелије о друштвеном поретку него и Волтер и Монтескије. Он уопште није имао њихове вере у разум и просвећеност, те је чак био и непријатељ просвећености. Русо се прво и рашчуо својим одговором на питање Дижонске академије: „Да ли је помогла наука и уметност поправци владања?“ (1749). Он је одговорио на ово питање у том смислу, што је доказивао да науке и уметности само кваре људе. У спису О неједнакости међу људима нацрта живим бојама природно стање и првобитну простоту људску, тражећи при том потпуну једнакост људског друштва и по рођењу и по имању. Русо је нарочито тежио остварењу узора природнога човека, чему и намени свој философски роман Емил, који је учинио велики утицај па развитак педагошких идеја. Главна је мисао у Емилу: да се пре свега треба поуздати у добре нагоне човечије природе, да не треба сузбијати појављивање урођених подобности код васпитаника, да не треба учити ничем излишном и да више треба развијати владање (карактер) но ум. Придајући уопште велики значај осећању, Русо је захтевао да васпитање буде наравствено — религиозно, али у духу деизма. Он је веома ценио наравствену страну хришћанскога Еванђеља. Ну највећи је утицај Русо учинио на јавни живот својим политичким учењем у Друштвеном уговору (1762). И по њему су, као и по Хобзу и Локу, људи из природнога стања изишли помоћу уговора међу собом. Локе сматра као потребу да човек при том не изгуби личну слободу, али се Русо угледао на Хобза и тражи губљење грађанина у држави. У овом се разликовао и од Монтескија. По Хобзу људи се одричу своје слободе у корист управе, а по њему — у корист целога народа, који чува врховну власт, а управи уступа само извршење наредаба као опште воље своје. Сваки појединац, губећи личну слободу, важи само као део самовласнога народа, а ту власт не може нико ограничити; народ је сам дужан прописивати законе а не преко својих представника, и никаква дељења власти не мора бити. Самовласни народ установљава и државну веру (деистичку) и казни најоштрије свакога који се тој вери не потчини. Русо је, дакле, тражио једнакост грађана у власти, али је то у ствари потпуно губљење слободе појединих грађана у самовласном народу. У љубавном роману Новој Хелојзи описује швајцарске лепоте природне, чиме је привучен велики број радозналих путника; а као музичар је без успеха писао бројевима музичке знаке (ноте).

Сензуализам и материјализам — енциклопедисти. — Осим рационализма и деизма, у француској се књижевности разви сенсуализам и материјализам. Први своди све наше знање на просто примање чулних утисака без њихове прераде човечјим духом, што је допуштао и Локе. Највиднији је представник сенсуализма био Кондијак (1715-80), а основну је идеју материјализма изнео пофранцужени немачки барон Холбах (1723-89), писац књиге Природна система (1770), у којој све посматра као вечито кретање материје. И сенсуалисти и материјалисти добише назив енциклопедисти, пошто њихови погледи постану главним идејама у Енциклопедији наука, уметности и заната, која је издавана у Француској, у другој половини осамнаестога столећа (1751-66). На челу је овога предузећа стајао Дидро (1713-1784), који се користио, поред осталих, и заштитом Катарине II. Француска влада, Сорбона и париски парламенат, уопште гониоци слободнога мишљења, дуго се борише с Енциклопедијом, чије су прве свеске тајно штампане; али за друштво ово издање поста извором, из којега оно црпљаше своју философију и морално и политичко убеђење.

Физиократи. — Претресајући друштвени живот, француски се писци нису занимали само политичким но и економским питањима. Појави се чак и нарочита школа физиократска, која је специјално изучавала економски живот народни. Реч физиократија значи господство — владу природе. Присталице овога учења проповедаху: да се извор богатству находи у земљи и њеним природним силама, те се према томе највише треба старати о развијању сеоске економије. Они су уједно износили идеју да се државна управа не меша у природни ток ствари економскога живота, те су на тај начин осудни противници меркантилизма и протекционизма. Највиднији је представник ове школе философ Тирго (1727-1781), који истицаше умно усавршавање човечанства и који једном, као министар финансије, покуша да изведе читав низ рефорама. Он учини велики утицај на Енглеза Адама Смита (1723-90), оца политичке економије. У своме спису О богатству народном Смит је такође за економску слободу. И физиократи и Смит подједнако осуђиваху старо уређење, које сметаше развијању земљорадње, производње и трговине. Према томе они нападаху на ропство и на власничка и феудална права над сељацима и земљом.

Утицај нових идеја. — Француске су идеје осамнаестога века раширене и ван своје отаџбине и свуда беху од великога утицаја на друштво, управу, судство, просвету и привреду. Вредно је поменути да је физиократска школа имала одјек и на нашем Приморју. Њихова филантропска страна утицала је на Талијана Бекарију (1735-93), који у свом спису О преступима и казнама (1767) уста против варварских мучења и казни по тадашњем кривичном закону. Катарина II позајми доста за своје Упуство из овог списа као и из Духа закона.

Франкмасонство. — За ширење и провођење у живот добротворних замисли, у Енглеској се, при почетку осамнаестога столећа (1717), установи и нарочито друштво франкмасонско (слободни зидари), које се ослањало на стара удружења радничка из средњега века а по неким су предањима пореклом још из старога века. Оно се брзо и спочетка потајно распространило по целој Европи, а чланови му се између себе познају нарочитим знацима. У ложама су тога друштва врше различни мистични обреди, а главна му је тежња била утврђивање верскога трпљења и братске једнакости међу људима. Ово је у ствари деистичка црква своје врсте, и стога наиђе на велики отпор код католичанства. Међутим код франкмасонства рационализам уступи место мистицизму, а поједини се чланови његови, улазећи у ложе са својим старим пороцима, стараху да се и ту лично користе, те је стога ово друштво данас на рђаву гласу код трезвених мислилаца а и неприродно због тајних обреда, који се врши руковођењем великога мајстора по њиховим домовима свих делова света. Оно чини и добротворна дела.

Немачка просвећеност. — Нарочити правац у другој половини осамнаестога столећа доби немачка просвећеност. Француска просвећена књижевност проповедаше као главни начин за преуређење друштва: мењање уређења; а немачка васпитање друштва путом поправљања појединих личности. Француска се књижевност више обраћала уму, а немачка — осећању. И од француских је писаца најпримљенији био у Немачкој Русо, те он велики утицај учини на немачке писце овога доба. Први проповедници просвећених идеја у Немачкој беху Лесинг (1729-81) и Хердер (1744-1803). Први је знатан због заштићавања верскога трпљења („Натан Мудри“) и противљења француском лажном класицизму, при чем је тражио природност; а други се одликовао боље и од Француза својим погледима на живот народни односно његовога творничког духа, веровања, песништва и обичаја. Они такође виде у повесници поступно наравствено васпитање човечанства. У седамдесетим годинама, под утицајем нових идеја, Немачка пак преживљаваше особито доба буре и навале (Sturm-und Drangperiode), када се јави читав низ писаца с учењем о обнављању живота и уметности путом обраћања природи и непосредном осећању. Под утицајем тих тежња почну свој рад велики песници Гете (1749-1832) и Шилер (1759—1805), на чијим се списима (Гетеов „Вертер“ и Шилерови „Разбојници“) огледа и утицај Русов.

Броју тадашњих великих људи немачких припада и Кант (1724-1804), који учини читав преврат својом апстрактном философијом у спису Критика чистога разума (1781). Он доказиваше да је човеку приступачно познавање само појава, а никако суштина ствари, и уједно је тражио наравственост основану на идеји дужности као категорички императив, т. ј. заповест без погодбе. Његова је вера хришћански деизам своје врсте, а на његовим се политичким идејама огледа велики утицај Русов. Осим тога, Кант утврди да се према историји поступно усавршава друштвено уређење човечанства. Под утицајем се педагошких идеја русових јави знаменити реформатор школскога просвећивања Пестолоци (1742-1827), који је живео у Швајцарској, где се занимао поучавањем деце и, уједно с тим, излагањем својих погледа у књижевности. Он нарочито тражи да се народном благостању помогне путом просвећивања. — Дакле, просвећеност се осамнаестога столећа одликовала свуда тежњом за препорођајем — васпитањем личности и преуређењем друштва а тако исто и веровањем да је повесница човечанства повесница његова напретка, т. ј. усавршавања умнога (Тирго), наравственога {Лесинг и Хердер) и друштвенога (Кант).

Стари поредак и просвећени апсолутизам.

Стари поредак. — Нове идеје осамнаестога столећа беху у потпуној супротности с већим делом старога политичког уређења и друштвених односа. Философско је природно право одрицало начин историски основанога живљења и тражило да се тај стари поредак (ancien régime) промени. Идејама је просвећенога апсолутизма, за које беху осим Волтера и физиократи, била супротна примена онога апсолутизма под утицајем католичке реакције или протестантскога нетрпљења. Учење се Монтескијево и Русово разликовало од владавинских облика готово по свима земљама; а исто је тако Русово и физиократско начело грађанске једнакости одрицало феудална, сталешка и власничка права.

Сељачки сталеж. — Стари је поредак свуда имао мање или више опште црте, и ако се различно развио у појединим земљама; али по свима крајевима није било власничкога права у осамнаестом столећу, као на пример у Енглеској, на Пиринејском Полуострву, у Италији и Швајцарској. У Француској се оно налазило само у неким покрајинама. Но у Данској, Немачкој, Мађарској, Чешкој, Пољској, Русији и Турској његов се притисак у пуној сили осећао над сељацима, који имађаху обавезу наспрам власника у работама, различним дужностима и дажбинама. У Француској, где власника беше врло мало, веома многи сељаци обрађиваху своју земљу; али је и та земља била оптерећена различним новчаним и природним дажбинама феудалним у корист повлашћених господара и полициских и судских службеника. У многим је пак државама, па и у Француској, било сељака и без земље, који закупљиваху земљиште за новац или га обрађиваху као наполичари. Особито се оваких сељака појави доста у Енглеској, када у осамнаестом столећу ишчезе ред малих власника и када се основаше мање или веће ферме, на којима радише најамници. Најзад се у осамнаестом столећу појави тежња да се уништи или бар да се ограничи власничко право, које се показало незгодним за сеоску привреду и за државу. Против власничких се права нарочито борише физиократи, чији је идеал био властито обрађивање земље у Енглеској.

Грађани. — Над сељачком се гомилом уздигао сталеж градскога становништва, у којем се оштро разликоваше нижи и заштићени људи. То се градско становништво у Немачкој називало биргери а у Француској буржоа. У то време по градовима још није било радничкога пролетаријата у савременом смислу, тј. људи — бескућника — који ничега нису имали и који су свој рад продавали за новац, јер се производња тада налазила у рукама ситних послодаваца, занатлија (мајстора), који су радили с мањим бројем помоћника и ученика. Сваки се радник надао да ће временом постати и сам мајстор, премда ово звање у осамнаестом столећу беше веома тешко добити због оштрога испита и велике новчане таксе, што су прописивали поједини еснафи (цехови), који су у опште стешњавали слободу производњи. Физиократи усташе и против цехова, јер су налазили да су незгодни и да су противни слободи рада и кретању личности. За осамнаестога се столећа у Енглеској већ припреми прелаз великој производњи деветнаестога столећа и они сељаци без земље потпомогоше развијању пролетаријата. И по селима је пак и по градовима у народној већини за осамнаестога столећа владала оскудица. Богата је и довољно просвећена буржоазија осамнаестога столећа заузимала средину између народа и повлашћених сталежа. Она се одавно потпуно користила личним и имовинским правима и није зависила од племства. Истина, беше запостављенија од племића, јер често није могла заузети нека звања ни у цркви ни у војсци и плаћаше многе данке од којих је племство било ослобођено, а негде није имала ни права куповања племићске земље и др. У Немачкој се грађани користише политичким правима само у царским градовима, где они беху управни сталеж као и у другим тадашњим републикама; али су се свуда одликовали узаним погледима само свога града. У Аустрији, Пруској у различним је немачким кнежевинама грађанство било веома понижено. Бољи је положај имала француска буржоазија, која с народом састављаше трећи сталеж, у којем је она играла главну улогу. Француска је буржоазија струјала из покрајина Паризу и мало по мало стаде давати правац друштвеном мњењу. У њеној средини особиту омиљеност задобију нове идеје о слободи и једнакости; а да она уопште буде демократска доста допринеше племићи и својим повластицама и својом охолошћу. У ствари она је желела заузети у држави онакав положај, какав је буржоазија већ имала у Енглеској, где давно није било сталешких повластица, тј. пред законом беху сви подједнаки. Стога се енглеска буржоазија рано почела стапати у један ред с џентрима — нижним племством сеоским — у чији састав улазише и млађи синови лордовски. Уосталом је и овде изборни систем за парламенат био наклоњенији земљорадницима, него трговцима и произвођачима.

Повлашћени сталежи. — Најзнатнији друштвени редови беху световни и духовни (у католичким земљама) племићи. Особиту је надмоћност племство имало у Немачкој и над сељацима и над грађанима. Племићи у Немачкој и шљахта у Пољској беху потпуно неограничени господари сељацима; а тако су се исто племићи користили разним повластицама и у Француској. Више је нарочито тежило двору, одакле је могло имати већега утицаја на власт. Сузбијајући ранију политичку независност племству, краљеви су оставили недирнуте његове друштвене повластице; а дворска јој служба, пак, даваше могућности да код управе одржи наклоност таквој политици и да стекне нових повластица и других прихода. У Француској су племству (noblesse d'épée) прибрајани и чланови парламентови или судско племство (noblesse de robe), које брижљиво чуваше све — и своје и туђе — повластице. У католичким је земљама нарочити значај имало духовништво. Виши су духовници према својим повластицама, богаству и приходима (десетина) стајали и изнад племства, а они, истина, већином и беху из племства. Католичка реакција начини духовништво веома занесеним за веру, до заслепљености, у чијим се рукама налазило народно преосвећивање и књижевна цензура. За одржавање пак нетрпљења и властољубља код католичанства нарочито се одликоваху језуити, због чега је католичка црква и изложена најжешћим нападима од књижевника осамнаестог столећа.

Промена унутрашње политике. — Владари који раније чуваху стари поредак, у средини осамнаестога столећа почну мењати своју политику, те се тим обнови борба монархиске владе с католичанством и феудалством, и то овога пута у културном, просветном иогледу. Ну ипак главна тежња ове политике беше да се учврсти апсолутна монархија. У протестанским је земљама црква била потчињена држави још за реформације, а у ово време за тим стану тежити и католички владаоци. Да би се, пак, повећали државни приходи и да би се сељаци заштитили од власничких терета, тежило се да се племићске повластице укину и да се племство подвргне плаћању пореза. Духовништво је бранило своја права позивањем на божји закон, а племство — на историска права своја, те државној управи оста да своју тежњу оправда начелима природног права, тј. ослањањем на тадашњу философију, која бејаше непријатељ и католичанству и феудалству. Учећи о једнакости свих људи, ова философија тражи да се држава стара о општем благостању народном, о народном просвећивању, о слободној вероисповести итд. У исто је време она противна остацима феудалне раздробљености, јер по рационалистичком мишљењу а с погледом на тражење да се држава стара о општем благостању народном, све покрајине једне земље морају бити потпуно једнако уређене и у њима се морало управљати по истим законима. Раније заводећи централизацију, краљеви се трудише да само месну власт појединих области потчине средишној управи, а свакој области остављаху њено пређашње уређење и различне повластице. Желећи пак сада да поступе чисто по философији природнога права, они свој апсолутизам здружише с просвећеношћу; а сами, опет, и радници на просвећивању мишљаху да ће своје идеје остварити једино помоћу монархиске власти. Тако је гледиште Волтерово и физиократско Волтер управо проповеда савез између монарха и философа као најглавније средство против властољубља и верскога нетрпљења католичкога духовништва.

Просвећени апсолутизам. — Како је пак пређе на неке владаре утицао хуманизам, реформација и католичка реакција, тако је сада и просвећена књижевност на Фридриха II, Катарину II и Јосифа II, а где међутим владари остајаху равнодушни спрам нових идеја, радише према новом духу њихови министри. Из свега је пак овога створен тако звани просвећени апсолутизам. Борба просвећеног апсолутизма с феудалством показа се у мерама ограничења или уништења власничких права. Осим тога поједини се владари и министри труђаху да побољшају управу, судство, законе и финансије и да унапреде народно просвећивање и привреду, држећи се меркантилних начела а при крају и физиократских. Фридрих Карло, баденски кнез у Немачкој, чак се и прославио својом оданошћу физиократском учењу.

Просвећени апсолутизам и католичанство. — Особитога је значаја однос просвећенога апсолутизма спрам дела верских и црквених. Главна је лозинка његове политике била верско трпљење, што тражи и философија осамнаестога века. Осим тога, у католичким земљама наста установљавање новога односа између цркве и државе. У Шпанији, Португалији, Напуљу и другим талијанским државама, где је највише утицала католичка реакција, влада мораде издржавати велику борбу с католичком црквом. У Шпанији за Аранде једно време (1760-70) беху чак прекинути дипломатски односи с папском куријом. Мере су Арандине, Помбалове, Танучиеве и других радника биле готово подједнаке: папска је була могла бити објављена само по сагласности световне власти, а раније беху подвргнуте прегледу; права су црквених судова и инквизиције уништена или ограничена, а духовништво је потчињено световним судовима; цензура и народно просвећивање одузети су од духовништва; забрањено је ширити црквено земљиште, а негде је оно продавао у корист државне благајнице итд. Особито се у овој борби одликовао Помбал.

Укидање језуитскога реда. — Једно је време политика, управљена против католичанства, имала чак међународну сагласност. Језуитски ред, који постави себи задатак да владаоце потчини папи, а народно просвећивање духовништву бејаше главни орган католичке реакције и подједнак непријатељ и новим идејама и просвећном апсолутизму. Стога је његово уређење сада укинуто а имање му конфисковано у Португалији (за Помбала 1759), Француској (за Шоазеља 1764), Шпанији (за Аренде), Напуљу (за Тануча) и Парми (у три последња случаја 1768). Главни је узрок овакој мери непотчињавање језуита државним законима. У Француској су се они ослањали на свој властити устав, и када је француска влада захтевала од језуитскога генерала да се тај устав у нечем измени, он одговори: „Sint ut sunt, aut non sint“. Помбал чак ступи у договор с бурбонским дворовима у Француској, Шпанији, Напуљу и Парми, чије владе затраже од папе Климентија XIII потпуно уништење језуитскога реда (1768). Када пак умре папа који, заштићавајупи језуите, ово одби, поменуте се државе постарају те буде изабран такав папа, који приста да ово изврши. То је био папа Климентије XIV, који изда своје бреве Dominus as Redemptor о укидању језуитског реда (1773). Ускоро после овога умре поменути папа, за чију смрт окривљаваху језуите. Уређење се језуитскога реда задржа само у новодобивеним покрајинама Фридриха II и Катарине II: Слеској и Белорусији, где пруски краљ и руска царица мишљаху да помоћу језуита придобију своје католичке поданике. Уосталом језуитски ред потајно оста и у другим земљама све до свога новога установљавања (1814) за борбу против идеја француске револуције.

Носиоци просвећенога апсолутизма.

Монарси и министри. — Доба се просвећенога апсолутизма готово поклапа с владом „краља философа“ Фридриха II (1740-86), главнога представника његова, а завршује се управо почетком француске револуције (1789). За ово су пола столећа (1740-89) у појединим државама монарси и министри радили више и мање у просвећеном духу. Осим Фридриха II, Катарине II и Јосифа II радише у то време: у Шпанији Аранда, министар Карла III (1759-88), у Португалији Помбал, министар Јосифа Емануела (1755-77), у Напуљу Танучи, министар Карла III (који је владао прво овде па потом у Шпанији) и његова сина Фердинанда IV (1759-1806), у Тоскани Леополд (1765-90), брат Јосифа II, кога замени на царском престолу као Леополд II (1790-92), у Данској Струензе, министар Христијана VII (1766-1806), у Шведској Густаф III (1771-92) и др. У Пољској је тада Станислав Август (1764-95) такође покушавао да ради на поправкама. Када је почела француска револуција, која је била управљена противу самога апсолутизма, владе су свој однос наспрам просвећености у један мах измениле. Уосталом, нека начела философије XVIII столећа нису задобила владалачко пријатељство. Особито се пак владаоцима није могао допасти Русо са својим републиканизмом.

Немачка. — Осим Пруске и Аустрије, реформе просвећенога апсолутизма нису ни додирнуле Немачку. После тридесетогодишњега рата раскомадана на стотине засебних држава, царевина није имала знатних догађаја све до француске револуције, а и међународни се односи овога доба своде на снажење Пруске и пропаст Пољске. Немачка пак књижевност, имајући чисто просветни правац, мање се занимала државним и друштвеним питањима и била је скоро без икаква утицаја на званичну Немачку. Главни јунак свога времена Фридрих II, добив француско васпитање, чак није ни познавао немачку књижевност, па је и презирао и ако тада већ беху на гласу поменути научници и песници немачки. И он и његов млађи савременик Јосиф II нахођаху се под утицајем идеја француске просвећености, а већина пак осталих владалаца немачких не беху за каква знатнија предузећа.

Фридрих II. — Фридрих II, назван од савременика Велики, још је за младости имао страст за читањем, а осим тога на њега је веома утицао гувернер Француз, који му, одржаваше радозналост за науком. Међутим, баш због ове његове особине отац му бејаше незадовољан и често га је тукао. Оцу се није допало што се Фриц не занима пасторовим проповедама и војничким вежбањима, већ се, на против, усхићава француским писцима и светским весељима. Због оштра поступања очева, једном наследник помисли да побегне из земље, али му намера би откривена и отац га преда војном суду као војнога бегунца. Друга му из бегства погубе пред његовим очима, а њему би опроштено тек после дужега затвора и потпуне покорности оцу. Слушајући у свему оца, он се и ожени по његовој вољи, али, истина, жену никад није волео. Озбиљно радећи остале послове, прво као чиновник а после као официр, добро се упозна с државном управом, те му отац безбрижно остави земљу. Још као наследник Фридрих II ступи у преписку с Волтером и шиљаше му своје саставе, а доцније бејаше не само знатан владалац, него и плодан писац, на француском језику, философских, повеснчких и политичких дела, чије замисли беху проникнуте рационализмом XVIII столећа и захтевањем верскога трпљења. У једном спису нападе Макиавелова Владаоца, али се у ствари његова политика ослањала на макиавелизам. Слажући се с Хобзом о одговорном преносу свих природних права на владу, он жустро брани свој апсолутизам; али то није био апсолутизам Луја XIV, који се означава речима: „Ја сам држава“, ни онај Луја XV, који црта изрека: „После нас — потоп“. Фридрих је био проникнут осећањем дужности према својој Пруској и називаше себе првим слугом у држави. Оштро пак мотрећи на ред свога чиновништва и на привредну страну своје државе, Фридрих није давао подстицаја личној саморадњи, што је при крају и сам увидео, те је и говорио да му се досадило владати над робовима. Фридрих, као и отац му, обрати главну пажњу на снажење војске, којој је приношена на жртву сва стварна снага у земљи; а то баш и учини да краљ-философ није могао у примени изводити своје политичке теорије. Био је он, истина, радљив, пазио на све и имао у виду да се власт мора бринути о благостању свих поданика; али ипак у Пруској остави недирнут стари поредак друштвени са свима повластицама племићским, запостављањем грађанскога становништва и невољама сељачкога сталежа.

Реформе Фридриха II. — Његове се реформе у главном односе на народну привреду, суђење и друштвено просвећивање. У привреди поглавито обрати пажњу на исушивање бара, довођење исељеника из туђине, подизање путова и развијање производње у Колберову духу. Нарочиту је пажњу обратио на судство. Једном је одбору било поверено да све дотадашње законе пруске прегледа и сједини у духу нових философских идеја, а судијама је ујамчена потпуна независност, да би се могле тачно придржавати закона. И сам се једном покори судској одлуци у парници с једним млинаром. У просвети Фридрих II заведе неколико бољих рефорама за ниже, средње и више школе. Истина, за ниже школе, које уосталом беху занемарене и прве половине XIX столећа, мало је нешто урађено. Он је говорио да је незнање сељачкога сталежа зло за државу, те је издао указ за обавезно похађање школа и за сеоску децу; али није трошио новаца за подизање школа, а где их је било, за учитеље су постављани инвалиди, који не беху довољно спремни и што им је служило као награда место инвалиде. У средњим је и великим школама трпео и слободоумније наставнике, и преуредио је берлинску Академију наука.

Марија Терезија. — Реформне су тежње додирнуле и Аустрију. За католичке реакције и тридесетогодишњега рата хабзбуршка је монархија била у потпуном просветном опадању. Протестантство је забрањено, а слободноумнијим књигама из немачких протестантских земаља беше отежан улаз и духовном и световном цензуром. Ово се пак опадање нарочито увидело када пруска у почетку владе Марије Терезије (1740-80) победи Аустрију. Марија ступи на престо исте године с Фридрихом II. Она је била ревносна католичкиња, те нити је допуштала верско трпљење у својим владавинама, нити је марила за тадашњу философију. Ну ипак она беше умна и одлучна жена, па се, ради побољшања своје државе, окружи врсним и марљивим саветницима. Испрва јој је савладар био њен муж Фрања Стеван Лотариншки као цар немачки Фрања I (1745-65), а потом син Јосиф II, који по очевој смрти поста немачким царем (1765-90). У Мађарској с још неким крајевима оста све по старом, а у другим су земљама предузимане мање реформе за маријине владе. Она установи државни савет као законодавство, а бирократском је централизацијом, по угледу на Пруску, почела стешњавати самоуправу појединих области. Суђење је одвојила од управне власти и предузела различне послове у области законодавства („Терезијански кодекс“ и „Терезијанска Немезида“). Обраћена је пажња и на народно просвећивање, привреду и финансију, а у неколико је побољшано и стање сељачкога сталежа.

Јосиф II. — Њен син Јосиф II (1780-90) наследи хабзбуршке земље; он је свему био одан политичким идејама Фридриха II, али те идеје није могао остварити ни као цар у Немачкој, где му се противило само уређење, па ни као савладар своје матере у аустриским земљама, где га мати није радо слушала. Јосиф се одликовао живом нарави и необичном радљивошћу, а будући још раније проникнут просвећеним, идејама свога времена, стаде их сада као владар у својим земљама живље приводити у дело но и сам Фридрих II у Пруској. Не водећи рачуна о историским правима појединих области, што је по његову мишљењу ишло на штету државнога развијања, и не делећи власт ни с ким, он је у ствари био прави али просвећени деспот. У спољашњим се пословима заносио великим замислима, а своју је државу хтео из. основа преиначити, те је с таком вољом и жестином уводио своје новине, да се направио револуционарем на престолу. Главне су реформе: потчињавање племства плаћању данка, ослобођење сељака од власника, укидање многих манастира, чија имања буду одузета, потчињавање школе и цркве под државну власт, побољшање управе, судства („Јосифов законик“), финансија итд. Тежећи да заведе централизацију, хтео је све хабзбуршке области спојити у једну целину, те сву земљу подели на округе, у којима је установио надлештва са службеним језиком немачким. Његово је новачење изазвало незадовољство по свима областима. Прост народ, за чију је заштиту доста урадио, ступи уз његове непријатеље због непросвећености и због његових мера против духовништва, које се и највише и подигло против њега заједно с племством. Покушај да се у Белгији и Мађарској сруши стари поредак средњевековни произведе прави устанак. У Белгији је нарочито духовништво било противно црквеним и школским изменама, а у Мађарској је племство било огорчено због ослобођења сељака, те кад у обема земљама стану помишљати на збацивање хабзбуршко-лотариншке лозе, Јосиф II при крају владе стане укидати своје реформе, али само никако не хте опозвати свој указ о верском трпљењу и ослобођењу цељако. После Јосифа II дође на владу његов брат Леополд II (1790-92), који потпуно поврати стари поредак.

Русија и почетак источнога питања.

Влада Катарине II. — Најмлађа кћи Петра Великога Јелисавета Петровна остави престо своме сестрићу Петру III, војводи холштајн-готорпском, чији потомци владаху до свргнућа Николе II, али он ступањем у савез с Фридрихом II, пруским краљем, против кога су Руси дотле успешно ратовали уз Марију Терезију, аустријску царицу, враћањем заузете источне Пруске, одликовањем Немаца а запостављањем Руса и заптом у војсци изазва против себе велико незадовољство, којим се користи његова властољубива жена Катарина, која је као анхалтска принцеза Софија добила ово име преласком у православље. Петар III буде приморан да уступи престо својој жени, која завлада Русијом као Катарина II, а затим је после неколико дана и удављен. Царица је Катарина била обдарена разноврсним подобностима, а осим тога свој ум разви читањем бољих француских писаца свога времена и изврсно научи руски језик, повесницу и обичаје рускога народа. Да пак Русију доведе до спољашње и унутрашње величине, она се умела користити врсним људима, као што су: Глигорије и Алексије Орлов, Безборотко, Вјаземски, Румјанцев, Суваров, Григорије Потемкин, који се нарочито одликовао заузимањем и уређењем Крима, оснивањем црноморске морнарице и уређењем војске, и др.

Увиђајући недостатке дотадашње управе руске, Катарина је одмах предузела мере за поправљање. Стога сазва једно веће (комисију) од различних представника, којем је написала и Упутство према новим просвећеним идејама (по Бекарији и Монтескију) о држави, законима, грађанским дужностима, начину казне итд. И ако ово веће није довршило намеравани посао, ипак је својим претресањем појединих питања имало великога утицаја на Катаринину владавину. Довршујући централизацију државну, она подели Русију на педесет губернија, које су издељене на округе, а осим овога прогласи више села за градове, тачније одреди значење, права и дужности појединих сталежа, при чему беху одузета нека црквена имања и побољшане државне финансије (завођење асигнационих банака). Катарина је обратила пажњу и народном просвећивању установљавањем већега броја нижих и средњих школа (инжињерска и артиљериска). Ну ниже су и средње углавном установљавање по градовима, те су се њима користили само племићи, који беху одани раскошности и западним обичајима, и грађани, који се почну привредно развијати, а сељаци пак нису напредовали ни стварно због немања школа и племићских повластица. Међутим унутрашња влада Катарине II није била без нереда, али јој је највише бриге задала буна донскога козака Пугачева (1773-75), који се издавао за Петра III, као и у Црној Гори Шћепан Мали (1767-74), и који је олако уза се придобио незадовољне Козаке. Ну и ова је буна, као и раније, оштро угушена, а Пугачев је у Москви погубљен.

Кучук-кајнарџијски мир; источно питање. — У рату пак с једним пољским савезом руска војска гонећи Пољаке, пређе и на турско земљиште и запали једно погранично местанце татарско. То веома узбуди Турке, те Русији објаве рат, на што их управо подстаче француски двор и поменути пољски савез; али у овом рату (1768-71) руска војска под Румјанцевом одржа сјајне битке над кримским каном, турским васалом, и над великим везиром, а у исто време руска морнарица под Алексијем Орловом, после једне велике победе, спали турску морнарицу у Чесменском заливу. Ови су руски успеси изазвали велику суревњивост код западних држава, а особито код Француске, те се тим Турска користи и замоли Аустрију и Пруску за посредовање. Катарина отпочне преговоре за мир, али како се не погоде, рат је продужен. И када потом Руси Преко Влашке и Дунава продру у Бугарску и опколе турску војску, Турци понуде мир, који је закључен у Кучук-кајнарџију (близу Силистрије 1774). По овом миру Русија доби простране крајеве на обалама Авозскога и Црнога Мора, слободу пловидбе по турским морима и право заштите православних хришћана у Турској, а Татарима би призната независност од турскога султана. Овим је знаменитим миром створено тако звано источно питање, под којим се разумевало мешање великих сила европских у послове турске царевине, уз питање далекога истока с погледом на Кину и Јапан.

Освојење Крима. — Од када Потемкин поста главним љубимцем и министром војним лакокрвне Катарине II, он поче највише утицати на државне послове руске (1776-91), те се о његово пријатељство отимаху туђи владаоци, а Јосиф II наименова га немачким кнезом. Утицајем тадашњих просвећених тежња Катарина је с Потемкином мислила да прогна Турке из Европе и да обнови византиско царство. Ну ради тога је Потемкин држао да треба прво освојити Кримско полустрво. Стога он, када због руско турскога мешања настану свађе међу Татарима, намештенога кана од Руса новцем и обећањима склони да се одрекне владе у корист руску, и султан, тек после дугога колебања, призна Русији сједињење Крима (1783). Овим је Русија заокруглила своје природне границе, а уређење је Крима поверено Потемкину (пут на Крим „Тауриду“ — Катарине II 1787), а напред је поменут успех доцнијега руско-аустрискога рата.

Књижевност и новинарство. — Утицај се западних обичаја и књижевности продужио и после Петра Великога. Под оваким су утицајем радили: сатиричар Кантемир (1709-44), представник лажнога класицизма у драмама Сумарков (1718-1776) и песник и научник Ломонсов (1711-65), који се угледао на немачке и латинске песнике; али је француска књижевност добила својих присталица нарочито за Катарине II. Најзнатнији су тада били књижевници: Державин (1743-1816), који је у својим песмама прослављао Катарину II и савремене догађаје, и Фон-Визин (1744-1803), који је у својим сатирима исмевао нерузумно, спољашње примање француских обичаја и руске празноверице. У ово се време почело развијати и руско новинарство.

Наследни и седмогодишњи рат.

Наследни рат. — У почетку су просвећенога апсолутизма главне европске државе водиле рат за аустриско наслеђе (1740-48) и седмогодишњи рат (1756-63), када је Фридрих II желео раширити своју државу на рачун Аустрије. Пошто се у ове ратове умешају и друге европске државе, непријатељства је било између самих тих држава, а особито између Енглеске и Француске, које ратоваху не само у Европи него и по насеобинама. Познато је пак да је монархија немачких Хабзбурговаца била састављена из неколико засебних области с различним становништвом и унутарњим уређењем (Аустрија с Корушком, Крањском и Тиролском; Мађарска с Хрватском, Чешка, Белгија, Ломбардија), те и ако Карло VI прагматичком санкцијом, коју признаше и његове области и туђи дворови, обезбедио својој кћери престо, ипак се, чим он умре, јаве различни потраживачи појединих аустриских наслеђа.

Главни су такмаци Марији Терезији били баварски курфирст Карло Албрехт и пруски краљ Фридрих II. Први се још раније позивао на своја права као потомак старије кћери Фердинанда I и на тобожње завештање његово, те одмах, по Карловој смрти, закључи савез с Француском и Шпанијом, обећавајући им неке крајеве у Немачкој и Италији. Фридрих је хтео завладати Слеском, а курфирст саксонски и краљ пољски Август III — Моравском. Рат је отпочет нападањем Фридриха II на Слеску. Стари противник хабзбуршки Француска одмах посла војску у Немачку, Италију и Белгију, а уједно Французи с Баварцима заузму Праг, у Италији напредоваху са Шпанцима и у Белгији сузбију Енглезе, аустриске савезнике. Немачки курфирсти тада изберу за немачкога цара баварскога курфирста Карла VII (1742-45). После овог уз Аустрију оста само Мађарска, али млада и одлучна владарка различним уступцима још и одушеви Мађаре на борбу у своју корист, те ратна срећа окрене на њену страну и Карло VII чак буде изгнан из наследне Баварске. Французи такође буду одагнани из Чешке, а помоћу Енглеза и с Рајне. Марија ипак миром мораде уступити Фридриху Слеску, али када на аустриску страну пређе Сардинија и Саксонска, Фридрих, из бојазни за Слеску, ступи у савез с Французима и продре у Чешку. Овим се користи Карло и врати у Баварску, али пошто наскоро умре, његов се син измири с Маријом, па и свој глас да за њена мужа приликом избора новога цара свете римске империје (Фрања I 1745-65). Фридрих опет закључи мир с Маријом и задржи Слеску, чиме је рат у Немачкој завршен; али се продужи још за неко време у Белгији, Италији и насеобинама између Француза и Енглеза, које су помагали Холандци. Најзад је између Енглеске и Француске утврђено старо стање.

Савез против Пруске. — Рат је за аустриско наслеђе завршен општим миром у Ахену (1748) и готово сви учесници остану без икаквих добитака, не рачунајући мало проширење Сардиније и намештање шпанскога принца Филипа за војводу од Парме. Ну Фридрих II својим умешним радом и уређеном војском која послужи за образац осталим државама, задржа Слеску и учини Пруску великом државом. Жалећи Слеску а особито њене католике, Марија Терезија оста потајни непријатељ Фридриху, кога је мрзела и због његова слободоумља и рђава изражавања о њој, те поче радити на састављању савеза против Пруске. Осим Саксонске и Шведске, које из бојазни од прускога снажења ступе у савез, Марија склони на своју страну Русију и Француску. Русија би помогла Аустрији и у наследном рату, да је није Француска умешала у рат са Шведском (1741-43), а Француску Марија задоби помоћу Помпадуре, којој је послала ласкаво писмо. Овај савез између старих супарница веома узбуди Енглеску, те њен краљ и курфирст хановерански Ђорђе II закључи савез с Фридрихом. Смер је целом савезу био да врати Пруску на пређашњи ступањ курфирства Брандербушкога, а уз то су Аустрија и Француска тежиле да је сузбију као протестантску државу у корист католичке цркве.

Седмогодишњи рат. — Савез је против пруске у главном закључен потајно, али Фридрих вешто сазна његове намере и одлучи да савезнике нападне пре њихова сједињавања. Брзим кретањем допре у Саксонску (1756), чија оружна слагалишта заузме а војску зароби, па одатле уђе у Чешку, где одржи две сјајне победе над Аустријанцима. Истина, када Фридрих изгуби једну битку и када непријатељи почну наступати, дође у тежак положај. Французи победе Енглезе у Ханаверанској, Шведи упадну у Поморанску, а Руси заузму источну Пруску. Французи потом нагнају Енглезе да напусте рат и ступе чак у Саксонску, али их Фридрих сретне код Розбаха (1757) и нагна у бегство. После овог разби Аустријанце, који беху ушли у Слеску, па потом и Русе, који беху продрли у Бранденбург. Ну иза ових успеха настану недаће. Аустријанци му по заузимању Саксонске отму артиљерију, а Руси после победе код Кунесдорфа (1759) уђу у Берлин. Фридрих помисли чак и на одступање с престола, али га од очите пропасти спасе савезничка неслога. Аустриске и руске војсковође, из узајамног неповерења, не предузму ништа што би Фридриху задало последњи удар. У ово се време број Фридрихових непријатеља увелича, јер уз Французе, који послаше две војске на Рајну, приста и Шпанија; али се Руси, с унутрашњих догађаја, врате из Пруске и престану ратовати, а Шведи напусте савез, те Фридрих удари свом снагом на Аустријанце. Како пак тада аустријски савезници Французи неумешно ратоваху, Аустрија закључи мир (1763 у Хубертсбургу) и седмогодишњи се рат сврши присаједињењем већега дела Слеске Пруској, која одржи значај велике државе. У исто су време закључили мир (у Паризу) Енглези с Французима и њиховом савезницом Шпанијом, који су већином ратовали по насеобинама. Енглеска по овом миру доби неке француске и шпанске насеобине.

Супарништво Аустрије и Пруске. — Наследним и седмогодишњим ратом отпоче и супарништво између Аустрије и Пруске у Немачкој. Друга се половина Фридрихове владе одликовална мирољубивошћу и он је најзнатније послове свршавао с искусним људима. Марија је управљала до смрти својим владавинама уз савладу свога младог и частољубивога сина Јосифа II, који је био поставио себи задатак: да ојача царску власт у Немачкој и да рашири аустриске владавине; али наиђе на отпор код Фридриха II, те чим хтеде узети Баварску за удаљенију Белгију, користећи се питањем о наслеђу баварског престола, Фридрих уста против тога и умало не дође до општега рата за наслеђе овога престола. Био је тада пруски краљ уопште омиљен код немачког народа и због оне победе код Розбаха над Французима, а када се јави и као заштитник немачке слободе, ујамчене вестфалским миром, уз њега приста и велики број немачких кнезова, те се тако све утиша. Он је чак при крају своје владе склопио кнежевски савез (Fürstenbund) под пруским старешинством. И ако овај савез није био од великог значаја, ипак се он рачуна као дипломатска победа над Аустријом и први покушај уједињења Немачке под вођством пруским.

Пропаст Пољске.

Међународни положај. — Фридрих се истаче као умешан државник и у општим европским пословима. Он је и удесио прву поделу Пољске. Главне његове земље Бранденбург и Пруска беху одвојене пољском облашћу и Фридрих жељаше да ту област присаједини својој монархији. Пољска се особито показала немоћном за седмогодишњега рата, када је преко њена земљишта, без обзира на уздржљивост, слободно прелазила руска војска. Она се због уздржљивости и није могла користити у овом рату, у којем је ипак учествовао њен краљ Август III (1733-63) као саксонски курфирст, а толико је опет била слаба, да се могла одржати само супарништвом својих суседа. Најопасније државе за њу беху Русија и Пруска. Раније су руски владари желели да од Пољске отргну руске области, што су и успевали, а Петар Велики, потчинив је у великом северном рату руском утицају, тежио је да очува целокупну Пољску и да је држи у потчињености, што је тежила и Катарина II. Међутим је Фридрих II желео поделу Пољске и да би заокруглио своју државу.

Реформни покушаји и дисидентско питање. — Ускоро по седмогодишњем рату умре пољски краљ Август III и Катарина истакне за краља себи блискога шљахтића пољскога Станислава Поњатовскога, рођака знатне магнатске породице Чарторијских, што одобри и Пруска, те он помоћу руске војске поста краљем под именом Станислав Август (1764-95). Поједини су родољуби желели да Пољску, у доба опадања, поправе у државном, друштвеном, просветном и привредном погледу, као што је то рађено тада и по другим земљама, али је томе била против већина шљахте и духовништва. Прве су се мисли о реформовању јавиле у двору краља-изгнаника Станислава Лешчинскога, када је живео у Лотарингији и прикупљао око себе младе Пољаке, који су се учили у Француској, а у ово су време стајали на челу реформаторске странке Чарторијски, који су били уз Русију и мислили да ће њеном помоћу побољшати уређење пољске државе. Када њихов рођак Станислав Поњатовски би изабран за краља, њима се указа прилика да приступе реформовању, чији је поборник био и сам нови краљ као васпитаник француски; али је то било веома тешко извести према тадашњем уређењу и приликама у Пољској. Међутим, брзо дође до споразума између Катарине, која је тражила потпуну потчињеност, и чарторијске странке, која је желела већу независност. Гоњење пак пољских дисидената даде прилике Катарини да против Чарторијских састави савез православних а Фридрих II, поступајући у дисидентском питању заједно с Русијом, прими под своју заштиту савез протестаната. Пољски опет родољуби за независност своје домовине саставе у Бару (у Подољу) трећи савез и отпочну борбу са Русијом (1768-72). Тада је Фридрих изишао са својим нацртом о деоби Пољске, али Катарина не приста, јер је желела држати у потчињености целу Пољску.

Прва деоба. — Наскоро побеђена Турска замоли Аустрију и Пруску за посредовање, као што је речено, и ову прилику вешто употреби Фридрих да за свој нацрт о деоби Пољске придобије Аустрију. Истина Марија Терезија би противна овом, али он задоби Јосифа II, који хтеде стати на пут руском напредовању. И када због великих захтева Катарина с Турском закључи само примирје, Фридрих предложи да Русија место од Турака заузете Молдавске и Влашке добије пољску Белорусију, а Аустрија, због равнотеже, Галицију. Како се тада Фридрих и Јосиф договорише да се помажу, Катарина примивши пруско и аустриско посредовање при закључењу мира с Турском приста на деобу Пољске. По првој деоби (1772) Аустрија доби Галицију, Пруска — доњи слив реке Висле, осим Данцига и Торна, А Русија део Белорусије и заштиту над заосталом Пољском. Када земља паде под руску заштиту, и Катарина, желећи прекратити унутрашње безвлашће, поможе Пољацима да нешто реформирају заостали део. Ну тада су многи били незадовољни туђом заштитом, а неки су опет тражили коренитије измене од оних, на које је пристала руска царица, јер у ствари није желела озбиљно уздизање Пољске.

Друга деоба. — При крају XVIII века Пољска сасвим пропаде. Последник Фридриха II Фридрих Вилхелм II (1786-97) гледаше да на сваки начин добије Данциг и Торн, па било у савезу с Русијом против Пољске, било у савезу с Пољском против Русије, а нарочито се старао да се користи пољским незадовољством против Руса и да их завади. И, унеколико његовим утицајем, пољски родољуби предузму преуређење своје државе и уведу нов устав (Конституција од 3 маја 1791), којим се учврсти наследна власт краљевска, укиде liberum veto, допусти избор грађанских представника итд. Међутим се против новога устава састави тарговачки савез од магната, с којим ступи у савез и слаби краљ, те уништи не само нови устав, него и све раније реформе. Катарина је ово сматрала да је наперено против руских користи и посла војску у Пољску, да поврати стари поредак. У исто време посла у Пољску своју војску и Фридрих Вилхелм, тобож ради штићења безбедности своје земље. Тада се Катарина споразуме с Фридрихом Вилхелмом и они изврше другу деобу (1793). Русија том приликом доби други део Белорусије и Волин с Подољем, а Пруска Данциг и Торн с делом Познањске.

Трећа деоба — пропаст. — Опет се покушало да се Пољска унутрашњим реформама спасе од очите пропасти. Последњи је покушај мислио извести Кошћушко и то помоћу народне већине, која се друге године по овој деоби дигне на устанак под својим храбрим вођом. Кошћушко, узев сву власт у своје руке, у последњој борби за независност објави уништење власничких права, али је већи део шљахте волео сачувати своја права и по цену државне независности, а осим шљахте новим се тежњама противило и католичко духовништво, које није хтело ни чути за равноправност с дисидентима, те се овај покушај за повратак изгубљених земаља и унутрашње поправке сврши потпуним поразом, јер Суваров заузе и Варшаву. По овом се приступи Трећој деоби Пољске (1795), при чему Аустрија доби Малу Пољску с Краковом. Пруска већи део с Мазовском и Русија остале делове с Литвом и Куронском. Тако Пољска пропаде не само због спољашњих, него и због унутрашњих прилика, а нарочито због саможивости шљахте и католичкога духовништва.

Енглеска и Североамеричке државе.

Победа парламентова у Енглеској. — Када на копну завлада апсолутна монархија, у Енглеској после друге револуције (1689), поче се боље усавршавати стара уставност у погледу све већега снажења парламента. Према томе просвећени апсолутизам и не такну Енглеску, тим пре што је овде већ било ствари, за којим су они на копну тежили, као на пример: једнакост свих грађана пред законом (без сталешких повластица), слобода земљорадничкога сталежа (без власничких права), потчињеност цркве држави и верско трпљење. Она је Декларација допуњена другом парламентовом одлуком — Актом о наслеђу (1701), по којем је престо прелазио на другу кћер Јакова II Ану, па потом на дом хановеранских курфирста, који су по женској грани потомци Јакова I; јер и Вилхелм и Ана беху без деце. По овом је акту о наслеђу краљ морао припадати англиканској цркви и није могао давати службу туђинима. Даље, краљу би одузето право помиловања преступника, које осуђиваше парламенат, што се односи на министре; а уједно се ни судија није могао сменити без парламентова пристанка, чим му је обезбеђена независност. По ранијем начелу у Енглеској краљ не може неправилно поступити, и за све злоупотребе одговарају његови саветници, који су били дужни потписати сваки краљев указ и тим примити на се одговорност пред парламентом. Ускоро је ово начело неодговорности краљеве а одговорности министарске још једном потврђено (1711), којом се приликом утврди да краљев указ без министрова потписа не вреди ништа и да је министар за све своје поступке одговоран парламенту. Акт је о наслеђу забрањивао члановима парламентовим вршење других дужности државних, а доцније се реши (1706) да могу бити министри по пристанку посланичких пуномоћника и по другом избору у својем крају.

Виговска влада и парламентарно министарство. — Декларација права и Акт о наслеђу беху дело виговске странке, која изврши другу револуцију. Међу торијевцима се налазило доста присталица свргнуте династије, а они су прозвани јакововци. Стога се краљ после друге револуције ослањао на виговце и узимао министре из њихове средине, а с њима се слагао и у политици односно борбе с Лујем XIV. За краљице је Ане (1702-14) продужен рат за шпанско наслеђе и слила се Енглеска и Скотска у Велику Британију (1707). И Ана се већином наслањала на виговце, чији је вођ тада био Малборо, који се прослави у рату за шпанско наслеђе. Прва два енглеска краља из хановерске династије, Ђорђе I (1714-27) и Ђорђе II (1727 -60), такође се ослањаху на виговце, јер помоћу њих дођу на престо. Како јакововци непрестано радише за стару династију (прво за сина Јакова II, Јакова III, а потом за његова унука Карла Едуарда), виговци дуже држаху владу у својим рукама (с малим прекидом од 1689-1760), и све више учвршћиваху права парламентова, а нарочито за владе ових двају краљева, када је остварен главни догађај унутрашњега живота енглескога: састављање парламентарног министарства. Премда и министри беху по закону одговорни парламенту, ипак они нису зависили од њега; јер краљ није морао узети министре из парламентске већине, па ни од чланова парламентових. За ових краљева уђе у обичај да се министарство саставља од виђенијих чланова оне странке која је имала већину у парламенту. При крају владе Ђорђа I а у почетку владе Ђорђа II на челу је енглескога министарства стајао Роберт Валпол, који је свагда имао већину у парламенту, до које, истина, није долазио часним путом. Када је почео рат за аустријско наслеђе, Ђорђе II и његов министар Волпол приђу Марији Терезији, али њиховој политици би противан парламенат, те га они распусте. Нови пак избори дадоше већину опозицији, и Валпол мораде одступити (1742). Од овога је времена утврђено да министарство одступа, које нема већине у парламенту. На овај су начин најзнатнија права крунина прешла на министарство, које је зависило од парламентске већине, или друкчије речено; парламенат је постао најзнатнијим телом у државном животу енглеском.

Изборни начин. — Енглески парламенат није био представник свих сталежа друштвених. По грофовствима се правом изборним користише само власници земљишта (ландлорди) и самостални домаћини с извесним годишњим приходима. Богатији власници земљишта припадаху виговцима, а средњи и мањи — торијевцима. Фермери, који од власника узимаху земљу под закуп, већином су при изборима зависили од тих власника. На тај су начин већином богатији људи долазили у парламенат, који су се при изборима служили и новцем. Осим тога, за парламенат су многи градови то право задобили још у средњем веку. Како неки од тих градова сасвим опадну, добију назив трула места. Њихови гласачи беху малобројни и било их је лако придобити. И по градовима је право изборно припадало само повлашћеним удружењима, а многи опет градови, који су се доцније развили, нису имали тога права. Према овом главни представници у доњем дому беху из сеоскога племства (џентри), у чији ред тежише да уђу и капиталисти, који обогативши се трговином, гледаху да стекну имања и удела у државним пословима. Како чланови доњега дома беху поткупљиви, Валпол се и могао држати двадесет година, било новцем, било другим повластицама. После Валпола још се неки послуже његовим начином, али увиђавнији Енглези устану против тога, и већ у почетку владе Ђорђа III дође на ред питање о парламентској реформи (1770), која би извршена тек доцније.

Ђорђе III. — Влада се од виговска нешто поколеба ступањем на престо Ђорђа III (1760-1820). У почетку се његове владе доврши седмогодишњи рат корисно по Енглеску, а тада беше главни посленик Вилијам Пит (Пит старији или гроф Чатам), велики говорник и одважни министар. Он је био виговац, али је осуђивао начин поткупљивања и друга нечасна средства. Међутим је Ђорђе III био противан виговцима и у опште парламентарној влади, желећи имати потпуну независност у наименовању министара. Он једном ово изврши, али изазва велику опозицију у парламенту. На тај начин дођу па владу торијевци, који се беху отресли свога јакобинизма. За дуге су се владе Ђорђа III одвојиле од Енглеске североамеричке насеобине и основале демократску републику Сједињених држава, а у Француској се догоди демократска револуција, која је утицала и на енглеско друштво. Под утицајем се ових догађаја у Енглеској јави нова, демократска странка, која је тражила парламентску реформу.

Североамеричке насеобине. — У број многих насеобина, које Енглеска стече у седамнаестом и осамнаестом столећу, спада и тринаест североамеричких, што су положиле основу новој држави. У овим је североамеричким насеобинама енглеским било стање различно. У јужним је (Виргинија, Мериленд, Северна и Јужна Каролина, Георгија) земљиште припало великим поседницима англиканске вероисповести, који помоћу робова — црнаца - обрађиваху своја имања (плантаже дувана, шећерне трске, памука, пиринџа), а северне су (Масачузетс, Конентикут, Њу-Гемпшир, Род Енленд, Пансилванија, Делавер) насељавали мали поседници пуританске вероисповести. Само две (Њу-Јорк и Њу Џерси) нису имале оштро пуритански живот. Пуританци Нове Енглеске (како су назване главне њихове насеобине) пренесу у Америку своје и верске и политичке идеје, за које су се борили и страдали у старој домовини, те су завели уређење у новим местима слично демократској републици. У пуританским су насеобинама знатнији послови вршени на сабору свих грађана, и оне су у опште имале унутрашњу самоуправу. Насеобине су пак мало по мало почеле напредовати, и у њих се стану пресељавати из Енглеске сви који су из политичких или имовних разлога бедно живели или имали воље и могућности да је оставе.

Однос Енглеске према насеобинама. — Енглеска је постављала свога намесника над насеобинама и од њих тражила само ове две обавезности: помоћ у рату и узимање купље једино од енглеских трговаца. На тај начин, поред осталога, насељеници беху слободни и од данка енглеској држави. Увиђајући како се на заштићавање насеобина у рату троши доста новаца, после седмогодишњега рата, када је добивена Канада, парламенат намисли да у насеобинама уведе жиговину (штемпларину) на све уговоре и друге јавне исправе. Тада насељеници пошљу у Лондон знаменитога Франклина (1706-90), да изјави парламенту како они нису противници дажбинама, али траже да и они имају учешћа при решавању о том. Амерички родољуб нађе помоћи код Пита, који доказиваше да је то право свих Енглеза и да га не треба одузимати насељеницима. Жиговина би укинута, али Енглеска потом заведе увозну царину на многе увозне предмете тртрговачке. Ово веома раздражи Америчане, и једном бостонски становници баце у море више товара чаја, који је довезен на енглеским лађама из Индије. То је био почетак смутњи, из које се изроди прави устанак.

Рат за независност. — При самом почетку овога сукоба, насељеници сазову у Филаделфији општи конгрес, који се начини највишом влашћу у свих тринаест насеобина. Ђорђе III реши се да силом угуши овај покрет и наименује торијевско министарство, те између митрополе и насеобина отпоче рат (1175). Одмах друге године од почетка рата конгрес изда знамениту декларацију независности (1776), у којој објави целом просвећеном свету: да се насеобине одвоју од Енглеске зато, што је влада повредила природна права човечанска. Та је декларација написана у духу тежња природнога права. Последица је овога одвајања насеобина од Енглеске: претварање њихово у независне североамеричке Сједињене државе, што се може сматрати као први случај примењивања у делу нових политичких идеја. Поједине државе почну израђивати нове уставе, чувајући у ствари пређашње своје уређење и позивајући се при том на врховну власт народну, на деобу власти и друга начела тадашње философије.

На чело своје војске конгрес постави Ђорђа Вашингтона (1732-99), који се одликовао искреном преданошћу својој домовини, необичном одлучношћу и искреном храброшћу. Вашингтон управо састави војску; а она је скупљена од неуређених добровољаца, који беху мало проникнути идејом општега дела и који су рђаво одевани и храњени. Уосталом, Америчане спасе то, што и Енглези нису били спремни за рат, што беху удаљени и што су такође имали рђаву војску. Енглеска је узимала за новац чак поједине одреде од немачких кнезова; али, бојећи се одсецања од обале, и енглески се и немачки војници не упуштаху дубље у земљу, што је такође користило Америчанима.

Дело америчких насељеника изазва саучешће у Европи, а нарочито у Француској, одакле дођу многи добровољци, да помогну борцима за слободу. У њиховим редовима беху и млади маркиз Лафајет и пољски родољуб Кошћушко. Америчани послаше у Париз Франклина, где је дочекан као велики родољуб. Желећи се осветити за седмогодишњи рат, и сама се француска влада умеша у борбу. Уз Француску приста и Шпанија, а Русија потом уговори с другим државама оружану неутралност (1780), наперену такође против Енглеске. Најзад Енглези у Америци почну трпети поразе од Вашингтонове војске, коју је он умео уредити, и рат се сврши версаљским миром (1783), по којем би призната независност Сједињеним државама.

Уређење Сједињених Држава. — Оснивање нове државе за Атланским океаном произведе јак утисак у Европи, а тек је после неколико година извршено потпуно уређење Сједињених држава (1787). Највише услуга том приликом учини својој домовини Вашингтон и то својом умешношћу и некористољубљем. Устав Сједињених Држава признаје самосталност појединим насеобинама према властитом уставу; али је поред тога установљена савезна управа за спољашњу политику, опште стварне користи (трговину, саобраћај и др.) и спорове између појединих држава. Америчани усвоје начело делења власти. Законодавну власт има конгрес, који је састављен из скупштине, у коју долазе посланици изабрани општим гласањем према броју становништва појединих држава, и сената у који долазе по два пуномоћника из сваке државе. Извршна је власт уступљена председнику, који се општим гласањем бира на четири године и од којега зависе министри. Први је председник био Вашингтон. Независне и сталне савезне судије имају право не примењивати законе који се косе с уставом. Тако је уређена и повећана ова огромна држава и придруживањем нових државица (данас 48) са засебним: законодавством, управом, независним судством и буџетом. Како је у насеобинама било доста верских секата усвојено је инденпендентско начело верске слободе, те није ни установљена каква државна црква. Ово је одвајање цркве од државе особита црта Сједињених држава, у којима се управа не меша у верске ствари појединих грађана. Главна пак мрља на Сједињеним државама оста и после ослобођења од Енглеске, а то је ропство Црнаца, који радише на плантажама јужних држава.

И ако је у главном уређење Сједињених држава изведено по начелима француске политичке философије, ипак је оно поред рада за независност приличан утисак учинило и на Французе.