Istorija novoga veka (L. Zrnić) B

←< prethodna glava

ISTORIJA NOVOGA VEKA Pisac: Luka Zrnić

sledeća glava >→

B. DOBA APSOLUTIZMA.

Opšte crte ovoga doba.

Staleška monarhija. — Za doba je reformacije u zapadnoj Evropi srednjovekovna staleška monarhija promenjena u apsolutnu monarhiju. U XIV i XV stoleću kraljevi su delili svoja prava sa saborima ili skupštinama, u koje su dolazili predstavnici pojedinih povlašćenih staleža, Ti su sabori nosili različna imena (kortesi u Španiji i Portugaliji, parlamenti u Engleskoj i Skotskoj, skupština (triju) državnih staleža — etats généraux — u Francuskoj, landtag po nemačkim kneževinama itd.) i imali su nejednako ustrojstvo; ali im je važnost bila jedna: delenje vlasti s kraljem. Za izdavanje je novih i obustavljanje starih zakona trebalo odobrenje ovih sabora, a u nekim zemljama nije uvođena ni reformacija bez saborskoga odobrenja. Po pojedinim su pak državama bili različni odnosi između kralja i sabora. U Francuskoj skupština triju staleža nije dostigla onaj značaj engleskoga parlamenta, a poljski se sabor, međutim, načinio glavnom silom u državi i sasvim je oslabio kraljevsku vlast, koja je postala izbornom kao još po nekim zemljama; ali je ipak ovo bio samo različan razvitak jednoga istoga oblika državnoga — staleške monarhije.

Uvođenje apsolutizma. — Ova je staleška monarhija počela ustupati mesto apsolutnoj monarhiji — samovladavini. Prvo se apsolutizam razvio u Italiji u obliku neograničene vlasti kneževske, do koje se istim putom dolazila kao i do tiranije — nasilne vladavine — u staroj Grčkoj i koja je nalazila svoga izraza u Makiavelovu spisu. Španija je već za Karla V bila potpuno apsolutna monarhija, au Francuskoj je skupština triju staleža igrala neku ulogu za verskih ratova, ali se uskoro (posle 1614) prestala i sastajati. U zemljama je austrijskih Habzburgovaca takođe uveden apsolutizam osobito posle uništenja češkoga sabora (1620) i ugušenja ugarskih ustanaka (1687). U Nemačkoj je tridesetogodišnji rat naneo udar oblasnim skupštinama (landtag) i kneževi su se načinili apsolutnim gospodarima. U Danskoj je apsolutizam uveden državnim prevratom (1600), a tako isto i u Švedskoj (za Karla XI), posle kojega, u XVIII stoleću, zavlada oligarhijska uprava — vladavina nekolicine. Apsolutizam, istina, nije zaveden bez borbe i staleški su predstavnici izgubili vlast samo zbog toga, šta ne behu predstavnici narodne većine, već povlašćenih staleža, te ih narod nije ni branio, a oni su se, opet, među sobom svađali. Ipak su u nekim zemljama ovi staleški predstavnici sačuvali svoj značaj, i to u Holandiji, Belgiji i Poljskoj. Parlamenat se pak, posle uporne borbe s kraljevima, održao u Engleskoj i Skotskoj.

Opšte odlike. —Uglavnom su opšte odlike apsolutizma: prvo, podvlašćenje crkve vladalačkoj vlasti u protestantskim zemljama i vladalački savez s verskom reakcijom u katoličkim državama; drugo, oduzimanje političkih prava povlašćenim staležima, kojima su, istina, ostavljene društvene povlastice i vlasnička prava nad seljacima; treće, zavođenje središne uprave i činovništva (centralizacija i birokratija) i četvrto, ustanovljenje stajaće vojske mesto najamničke, koja je zastupila feudalnu.

Dvorski život i književnost. — Apsolutna se monarhija XVI, XVII i XVIII stoleća odlikuje i razvićem dvorskoga života. I za ovo behu obrasci dvorovi talijanskih gospodara iz vremena renesansa kada se i u papskom dvoru priređivahu svetske zabave s javljanjem dama. Talijanski su gospodari XV stoleća bili zaštitnici književnosti i umetnosti. U XVI je stoleću Italija bila i obrazac zakonodavstvu, a talijanski je jezik bio u upotrebi kao docnije francuski. Pored španskoga dvora, najviše se ugledao na Talijane Fransoa I, koji je svoj dvor uredio po talijanskom načinu — s damama i stalnim zabavama. U drugoj je polovini XVII stoleća (za Luja XIV) francuski dvor služio za ugled ostalim vladaocima. U isto vreme, s padom širega političkoga života, i književnost je takođe primila dvorski izgled, osobito u Francuskoj, gde se razvi tako zvani pseudoklasicizam, koji se docnije raširi i po drugim zemljama.

Politička književnost. — U vreme menjanja staleške monarhije u apsolutnu, borba je političkih činilaca praćena razvijanjem različnih političkih učenja u književnosti. Kako je ta borba vođena za reformacije i reakcije, takva je književnost imala bogoslovsku odliku. U drugoj polovini XVI stoleća kalvinisti po Francuskoj, Skotskoj i Niderlandiji dokazivahu svojim spisima: da posle Boga vrhovna vlast pripada narodu, koji pod izvesnim pogodbama može ustupiti vladaocu upravu nad sobom i oduzeti je u slučaju neispunjavanja tih pogodaba. Na ovakoj je osnovici i oduzeta Filipu II vlada u Niderlandiji. Za borbe su engleskoga parlamenta sa Stjuartovcima ovako učenje usvojili engleski pisci u XVII stoleću (Milton). U drugoj polovini XVI i u početku XVII stoleća i jezuitska se politika držala ovoga načela narodne vlasti; ala kada apsolutizam pobedi i vladaoci počnu napuštati papu, jezuiti su promenili svoju politiku. Uopšte je kod katolika u XVII stoleću vladalo učenje o neposrednom božanskom poreklu vladalačke uprave. Najbolji je predstavnik ovoga učenja francuski episkop Bosiet (1627-1704; pisac dela „La politique tirée des propres paroles de l'Écriture sainte“).

Merkantilizam. — Srednjovekovni prihodi državni behu mali, a u novom je veku za činovništvo, stalnu vojsku i ratovanje trebalo naći novih dohodaka. Istraživanje tih dohodaka skoro po svima državama donese novu privredno-trgovačku politiku — merkantilizam (mercantile — trgovački); jer se tada sva briga pokloni trgovini, kao najglavnijem izvoru bogatstva. Pre ovoga pojedine zemlje, osobito Španija, gledahu državno bogatstvo u uvozu dragocenih metala, pri čem se nije obraćala pažnja na druge strane narodnoga blagostanja, a potom se najveća pažnja obrati na povećanje uvoza ma kakve kuplje, jer se pri tom više novaca unosi u zemlju i manje iznosi. Da bi se pak više prodalo a manje kupilo, bila je potrebna zaštita mesne proizvodnje, te je tako merkantilna sistema postala i sistema zaštićavanja proizvodnje u pojedinim državama (protekcionizam). To je zaštićavanje domaće proizvodnje poglavito vršeno povećavanjem carine na uvoznu kupnju, čime su povećani i državni prihodi. Država je naročito pomagala veća proizvođačka preduzeća, koja zameniše male srednjovekovne proizvođače (majstore udružene u cehove) i to pozajmicom novca bez interesa, različnim povlasticama i drugim sredstvima za suzbijanje tuđe utakmice. Ukazujući zaštitu domaćoj proizvodnji i trgovini, država, sve u smeru pomaganja, stavi to pod svoj nadzor i poče se mešati izdavanjem uredaba u rukovođenju proizvođačkih i trgovačkih preduzeća, te ujedno raširi i svoj posao. Stavljanje pod državni nadzor proizvodnje i trgovine povuče za sobom i nadzor celokupnoga društvenoga života, što se u Nemačkoj naziva policiskom državom (Polizeistaat). Najbolji su pak predstavnici merkantilizma Kromvel u Engleskoj i Kolber u Francuskoj (kolbertizam). U vezi je s ovom politikom i staranje o mornarici i zadobivanje naseobina, u čemu se pojedine države počeše takmičiti. Sve je ovo oslabilo verski uticaj na opšte poslove — na politiku.

Značaj novca. — Merkantilizam je povećao značaj novcu. U srednjem veku, zbog slabo razvijene trgovine, novci behu retki, a s razvijanjem se trgovine, pri kraju pomenutoga veka, počeše javljati pojedini bogati trgovci i prvi kapitalisti, što je već poznato za obogaćena mesta i krajeve tada u novom veku. Pojedini su vladaoci u ovim mestima od bogataša pozajmljivali novaca za različna preduzeća (Karlo V od Fugera u Augzburgu), te od ovoga vremena upravo i počinju državni dugovi i ugledanje državne ekonomije na privatne kapitaliste. Sam je merkantilizam, kao sistem državne ekonomije, ustanovljen po načelima trgovačkih preduzeća. U trgovačka preduzeća ovoga vremena spada i ustanovljenje trgovačkih kompanija — udruženja za preduzeća.

Dve revolucije u Engleskoj.

Stjuartovci i parlamenat; Jakov I. — Smrću se kraljice Jelisavete prekrati dinastija Tudorova, te presto zauze, po Jelisavetinom naimenovanju, sin Marije Stjuart Jakov VI, koji se u Engleskoj nazva Jakov I (1603-25). Tako Stjuartovci zavladaju Engleskom, Irskom i Skotskom (od 1603 s malim prekidom do 1688), ali Engleska i Skotska (do 1707) behu odvojene države s odeljenim parlamentom i uređenjem. Jakov I beše lično neznačajan, ali svojim oholim ponašanjem i postupcima izazva protiv sebe svoje podanike. U samom početku vlade on otuđi od sebe puritance, jer im ne ispuni molbu za približenje anglikanske crkve prezviterskoj, a katolike gonjenjem razdraži, te oni sklope barutnu zaveru s namerom da parlamenat zajedno s kraljem bace u vazduh. Nu ova je zavera za vreme otkrivena i sprečena (1605). S parlamentom se Jakov neprestano svađao zbog neprekidnoga rušenja zakona, gonjenja puritanaca i držanja u spoljašnjim poslovima, te nastanu silne unutrašnje i verske borbe, Jakov je hteo samostalno vladati kao Tudori, ali se za to behu prilike sasvim izmenile.

Potomci su novih lordova, obogaćeni na račun manastirskih imanja, oduševljavahu predanjima nezavisnoga staroga engleskoga plemstva, a razvijanje seoskoga domaćinstva, proizvodnje i trgovine, početo još za Jelisavete, uzdiže srednje i niže plemstvo i građane, što je veoma uticalo na snaženje donjega doma parlamentova. Uloga u zaštićavanju protestanata i privredno napredovanje razviše u narodu oholo samopouzdanje, a na Stjuartovce opet mnogi gledahu kao na tuđince, koji hoće da napadnu na prava narodna. S druge strane, Stjuartovci, pozivajući se na Bogom im danu vlast, govorahu da su sva prava parlamentova samo dani ustupci narodu, koji se svakoga časa mogu oduzeti. Prema tom, oni počnu kupiti porez bez parlamentova odobrenja i rušiti neke zakone, a težeći da anglikansku crkvu zbliže s katoličkom i prelazeća u katoličanstvo, stanu se u spoljašnjim poslovima oslanjati na katoličke zemlje i osporavati pravo parlamentu da se meša u verska raspravljanja. Sve se pak ovo dešavalo kada su bili već osnaženi protestanti i parlamenat. Tada su čak jedni puritanci, koji se veoma osnaže, hteli da se anglikanska crkva državna približi prezvitercima, a drugi su zahtevali, pored ostaloga, i nezavisnost verskih opština. Razume se da Stjuartovci ovo ne dopuste i počnu goniti puritance. I ova njihova težnja apsolutizmu i njihovo nazadnjaštvo u verskim poslovima izazva protiv njih neprijateljstvo parlamenta i puritanaca, te se u Engleskoj dese dva ustanka u XVII stoleću.

Jednom su saveznici Jakova I dovedeni pred parlamentov sud, a lord-kancelar (filosof Bekon) kažnjen zatočenjem, od kojeg oslobodi ga kralj. U Nemačkoj pak poče tridesetogodišnji rat, a obnovi se i vojna Španije s Holandijom, ali kako Jakov namisli ženiti sina sa španskom princezom, isprva ne hte pomagati protestantima. Nu kada mu docnije zet Fridrih Falički bi lišen vladavina, umeša se u rat, ali veoma neumešno. Međutim je parlamentu otvoreno govorio: da sva prava narodna jedino zavise od kraljeve milosti; a kada donji dom donese odluku protiv toga, on tu odluku svojeručno istrže iz knjige. Pored svega su neki članovi parlamentovi i zatvoreni.

Vlada Karla I bez parlamenta. — Sin je Jakova I Karlo I (1625-49) bio mnogo umniji i smotreniji od svoga oca, ali produži isti rad i davaše peka obećanja s namerom da ih ne ispuni kada bude zgodno i korisno. Za prvih je godina svoje vlade tri puta sazivao parlamenat, ali je uvek nailazio na nepoverenje i protivljenja. Pored toga i rat poče s Francuskom veoma neuspešno, a parlamenat, napadajući vladu, oštro osudi lakomislenoga kraljeva savetnika Bekingena, koji je bio ljubimac Jakova I. Znatan je pak parlamenat koji nagna Karla da utvrdi Peticiju o pravima (Petition of right 1628), u kojoj su nabrojana sva prava obaju domova, slobode narodne i zaštita podanika od samovoljnoga zatvaranja i prekih sudova. Ova je peticija kao druga velika povelja o slobodama. Međutim se Karlo reši da ne ispuni obećanje, te raspusti parlamenat i nekoje njegove članove baci u zatvor. Posle ovoga poče vladati zemljom bez parlamenta, što je trajalo jedanaest godina (1629-40) i što je bilo besprimerno u Engleskoj. Tada mu glavni savetnici behu grof Straford i kenteberiski arhiepiskop Loud. I Straford je isprva neštedno napadao na Bekingenov rad, ali se posle približi Karlu, koji ga postavi za namesnika u Irskoj, gde poče skupljati vojsku za održavanje kraljevske vlasti; a kao apsolutista je želeo pomoću vojske zavesti u Engleskoj isti onakav poredak kakav se tada uvodio i na kopnu, ali je bio protivan svakom verskom izuzimanju. Međutim je drugi savetnik Karlov Loud gonio puritance i starao se da približi dogmate i obrede anglikanske crkve katoličanstvu. Za sve je ovo vreme Karlo kupio porez bez odobrenja parlamentova, činio zajmove i po svom nahođenju tumačio zakone. Pojedini ljudi, opterećeni dancima, i gonjeni puritanci počnu bežati u amerikanske naseobine engleske, ali im se ovo izbegavanje zabrani. Druge pak neposlušnike kraljevskoj volji vlada stade kažnjavati nezakonitim sredstvima, stavljajući ih pod vojni nadzor i pod preke sudove, koji osuđivahu na zatvor, na sečenje ušiju, na oduzimanje imanja itd. Nu ovakav je rad uskoro naišao na otpor, koji poče skotskim ustankom.

Skotski ustanak. — I Jakov I i Karlo I nerado gledahu skotsku, prezvitersku crkvu i starahu se da je približe anglikanskoj. Jakov ustanovi tamo episkopat, a za vlade Karlove Loud sastavi za Skotsku novu službu, približno anglikanskoj. Pri prvom služenju ove liturgije u edinburškoj sabornoj crkvi slušaoci ulože protest (1637) i uskoro se u zemlji osnuje narodni savez za zaštitu prezviterske crkve. Poče i ustanak, za koji Straford i Loud savetovahu Karla da silom uguši. Međutim to nije išlo lako, tim pre što Englezi behu u prijateljstvu sa Skotima, a mnogi opet vojnici, među kojima je bilo dosta puritanaca, ne htednu ići na episkopski rat. Poneki ubijahu čak i oficire, za koje su sumnjali da su odani papstvu, a rušili su i ukrase anglikanskih hramova. Karlo pak nije imao ni novaca za ugušivanje ustanka, te, hteo ne hteo, morade sazvati parlamenat baš u ono vreme kad i u Engleskoj otpoče silno vrenje.

Dugi parlamenat. — Čim se parlamenat sasta (u proleće 1640), poče dobivati gomile peticija iz grofovstva i gradova protiv različnih zloupotreba. U isto se vreme jave politički spisi, a puritanci počnu smelije propovedati svoje učenje. Skupljeni parlamenat ipak izjavi da će kralja pomoći novcem, ako prestane s gaženjem zakona, ali Karlo, kao odgovor na to, raspusti parlamenat i potom pokuša da samo od gornjega doma dobije odobrenje za kupljenje poreza, ali kada lordovi izjave da nemaju prava na to, bi primoran ponovo sazvati parlamenat (u jesen 1640), koji je poznat pod imenom: dugi parlamenat.

U ovom parlamentu isprva nije bilo stranaka, jer svi jednodušno zahtevahu uništenje zloupotreba i kažnjenje krivaca. Odmah bi Straford kažnjen smrću a docnije i Loud. Zatim se preki sudovi ukinu, a neki se uvedeni danci oglase za nezakonite. Kralj izjavi da neće raspustiti ovaj parlamenat bez njegova pristanka i obeća da će unapred sazvati parlamenat bar jedan put u tri godine. Potom učini ustupke i Skotima, za što je išao lično u Skotsku. Međutim se u parlamentu pojave dve stranke: jedni behu zadovoljni danim obećanjima, a drugi tražiše nova jemstva za to, ali se nesaglasnost najviše ticala glavnog zapovedništva nad vojskom. Baš se tada dignu katolici u Irskoj i zatraže neke ustupke a naročito zaštitu katoličanstva, te Parlamenat reši da se njihov ustanak uguši. Nezadovoljni članovi parlamentovi kraljevim obećanjem zatraže da se vojska za ugušenje irskoga ustanka ne stavlja na raspoloženje kralju, a ujedno počnu zahtevati da kraljevi savetnici — ministri — zavise od parlamenta i da se crkva reformuje u duhu puritanskom, što bi se poverilo naročitom odboru. U donjem domu beše većina za proširenje parlamentovih povlastica, a za čuvanje se kruninih prava u pređašnjem obliku izjasni manjina; ali i ova manjina osuđivaše apsolutističke težnje i povredu ustava. Ova se deoba na dve stranke prenese iz parlamenta i na narod, a uskoro te stranke dobiju i svoje nazive: kavaleri i okrugloglavci (kratko šišali kosu). Prvoj stranci pripade više plemstvo i pristalice anglikanske crkve, a drugoj građani i puritanske pristalice s većinom stanovništva na istoku i jugu.

Građanski rat. — Kada se u ovakim prilikama kralj jednom pojavi u parlamentu s vojnicima u nameri da zatvori glavne pokretače za proširenje parlamentovih prava, izazva strašno razdraženje u parlamentu i u prestonici. Odmah bi rešeno da se svečano povrate u parlamenat oni pokretači koje je kralj hteo zatvoriti a koji se behu sakrili kada su zarana doznali šta im se sprema. Tada Karlo ostavi London i otide u Jork, kuda za njim pohita većina lordova i nekoliko članova oba doma. Isprva se s obe strane povedu pregovori, ali kralj odbi sve zahteve parlamentove. Posle ovoga dođe do rata između kralja i parlamenta (1642). Karlu ukazaše pomoć i irski katolici, a parlamenat zaključi savez sa Skotima, obećavajući da će se i u Engleskoj zavesti prezvitersko uređenje crkveno. U prvo vreme pobeđivahu kavaleri, vičniji oružju od parlamentove vojske, sastavljene iz neuređenih gomila; ali u toku rata na poprište stupi nova sila koja najzad donese pobedu parlamentu.

Kromvel i njegova vojska. — Bio je to Oliver Kromvel — iz broja članova donjeg doma. On se kao vlasnik povećeg imanja zanimao seoskim domaćinstvom, a od mladosti se oduševljavao puritanstvom. U početku građanskog rata utroši dosta svoga novca za izdržavanje dvaju konjičkih pukova, u koje isključivo primaše svoje verske pristalice i ljude dobroga vladanja. Oni behu krajnji puritanci (independenti) a po zanimanju gospodari salaša (fermeri), zanatlije i manji trgovci, koji smatrahu rat s Karlom kao ispunjenje božje volje i koji pokazaše taku stalnost i hrabrost, da su ih se neprijatelji veoma plašili. U toku pak rata uz Kromvela pristanu različne sekte protestanske, i on među njima nije činio razlike. Kada je potom sva parlamentova vojska poverena njemu, kavaleri biše pobeđeni, a Karlu ništa drugo ne osta, nego da se spasava begstvom među Skote, ali ga oni za novac predadu parlamentu.

Smrt Karla I i Engleska republika. — Sada u parlamentu preovladaju prezviterovci, ali u vojsci behu indenpedenti, te se parlamenat plašio svoje vlastite vojske. Parlamenat stupi u pregovore sa zarobljenim kraljem i pored ostaloga uglavnom zahtevahu da on prizna prezvitersku crkvu za državnu, ali se indenpendentska vojska ne zadovolji tim, već zatraži slobodu lične savesti i potpunu nezavisnost svake verske opštine. Ovom se nezadovoljstvu vojničkom pridruži neizdavanje plate i parlamentova namera da ih pošlje na umirenje Irske, te dođe do novih sukoba. Londonci ustanu da zaštite parlamenat, a južni krajevi engleski pristanu uz vojsku i ona održi pobedu. Tada se pristupi čišćenju parlamenta od prezviterskih pristalica, te u njemu ostaše samo jednomislenici pobedonosne vojske (krnji parlamenat). Potom zaostali članovi reše da se sudi kralju kao krivcu ovih međusobica, a kada lordovi u gornjem domu ne pristanu na to, sastavljen je naročiti sud, koji izreče kralju smrtnu kaznu. Posle je nekoliko dana izvršena kazna i ukinuta kraljevska vlast i gornji dom, a u Engleskoj se zavede republika (Commonwealth 1649).

Stranke. — Englesku republiku zavede indenpendentska stranka s oružanom silom. Glavno je bilo za ovu stranku: zaštita slobode savesti u verskim stvarima i narodna vlast u državnim. U novoj republici zaostali članovi dugoga parlamenta sačuvaše zakonodavnu vlast, a izvršna bi dana Državnom Savetu, u kome je proslavljeni pesnik Milton (1608-74) vršio dužnost državnog sekretara — poslovođe. On docnije napisa znameniti spev Izgubljeni raj, protkan puritanskim nazorima verskim, a u ovo se vreme zanimao političkom književnošću, štiteći verske i političke slobode i napadajući pristalice Karla I. I Milton i Kromvel smatrahu da samo oni društveni redovi imaju politička prava koji su i ranije imali svoje predstavnike u parlamentu; ali dok je Milton bio za narodnu vlast, ne razumevajući, kao što se vidi, pod narodom gomilu, Kromvel je tražio da državna uprava bude s parlamentom nezavisna od naroda, a međutim se kod independenata javi stranka (leveleri), koja je zahtevala potpunu ravnopravnost političku, kako bi svaki punoletan građanin mogao biti izabran za parlamenat. Ovu stranku Kromvel uništi, ali ipak u ovo vreme postanu u Engleskoj različne mističke sekte, od kojih je jedna zahtevala uništenje svake vlasti i zajednicu imanja. Sve se ove sekte tada odlikovahu burnim ustaničkim osobinama; nu docnije su se pretvorile u mirne zajednice, u kojima se čak poče učiti o neprotivljenju zlu, o grešnosti vojevanja itd. Od ovih je najznatnija sekta kvakeri, koja naročito razvi učenje o unutrašnjem otkrovenju.

Kromvelova uprava. — Kromvel posta pravi gospodar u republici kao vojni starešina indenpendentski. On je bio oštrouman čovek s jakom voljom, a svoj je rad cenio kao pravičan i kao izvršenje božje volje, pri čem nije birao sredstva i rukovodio se častoljubljem. U spoljašnjim je poslovima visoko držao zastavu engleske republike. Irsku umiri i njeno stanovništvo žestoko kazni oduzimanjem skoro polovine zemljišta. Skoti priznaše za svoga kralja sina Karla I Karla II i odvoje se od Engleske, ali ih Kromvel pobedi i podvlasti. Nastojanjem Kromvelovim dugi parlamenat izda naročiti zakon o brodarenju pod nazivom Navigacioni akt, kojim se zabrani uvoženje u Englesku kuplje na lađama, koje nisu engleske ili onih zemalja iz kojih je kuplja (1652). Ova merkantilna mera nanese težak udar Holandiji, koja je na svojim lađama prevozila tuđu kuplju. Stoga se između ove dve republike otvori rat, i Holandija bi primorana pokoriti se ovom zakonu. Kromvel je u savezu s Francuskom uspešno ratovao protiv Španije, od koje Engleska zadobi i nešto zemljišta (Dinkirhen i Jamajku). U celoj Evropi protestanti gledahu na Krovmvela kao na svoga zaštitnika, i on je radio kod katoličkih gospodara da ujemče versko trpljenje svojim protestantskim podanicima. Njemu pripisuju i ogromnu nameru: osnivanje protestantskoga saveza protiv Habzburgovaca, pomoć Mlečićima protiv Turaka i zavojevanje obeju Indija.

Unutrašnji se pak život engleske republike nije mogao porediti sa spoljašnjim uspesima. Većina se naroda potčinjavala republici, ali je nije osećala. Svetovno je i duhovno plemstvo, kao i srednji stalež, bilo za pređašnje stanje, a ostalom je narodu bio težak novi poredak, koji nije obezbeđivao ni mir ni slobodu. U vojsci behu takođe nezadovoljni dugim parlamentom, koji se nije hteo razilaziti i narediti nove izbore, te se Kromvel reši da ga rastera. I zbilja se jednom lično s vojnicima javi u sednici; održa besedu punu prekora, okrivljavanja pa i grdnji, i svi članovi biše udaljeni. Posle ovoga bi sazvan nov parlamenat, sastavljen iz najboljih predstavnika indenpendentske stranke, koji počeše izvoditi nove izmene i priugotovljavati novi ustav. Po ovome je ustavu zakonodavna vlast ostavljena parlamentu, u kojem je moralo biti 460 članova (400 iz Engleske i po 30 iz Irske i Skotske), a izvršna je vlast dana Kromvelu s nazivom protektor (Lordprotektor 1653-58) i docnije pravo da naznači sebi naslednika. Ovaj se parlamenat ne složi s Kromvelom u razumevanju ustava i on ga raspusti, te je neko vreme upravljao oslanjanjem na samu vojsku. Ova vojna diktatura donese i naročito uređenje. Engleska bi razdeljena na nekoliko okruga, kojima su za starešine postavljeni general-majori. Međutim je sam Kromvel poimao: da Englezi nisu stupili u borbu s Karlom I da nad njima zavlada vojnički despotizam i da se vojska plaća bez parlamentova odobrenja, a u zemlji je, opet, neprestano rasla težnja za starim uređenjem. I kad on ponovo sazva parlamenat, u njemu otvoreno bi rešeno da se povrati staro uređenje i da se kruna ponudi Kromvelu. Dobro znajući republikansko raspoloženje u vojsci, jer su mnogi oficiri javno govorili da ne dopuštaju ustanovljenje monarhije, Kromvel odbi krunu.

Povratak Stjuartovaca. — Kad uskoro posle ovoga umre Kromvel (1658), ostavi protektorstvo svome sinu Ričardu, između parlamenta i vojske opet počnu razdori. Novi se protektor udalji, a između pojedinih vojnih starešina nasta borba za vlast, te se jedan od njih, general Monk, reši da izvrši povratak Stjuartovaca. On dođe s vojskom u London, gde bi sazvan slobodni parlamenat s oba doma, koji reši da se na presto pozove sin Karla I Karlo II (1660-85). Ovaj iz Holandije posla parlamentu proglas s obećanjem pomilovanja i verskog trpljenja. Sa Stjuartovcima se povrati u Engleskoj onako stanje kakvo je bilo za prvih godina dugoga parlamenta, tj. do početka međusobica. Sve su dakle ustaničke izmene ukinute, a samo se održa ukidanje feudalnog prava kraljeva nad zemljištem. Vojska, u kojoj niko nije mogao zameniti Kromvela i kojoj je obećana nagrada, morade se potčiniti, a ujedno se završi i burno vreme engleskih sekta, jer povraćaj monarhije donese i povraćaj anglikanske crkve. Mesto pređašnje strogosti, u engleskom društvu nasta skoro lakomislena veselost, čemu je za primer poslužio sam Karlo II. I jedino se od republike zadrža oštro držanje praznika.

Vlada Karla II. — Za Karla II i njegova brata Jakova II (1685-88) obnovljena je borba između kraljevske vlasti i parlamenta. Izabran u vreme reakcije protiv puritanaca, prvi je parlamenat bio poslušan kralju i preko obećanja kraljeva predade sudu neke članove dugoga parlamenta, koji su kažnjeni, a ujedno je obnovljeno i gonjenje puritanaca. Sam Karlo II nije bio protivan verskom trpljenju i želeo je da se poboljša položaj katolicima, s kojima je bio u prijateljstvu. Nu najzad on dođe u sukob s parlamentom i to zbog silnoga trošenja i spoljašnjih poslova. Novčana nevolja nagna Karla da se sasvim potčini moćnom Luju XIV, koji mu obeća pomoć i u novcu i protiv nezadovoljnih podanika. Bez ikakve koristi po Englesku, za ovo je Karlo morao jedno vreme pomagati i vojskom Francusku. Međutim parlamenat, plašeći se katoličke zavere, izda tako zvani Akt o zakletvi (Test act), po kojem samo oni mogu vršiti državne i javne poslove, koji kralja priznaju za crkvenoga poglavara, koji ne veruje u transupstancijaciju (pričešće samo uspomena na poslednju večeru) i koji se pričešćuju po anglikanskom obrascu (1673). Ovaj se akt odnosio i na kraljeva brata i naslednika Jakova, koji je bio general-admiral. Kada pak parlamenat dozna za tajne ugovore Karlove s Lujem XIV, nasta još veće nezadovoljstvo, i Karlo raspusti donji dom; ali novi izbori dadnu većinu protivnicima, na čijem čelu beše Šeftzberi i pod čijim uticajem parlamenat izda znameniti Habeascorpus-act (1679), po kojem je svaki zatvoreni Englez mogao tražiti pismeno objašnjenje za šta je zatvoren i po kojem su akta o zatvoru u roku od tri dana morala ići sudu na razmatranje. Osim toga, Šeftzberi s drugovima stavi pitanje: može li naslednik kao katolik zauzeti presto? Kako oni pored toga istaknu i drugoga kandidata, u parlamentu se pojave dve stranke: vigovci, koji behu protivnici katolika — naslednika i, oslanjajući se na protestantsko učenje o ugovoru između naroda i vladaoca, tvrđahu da parlamenat ima udaljiti takoga naslednika od prestola, a ime dobiše po nazivu danom skotskim buntovnicima, i torijevci, po nazivu irskih razbojnika katoličkih, koji su bili mišljenja da kralj vlada na osnovi božanskoga prava i da se nasledniku ne može oduzeti presto. Ovo razilaženje potom pređe i u narod i u književnost. Kada kralj ne hte ni čuti za isključenje svoga brata, vigovci stvore zaveru; ali ona bude otkrivena i učesnici kažnjeni. Naskoro umre Karlo II kao katolik i na presto stupi Jakov II.

Druga engleska revolucija. — Kralj-katolik i pristalica Luja XIV, koji baš u to vreme izmeni nantski zakon, poče i mimo akta o zakletvi davati katolicima građanska, vojna pa čak i crkvena zvanja, oslanjajući se pri tom na svoje pravo preinačavanja zakona, od čije odgovornosti oslobođavaše i neke ličnosti. Na ovakoj osnovi, koju uostalom narod nije priznavao, Jakov II objavi slobodu bogosluženja, čime se naročito koriste katolici. Duhovnici, koji ne bi pročitali ovu deklaraciju u crkvi, bili su gonjeni. Narod je sve ove mere kraljeve trpeo, jer se nadao da će posle smrti mu presto zauzeti kao protestantkinja njegova kći Marija, žena holandskog upravnika Vilhelma Oranskoga. Nu kada se Jakovu rodi sin, vigovci se reše da ne dopuste katolicima utvrđenje na engleskom prestolu i u ovaj mah pridobiju za svoje mišljenje i torijevce. Potom bi pozvan Vilhelm Oranski da zaštiti protestanstvo i slobodu, te on iskrca svoju vojsku na englesku obalu i uputi se na London (1688). Pošto ga dočeka i narod i kraljevska vojska, Jakov, od svih ostavljen, pobeže u Francusku. Vilhelm Oranski sazove konvenat (parlamenat bez kralja), koji oglasi da je engleski presto upražnjen, jer je Jakov svojim odlaskom iz zemlje narušio ugovor s narodom i odrekao se vlasti. Potom parlamenat reši da upražnjeni presto zauzmu Marija i Vilhelm Oranski, koji potpišu Bil i Deklaraciju prava, čim se konačno utvrdi u Engleskoj sloboda i pravo (1589). Ova druga engleska „slavna“ revolucija, koja |e izvedena bez krvi, donese pobedu parlamentu nad apsolutnom vlašću a u nekoliko i pobedu vigovcima nad torijevcima. Tako su početkom vlade Vilhelma III (1689-1702) tačno po deklaraciji određena prava i uzajamni odnosi između kralja i naroda: kralj nije mogao oslobođavati od zakonske odgovornosti, za držanje je vojske trebalo parlamentovo rešenje, članovi se oba doma nisu mogli goniti za govore u parlamentu, ujamčena je sloboda izbora građanima i pravo žalbe i kralju i parlamentu itd. Za njegove su vlade savladani (1690) i progonjeni Irci, a on se držao „evropske ravnoteže“.

Apsolutizam u Francuskoj.

Staleška skupština. — Po smrti Henriha IV a za maloletstva njegova sina Luja XIII (1610-43) iznova počnu raspre u dvoru i među plemićima. Da bi se prekratili neredi u državi, sazvana je staleška skupština (1614), u kojoj se treći stalež pojavi s naročitim zahtevima: da se skupština redovno sastaje, da i povlašćeni duhovnici i plemići ravnomerno plaćaju danak, da se samovoljno ljudi ne zatvaraju itd. Nezadovoljni ovakim zahtevima, viši duhovnici i plemići negoduju protiv govornika trećega staleža, koji porediše tri staleža s trima sinovima jednoga oca. Povlašćeni staleži govorahu kako neće priznati za braću ljude, koje mogu nazvati skoro slugama. Kako se tom prilikom ništa ne uradi, skupština bi raspuštena i otada (1614) nije sazivana sto sedamdeset i pet godina.

Rišelje. — U ovoj se skupštini istakao član duhovnoga staleža episkop Rišelje, koji posle nekoga vremena posta glavnim savetnikom i svemoćnim ministrom slaboga i lenoga Luja XIII. Od pape je dobio kardinalski čin i više je godina (1624-42) upravljao Francuskom, za koje vreme utvrdi apsolutizam i uzdiže državu na prvo mesto. Obdaren velikim umom i nepokolebljivom voljom, nije trpeo nikakvih prepreka da uzdigne silu i moć svoje zemlje, te zaslužuje ime velikoga državnika. I ako je bio kardinal, nije dopuštao rimskoj kuriji da se meša u francuske unutrašnje stvari, a radi slabljenja Habzburgovaca povrati protivhabzburški pravac Francuskoj, jer Marija Mediči kao regentkinja bejaše sasvim izmenila nameru svoga muža Henriha IV i približila se Španiji. U tridesetogodišnjem ratu pak stupi u savez s protestantima — nemačkim knezovima i Švedima — protiv cara-katolika i njegovih saveznika i to samo u korist francuske države. Ni unutrašnji rad njegov nije imao osobinu verskoga netrpljenja, te su i protestanti zauzimali znatnije položaje u državi. I ako je poreklom bio plemić, njegova je glavna misao bila: kako će plemiće nagnati da služe državi za svoje povlastice i zemlje u kojima upravljaju. Istina, nije ovo postigao, ali se svakojako trudio da uništi politički značaj plemstvu i da ublaži samovolju pojedinih članova ovoga staleža. On je u oblastima postavljao kraljevske poverenike od nižega plemstva i građana (docniji intendanti), rušio utvrđene zamkove plemićske i zabranio dvoboje smrtnom kaznom. Ovakvim je postupcima pridobio narod, ali su ga plemići mrzeli, te su protiv njega stvarali dvorske spletke i zavere, pa su se i na oružje dizali. Nu on je svoje neprijatelje smatrao kao državne zaverenike, te ih je oštro kažnjavao. Ovim je načinom Rišelje uzdigao državnu vlast, kojoj potčini dve srednjovekovne sile: katoličku crkvu i feudalno plemstvo. Ipak, on njima nije oduzeo vlast nad narodom. Plemićske povlastice naspram trećega staleža i njihova prava nad seljacima ostanu neprikosnovena. Surovi je kardinal smatrao narod kao gomilu, koja je samo dužna plaćati danak državi, i držao je da narodu nije ni potrebno kakvo blagostanje, jer se, tobož, ne bi pokoravao. Po njegovu mišljenju nauka i umetnost treba da služe kao ukras državi, a računao je da ljudima nižega stanja više priliči prostota nego znanje.

Rat s hugenotima. — Držeći se ovakvih pogleda, i ako je bio za versko trpljenje, nije se mogao izmiriti s hugenotskim uređenjem, koje je predstavljalo državu u državi. Na svojim okružnim skupštinama i narodnom sinodu svoje reformatorske crkve francuski su protestanti često donosili čisto politička rešenja, stupali u pregovore s tuđim vladama, imali svoju blagajnicu i raspolagali mnogim tvrđavama, a neki se put nisu pokoravali ni državnoj upravi. Još pri samom početku svoje uprave Rišelje htede sve ovo preinačiti. Najzad otpoče i rat s hugenotima, u kojem oni dobiju i pomoći od engleskog kralja Karla I; ali im posle neobičnog naprezanja, Rišelje uze glavnu tvrđavu La Rošel, pa ih potom nadbi i na drugim tačkama. On im zatim ostavi sva verska prava, i oduze im samo tvrđave i zabrani političke skupove. Zakon o protestanskom verskom trpljenju ravnopravnosti dobi naziv zakon milosti (1629), po kojem pravo veroispovedanja nije bilo samostalno pravo podaničko, već milostivo dopuštenje državno.

Centralizacija i akademija. — Rišelje se naročito trudio da Pariz bude središte celokupne uprave za državu novoga vremena, koja je podignuta na razvalinama srednjovekovne staleške monarhije. On je ustanovio Državni Savet, koji je potpuno zavisio od vlade i koji je rešavao sve znatnije poslove. Ponekim je krajevima uništio oblasne skupštine, koje su sastavljali predstavnici duhovnički, plemićski i građanski, a pomoću je tako zvanih intendanata sasvim potčinio oblasti glavnom središtu. U ovom ga niukoliko nisu sprečavali ni stari zakoni ni običaji, a on se međutim koristio svojom vlašću do samovolje čak i nad sudovima. Rišelje je pokušao da potčini državi i književnost i samo je u tom smeru ustanovio Francusku akademiju (1615), koja je bila dužna udešavati pesništvo i ocenjivanje književnih dela prema vladinu mišljenju.

Mazaren i fronda. — Luj XIII samo nekoliko meseca preživi svoga ministra, te presto zauzme njegov sin Luj XIV (1643-1715), za čije vlade isprva upravljaše državom njegova mati Ana Austriska i okretni Talijan, kardinal Mazaren, koji produži Rišeljev rad. Ovo je vreme obeleženo smutnjama, koje su po jednoj dečjoj igri nazvane fronda. U frondi je učestvovao pariski parlamenat, više plemstvo i narod; ali ona nije mogla biti ozbiljna izgleda, jer su ovi učesnici među sobom zavađali. Fronda je imala i svoju književnost, koja se poglavito sastojala iz lakomislenih stihova o Mazarenu (mazarenade; Un vent de Fronde s' est levé ce matin; Je crois qu' il gronde contre le Mazarin). Pariski parlamenat (u stvari viši sud, sastavljen od naslednih članova, koji su svoja mesta ranije kupovali) iznese nekoliko opštih potraživanja, koja su se ticala sudske nezavisnosti i lične bezbednosti podaničke, a ujedno htede prisvojiti pravo utvrđivanja novih poreza, što su pre imali državni staleži. Mazaren zapovedi da se zatvore viđeniji članovi parlamentovi, ali se Parižani pobune i podignu barikade. U to se umeša dvorsko i više plemstvo, koje htedne prognati Mazarena i uzeti vlast u svoje ruke, ili, u krajnjem slučaju, iznuditi od vlade novčane nagrade. Princ Konde, vođa ovoga pokreta, bi razbijen od kraljevske vojske pod Tirenom, te pobeže u Španiju, koja se htela koristiti ovim smutnjama, i produži ratovanje u savezu s ovom državom; ali najzad Mazaren osta pobedilac. Ne obzirući se na ove smutnje, Mazaren je korisno za Francusku dovršio rat u Nemačkoj (vestfalski mir 1648) i sa Španijom (pirinejski mir 1659).

Luj XIV. — Po smrti kardinala Mazarena (1661), Luj XIV otpoče lično upravljati državom, što je trajalo više od pola stoleća. Dvorske su ulizice njega nazvale Velikim (Luis le Grand), ali on takav naziv ne zaslužuje. On je, doduše imao osobine dobrog vladaoca: bio je pametan i razuman, imao je jaku volju i marljivost i umeo je sebi pribaviti poverenje i poštovanje; ali on nije imao ni tvoračkih misli, ni uzornih smerova. Osim toga je imao i drugih nedostataka; bio je ohol i vlastoljubiv sebičnjak, voleo blesak, raskoš i laskanje s klanjanjem, a um mu se pri tom odlikovao jednostranošću u poslovima. Vladanje mu je za mladosti većim delom bilo lakomisleno, a u starosti se predade čisto spoljašnjoj] pobožnosti i brizi o spasenju duše; posta smešnim. Fronda i prva engleska revolucija što se desiše za njegove mladosti, kod njega izazovu pravu mržnju na svaki pojav opštega rada, te se celoga života trudio da što bolje učvrsti svoju vlast. Izreka: Ja sam država (L’état, s’est moi), koju mu pripisuju savremenici, bila je njegova lozinka, i on se potpuno brinuo da je i ostvari. On je išao čak dotle, da mu se vlast obožava, što je u utvrđivao episkop Bosiet u svom pomenutom spisu, a sam držaše da je kralj izuzetan čovek, više biće s darovanom od Boga vrhovnom i neograničenom moći.

Saradnici Luja XIV. — Bilo je za vlade Luja XIV dosta znamenitih državnika i vojskovođa. U prvoj je polovini njegove vlade bio od velikog značaja rad ministra finansija Kolbera (1619-88), koga pred svoju smrt Mazaren preporuči kralju. Bio je to častan čovek, radljiv i dobar uređivač. I on se kao i Sili trudio da podigne narodno blagostanje, ali sasvim u drugom pravcu. Dotle je polagana najveća pažnja na zemljoradnju i stočarstvo, a Kolber je bio pristalica unapređivanja proizvodnje i trgovine. Niko se nije tako tačno pridržavao merkantilizma kao Kolber, koji je proizvodnju zaštićavao i na svaki način unapređivao, a povećanjem carine gotovo obustavi uvoz kuplje iz tuđih država, u čemu ga dosta pomože najdarovitiji ministar spoljašnih poslova Lion. Osim toga, Kolber je osnivao i državne tvornice, dovodio vešte radnike iz tuđih zemalja, davao proizvođačima državne nagrade i zajmove, podizao putove i prokope, podsticao trgovačka udruženja i privatne naseobine, razvijao vojničku i trgovačku mornaricu itd. On se trudio da u finansijama zavede bolji red i prvi je počeo sastavljati za svaku godinu račun prihoda i rashoda (budžet); a radio je nešto i na olakšanju narodnih dacija, naročito što se tiče posrednog poreza. koji je padao na bogataše. On je dosta činio na uveličavanju državnih dohodaka, ali je baš stoga Luj XIV suviše trošio i tako veliku vojsku držao, da ni Kolberovo finansiranje nije moglo dati stalne uspehe. Nu, u svakom slučaju, Luj ne bi mogao vladati s onakim bleskom bez njegova pametnoga finansiranja. Kralj ipak nije tako voleo Kolbera zbog njegove štednje koliko svoga vojnog ministra Luvoa, koji je većinom trošio ona sredstva što ih je Kolber zbirao. Luvoa uveća francusku vojsku skoro do pola miliona, čega dotle nikad nije bilo. Osim toga, francuska se vojska odlikovala od svih evropskih i po oružju, i po odelu (uniformisana), i po obuci. Luvoa zavede kasarne s vojnim slagalištima i položi osnov vojnom vaspitanju. Na čelu je ovake vojske stajalo nekoliko vojskovođa prvoga reda: Konde, Tiren i dr. Maršal Voban, znameniti inžinjer, podiže na francuskoj granici nekoliko lepih tvrđava. Sve je ovo stalo velikoga novca, i spoljašnji blesak vlade Luja XIV strašno iscedi narodnu snagu, te se vremenom narod poče veoma mučiti, osobito u drugoj polovini njegove vlade, kad je bio okružen nepodobnim ili osrednjim ljudima. Kralj je tada hteo da mu ministri budu proste sluge i laskači, stoga pade u nemilost i Kolber i Voban, koji se usudiše govoriti o mučnom položaju narodnom.

Završetak centralizacije. — Centralizovanjem državne uprave većim delom u svoje ruke ili u ruke svojih ministara, Luj XIV konačno utvrdi u Francuskoj birokratsku centralizaciju. Idući stopama Rišeljea i Mazarena, on uništi i u ostalim pokrajinama oblasne skupštine i ukide ostatke samouprave po gradovima; te su potom svi mesni poslovi rešavani ili u prestonici ili preko kraljevih činovnika, koji su radili po upustvima i pod nadzorom same vlade. Celom je tada Francuskom upravljalo oko pedeset intendanata, koje su u osamnaestom veku upoređivali s persiskim satrapima i turskim pašama. Intendant se zanimao svačim i pazio je na sve: pod njegovim se nadzorom nalazila policija i sud, skupljanje vojske i kupljenje poreza, zemljoradnja i proizvodnja s trgovinom, prosvetni zavodi i verski poslovi hugenota i mojsijevaca. Cela je državna uprava podvedena pod jednu meru, ali samo u toliko, u koliko se tiče uzdizanja središne uprave; jer što se tiče oblasnoga života, u svemu je vladalo nasleđeno rasulo od feudalnog vremena, u čem se ogledala raznovrsna zbrka starih zakona i povlastica, čime je često sputavan razvitak narodnoga života. Uostalom, Luj se najmanje brinuo o onim feudalnim ostacima, koji su bili teški za narod, jer nisu sprečavali uticaj vlasti i bili su ugodni za više staleže. Lujeva je vlada obratila pažnju i na unutrašnju vlast — policiju, koja je tada dobila dosta i drugih prava. Pod njen nadzor dođe književna cenzura, nadgledanje protestanata itd., a često je puta zamenjivala i redovan sud. Između ostaloga, u Francuskoj se tada pojaviše i lettre de cachet, što se može smatrati kao sušta protivnost engleskom habeascorpus-u.

Verski poslovi. — U verskim se poslovima Luj XIV držao načela: da suzi crkvena prava u odnosu spram ove vlasti i da raširi ta prava u odnosu spram naroda. On se posvađa s papom zbog postavljanja episkopa i sazove u Pariz narodni sabor (1682), kojem Bosiet utvrdi ove četiri odluke o slobodi galikanske crkve: papa nema vlasti u svetovnim poslovima, vaseljenski je sabor viši od pape, francuska crkva ima svoje zakone i papska uredba verska važi samo s odobrenjem crkve. Galikanstvo učini francusko duhovništvo u dovoljnoj meri nezavisno od pape, ali ga stavi pod vlast samoga kralja. Nu Luj beše pravi katolik, a držeći se s jezuitima, želeo je da mu i podanici budu katolici, te odstupi od Rišeljeve trpljivosti. Međutim se u samim katolicima nalazilo nezadovoljnih ljudi s nemoralnoga učenja jezuitskoga, i čak se protiv jezuita sastavi stranka jansenista (po imenu belgiskoga episkopa Jansena), koja se u nečem slagala s protestantima. Jansenistima je pripadao i znameniti fizičar i pisac Paskal (1623-1662), koji je u vreme Mazarenovo izdao za jezuite smrtonosna Provincijalna pisma. Luj je pak bio jednomislenik papin u gonjenju svega ovoga i osobito je ispoljio svoje versko netrpljenje spram protestanata. On ih je u samom početku svoje vlade stešnjavao različnim sredstvima, čim i postiže da se gotovo sve plemstvo vrati u katoličanstvo, a malo zatim ukide i nantski zakon (1685). Nasilno obraćanje hugenota („dragonijade“) u katolike izazva njihovo bežanje u Holandiju, Švajcarsku i Nemačku, kuda oni odnesu svoje blago i svoju zanatlisku i proizvođačku umešnost, što Francuskoj veoma naudi u imovnom pogledu.

Lujeva prevlast. — U drugoj polovini XVII stoleća prevlast u međunarodnim odnosima sasvim pripade Francuskoj i njenom kralju Luju XIV. Glavni su njegovi suparnici, španski i austriski Habzburgovci, bili uniženi i u početku Lujeve vlade, jer po vestfalskom i pirinejskom miru, Francuska dobi znatnih pokrajina: Elzas od Nemačke, Rusiljon, Aras i veći deo Artoa od Španije, a uz ovo je pirinejski mir utvrđen ženidbom mladoga kralja s kćerju španskoga vladaoca Filipa IV, što docnije podstače Luja da zahteva španski presto kao nasleđe svoje žene. Luj je kao francuski kralj smatrao sebe i naslednikom Karla Velikoga, te je pomišljao i na krunu svete rimske carevine, za čim je težio i Fransoa I. Najmljeni su pak pisci a osobito diplomati radili na tom da se u svima odnosima istakne prvenstvo francuske države, a kada se izvrši povratak Stjuartovaca, u njima Luj nađe ljude, koji su za novčanu nagradu tačno pomagali njegov smer. Slabljenje Habzburgovaca i predanost Engleske načine francuskoga kralja gospodarem položaja u međunarodnim poslovima. Težnja za svetskom vladavinom, pokušavana radom Karla V, posta osnovnim načelom i državne težnje Luja XIV.

Holandija i Francuska. — Državni zahtevi i zavojevački smerovi Lujevi, koji su pretili ravnoteži i nezavisnosti drugih naroda, postojan su otpor izazivali u savezima, koji su među sobom sastavljale pojedine države, što nisu bile u stanju da se same bore s moćnom Francuskom. Mala je Holandija igrala glavnu ulogu u svima tim savezima. Ona tek što svrši svoju borbu za nezavisnost sa Španijom, uze samostalno učešće u međunarodnim poslovima. Istina, u ratu s Engleskom, za Kromvelove uprave, bi pobeđena, ali jedan rat dansko-švedski reši svojim učešćem. U borbi pak sa Španijom zavlada mnogim i portugalskim naseobinama u jednoj i drugoj Indiji, te svojom trgovinom preteče i Špance i Portugalce. Holandiji beše takođe dobro slabljenje trgovačkoga značaja carskih gradova i ošteta Hanze u Nemačkoj za tridesetogodišnjega rata. Mnogobrojne naseobine, raširena spoljašnja trgovina, jaka mornarica i dobra državna uprava — sve to učini da Holandija poče igrati političku ulogu, koja je malo odgovarala njenom zemljištu i njenom stanovništvu. Za vlade Lujeve i trgovačke i političke koristi goniše Holanđane da se obezbede od težnji francuskoga kralja. Holandska trgovina, oštećena već navigacionim aktom Kromvelovim, podleže novoj šteti kada Kolber, u početku svoga upravljanja francuskim financijama, objavi tarifu, kojom optereti uvoz holandske kuplje u Francusku vrlo velikom carinom. Pored toga, Luj namisli zauzeti špansku Niderlandiju (Belgiju), a to je takođe pretilo državnim koristima holandskim, jer je bilo bolje živeti u susedstvu s pokrajinom udaljene i slabe Španije, nego u neposrednom dodiru s vlastoljubivom i moćnom Francuskom. Uskoro pak, posle prvoga rata s Francuskom, državnim upravnikom posta odlučni Vilhelm III Oranski (1672-1702), glavni protivnik Luja XIV za nekih trideset godina. On je i sastavljao saveze protiv ovoga kralja.

Rat zbog Flandrije. — Luj je ratovao četiri puta. Prvi nasilni rat izazva njegova namera da zauzme Belgiju. U početku njegove vlade španskim kraljem posta sin iz drugoga braka Filipa IV Karlo II (1665-1700), a kako Flandriju (deo Belgije) nije mogao naslediti dok ima dece iz prvoga braka Filipova, Luj, oženjen Filipovom kćeri iz prvoga braka, prida tom, po njemu, prenosnom (devolucionom) pravu i političko tumačenje, kojim polagaše pravo i na celu Belgiju. Ovom se usprotivi Holandija i zaključi protiv Francuske trojni savez s Engleskom i Švedskom. Ovaj je rat (1667-8) bio kratak i završen ahenskim mirom, a Luj bi ograničen na prisajedinjenje nekoliko pograničnih tvrđava (Lilj i dr.).

Rat s Holandijom. — U drugoj godini francuska diplomatija izvuče Švedsku iz trojnoga saveza i privuče sasvim na svoju stranu engleskoga kralja Karla II, te Luj poče drugi svoj nasilni rat (1672-78) upadom u Holandiju s većom vojskom pod odličnim vojskovođama Tirenom i Kondom. Francuska vojska vešto obiđe holandske tvrđave i umalo ne zauze Amsterdam. Holanđani provale nasipe i potope ravne krajeve, a i lađe im suzbiju englesko-francusku mornaricu. U isto im vreme priđe u pomoć ujak novoga upravnika kurfirst pruski Fridrih Vilhelm, jer se uplaši za celinu svojih zapadnih krajeva i za sudbinu protestanstva u Nemačkoj, naročito kad episkop kelnski poče puštati Lujevu vojsku kroz svoju vladavinu i obećavati mu pomoć u korist katoličke crkve. Fridrih Vilhelm skloni na rat protiv Francuske i cara Leopolda I, a potom Lujevim protivnicima pristupi i Španija i cela Nemačka. Glavnim poprištem ratnim posta srednji sliv reke Rajne, gde Francuzi varvarski opuste neke krajeve. Englezi naskoro ostave svoga saveznika, jer parlamenat primora kralja i ministarstvo da se rat napusti. Stoga Luj postače Švede da napadnu iz Pomoranske na Prusku, ali odlučni kurfist dođe s Rajne u susret Švedima i tako ih potuče kod Ferbelina (1675), da zauze veliki deo Pomoranske, čime položi osnovu vojnom uzdizanju pruskom. Drugi je rat svršen nimveškim mirom (1678). Holandija dobi natrag zauzeto zemljište, Luj zauze od Španije Franškotiju i još nekoliko pograničnih gradova belgiskih, a Švedima se povrate zauzeti krajevi pomoranski. Koristeći se potpunim rasulom u Nemačkoj, Luj poče samovlasno prisajedinjavati Francuskoj pogranične krajeve, na koje je prema različnim osnovama polagao svoje pravo. Bilo je čak ustanovljeno i naročito telo (chambres des réunions) za ispitivanje francuskih prava na pojedine krajeve, koji su pripadali Nemačkoj ili Španiji. Između ostaloga, Luj usred potpunoga mira sasvim samovoljno zauze carski grad Strazburg (1681), te je tada bio na vrhuncu svoje moći i slave. Nemoć se Španije i Nemačke pred Lujem pokaza i prilikom pregovora u Regenzburgu (1684), gde se utvrdi primirje za dvadeset godina i priznaju sva zavojevanja francuska.

Rat s Augzburškom ligom. — Nu ne samo iz bojazni za nezavisnost pojedinih država, već i zbog opasnosti za protestanstvo naročito posle ukidanja nantskoga zakona i dolaska na engleski presto Jakova II, katolička i poslušnika Lujeva, Vilhelm Oranski poče raditi svima silama protiv Luja. On lepo primi odbegle hugenote, sastavi od njih nekoliko četa i pomagaše njihove spise, kojima uzbude protiv njega tajni odbranbeni savez („Augzburška liga“), u koji uđe gotovo cela zapadna Evropa (1686). U ovom je savezu bio car, Španija, Švedska, Holandija, Savoja, nekoliko nemačkih kurfirsta i talijanski vladaoci, a uz njih čak i papa. Samo Engleska nije bila u savezu, ali kada se druga engleska revolucija završi stupanjem na presto Vilhelma Oranskoga, i ona se obrnu protiv Francuske. Međutim. Luj pod raznim izgovorima napade na porajnske krajeve, te time poče ovaj treći nasilni rat (1688-97), kojem poprište beše, pored pomorskih bitaka, Porajnska, Niderlandija, Italija i Španija. Ovaj rat strašno istroši obe strane, te sam Luj predloži mir, koji je potpisan u Risviku (1697). Po ovom miru Francuska zadrža Strazburg s još nekim nemačkim krajevima, a za to morade priznati Vilhelma Oranskoga za engleskoga kralja.

Rat za špansko nasleđe. — Četvrti je i poslednji rat Lujev — rat za špansko nasleđe (1700-14). Kada se smrću Karla II (1700), španskoga kralja, prekrati starija grana habzburška, jave se mnogi potraživači prestola. Želeći zavladati Španijom, Luj još ranije prikloni Karla II da zaveštanjem ostavi presto njegovu unuku Filipu Anžujskom; ali on to učini pod pogodbom da francusku i špansku krunu ne ponese jedna glava. Odmah se javi za španski presto i drugi sin Leopolda I Karlo, po materi unuk Filipa III, te je car računao da će mu sin s pravom naslediti presto. Nu Luj već beše poslao vojsku u Španiju, da očuva novoga kralja Filipa V. On objavi da nema više Pirineja, ali u isti mah naiđe na otpor novoga evropskoga saveza, kojem je opet bio duša Vilhelm Oranski i to iz političkih i trgovačkih računa Holandije i Engleske. Pored pomaganja Karlova potraživanja od ovih dveju država, caru pristupi i većina nemačkih knezova, a brandenburški (pruski) kurfist dobi za to i kraljevski naziv (1701). Isprva uz Luja beše Savoja i Portugalija, ali uskoro i one pređu na stranu njegovih neprijatelja, te uz njega osta samo bavarski kurfist, kome obeća Belgiju i Falačku, i kelnski arhiepiskop.

Rat je za špansko nasleđe vođen s promenljivom srećom na različnim mestima, ali je glavno ratište bila Belgija s dodirnim krajevima francuskim i nemačkim. Nu kako su neprijatelji imali iskusne vojskovođe — Austrija princa Evgenija Savojskoga a Engleska lorda Malbora — počnu potiskivati francusku vojsku s nepodobnim vojskovođama, jer više ne behu u životu Tiren i Konde. Pri tom Francuska beše opustošena, blagajnice državne prazne, a narod skoro bez hleba, te Luj zatraži mir. Saveznici pak stave takve pogodbe, na koje on nije mogao pristati; zahtevali su da svojom vojskom izgna unuka iz Španije, gde se beše utvrdio. Uskoro se pak prilike izmene u Lujevu korist: saveznici behu ratom iznureni, u Engleskoj dođoše torijevci na vladu, te Engleska istupi iz saveza, a u Nemačkoj, po smrti Leopolda I, uskoro umre njegov stariji sin Josif I (1705-11) i presto zauze njegov mlađi sin Karlo VI (1711-40), potraživač španskoga prestola. Ovo poslednje i ubrza svršetak rata, jer ostalim državama nije bilo u volji da se Austrija i Španija ponovo sjedine. Prvo Francuska i Engleska zaključe utrehtski mir (1713), kojem naskoro priđe Holandija, Pruska, Savoja i Portugalija. Karlo VI s još nekoliko knezova nemačkih produži rat, ali Francuzi počnu napredovati, te car morade po raštatskom ugovoru priznati pogodbe utretskoga mira (1714), što zatim učine i ostali protivnici Lujevi. Tako se rat za špansko nasleđe svrši na štetu same Španije. Filipu V (1700-46) osta samo Španija s njenim naseobinama, jer je pored odricanja na francusku krunu, morao ustupiti Austriji Belgiju, Milan i Napuljsku kraljevinu, a Engleskoj Gibraltar, koji je bila zauzela u ratu. Francuska ne proširi svoje granice, već ustupi Austriji deo Flandrije, a Engleskoj deo svojih severoameričkih vladavina. Holandija dobi pravo držanja posade u nekim belgiskim tvrđavama, kao odbranu od Francuske. Savoja, koju behu zauzeli Francuzi, dobi natrag svoga vladaoca, a ujedinjenjem s Pijemontom i Sardinijom ona posta novom Sardinskom kraljevinom. Pruska je dobila nešto proširenja i priznanje kraljevskoga dostojanstva. Značajno je da su obe države, Sardinija i Pruska, u jedno vreme postale kraljevinama i docnije izvršile ujedinjenje Italije i Nemačke.

Versaljski dvor. — Duhovništvo je francusko još od bolonjskoga konkordata (1616) bilo potpuno zavisno od kralja, a plemstvo je umireno radom Rišelja i Mazarena. Za vlade je, opet, Luja XIV feudalna aristokratija sasvim pretvorena u dvorsko plemstvo. Kralj je ostavio plemićima povlastice i prava nad narodom, ali ih je potpuno potčinio svojoj vlasti, privlačeći ih dvorskom životu dobro plaćenim dužnostima, novčanim nagradama, pensijama, znacima spoljašnjeg odlikovanja, raskošnim životom i provođenjem vremena u zabavi i veselju. Ne voleći Pariz zbog rđavih uspomena iz detinjstva, Luj XIV podiže sebi dvorac u blizini pariskoj, upravo dvorski grad Versalj, u kojem, pored ogromnoga dvorca, udesi velike gradine (parkove) s veštačkim jezerima, izvorima i vodoskocima. U Versalju se vodio šuman i veseo život, kojem su ton davale kraljeve favoritkinje La-Valeri i Montespan; ali za starosti kraljeve, kada na njega najviše uticaše gospođa Mentenjon, Versalj se preobrati gotovo u manastir. Versaljskom su dvoru počeli podražavati i drugi dvorovi, a francuski se jezik, francuska moda i francuski maniri raširiše po višim društvima cele Evrope.

Dvorska književnost. — Za vlade se Luja XIV poče širiti po Evropi i francuska književnost, koja je u svojoj otadžbini dobila čisto dvorski izgled. Još se pre među aristokratijom francuskom nalazilo zaštitnika za pesnike i umetnike, ali u ovo vreme glavni i jedini mecena posta sam kralj. Za prvih godina svoje vlade Luj odredi državnu pomoć vrlo mnogim piscima francuskim i tuđim i razgrana akademiju za nauke i umetnosti. Nu kralj — mecena tražaše pri tom da književnici i umetnici proslavljaju njegovu vladu, i ko bi odstupio od toga, pao bi u nemilost. Takav je slučaj bio s Dekartom (1596-1650), slavnim matematičarem i tvorcem nove, spekulativne filosofije (cogito, ergo sum). Vek je Luja XIV u povesnici književnosti doba razvića takozvanoga lažnoga klasicizma, jer je tada negovana ograničena poezija s nešto primljenoga iz stare grčke i rimske književnosti i s tačnim utvrđenim pravilima (konvencionalna), koja su odgovarala dvorskoj etiketi i ukusu većega društva. U tragedijama Korneja (1606-84) i Rasina (1639-99), koje su pisano visokim stilom i kitinjastim rečima, ali često bez pesničkoga oduševljenja i s imenima i sadržinom iz grčkih i rimskih pisaca, u stvari se iznose na pozornicu dvorski kavaljeri i dame onoga vremena s njihovim idejama i manirima, kao i načinom njihova iskazivanja osećanja i misli. Pravila je lažnoklasičnoga pisanja (Art poëtique; otuda législateur de goût) izložio pesnik Boalo (1633-1711), koji je proslavljao kralja-sunce u svojim veličanstvenim odama. Većom se slobodom koristila komedija, i na tome je polju radio za vlade Luja XIV jedan od najboljih svetskih komediopisaca — Molier (1622-73) koji je oštroumno ismejavao opšte ljudske slabosti a tako isto i nedostatke savremenoga društva, ne dodirujući politička pitanja. Iz ovoga je vremena i prozni pisac Fenelon (1651-1715) i basnopisac Lafonten (1621-95). Francuski se klasicizam raširi po celoj Evropi i trajao je u lepoj književnosti i za XVIII stoleća. Za francusko je društvo Lujev dvor bio veliki salon, u kojem je ono dobivalo svoj književni ukus i razvijalo naviku za svetski razgovor, čime je stvorena naklonost javnom životu. U XVIII je stoleću već bilo više ovakvih salona pored kraljevskoga.

Početak opozicije. — Hugenotske izbeglice, našavši utočišta u Holandiji, stadoše izdavati spise, u kojima napadahu celokupnu vladavinu Luja XIV. Žalosno stanje u Francuskoj, koje doneše ratovi i dvorski raskoš, samovolja činovnika i gonjenje protestanata do potpunoga osiromašenja i skoro nestajanja — ovim je književnim neprijateljima Luja XIV davalo bogatu građu. U XVIII pak stoleću Francuska već nije bila u stanju igrati onaku ulogu, kakvu je igrala za Luja XIV, a njena je književnost uzela sasvim drugu osobinu: počela je već propovedati ideje, razvijane u Engleskoj za i posle revolucija.

Rusija i Švedska.

Petar I Veliki. — Do sredine XVII stoleća u severo-istočnoj Evropi beše država Poljska, ali ona to mesto za vreme tridesetogodišnjega rata morade ustupiti Švedskoj, koja drugoj polovini XVII stoleća postiže vrhunac svoje moći. Pu u početku XVII stoleća Švedska izgubi dostignuti značaj i prvenstvo pređe na Rusiju za vlade Petra I Velikoga (1682-1725).

Po smrti Feodora Aleksijevića presto po pravu pripada njegovu bratu Ivanu, ali kako Ivan beše slab i umom i telom, boljari proglase za cara njegova mlađega brata Petra. Na to vlastoljubiva sestra Petrova po ocu Sofija pobuni strelce, te oba brata budu podignuta na presto, a zemaljska uprava poverena njoj kao namesnici. Dok je Sofija krepko upravljala državom, maloletni se Petar pod rukovođenjem svoje matere, vaspitao većinom u selu Preobraženskom kod Moskve i to u drukčijem pravcu od tadašnjeg vaspitanja ruskih carevića. Dotadašnji su carevići živeli tačno po dvorskim ceremonijama i imađahu za vaspitače većinom duhovnike. Petar je međutim više opštio sa svetom i imao učitelje svetovnjake i tuđince, među kojima najznatniji beše Ženevac Lefort. Pored pravilnoga sticanja savremenoga znanja i upoznavanja sa zapadnom prosvećenošću evropskom od ovih tuđinaca, Petar je bio i od prirode darovit i marljiv. Kada se oseti snažnim, sam potraži svoja vladarska prava. Sofija na to stvori zaveru, ali je on uguši, Sofiju zatvori u manastir, Ivanu ostavi carski naziv i sam zavlada (1689).

Petar je za prvih godina svoje vlade najveću pažnju obratio na uređenje stalne vojske a potom na jug k Azovskom i Crnom moru, gde rat s Turcima, počet sa Sofijine uprave, još nije bio svršen. Njegova je glavna misao bila da se utvrdi na Crnom moru, da tu podigne mornaricu i da otvori put pomorskoj trgovini s južnom Evropom. Najzad zadobiv od Turaka grad Azov (1696), ključ Crnoga mora, odakle su oni pri pljačkanju pomagali Tatare, Petar poveri rat s Turcima svojim vojskovođama i odluči se da pohodi zapadnu Evropu u smeru proučavanja tamošnjih kulturnih tekovina. Nu baš pri polasku nezadovoljnici stvore zaveru, da obore cara, među kojima behu i strelci zbog zapostavljanja tuđincima, oštroga reda i vojničkog vežbanja, a i plemića i građana zbog slanja njihove dece u tuđinu na nauke i većeg danka za građenje ratnih lađa. Petar brzo uguši zaveru, pa se s manjom pratnjom, na čelu koje beše Lefort, krene na put. Putujući inkognito, ma da su ga znali, prvo obiđe Nemačku, zatim Holandiju, gde u jednom manjem gradu ka prost radnik nauči kako se gradi lađa, pa onda Englesku i Francusku. Zadržavajući se poduže u Parizu (od 7-V do 20-VI-1717), gde razgleda sve znamenitosti i radionice, a čija mu se laskanja ne sviđahu, za regenstva lakomislenoga Filipa Orleanskog pohodi u Tiljerijama sedmogodišnjega Luja XV, podiže snažnim mišicama i reče: „Držim celu Francusku u svojim rukama“. Preko Nemačke dođe u Beč, odakle mišljaše pohoditi Italiju, ali ga nova zavera vrati u Moskvu. S ugušenjem nove zavere budu postupno ukinuti strelci. Težeći iz državnih i privrednih razloga da razmakne ruske granice ka Baltičkom moru, Petar se zaplete u veliki severni rat.

Veliki severni rat. — Susedni vladari nezadovoljno posmatrahu uzdizanje Švedske, koja im ote neke zemlje. Karlo XI ostavi presto šesnaestogodišnjem sinu Karlu XII (1697-1718), protiv koga uskoro zaključe savez tri susedna vladara u smeru povraćanja izgubljenih oblasti. Petar je želeo ponovo otvoriti put Rusiji za Baltičko more, Avgust II (1667-1733), poljski kralj i saksonski izborni knez, nameravaše da zavlada Livonskom, a danski je kralj Fridrih IV (1699-1730) računao da povrati oduzete krajeve u južnoj Švedskoj i da od zeta Karla XII uzme Šlezvik. Računajući na mladost, lakomislenost i nepodobnost Karla XII, saveznici se nadahu u pouzdan uspeh, ali se za prvi mah prevare u računu, jer se mladi vladar pokazao kao odlučan i vešt vojskovođa. Saveznici prvi otpočnu tako zvani veliki severni rat (1700-21), koji je istovremen s ratom za špansko nasleđe. Karlo XII odmah udari na Dance, opsedne Kopenhagen i primora na mir (1700) kralja, koji istupi iz saveza; zatim kod Narve potuče Petra Velikoga, koji je imao mnogo puta veću vojsku, pa onda navali na trećega saveznika, od koga uze nekoliko poljskih gradova. Po želji Karlovoj Poljaci svrgnu s prestola Avgusta II i za kralja izberu poznjanskoga vojvodu Stanislava Leščinskoga. Karlo produži rat s Avgustom i u Saksonskoj dokle ga ne nagna da se odreče poljskoga prestola i da istupi iz saveza (1706). Dok se Karlo nalazio u Poljskoj i Saksonskoj, Petar veliki stade čvrstom nogom na Baltičko more i podiže na savijutku finskoga zaliva novu prestonicu Sveti Petrograd (1703). Karlo je Petrov rad i uspeh s omalovažavanjem pratio i tek se po svršetku poslova u Poljskoj i Saksonskoj krenu na njega (1708). Ovom prilikom, rukovođen pozivom pobunjenih ukrajinskih kozaka pod hetmanom Mazepom, napade na Ukrajinu, ali mu se Kozaci ne odazovu, te ne mogne zauzeti Poltave i osta u sred zime pod vedrim nebom, a kad mu Petar preseče sa svih strana pomoć i potuče ga kod Poltave (1709), jedva se begstvom spase s nekolicinom pratilaca u Tursku. Poltavska bitka reši potonju sudbinu Švedske i Rusije, a pobedilac se triju kraljeva ne hte vratiti u svoju državu dok iz Bendera ne izaziva rat između Turske i Rusije (1711). Turska udari na Moldavsku i na prutu opkoli Petra s vojskom. Karlo se oduševljeno nadao uspehu, ali Petar, po savetu svoje žene Katarine, potkupi velikoga vezira, te zaključi mir, po kojem izgubi samo Azov. Ovakav postupak Karla veoma ražljuti, te je još tri godine podsticao Turke na rat, ali bez uspeha. Najzad su ga iz Turske upravo odagnali. Dok se Karlo nalazio u Turskoj, stari su saveznici ponovili rat, a njima se pridružila Pruska, Saksonska i Hanoverska. Tek kad ču Karlo da ga Švedi nameravaju svrgnuti s prestola, potajno iz Turske, preko Ugarske i Nemačke, dođe u otadžbinu (1714). I ako mu vlada željaše mir, on produži rat, ali pogibe pri opsadi jednoga grada u Norveškoj.

Slabljenje Švedske. — Posle njegove smrti plemstvo se osili, pogubi njegova ministra i podigne na presto Filipa Hasenkaselskoga, muža njegove sestre (Urlihe Eleonore kojoj muž ispočetka beše savladalac, 1718-42-51). Zaključujući mir s neprijateljskim državama, Švedska morade ustupiti deo svojih vladavina u Nemačkoj, Hanoveranskoj i Pruskoj. Danska dobi Šlezvig i nagna Švedsku na plaćanje carine kroz prolaz u Baltičko more, a Avgusta II, koji se već beše vratio u Poljsku, prizna za poljskoga kralja. Mir je sa Švedskom poslednja zaključila Rusija, koja po ništatskom ugovoru (1721) zadrži Ingriju, Estonsku i Livonsku s delom Karelije i Finske. Posle je ovoga Švedska izbrisana iz reda velikih sila, a Rusija u osvojenim krajevima dobi mnogo i nemačkoga stanovništva s plemstvom, koje je dosta uticalo na državni i društveni život ruski.

Reforme Petra Velikoga. — Posle ugušenja poslednje zavere Petar poče uvoditi u svojoj državi ono što je video na Zapadu i što mu se činilo da je dobro. Između njegovih reforama ili uvođenja novina po ugledu znatno mesto zauzima uređenje staleža. On oslabi rusko plemstvo po rođenju nameštanjem u državna zvanja i ljudi neznatnoga porekla i tuđinaca, a po nemačkom obrascu razredi sve državne službenike na četrnaest stupnjeva ili klasa tako da svakom stupnju odgovara naročiti čin građanski i vojnički. Tim je postavljena osnovica činovničkoj upravi — hierarhiji (birokratiji), koja je vladala do svrgnuća careva (1917). Istina, staro plemstvo uđe u ovu činovničku hierarhiju i osta opet plemstvom ili šljahtom, čije vrsne sinove od deset do trinaest godina oblasne starešine zapisivahu u vojsku a nepodobne u građansku službu. Nu i ljudi iz drugih staleža, koji bi dostigli prvi čin u vojsci i osmi stupanj u građanskoj službi ulažahu u red plemića. Gradsko je stanovništvo podeljeno u tri reda, a seljačko u dva. Po ukazu je o starešinstvu (1714) sva nepokretnost prelazila na starijega sina ili na onoga što otac odredi, a nasleđena se zemlja nije mogla prodavati.

Težeći da ujedini i uprosti upravu, mesto pređašnjih oblasti, zavede u Rusiji dvanaest gubernija, kojima upravljahu general-gubernatori, a gubernije podeli na provincije — pokrajine, kojima zapovedahu vojvode. Potčinjeno je činovništvo ovim starešinama nosilo tuđinačke nazive (komandanti, komesari, landrihteri itd.). Mesto pređašnje boljarske dume zaveden je Savet, kao najviše državno telo upravno, sudsko i finansisko. Kada je umro patrijarh, koji beše protivnik njegovim reformama, on njegovo mesto ne popuni, a mesto patrijaršije docnije zavede Sveti sinod, koji sastavljahu viši duhovnici i kojim je rukovao carev poverenik — generalni prokurator. Od ovoga se doba car naziva i sveruski imperator i samodržac. Po sebi se razume da je Petar najveću pažnju obratio na vojsku i mornaricu, radi čega je ustanovljavao i naročite škole. Na škole je uopšte pazio i naređivao da se otvaraju po svima krajevima uz episkopije. Plemić nije imao prava stupiti u brak dok ne nauči pisati. I u samoj je azbuci učinio izmena: mesto dotadašnjih nepodesnih crkveno-slovenskih pismena, koja ostaše u crkvi, uvedena su građanska, približna latinskim. Izmenjajući čak i društveni život, nagnao je ženskinje da napuste istočnjački život i da žive po evropskom načinu. Mladencima je ostavio šest sedmica roka od verenja do svadbe, kako bi se mogli upoznati. Nije propustio ni uvođenje evropskog odela pa ni način šišanja. On obrati pažnju i na narodnu privredu i trgovinu: posla u tuđinu mnoge mladiće radi izučavanja različitih zanata, unapredi proizvodnju i zavede oko dvesta tvornica, pokrenu kopanje ruda, poboljša zemljoradnju, načini dosta prokopa i podiže više putova itd.

Posledice Petrovih reforma. — Petar je nasilnim merama zavodio svoje novine i naročite je činovnike i ustanove zaveo, da bi se oštro pazilo na izvršenje njegovih naredaba. Nu ovo mu se može oprostiti, što je sve činio iz ljubavi spram svoga naroda. On, istina, pri uvođenju izmena nije vodio računa o postupnosti i o tadašnjim prilikama ruskim, ali je svojom upravom, sudskim i staleškim reformama učvrstio jednostavnost ruske države, koja je trajala sve do carskoga svrgnuća, a svojim unapređenjem proizvodnje, trgovine i zemljoradnje podiže narodno blagostanje na veći stupanj. Petar svojim novinama stavi Rusiju u red prosvećenih država, a uređenjem vojske, osnivanjem mornarice i izlaskom na Baltičko more tako je uzdiže, da je od toga doba počela uticati i na opštu politiku evropsku. Drugim rečima, Petar Veliki svojim reformama i proširenjem države dade Rusiji i Rusima nov život i novu snagu. Za sve ovo, on se umeo koristiti vrsnim ljudima, od kojih su najglavniji: Menšikov, Galicin, Šermetjev, Šafirov, Minih i dr. Petar osudi svoga sina Aleksandra zbog mešanja s pobunjenicima i potom odredi (1718) da svaki vladar sam sebi imenuje naslednika.

Poslednici Petra Velikoga — behu neznatniji vladaoci, te su svojim radom više se isticali velikaši: za Petrove žene Katarine I Menšikov, za Petra II Menšikov i Dolgoruki, za Ane Petrovne i Ivana IV Minih, Osterman i Biron i za Jelisavete Petrovne (1841-62) Razumovski i Šuvalov. Nu ipak Rusija postupno napredovaše i u ovom vremenu (1725-62), šireći svoje granice (u ratu protiv Švedske dobi istočni kraj Finske 1734, a u ratu s Austrijom protiv Turske održa nekolike slavne bitke 1737-39) i zavodeći pojedine prosvetne ustanove: Akademiju lepih umetnosti u Petrogradu i prvo rusko sveučilište u Moskvi (1755). Naročito državno jedinstvo i moć Rusiji dostiže za Katarine II (1762-96).

Poljska, Austrija i Pruska.

Bezvlašće i opadanje Poljske. — Dok se po ostalim državama evropskim razvijala apsolutna monarhija, u Poljskoj se utvrdi bezvlašće. U XVI stoleću pređe vlast iz kraljevskih ruku u ruke povlašćenih staleža, koji međutim nisu umeli urediti neku novu upravu. Svaki je šljahtić bio neograničeni gospodar nad svojim ljudima, ali i ako je po običajima sva šljahta bila među sobom jednaka, ipak su mnogi od njih pali u zavisnost bogatije šljahte, koja se učini svemoćnim panovima. Bogatije plemićske porodice imađahu veliki uticaj na šljahtu, koja se delila na stranke ili pristalice pojedinih porodica i koja je često svoje sukobe raspravljala oružjem. Ove su porodice uzele u svoje ruke sve znatnije dužnosti u državi, bogateći i sebe i svoje rođake na državni račun i ne dajući nikom opravdanja za svoje poslove. Poljska je deljena na nekoliko vojvodina, od kojih je svaka činila za se kao neku malu nezavisnu državu. Svaka je vojvodina imala skupštinu, u kojoj je učestvovala sva šljahta. Na ovim se skupštinama ogledala surovost, neumešnost i nered, a često su pojedinci bili potkupljeni od bogatih panova. Pored ostalih poslova, ove su skupštine birale poslanike od velikih dostojanstvenika svetovnih i duhovnih za opšti sabor, koji se sastajao jedanput u dve godine. Na saboru je svaka odluka morala biti jednoglasna, a u sredini se XVII stoleća razvi tako zvano liberum veto, t. j. pravo jednoga poslanika da svojim nepristajanjem („Nie pozwalam“) omete svako rešenje saborsko. Najzad su saborska rešenja mogla biti odbačena i oblasnim skupštinama, a zavede se i običaj da pojedini nezadovoljnici sklapaju saveze, koji su se i oružja laćali. U blizini je Varšave birao kralja naročiti sabor, u kojem se mogao javiti svaki šljahtić sa svojim glasom. Bogataške porodice i tuđi dvorovi obično isticahu različne ličnosti, te je izbor kraljev uvek praćen spletkama, potkupljivanjem, svađama i međusobicama. Međutim, vlast je kraljevska sve više ograničavana naročitim pogodbama (Pacta conventa), a pojedini su upravnici — ministri — radili nezavisno jedan od drugoga i od kralja i nisu bili podjednako potčinjeni saboru. Seljaci su ovoj šljahtinskoj samovoljnoj državi bili sasvim potišteni, a njih su i ostale građane cedili doseljeni Jevreji, koji su sačinjavali većinu gradskoga stanovništva. Zemljoradnja, proizvodnja, trgovina, prosveta, književnost — rečju celokupan telesni i umni život narodni beše u potpunom opadanju, što je posledica i rđavoga rada jezuitskoga. Disidenti (inoverci — pravoslavni i protestanti), budući gonjeni, polagahu svu nadu na tuđe države, pravoslavni na Rusiju, a protestanti prvo na Švedsku pa potom na Prusku.

Pri ovakom unutrašnjem opadanju, nisu mogli biti bolji ni spoljašnji poslovi, te se Poljska nije mogla koristiti susednim međusobicama, naročito za tridesetogodišnjega rata u Nemačkoj. Međutim, za Jovana Kazimira (1648-68), poslednjega Vasovca, prizna pruskoj samostalnost (1657), ustupi Švedskoj Estonsku, Esel i Livonsku (1660) i u ratu s Rusijom pomenuta mesta s Ukrajinom (1667), a za Mihaila Višniovieckoga (1668-73) sklopi sraman mir s Turskom(1678). Istina, Jovan Sobjeski (1674-96) pobedi Turke kod Lavova (1675) i oslobodi Beč (1683). Za velikoga severnoga rata poljska je šljahta sklapala saveze protiv saksonskoga izbornoga kneza Avgusta II (1697-1733), koji novcem dobi poljsku krunu. Petar se veliki javi kao posrednik izmeću kralja i šljahte, te utvrdi ruski uticaj na Poljsku; ali se i bez ovoga spoljašnji uticaj odavno utvrdio u Poljskoj, a same su njene stranke uvlačile susede u svoje međusobice i bile potkupljivane od tuđih vladara. Još je poslednji Vasovac, sin Sigmunda III, predskazivao deobu Poljske između suseda, a pruski je kralj Fridrih Vilhelm I predlagao Petru Velikom da podele neke pogranične krajeve Poljske. I što se Poljska, ovako oslabljena, još neko vreme držala, glavni je uzrok u suparništvu njenih suseda, što se videlo i u ratu za poljski presto (1733-34), u kojem Austrija i Rusija pomagahu sina Avgusta II, Avgusta III (1733-63), a Francuska Stanislava Leščinskoga, koji je postao tastom Luja XV. Na poljskom se prestolu utvrdi Avgust III, a Stanislav morade pobeći iz Poljske.

Ustupanje pokrajina i pragmatička sankcija u Austriji. — Francuska je u savezu sa Španijom i Sardinijom bila gotova da objavi rat Austriji, ali je Karlo VI umiri ustupanjem Lotaringije kraljevu tastu. I ako je Lotaringija, kao carska baština pripadala Karlovu zetu Franji Stevanu, bi rešeno da po smrti Stanislava Leščinskoga ostane Francuskoj, a za ovo ustupanje Lotaringije Franja Stevan dobi Toskanu, gde se beše prekratila loza Mediči (1737). Osim toga, Napulj i Sicilija, koji su posle rata za špansko nasleđe pripali Austriji, biše ustupljeni, kao odvojeno kraljevstvo, starijem sinu španskoga kralja iz drugoga braka Karlu (mlađi docnije dobi Parmu), te se na taj način postavi osnovica burbonskom gospodarstvu i u Italiji. Što je u ovim prilikama Karlo VI bio popustljiv, jedino se ima pripisati njegovoj želji da posle svoje smrti ostavi Austriju u dobrim odnosima sa susedima; jer nemajući muškoga poroda, želeo je da sve habzburške vladavine preda svojoj kćeri Mariji Tereziji, ženi Franje Stevana. U tom je smeru on sastavio pragmatičku sankciju (red nasleđa) i susedni su mu dvorovi obećali pomagati prava njegove kćeri. Nu tek što je umro Karlo VI, ta prava stanu osporavati nekolika potraživača, čime otpoče rat za austrisko naslede (1740-48), kojim nastanu novi međunarodni odnosi u XVIII stoleću.

Postanak Pruske. — Po vestfalskom je miru Nemačka bila sastavljena iz više država i slobodnih gradova s carem na čelu iz Habzburške dinastije, ali skoro bez ikakve središne vlasti, te su vremenom u ovom „monstrumu“ od država postale glavne Pruska i Austrija. Pruska je postala iz pojedinih kneževina, koje nisu nikada bile zajedno, i to u vreme kada oko ove države behu moćni susedi: Poljska i Švedska. Jezgro je Pruskoj markgrofovina Brandenburg (slovenski Branibor), kojim je od početka XV stoleća vladala, pod nazivom kurfirsta, dinastija Hohencolerna. Tevtonski je pak red vladao istočnom Pruskom s prevlašću poljskoga kralja (od 1464), ali za reformacije Hohencolern Albreht Brandenburški posta starešinom ovoga reda, primi luteranstvo i prvi pretvori Prusku kao Leno poljskoga kralja u svetovnu naslednu vojvodinu (1525). Kad izumre Albertovo potomstvo (1618) Pruska po dopuštenju poljskoga kralja Sigmunda III pređe u ruke brandenburških kurfirsta, Albertovih rođaka — Hohencolerna, te je tako između Brandenburga i Pruske, na donjem toku reke Visle, bilo i poljske oblasti. Ovako se ujedinjena država poveća s vojvodinom Kleve na Rajni, a u tridesetogodišnjem ratu, za „velikoga kurfirsta“ Fridrih Vilhelma (1640-88), dobi veći deo Pomoranske i Magdenburga (1648). Za švedsko-poljskoga rata, veliki je kurfirst bio isprva uz Švede a potom uz Poljake, te se tako oslobodi poljske prevlasti (1660). Najzad Fridrih Vilhelm stupi u savez protiv Luja XIV i proslavi se pobedom nad njegovim saveznicima Švedima kod Ferbelina (1675). Sin velikoga kurfirsta Fridrih III za savez s Leopoldom I u ratu za špansko nasleđe dobi kraljevski naziv kao Fridrih I (1701) i nova kraljevina pruska po utrehtskom miru zadobi novih zemalja na donjoj Rajni. Njegov sin i drugi kralj pruski Fridrih Vilhelm I (1713-40) za učešće u velikom severnom ratu dobi veliki deo Pomoranske pri zaključivanju mira (1720), te je tako Pruska postala znatnom državom.

Apsolutizam u Pruskoj. — U novoj je kraljevini još u početku utvrđen apsolutizam. Veliki je kurfirst već bio stupio u borbu s društvenim redovima, a oblasna se skupština prvo presta sastajati u Brandenburgu (1653), pa postupno i u ostalim zemljama hohencolerenskim. Jedino je pak vojska mogla održati državno jedinstvo u ovako raskomadanoj državi, a za izdržavanje je opet vojske trebalo novaca, te je stoga još veliki kurfirst obratio naročitu pažnju na vojsku i finansiju: on je položio osnovicu vojno-privrednoj upravi svoje države, čim se ona počela naročito odlikovati. On se veoma koristio dobeglim hugenotima iz Francuske, koji mu u zemlji doneše i umešnosti i novaca. Osobito se ovim vojno-privrednim pravcem odlikovala vlada njegova unuka, drugoga kralja pruskoga. Fridrih Vilhelm I beše jednostran i surov čovek, koji se odlikovao tvrdoglavom i despotskom ćudi, ali je ipak pazio na unapređenje svoje zemlje i štedljivost. Strast mu je bila da u svojoj vojsci ima visoke vojnike, koje je čak za novac domamljivao i iz drugih zemalja. Pruska je s neplodnosti i slabe naseljenosti inače bila dosta siromašna zemlja, ali je imala vojske koliko i Austrija, i to obučenije i spremnije.

Srbi i Turci.

Nemiri i opsada Beča. — U drugoj polovini XVII stoleća počnu oporavljati Tursku veliki vezir Muhamed Ćuprilić i njegov sin Ahmet, a u to je vreme bio nemački car Habzburgovac Leopold I (1657-1705), koji se zavadi s Turskom oko Erdelja posle ranijih omanjih sukoba graničnih (od 1606). I ako carska vojska pod Montekukulom održa nad Turcima sjajnu pobedu kod Sv. Gotharda u Mađarskoj (1664), ipak s nemanja stvarnih sredstava Leopold zaključi nepovoljan mir, jer Turci ne izgubiše ništa. Ovakav mir, gonjenje protestanata i ostavljanja nemačkih posada, koje su pljačkale zbog nedovoljne isplate — sve to ražljuti mađarske i hrvatske plemiće, te se pobune i stupe u savez s erdeljskim knezom i Lujem XIV. Nu Leopodd ovu bunu brzo uguši (Petar Zrinjski i Kristo Frankopan pogubljeni u Niner-Najštatu 1671 zbog dogovaranja s Turcima), ustav u Hrvatskoj i Mađarskoj obustavi i htede postupiti kao i s Česima posle pobede na Beloj Gori ali ovo izazva još veći ustanak među mađarskim plemićima (Imre Tekeli), te stoga i s bojazni od Luja XIV imenova novoga bana u Hrvatskoj i dopusti Mađarima izbor palatina. Posle pak one pogibije Turci zauzmu Krit od Mlečića, te im se povrati stara hrabrost; pa koristeći se novim neredima u Mađarskoj i savezom s vođom pobunjenika, namisle ponovo napasti Austriju. I veliki vezir Kara-Mustafa s preko dvesta hiljada ljudi opsedne Beč (16S3). Grad se s velikom mukom držao i tek kada carskoj vojsci pod Karlom Lotarinškim dođe u pomoć Jovan Sobjeski, Kara-Mustafa bi odagnan.

Produženje rata. — Car, Poljska i Mlečići, koji Turcima objave rat na moru, sklope sveti savez (1684), a pred kraj rata pristane i Petar Veliki, te započe borba za oslobođenje Ugarske, Hrvatske i Slavonije. Zajednička vojska navali za Turcima i otme nekoliko jakih tvrđava, te se Sobjeski vrati u Poljsku, a carska vojska uspešno produži rat. Kada potom bude osvojen veći deo Ugarske i cela Slavonija, sastanu se ugarski staleži na sabor u Požunu, gde bi Mađarska proglašena naslednom kraljevinom muške loze Habzburške (1687). Potom carske vojvode: Karlo Lotarinški, Ludvik Badenski i Evgenije Savojski, po osvojenju Like i Krbave pomoću srpskih graničara (1686), produže rat i preko Save i Dunava, a uz oduševljenu borbu ustaloga srpskoga naroda. Pomognuti ovako Srbima, Nemci osvoje Srbiju i u Bosni dopru do Sarajeva i Zvornika, a potom osvoje i Skoplje (1689); ali u to doba Luj XIV povede treći rat, te se veliki deo carske vojske morade povući, a Turska povrati mnoge zauzete krajeve; jer car, i ako bejaše najmoćniji u Nemačkoj, nije se mogao dovoljno koristiti potporom njenih knezova ni u istočnim ni u zapadnim događajima.

Srpska velika seoba. — I ako su Srbi oduševljeno ratovali uz Nemce, s njima su austriske vojne starešine rđavo postupale, te zbog smanjivanja srpskih ustanika i napadanja odlučnog vezira Mustafe Ćuprilića nasta povlačenje carske vojske, naročito posle poraza kod Kačanika (1690).

U ovom se ratu javi s osobitim namerama Đorđe Branković iz imućne porodice banatskih Brankovića, koji je tvrdio o svom poreklu od Vuka Brankovića. Dobro vaspitan, Branković stupi u diplomatsku službu erdeljskoga kneza, podvlasnoga Turcima, kao tumač i posle kao poslanik (kapućehaja) njegov u Carigradu. Smenjen s dužnosti, po povratku bude u Erdelju zatvoren zbog veze s kneževim zaverenicima, a pušten otide u Vlašku, gde stupi u veze s vlaškim knezom Kantakuzenom, koga nagovaraše da pristane uz austrijskoga cara. Učestvujući u austrisko-vlaškim i rusko-vlaškim pregovorima (1680-1688), Branković pomoću jednoga ugarskoga grofa lako dobi od cara Leopolda povelju ugarskog barona na osnovu sastavljenoga grba i tvrđenja da će kao potomak starih despota dići na oružje veliki broj hrišćana, U ovo je vreme pravoslavlje pa Balkanu i po ugarskoj mnogo trpelo od rimokatolika, koje pomagahu i Mlečići i Austrija i koji su hteli pravoslavlje pounijatiti. Stoga je jedan svetogorski kaluđer išao radi pomoći u Rusiju s pismima bivšega carigradskoga patrijarha, srpskoga patrijarha Arsenija Crnojevića i vlaškoga kneza (1688). S ovim je kaluđerom Branković stupio u veze i priča se o Crnojevića potpisu za 150 dukata svedodžbe: da je Branković od despotske loze. Došav u Beč kao izaslanik vlaškoga kneza, umeo je poraditi dosta za sebe i zamišljenu ilirsku državu s vrhovnom zaštitom svete rimske carevine nemačkoga naroda, o čemu podnese predstavku na latinskom i za što tobožnji potomak stare vladalačke porodice dobi i grofovsku povelju iz ugarske dvorske kancelarije (1688). Nu čim Branković ode iz Beča, neki ga prokažu, te se zvanični krugovi i vojne starešine brzo uvere o neistini i njegovu učešću u vlaško-ruskim pregovorima. Ne znajući šta mu se sprema, Branković na putu od Oršave skupi nekoliko stotina ratnika i posla u Srbiju izaslanike s proglasom, ali Badenski već beše uputio proglas na Srbe s obećanjem slobode i povlastica, te narodni glavari ne pristanu uz nepoznata čoveka. Stoga izaslanici jave da se ne nada novim pristalicama. Kad Badenski stiže do Kladova, naredi generalu erdeljske vojske da pozove Brankovića u tabor, javljajući caru da nimalo nije savetno pustiti novoga kralja da i dalje radi u nedopuštenom pravcu, jer beše saznao sve o Brankoviću i utvrdio mišljenje da su namere njegove opasne za Austriju. Ovaj pismom pozove Brankovića da, tobože, zbog dogovora o daljem ratovanju s Turcima dođe knezu na sastanak, te Branković s malom pratnjom pređe Dunav i dođe u Kladovo, gde ga vojnička straža uhvati, a zatim ga otprave u Oršavu i odatle u Sibinj. Ratni savet dopraćenog Brankovića vojničkom stražom u Beč smesti u veliki dvorski spital, gde se na neki način sasta sa Ilijom Đakovićem, banatskim episkopom, koji donese zahteve srpskoga naroda i kome Branković dosta pomože. Računajući na Srbe u nameravanom ratu (1691), car, i ako neprijatno dirnut zahtevom srpskih izaslanika, ponovo potvrdi Brankovića povelje, te njega srpski narod izviče za narodnog starešinu i despota u Budimu, gde se beše iskupio radi uređenja racke milicije. Uviđajući srpske zasluge u boju kod Slankamena, car po zahtevu srpskih izaslanika odredi godišnju pomoć Brankoviću, a ratni ga savet preseli u jednu gostionicu, gde beše pored straže, ali mu ipak beše dopušteno da izlaže narodne želje, te se više puta sastajao s narodnim poslanicima i s patrijarhom Arsenijem III, kojima dosta pomože svojim znanjem. Nu sve molbe i žalbe ruskom caru Petru Velikom ostanu bez uspeha. Najzad je poslan u Heb, odakle neće voditi prepisku sa Srbima, Turcima, Vlasima i Moskovima. I odatle se obraćao molbama za slobodu, ali izgubiv nadu, preminu u krajnjoj bedi i nevolji (1711). U njegovim je spisima nađena Slavensko-srpska hronika.

Kada poče uzmicati carska vojska, mnogi se Srbi krenu s vojskom zbog plašnje od ozlojeđenih Turaka. Patrijarh Arsenije III s nekim starešinama, koji pomagahu Austrijance, beše ranije stigao u Beograd s mnogim beguncima, većinom iz Stare Srbije (1690). Neke porodice ostanu, od kojih su neki pobijeni i zarobljeni, a neki pobegnu u brda i raziđu se. Turci, ljuti na Srbe što ratovahu s Nemcima, oplene, razore ili spale neke crkve, manastire i sela. U krajevima, gde beše središte stare srpske države, pusta mesta počnu nastanjivati Arnauti, te je tamo srpsko stanovništvo sasvim proređeno. Istina, veliki vezir Mustafa Ćuprilić, uviđajući da ne treba više goniti podvlasni narod nego ga pridobiti za rad, izda proglas na narod i pozva ga da se vrati kući, a pošto se patrijarh Arsenije ne vrati, on postavi za pećskog patrijarha Kalinika, koji s Turcima sklopi dogovor: da turske vlasti štede Srbe, a crkva da radi na umirenju naroda.

Kako su Turci neprestano napredovali, patrijarh Arsenije i starešine, videći da će morati preći na levu obalu savsku i dunavsku, s narodnog zbora u Beogradu (18 juna 1690) pošlju episkopa Iliju Đakovića u Beč da podnese caru želje srpskog naroda, kao odgovor na carski proglas, kojim pozva Srbe na ustanak, te mesto očekivanog ustanka car ču da se narod sprema na povlačenje. Pošto Srbi behu potrebni Austriji za rat, on odmah obeća da će ispuniti zahteve srpskoga naroda i izda povlasticu (avgusta 1690). Turci međutim stalno napredovahu, te patrijarh ne sačeka izaslanikov povratak, nego s narodom pređe u Ugarsku (septembra 1690). Srbi se toliko pomaknu na sever, da ih beše u đurskoj županiji.

Karlovački mir. — Ne misleći puštati Brankovića, car nametne Srbima kao podvojvodu Komoranca Jovana Manastirliju, kapetana carske vojske, a bečka vlada prizna patrijarhu pravo: da svi Srbi i u duhovnim i u svetovnim stvarima zavise od njega (1691). Srbi tada ratovahu kao jedna celina sa svojim starešinama uz carsku vojsku i naročito se odlikovaše u krvavoj pobedi kod Slankamena (1691) i Varadina (1794). Potom je rat labavo vođen dok nije prekinut pobedom Evgenija Savojskog kod Sente (1697), te je posle dužih pregovora sklopljen mir u Karlovcima (1699), po kom car dobi celu Ugarsku osim Banata, Slavoniju bez jugoistočnog Srema, Liku s Krbavom i Banovinu (Petrinju i Glinu s okolinom), za koje ustanovi zasebnu upravu. Ratujući s Turcima uz Austriju pomoću srpskih i hajdučkih četa, ovim mirom mletačka republika u jadranskom primorju dobi Knin i Senj.

Istrebljenje poturica. — Kad umre zamenik Visarionov Sava Očinić (1692-96), crnogorski glavari izberu na Cetinju za vladiku Danila Petrovića (1698-1735) iz plemena Njegoša. Kako u ovo vreme neki Brđani i Crnogorci behu pomuslomanjeni, a turska se vlast poče siliti i mletačka opadati, daroviti, odlučni i okretni vladika Danilo najviše doprinese da Crnogorci pobiju sve cetinjske i ćeklićske poturice, koji se ne htednu pokrstiti (na Badnje veče 1707), čime je Crna Gora očišćena od stalne smetnje u borbi za slobodu, koju produže, novčano pomagani i podsticani od Rusije, i za Danilovih naslednika.

Borba za povlastice; požarevački i beogradski mir. — Leopold I dade doseljenim Srbima: slobodu vere i ličnosti, biranje vojvode, pravo na imanje itd.; ali kako on beše pod jezuitskim uticajem, vlasti nisu ispunjavale povlastice, te na Srbe počnu otvoreno napadati i Nemci i Mađari, osobito na pravoslavnu veru, kao što je pomenuto. Srbi su ipak ostali verni i Josifu I i Karlu VI, koji su im određenije potvrdili dobivena prava od Leopolda. Nu po smrti Arsenija III (1706) i Manastirlije Srbi ne dobiju ni patrijarha ni vojvode sve do mađarske bune (1848). Odmah po svršetku rata za špansko naslede Karlo VI, iz žudnje da raširi državu na jugoistok i s oslanjanjem na neko pravo ugarske krune, povede rat s Turskom(1716-18). Po turskom paljenju srpskih manastira u Fruškoj Gori, Evgenije Savojski, uz hrabro borenje srpskoga naroda i bez svojih starešina, osvoji Beograd (1717) i sve gradove Beogradskog pašaluka, te sultan zamoli za mir, koji se utvrdi u Požarevcu (1718)., Ovom prilikom Austrija dobi bosansku Posavinu, ostatak Srema, tamiški Banat, Vlašku do Olte i Srbiju do omoljskih planina, Paraćina i Drine a Mlečići, celu Dalmaciju. Zauzeti deo Srbije dobi zasebnu austrisku upravu. Upravnik beše naprasit, surov i ohol, a austriski činovnici gore postupahu s narodom nego i Turci, a pored rđave uprave, vlast je pomagala i katoličko nametanje, te narod dođe do uverenja da je bolja turska vlast od austriske („Prevrni, Bože“). Rđavo je postupano i s prečanskim Srbima, naročito kad ugarski sabor (1723) donese odluku: da su Srbi vezani za zemlju, da moraju plaćati desetak katoličkim sveštenicima i da nekatolici ne mogu imati svojih zemalja u Hrvatskoj i Slavoniji. Nezadovoljni su Srbi najzad ustali u Pomorišju i potom u Bačkoj pomoću novosadskoga episkopa Visariona Pavlovića, koji htede da se zavede vojnička granica i u ovim krajevima i da se oslobode komore i županskih vlasti; ali je ustanak brzo ugušen i ustanci kažnjeni (1735). U ovome je ustanku Petar Segedinac zatvoren i osuđen. Ovim su Srbima napredak ometale i dalje borbe za povlastice i zatim svađe između naroda i srpskih crkvenih starešina.

I ako je ovako Austrija rđavo postupala s narodom, ipak kad ona povede rat s Turskom (1837-39), austriska vojska poče napredovati samo zbog srpskog pokreta u crnogorskim brdima i oko Novoga Pazara i Peći, na čemu najviše uradi Arsenije IV Jovanović — Šakabenda i ober kapetan Staniša Marković — Mlatišuma. Nu pošto se zbog turske navale Austrijanci počnu povlačiti, mnogi se Srbi uplaše i pođu uz carsku vojsku, a na to ih podstače i pećski patrijarh Arsenije, kome bečki dvor ponudi mesto srpskoga mitropolita u Sent-Andriji. Sada neznatan deo Srba s Arsenijem pređe u Austriju (1737), a veći deo propade od razjarenih Turaka, naročito kod Valjeva. Pošto pak Austrijanci izgube bitku kod Grocke, utvrđen je mir u Beogradu (1739), po kojem između Austrije i Turske osta granica Sava i Dunav. Ovi su srpski pokreti uz Austriju i rđav rad grčkih patrijaraha iz Carigrada docnije doneli i ukidanje Pećske Patrijaršije (1766).

Gonjenje Srba. — Kako se Marija Terezija, u početku svoje vlade, oslanjala na Mađare, morala je potvrditi odluke mađarskoga sabora. I jedna je takva odluka bila da se ukine vojnička granica u Sremu, donjoj Slavoniji, Banatu i još nekim županijama. Druga je pak odluka donesena da Srbi u Sremu i Slavoniji, koji se ne pokore katoličkoj crkvi, ne mogu dobiti državnu službu, a uz ovo ih počeše jezuiti goniti da prime uniju i da plaćaju desetak katoličkom sveštenstvu. Sva se ova gonjenja dešavala dok su se Srbi borili s različnim neprijateljima Marije Terezije, da bi joj očuvali presto. Kada najzad gonjenje prevrši meru, Srbi se pobune u Gornjokarlovačkoj oblasti a srpski sabor odlučnim držanjem uspe da se između ostalog osnuje dvorska komisija za srpske (ilirske) stvari (1745), što je posle dve godine pretvoreno u dvorsku deputaciju. To izazva sukob s ugarskom dvorskom kancelarijom, te bečka vlada, pored katoličkoga nasilja, stade suzbijati Srbe. Zbog toga narod usta u Lici da brani oduzetu samoupravu (1751), što je krvavo ugušeno, a u Bačkoj i Banatu, gde nije imalo izgleda na uspešnu borbu i nade na bolje prilike, postupi rđavo. Mnogi se Srbi pod Tekelijom, Preradovićem, Ševićem i drugim isele u južnu Rusiju (1752-53), gde osnuju Novu Srbiju, ali pošto ovi Srbi dadnu Rusiji dosta odličnih sinova, naskoro su pretopljeni u Ruse. Mnogi se Srbi i dalje seliše zbog gonjenja vere, narodnosti i radne utakmice od izvršne vlasti, katoličkih sveštenika i vlasnika zemljišta. Ovo je pak učinilo da je Marija izdala ukaz o zaštićavanju Srba, na što su i docnije austriski vladaoci nešto pazili.

Ratovanje uz Austriju i Rusiju — Kočina Krajina. — Turska sasvim oslabi u XVIII stoleću zbog većih nereda i napornih i ponajviše neuspešnih ratova i s Austrijom i Rusijom. Tada ruska carica Katarina II mišljaše sa svojim ministrom Potemkinom da progna Turke iz Evrope i da obnovi vizantisko carstvo. Pošto za to pridobije i Josifa II, oni se sastanu na Krimu i ugovore prijateljski savez i međusobnu pomoć. Ovo su Turci odmah razumeli da je upravljeno protiv njih, te bace ruskog poslanika na Porti u tamnicu i zbog neuklanjanja ruskih konsula iz Vlaške i Moldavije objave Rusiji rat, na što ih podstače Engleska i Pruska (1787). Pozivajući sve hrišćane protiv nevernika, carica brzo spremi vojsku s najboljim vojskovođama (Potemkin, Suvarov, Kamenski, Galicin i Kutuzov), a njoj se odmah pridruži Josif II, koji pomoću svojih ljudi i oficira pozove i Srbe na oružje. Čujući da Josif ratuje uz Rusiju, mnogi Srbi ustanu protiv Turaka od Jadranskoga mora do Timoka, i ako pamtiše pređašnju austrisku upravu u severnoj Srbiji. Turci potom navale na Beogradski pašaluk pre dolaska austriske vojske, te počnu nasilnim merama i velikim zulumima ugušivati pokret. Stoga neki znatniji Srbi (Karađorđe, nazvani kapetan Koča Anđelković, Radič Petrović, i drugi) prebegnu u Banat i Srem. U Austriji se tada obrazuje zaseban vojni odred srpskih dobrovoljaca pod imenom Frajkora, u kom behu pored ostalih i oni prebegli Srbi, a kojima zapovedaše Mihailović (Mihaljević). Ovi se frajkorci prvo izvežbaju pa potom u zasebnim odeljenjima počnu napadati Turke. Od ovakih je četa najznatnija ona koju predvođaše Koča Anđelković iz Panjevca, po kom je ovo ratovanje i nazvano Kočina krajina. Koča odmah po objavi rata pređe u Srbiju i hrabro napadaše Turke oko Jagodine i Ćuprije, ali kada je najbolje napredovao, Turci pređu u Banat i počnu potiskivati austrisku vojsku. Uskoro i Koča pređe preko Dunava, gde ga Turci posle ogorčene borbe savladaju, uhvate i sa šezdeset drugova kod Tekije vrgnu na kolac (1788). Austrijanci produže rat i osvoje Beograd pod Laudanom, ali kad umre Josif II, njegov brat Leopold II (1790-92) posredovanjem Pruske sklopi primirje pa potom i mir u Svištovu (1791), po kom Turci izgube samo Oršavu i levu obalu Une, a obvežu se da će sa Srbima u Beogradskom pašaluku lepo postupati i da u pašaluk neće puštati janičare, koji su pre rata činili različna nasilja. Rusija je pak uspešno ratovala; ali smrt Josifa II i mešanje Engleske i Pruske iz surevnjivosti učine te Katarina II zaključi mir u Jašu (1792), po kojem dobi krajeve između Buga u Dnjestra i učvrsti svoju vladu nad severnom obalom Crnoga mora. Srbi su pak bili nezadovoljni svištovskim mirom, naročito u Beogradskom pašaluku, te su ovde sami uspeli na dobivanju neke vrste samouprave po hatišerifu Selima III (1793), koji je posle ratova pokušao izvesti upravne i vojne reforme u Turskoj.

Prosvećenost 18. stoleća.

Racionalizam. — U novome je veku prosvetni život zapadne Evrope produžio razvijanje pod uticajem renesansa, humanizma i reformacije. Prvi je od ovih pravaca bio svetski, a drugi — verski, koji nad prvim u šesnaestom stoleću i odnese pobedu. Svetskom pravcu dosta naudi i katolička reakcija, ali je taj pravac u drugoj polovini sedamnaestoga stoleća iznova počeo prokrčavati sebi put i u osamnaestom stoleću sasvim pobedi. Ovo stoleće ima čak i naziv filosofsko stoleće. a otuda i filosofija osamnaestog stoleća. Isto se pak vreme naziva prosvećenim, a i naziv je tadašnjoj državnoj upravi — prosvećeni apsolutizam.

Glavna je osobina prosvećivanja u osamnaestome stoleću racionalizam, tj. težnja da se nađe objašnjenje za sve pojave u svetu i društvu čovečjim razumom. Osamnaesto je stoleće, prema tom, stoleće racionalizma — stoleće verovanja u nepogrešnost čovečjeg razuma. Racionalizma je bilo i kod humanizma, i u nekoliko i kod reformacije; ali se tada racionalizam nije samostalno razvio. Reformacija je pribegavala razumu za objašnjenje Biblije i samo mu davala veoma sporedno značenje. Međutim se već u sedamnaestom stoleću razvićem samostalne filosofije javlja težnja, koja se uglavnom osnivala na razumu i rešavanju svih pitanja mišljenja i života. Značajno je da je za obrazac filosofskog učenja u sedamnaestom stoleću poslužila matematika, koja se razvila putom rasuđivanja, bez ikakva opita i posmatranja. Za Dekartom, prvim spukulativnim filosofom i matematičarem, holandski Jevrejin Spinoza (1632-77) izloži svoje učenje o istovetnosti Boga i sveta (panteizam) po geometriskom metodu, t. j. u obliku aksioma i teorema. Spekulativnoga je pravca i nemački filozof Lajbnic (1664-1716), veliki matematičar (izumeo diferencijalni račun) i raznovrsni naučnik.

Engleske ideje i prirodne nauke. — Nu veliki su uticaj na umni pokret u osamnaestom stoleću učinile engleske ideje, koje se razviše u doba dveju revolucija. Tada se u engleskoj javi veliki naučnik Njuton (1642-1727), koji je dovršio delo Kopernika, Keplera i Galileja pronalaskom zakona o opštoj gravitaciji. Njuton kao genijalan matematičar svoje matematičko znanje i pronalaske upotrebi na objašnjenje vaseljene. U svojim Matematičkim načelima prirodne filosofije (1687) on dade obrazac čisto naučnoj vezi s prirodom i iznese misao o tom, da su sve pojave potčinjene tačnim zakonima. U istoriji čovečje misli ovakom radu pripada prvo mesto. Njuton nije svoje poimanje sveta osnivao na matematičkim pretpostavkama, već na rezultatima Posmatranja, a pomoću matematičkoga znanja, te se tim ugledao na Bekona. Ovom je misliocu prišao i engleski filosof Džon Loke (1632-1704), koji u svom Ispitivanju čovekova poimanja (1690) iznosi ideju: da se sve što znamo i mislimo u suštini svodi na utiske, koje iz sveta primamo pomoću svojih pet čula. Nu i ako je on ovim odbacio ma kakvu urođenu ideju i u teoriji bio pristalica opitnoga saznavanja, u stvari je ipak rasuđivao čisto racionalistički. Loke učini veliki uticaj na celokupno mišljenje osamnaestoga veka, kada se za sve tražilo razumnoga objašnjenja i prirodne osnove, što se u pojedinostima raširilo na izučavanje prirodnih nauka, vere i politike.

Deizam. — U Engleskoj se za druge polovine sedamnaestoga stoleća javi osobito versko učenje, koje svođaše sve dogmate na verovanje u biće Boga (otuda deizam) i besmrtnost duše. Ovo je osobiti oblik antitrinitarizma, i engleski deisti smatrahu sebe kao dovršivače reformacije, po čem su i označavali svoje učenje kao hrišćanski deizam. Mnogi engleski sektaši verovahu u unutrašnje otkrovenje, a deisti nisu uviđali to otkrovenje ni u čem drugom do u razumu, njegovim idejama i u njegovoj radljivosti, tražeći ujedno da se ta njegova radljivost ničim ne sprečava, zbog čega su nazvani i slobodnim misliocima. Deisti su najzad svoju racionalistIčku veru smatrali kao prirodnu veru i sa ovoga gledišta posmatrali sve druge vere. Glavnu pak snagu vere deisti uviđahu u njenoj naravstvenoj strani. Prenesen u Francusku, deizam stupi u ogorčeno neprijateljstvo s katoličanstvom. Loke zauzima vidno mesto u istoriji deizma. On takođe traži versko trpljenje, ali iz toga isključivaše katolike i ateiste, smatrajući ih kao opasne s političkoga gledišta.

Prirodno pravo. — Učenje rimskih pravnika o prirodnom pravu obnovi i primeni na politiku još holandski naučnik Hugo Grocije (1583-1645), pisac dela O pravu rata i mira (1625). Nu na pisce su osamnaestog stoleća veći uticaj imale engleske političke teorije iz druge polovine sedamnaestoga stoleća. U Engleskoj se za prve revolucije prepirahu među sobom zaštitnici kraljevske vlasti i branioci narodnih prava i uglavnom se trudiše da svojim pogledima nađu osnove u Bibliji. Pitanje o proishođenju državne vlasti u Engleskoj preneše sa zemljišta bogoslovskog poimanja na zemljište filozofskoga razmatranja Hobz {1588-679) i Loke. Oni su se slagali u tom da su ljudi putom ugovora prešli iz prvobitnoga prirodnoga stanja u državni život; ali različno mišljahu o sadržini toga ugovora: po Hobzu se jedno lice potpuno predaje na raspoloženje državi, koju predstavlja uprava, a po Loku ličnost čuva prirodnu slobodu i njihova vlast ostaje u naroda, koji je predaje vladaru samo pod izvesnim pogodbama i koji je može oduzeti, ako se te pogodbe ne ispunjavaju. Loke je predlagao da se zakonodavna vlast sačuva za narod (ili za njegove predstavnike), a izvršna vlast da se ustupi kralju.

Francuska književnost. — Kao filosof-deist i politički mislilac, Loke je glavni pokretač prosvećenosti osamnaestoga stoleća; ali tadašnja prosvećenost vrhunac svoj dostiže u Francuskoj. Ovde su u stvari podvrgnuti oceni svi izneti pojmovi, zakoni i uređenja koje je filosofija pretresala. Ova je ocena bila veoma nepovoljna za tadašnju državu i društvo. Oslanjajući se na ideje o razumnom poretku i prirodnom pravu, filosofi su osamnaestoga stoleća u svojim raspravama tražili preuređenje celokupnoga života po novim načelima, a svojim su radom uticali ne samo na prosvećenije članove društvene, nego i na mnoge vladaoce. Filosofija osamnaestoga stoleća ima i svojih slabih strana, a naročito u suvišnom oslanjanju na razum. i u zapostavljanju staroga iskustva. Zbog ovoga filosofi vrlo često nisu poimali u suštini stvarnost, ali ipak te svoje nedostatke zaglađivahu vatrenim ubeđenjem: da u život treba uneti više svetlosti i pravde. Od ovakih se radnika osobito ističu Volter, Mopteskije i Ruso, a tako isto i enciklopedisti i fiziokrati.

Volter. — Fransoa Volter (1694-1778) bejaše najznatniji predstavnik prosvećene književnosti. Njegovi su književni radovi raznovrsni, kao: tragedije (Muhamed, Zaira i dr.), ode, satire, pripovetke, istorijska dela (Karlo XII, Vek Luja XIV), filosofske i moralne rasprave, filosofska pisma itd. Po ličnosti je veoma neprimamljivih osobina: pristrasan, ohol i sebičan, ali se ipak u svojim opštim poslovima pokazao kao odlučan borac protiv nepravde, služeći se pri tom, kao niko, smrtonosnim podsmehom. Za mlađih godina dva puta pade u Bastij; prvi put iz proste sumnje da je pisac satiričkih stihova o skoro preminulom Luju XIV, a drugi put zbog međusobice s jednim plemićem. Najzad zbog ovih međusobica morade pobeći u Englesku, gde se upozna sa spisima engleskih deista, Loka i Njutona, koji dotle u Francuskoj ne behu poznati. Po povratku u domovinu Volter poče širiti engleske ideje u francuskom društvu, a na prvom mestu deizam, kojem on dade neprijateljski pravac prema hrišćanstvu. Ovo učini stoga, što je cenio savremeno mu katoličanstvo samo po njegovu verskom netrpljenju, licemerstvu i spletkama jezuitskim; a i vera mu se, inače, činila kao pronalazak vlasnika i sveštenika. Uskoro se Volter pročuo svojim spisima po celoj Evropi. Pruski kralj Fridrih II još kao naslednik stupi s njim u prepisku, koja je produžena do smrti Volterove. Jedno je vreme filosof čak i živeo u pozdanskom dvoru. Ruska se carica Katarina II takođe dopisivala s Volterom. On je uopšte tražio da se približi vladaocima stoga, što je mislio da je u njihovim rukama bolje oružje za iskorenjivanje zabluda i zloupotreba; hvalio je versko trpljenje, ustajao protiv nasilja nepravičnih zakona i bio neprijatelj svake samovolje, što se poglavito sve i nalazi u njegovim svima delima. Od osobitoga je značaja njegovo mešanje u neke sudske poslove pri zaštićavanju nevinih (suđenje staroga protestanta Kalasa). Poslednjih godina življaše u okolini Ženeve („Fernejski filosof“), a umro je u Parizu.

Monteskije. — Monteskije (1689-1755) isprva bejaše savetnik i predsednik bordovskoga parlamenta, ali docnije proda tu dužnost i zanimao se književnošću. U mladosti je ismevao savremeni mu poredak i običaje, a svoje deističko mišljenje iznese u Persiskim pismima. On se uglavnom zanimao istorijom („Razmatranje o uzrocima napredovanja i opadanja Rimljana“) i državnim naukama. U svom čuvenom delu Duh zakona iznese ogromnu građu i gomilu izvornih misli, a glavna mu je težnja da pokaže: kako zakoni različnih naroda zavise od podneblja njihova zemljišta, njihovih osobina, vere, državne uprave itd. Osim toga, on u ovom spisu svojem daje i dobrih saveta zakonodavcima i upravljačima. Njegova je politička teorija, iznesena u Duhu zakona, bila od velikoga uticaja; on je protivnik apsolutizma a pristalica ustavne monarhije, naginjući pri tom engleskoj ustavnosti (jer je za mladosti živeo u Engleskoj). Po njegovoj teoriji, istina, oblik vladavinski zavisi od kakvoće samoga naroda, ali je on lično bio za ograničenu monarhiju. Kao vatreni je pobornik lične slobode mislio: da će ona biti potpuno obezbeđena u onim državama, u kojima je vlast podeljena tako, da jedna drugu zadržava u samovolji. Ovako je podeljenu vlast on zapazio u Engleskoj, gde zakonodavna vlast pripada parlamentu, izvršna — kralju, a sudska — nezavisnim sudijama. On je uopšte mislio da je ovako uređenje mogućno samo u monarhiji, pošto sjedinjenu vlast gleda u despotiji, gde je sva vlast u jednim rukama, i u republici, gde je, opet po njegovu mnjenju, sva vlast u rukama svega naroda ili izdvojenoga plemstva. Prema tom je Monteskije otac istorijskoga pravca u političkim naukama i ujedno teoretičar ustavne monarhije. U njegovim se pogledima nalazilo nešto i plemićskoga, jer je bio za čuvanje plemićskih povlastica i feudalnih prava. Njemu je iz osnova protivan Ruso, čija je politička teorija potpuno racionalistička kao teoretičara demokratske republike.

Ruso. — Žan Žak Ruso (1712-78) rodom je iz Ženeve i sin jednoga siromašnoga časovničara. On se nije redovno učio, a u mladosti se kao siromašak skitao; živeo je i u Francuskoj od ponekoga dobrotvora i pohodio Englesku. Odlikujući se skoro bolesnim samoljubljem i sa sumnjom i tesnogrudošću naspram ljudi, on je voleo samotovanje i težio prirodi i prostoti. Njegov je književni dar bio veliki i umeo je tako potresti dušu svojih čitalaca, da ga u tom ni Volter nije mogao dostići. Ruso upravo nije toliko uticao na misli koliko na osećanja, a izražavao se mnogo smelije o društvenom poretku nego i Volter i Monteskije. On uopšte nije imao njihove vere u razum i prosvećenost, te je čak bio i neprijatelj prosvećenosti. Ruso se prvo i raščuo svojim odgovorom na pitanje Dižonske akademije: „Da li je pomogla nauka i umetnost popravci vladanja?“ (1749). On je odgovorio na ovo pitanje u tom smislu, što je dokazivao da nauke i umetnosti samo kvare ljude. U spisu O nejednakosti među ljudima nacrta živim bojama prirodno stanje i prvobitnu prostotu ljudsku, tražeći pri tom potpunu jednakost ljudskog društva i po rođenju i po imanju. Ruso je naročito težio ostvarenju uzora prirodnoga čoveka, čemu i nameni svoj filosofski roman Emil, koji je učinio veliki uticaj pa razvitak pedagoških ideja. Glavna je misao u Emilu: da se pre svega treba pouzdati u dobre nagone čovečije prirode, da ne treba suzbijati pojavljivanje urođenih podobnosti kod vaspitanika, da ne treba učiti ničem izlišnom i da više treba razvijati vladanje (karakter) no um. Pridajući uopšte veliki značaj osećanju, Ruso je zahtevao da vaspitanje bude naravstveno — religiozno, ali u duhu deizma. On je veoma cenio naravstvenu stranu hrišćanskoga Evanđelja. Nu najveći je uticaj Ruso učinio na javni život svojim političkim učenjem u Društvenom ugovoru (1762). I po njemu su, kao i po Hobzu i Loku, ljudi iz prirodnoga stanja izišli pomoću ugovora među sobom. Loke smatra kao potrebu da čovek pri tom ne izgubi ličnu slobodu, ali se Ruso ugledao na Hobza i traži gubljenje građanina u državi. U ovom se razlikovao i od Monteskija. Po Hobzu ljudi se odriču svoje slobode u korist uprave, a po njemu — u korist celoga naroda, koji čuva vrhovnu vlast, a upravi ustupa samo izvršenje naredaba kao opšte volje svoje. Svaki pojedinac, gubeći ličnu slobodu, važi samo kao deo samovlasnoga naroda, a tu vlast ne može niko ograničiti; narod je sam dužan propisivati zakone a ne preko svojih predstavnika, i nikakva deljenja vlasti ne mora biti. Samovlasni narod ustanovljava i državnu veru (deističku) i kazni najoštrije svakoga koji se toj veri ne potčini. Ruso je, dakle, tražio jednakost građana u vlasti, ali je to u stvari potpuno gubljenje slobode pojedinih građana u samovlasnom narodu. U ljubavnom romanu Novoj Helojzi opisuje švajcarske lepote prirodne, čime je privučen veliki broj radoznalih putnika; a kao muzičar je bez uspeha pisao brojevima muzičke znake (note).

Senzualizam i materijalizam — enciklopedisti. — Osim racionalizma i deizma, u francuskoj se književnosti razvi sensualizam i materijalizam. Prvi svodi sve naše znanje na prosto primanje čulnih utisaka bez njihove prerade čovečjim duhom, što je dopuštao i Loke. Najvidniji je predstavnik sensualizma bio Kondijak (1715-80), a osnovnu je ideju materijalizma izneo pofrancuženi nemački baron Holbah (1723-89), pisac knjige Prirodna sistema (1770), u kojoj sve posmatra kao večito kretanje materije. I sensualisti i materijalisti dobiše naziv enciklopedisti, pošto njihovi pogledi postanu glavnim idejama u Enciklopediji nauka, umetnosti i zanata, koja je izdavana u Francuskoj, u drugoj polovini osamnaestoga stoleća (1751-66). Na čelu je ovoga preduzeća stajao Didro (1713-1784), koji se koristio, pored ostalih, i zaštitom Katarine II. Francuska vlada, Sorbona i pariski parlamenat, uopšte gonioci slobodnoga mišljenja, dugo se boriše s Enciklopedijom, čije su prve sveske tajno štampane; ali za društvo ovo izdanje posta izvorom, iz kojega ono crpljaše svoju filosofiju i moralno i političko ubeđenje.

Fiziokrati. — Pretresajući društveni život, francuski se pisci nisu zanimali samo političkim no i ekonomskim pitanjima. Pojavi se čak i naročita škola fiziokratska, koja je specijalno izučavala ekonomski život narodni. Reč fiziokratija znači gospodstvo — vladu prirode. Pristalice ovoga učenja propovedahu: da se izvor bogatstvu nahodi u zemlji i njenim prirodnim silama, te se prema tome najviše treba starati o razvijanju seoske ekonomije. Oni su ujedno iznosili ideju da se državna uprava ne meša u prirodni tok stvari ekonomskoga života, te su na taj način osudni protivnici merkantilizma i protekcionizma. Najvidniji je predstavnik ove škole filosof Tirgo (1727-1781), koji isticaše umno usavršavanje čovečanstva i koji jednom, kao ministar finansije, pokuša da izvede čitav niz reforama. On učini veliki uticaj na Engleza Adama Smita (1723-90), oca političke ekonomije. U svome spisu O bogatstvu narodnom Smit je takođe za ekonomsku slobodu. I fiziokrati i Smit podjednako osuđivahu staro uređenje, koje smetaše razvijanju zemljoradnje, proizvodnje i trgovine. Prema tome oni napadahu na ropstvo i na vlasnička i feudalna prava nad seljacima i zemljom.

Uticaj novih ideja. — Francuske su ideje osamnaestoga veka raširene i van svoje otadžbine i svuda behu od velikoga uticaja na društvo, upravu, sudstvo, prosvetu i privredu. Vredno je pomenuti da je fiziokratska škola imala odjek i na našem Primorju. Njihova filantropska strana uticala je na Talijana Bekariju (1735-93), koji u svom spisu O prestupima i kaznama (1767) usta protiv varvarskih mučenja i kazni po tadašnjem krivičnom zakonu. Katarina II pozajmi dosta za svoje Upustvo iz ovog spisa kao i iz Duha zakona.

Frankmasonstvo. — Za širenje i provođenje u život dobrotvornih zamisli, u Engleskoj se, pri početku osamnaestoga stoleća (1717), ustanovi i naročito društvo frankmasonsko (slobodni zidari), koje se oslanjalo na stara udruženja radnička iz srednjega veka a po nekim su predanjima poreklom još iz staroga veka. Ono se brzo i spočetka potajno rasprostranilo po celoj Evropi, a članovi mu se između sebe poznaju naročitim znacima. U ložama su toga društva vrše različni mistični obredi, a glavna mu je težnja bila utvrđivanje verskoga trpljenja i bratske jednakosti među ljudima. Ovo je u stvari deistička crkva svoje vrste, i stoga naiđe na veliki otpor kod katoličanstva. Međutim kod frankmasonstva racionalizam ustupi mesto misticizmu, a pojedini se članovi njegovi, ulazeći u lože sa svojim starim porocima, starahu da se i tu lično koriste, te je stoga ovo društvo danas na rđavu glasu kod trezvenih mislilaca a i neprirodno zbog tajnih obreda, koji se vrši rukovođenjem velikoga majstora po njihovim domovima svih delova sveta. Ono čini i dobrotvorna dela.

Nemačka prosvećenost. — Naročiti pravac u drugoj polovini osamnaestoga stoleća dobi nemačka prosvećenost. Francuska prosvećena književnost propovedaše kao glavni način za preuređenje društva: menjanje uređenja; a nemačka vaspitanje društva putom popravljanja pojedinih ličnosti. Francuska se književnost više obraćala umu, a nemačka — osećanju. I od francuskih je pisaca najprimljeniji bio u Nemačkoj Ruso, te on veliki uticaj učini na nemačke pisce ovoga doba. Prvi propovednici prosvećenih ideja u Nemačkoj behu Lesing (1729-81) i Herder (1744-1803). Prvi je znatan zbog zaštićavanja verskoga trpljenja („Natan Mudri“) i protivljenja francuskom lažnom klasicizmu, pri čem je tražio prirodnost; a drugi se odlikovao bolje i od Francuza svojim pogledima na život narodni odnosno njegovoga tvorničkog duha, verovanja, pesništva i običaja. Oni takođe vide u povesnici postupno naravstveno vaspitanje čovečanstva. U sedamdesetim godinama, pod uticajem novih ideja, Nemačka pak preživljavaše osobito doba bure i navale (Sturm-und Drangperiode), kada se javi čitav niz pisaca s učenjem o obnavljanju života i umetnosti putom obraćanja prirodi i neposrednom osećanju. Pod uticajem tih težnja počnu svoj rad veliki pesnici Gete (1749-1832) i Šiler (1759—1805), na čijim se spisima (Geteov „Verter“ i Šilerovi „Razbojnici“) ogleda i uticaj Rusov.

Broju tadašnjih velikih ljudi nemačkih pripada i Kant (1724-1804), koji učini čitav prevrat svojom apstraktnom filosofijom u spisu Kritika čistoga razuma (1781). On dokazivaše da je čoveku pristupačno poznavanje samo pojava, a nikako suština stvari, i ujedno je tražio naravstvenost osnovanu na ideji dužnosti kao kategorički imperativ, t. j. zapovest bez pogodbe. Njegova je vera hrišćanski deizam svoje vrste, a na njegovim se političkim idejama ogleda veliki uticaj Rusov. Osim toga, Kant utvrdi da se prema istoriji postupno usavršava društveno uređenje čovečanstva. Pod uticajem se pedagoških ideja rusovih javi znameniti reformator školskoga prosvećivanja Pestoloci (1742-1827), koji je živeo u Švajcarskoj, gde se zanimao poučavanjem dece i, ujedno s tim, izlaganjem svojih pogleda u književnosti. On naročito traži da se narodnom blagostanju pomogne putom prosvećivanja. — Dakle, prosvećenost se osamnaestoga stoleća odlikovala svuda težnjom za preporođajem — vaspitanjem ličnosti i preuređenjem društva a tako isto i verovanjem da je povesnica čovečanstva povesnica njegova napretka, t. j. usavršavanja umnoga (Tirgo), naravstvenoga {Lesing i Herder) i društvenoga (Kant).

Stari poredak i prosvećeni apsolutizam.

Stari poredak. — Nove ideje osamnaestoga stoleća behu u potpunoj suprotnosti s većim delom staroga političkog uređenja i društvenih odnosa. Filosofsko je prirodno pravo odricalo način istoriski osnovanoga življenja i tražilo da se taj stari poredak (ancien régime) promeni. Idejama je prosvećenoga apsolutizma, za koje behu osim Voltera i fiziokrati, bila suprotna primena onoga apsolutizma pod uticajem katoličke reakcije ili protestantskoga netrpljenja. Učenje se Monteskijevo i Rusovo razlikovalo od vladavinskih oblika gotovo po svima zemljama; a isto je tako Rusovo i fiziokratsko načelo građanske jednakosti odricalo feudalna, staleška i vlasnička prava.

Seljački stalež. — Stari je poredak svuda imao manje ili više opšte crte, i ako se različno razvio u pojedinim zemljama; ali po svima krajevima nije bilo vlasničkoga prava u osamnaestom stoleću, kao na primer u Engleskoj, na Pirinejskom Poluostrvu, u Italiji i Švajcarskoj. U Francuskoj se ono nalazilo samo u nekim pokrajinama. No u Danskoj, Nemačkoj, Mađarskoj, Češkoj, Poljskoj, Rusiji i Turskoj njegov se pritisak u punoj sili osećao nad seljacima, koji imađahu obavezu naspram vlasnika u rabotama, različnim dužnostima i dažbinama. U Francuskoj, gde vlasnika beše vrlo malo, veoma mnogi seljaci obrađivahu svoju zemlju; ali je i ta zemlja bila opterećena različnim novčanim i prirodnim dažbinama feudalnim u korist povlašćenih gospodara i policiskih i sudskih službenika. U mnogim je pak državama, pa i u Francuskoj, bilo seljaka i bez zemlje, koji zakupljivahu zemljište za novac ili ga obrađivahu kao napoličari. Osobito se ovakih seljaka pojavi dosta u Engleskoj, kada u osamnaestom stoleću iščeze red malih vlasnika i kada se osnovaše manje ili veće ferme, na kojima radiše najamnici. Najzad se u osamnaestom stoleću pojavi težnja da se uništi ili bar da se ograniči vlasničko pravo, koje se pokazalo nezgodnim za seosku privredu i za državu. Protiv vlasničkih se prava naročito boriše fiziokrati, čiji je ideal bio vlastito obrađivanje zemlje u Engleskoj.

Građani. — Nad seljačkom se gomilom uzdigao stalež gradskoga stanovništva, u kojem se oštro razlikovaše niži i zaštićeni ljudi. To se gradsko stanovništvo u Nemačkoj nazivalo birgeri a u Francuskoj buržoa. U to vreme po gradovima još nije bilo radničkoga proletarijata u savremenom smislu, tj. ljudi — beskućnika — koji ničega nisu imali i koji su svoj rad prodavali za novac, jer se proizvodnja tada nalazila u rukama sitnih poslodavaca, zanatlija (majstora), koji su radili s manjim brojem pomoćnika i učenika. Svaki se radnik nadao da će vremenom postati i sam majstor, premda ovo zvanje u osamnaestom stoleću beše veoma teško dobiti zbog oštroga ispita i velike novčane takse, što su propisivali pojedini esnafi (cehovi), koji su u opšte stešnjavali slobodu proizvodnji. Fiziokrati ustaše i protiv cehova, jer su nalazili da su nezgodni i da su protivni slobodi rada i kretanju ličnosti. Za osamnaestoga se stoleća u Engleskoj već pripremi prelaz velikoj proizvodnji devetnaestoga stoleća i oni seljaci bez zemlje potpomogoše razvijanju proletarijata. I po selima je pak i po gradovima u narodnoj većini za osamnaestoga stoleća vladala oskudica. Bogata je i dovoljno prosvećena buržoazija osamnaestoga stoleća zauzimala sredinu između naroda i povlašćenih staleža. Ona se odavno potpuno koristila ličnim i imovinskim pravima i nije zavisila od plemstva. Istina, beše zapostavljenija od plemića, jer često nije mogla zauzeti neka zvanja ni u crkvi ni u vojsci i plaćaše mnoge danke od kojih je plemstvo bilo oslobođeno, a negde nije imala ni prava kupovanja plemićske zemlje i dr. U Nemačkoj se građani koristiše političkim pravima samo u carskim gradovima, gde oni behu upravni stalež kao i u drugim tadašnjim republikama; ali su se svuda odlikovali uzanim pogledima samo svoga grada. U Austriji, Pruskoj u različnim je nemačkim kneževinama građanstvo bilo veoma poniženo. Bolji je položaj imala francuska buržoazija, koja s narodom sastavljaše treći stalež, u kojem je ona igrala glavnu ulogu. Francuska je buržoazija strujala iz pokrajina Parizu i malo po malo stade davati pravac društvenom mnjenju. U njenoj sredini osobitu omiljenost zadobiju nove ideje o slobodi i jednakosti; a da ona uopšte bude demokratska dosta doprineše plemići i svojim povlasticama i svojom ohološću. U stvari ona je želela zauzeti u državi onakav položaj, kakav je buržoazija već imala u Engleskoj, gde davno nije bilo staleških povlastica, tj. pred zakonom behu svi podjednaki. Stoga se engleska buržoazija rano počela stapati u jedan red s džentrima — nižnim plemstvom seoskim — u čiji sastav ulaziše i mlađi sinovi lordovski. Uostalom je i ovde izborni sistem za parlamenat bio naklonjeniji zemljoradnicima, nego trgovcima i proizvođačima.

Povlašćeni staleži. — Najznatniji društveni redovi behu svetovni i duhovni (u katoličkim zemljama) plemići. Osobitu je nadmoćnost plemstvo imalo u Nemačkoj i nad seljacima i nad građanima. Plemići u Nemačkoj i šljahta u Poljskoj behu potpuno neograničeni gospodari seljacima; a tako su se isto plemići koristili raznim povlasticama i u Francuskoj. Više je naročito težilo dvoru, odakle je moglo imati većega uticaja na vlast. Suzbijajući raniju političku nezavisnost plemstvu, kraljevi su ostavili nedirnute njegove društvene povlastice; a dvorska joj služba, pak, davaše mogućnosti da kod uprave održi naklonost takvoj politici i da stekne novih povlastica i drugih prihoda. U Francuskoj su plemstvu (noblesse d'épée) pribrajani i članovi parlamentovi ili sudsko plemstvo (noblesse de robe), koje brižljivo čuvaše sve — i svoje i tuđe — povlastice. U katoličkim je zemljama naročiti značaj imalo duhovništvo. Viši su duhovnici prema svojim povlasticama, bogastvu i prihodima (desetina) stajali i iznad plemstva, a oni, istina, većinom i behu iz plemstva. Katolička reakcija načini duhovništvo veoma zanesenim za veru, do zaslepljenosti, u čijim se rukama nalazilo narodno preosvećivanje i književna cenzura. Za održavanje pak netrpljenja i vlastoljublja kod katoličanstva naročito se odlikovahu jezuiti, zbog čega je katolička crkva i izložena najžešćim napadima od književnika osamnaestog stoleća.

Promena unutrašnje politike. — Vladari koji ranije čuvahu stari poredak, u sredini osamnaestoga stoleća počnu menjati svoju politiku, te se tim obnovi borba monarhiske vlade s katoličanstvom i feudalstvom, i to ovoga puta u kulturnom, prosvetnom iogledu. Nu ipak glavna težnja ove politike beše da se učvrsti apsolutna monarhija. U protestanskim je zemljama crkva bila potčinjena državi još za reformacije, a u ovo vreme za tim stanu težiti i katolički vladaoci. Da bi se, pak, povećali državni prihodi i da bi se seljaci zaštitili od vlasničkih tereta, težilo se da se plemićske povlastice ukinu i da se plemstvo podvrgne plaćanju poreza. Duhovništvo je branilo svoja prava pozivanjem na božji zakon, a plemstvo — na istoriska prava svoja, te državnoj upravi osta da svoju težnju opravda načelima prirodnog prava, tj. oslanjanjem na tadašnju filosofiju, koja bejaše neprijatelj i katoličanstvu i feudalstvu. Učeći o jednakosti svih ljudi, ova filosofija traži da se država stara o opštem blagostanju narodnom, o narodnom prosvećivanju, o slobodnoj veroispovesti itd. U isto je vreme ona protivna ostacima feudalne razdrobljenosti, jer po racionalističkom mišljenju a s pogledom na traženje da se država stara o opštem blagostanju narodnom, sve pokrajine jedne zemlje moraju biti potpuno jednako uređene i u njima se moralo upravljati po istim zakonima. Ranije zavodeći centralizaciju, kraljevi se trudiše da samo mesnu vlast pojedinih oblasti potčine središnoj upravi, a svakoj oblasti ostavljahu njeno pređašnje uređenje i različne povlastice. Želeći pak sada da postupe čisto po filosofiji prirodnoga prava, oni svoj apsolutizam združiše s prosvećenošću; a sami, opet, i radnici na prosvećivanju mišljahu da će svoje ideje ostvariti jedino pomoću monarhiske vlasti. Tako je gledište Volterovo i fiziokratsko Volter upravo propoveda savez između monarha i filosofa kao najglavnije sredstvo protiv vlastoljublja i verskoga netrpljenja katoličkoga duhovništva.

Prosvećeni apsolutizam. — Kako je pak pređe na neke vladare uticao humanizam, reformacija i katolička reakcija, tako je sada i prosvećena književnost na Fridriha II, Katarinu II i Josifa II, a gde međutim vladari ostajahu ravnodušni spram novih ideja, radiše prema novom duhu njihovi ministri. Iz svega je pak ovoga stvoren tako zvani prosvećeni apsolutizam. Borba prosvećenog apsolutizma s feudalstvom pokaza se u merama ograničenja ili uništenja vlasničkih prava. Osim toga pojedini se vladari i ministri truđahu da poboljšaju upravu, sudstvo, zakone i finansije i da unaprede narodno prosvećivanje i privredu, držeći se merkantilnih načela a pri kraju i fiziokratskih. Fridrih Karlo, badenski knez u Nemačkoj, čak se i proslavio svojom odanošću fiziokratskom učenju.

Prosvećeni apsolutizam i katoličanstvo. — Osobitoga je značaja odnos prosvećenoga apsolutizma spram dela verskih i crkvenih. Glavna je lozinka njegove politike bila versko trpljenje, što traži i filosofija osamnaestoga veka. Osim toga, u katoličkim zemljama nasta ustanovljavanje novoga odnosa između crkve i države. U Španiji, Portugaliji, Napulju i drugim talijanskim državama, gde je najviše uticala katolička reakcija, vlada morade izdržavati veliku borbu s katoličkom crkvom. U Španiji za Arande jedno vreme (1760-70) behu čak prekinuti diplomatski odnosi s papskom kurijom. Mere su Arandine, Pombalove, Tanučieve i drugih radnika bile gotovo podjednake: papska je bula mogla biti objavljena samo po saglasnosti svetovne vlasti, a ranije behu podvrgnute pregledu; prava su crkvenih sudova i inkvizicije uništena ili ograničena, a duhovništvo je potčinjeno svetovnim sudovima; cenzura i narodno prosvećivanje oduzeti su od duhovništva; zabranjeno je širiti crkveno zemljište, a negde je ono prodavao u korist državne blagajnice itd. Osobito se u ovoj borbi odlikovao Pombal.

Ukidanje jezuitskoga reda. — Jedno je vreme politika, upravljena protiv katoličanstva, imala čak međunarodnu saglasnost. Jezuitski red, koji postavi sebi zadatak da vladaoce potčini papi, a narodno prosvećivanje duhovništvu bejaše glavni organ katoličke reakcije i podjednak neprijatelj i novim idejama i prosvećnom apsolutizmu. Stoga je njegovo uređenje sada ukinuto a imanje mu konfiskovano u Portugaliji (za Pombala 1759), Francuskoj (za Šoazelja 1764), Španiji (za Arende), Napulju (za Tanuča) i Parmi (u tri poslednja slučaja 1768). Glavni je uzrok ovakoj meri nepotčinjavanje jezuita državnim zakonima. U Francuskoj su se oni oslanjali na svoj vlastiti ustav, i kada je francuska vlada zahtevala od jezuitskoga generala da se taj ustav u nečem izmeni, on odgovori: „Sint ut sunt, aut non sint“. Pombal čak stupi u dogovor s burbonskim dvorovima u Francuskoj, Španiji, Napulju i Parmi, čije vlade zatraže od pape Klimentija XIII potpuno uništenje jezuitskoga reda (1768). Kada pak umre papa koji, zaštićavajupi jezuite, ovo odbi, pomenute se države postaraju te bude izabran takav papa, koji prista da ovo izvrši. To je bio papa Klimentije XIV, koji izda svoje breve Dominus as Redemptor o ukidanju jezuitskog reda (1773). Uskoro posle ovoga umre pomenuti papa, za čiju smrt okrivljavahu jezuite. Uređenje se jezuitskoga reda zadrža samo u novodobivenim pokrajinama Fridriha II i Katarine II: Sleskoj i Belorusiji, gde pruski kralj i ruska carica mišljahu da pomoću jezuita pridobiju svoje katoličke podanike. Uostalom jezuitski red potajno osta i u drugim zemljama sve do svoga novoga ustanovljavanja (1814) za borbu protiv ideja francuske revolucije.

Nosioci prosvećenoga apsolutizma.

Monarsi i ministri. — Doba se prosvećenoga apsolutizma gotovo poklapa s vladom „kralja filosofa“ Fridriha II (1740-86), glavnoga predstavnika njegova, a završuje se upravo početkom francuske revolucije (1789). Za ovo su pola stoleća (1740-89) u pojedinim državama monarsi i ministri radili više i manje u prosvećenom duhu. Osim Fridriha II, Katarine II i Josifa II radiše u to vreme: u Španiji Aranda, ministar Karla III (1759-88), u Portugaliji Pombal, ministar Josifa Emanuela (1755-77), u Napulju Tanuči, ministar Karla III (koji je vladao prvo ovde pa potom u Španiji) i njegova sina Ferdinanda IV (1759-1806), u Toskani Leopold (1765-90), brat Josifa II, koga zameni na carskom prestolu kao Leopold II (1790-92), u Danskoj Struenze, ministar Hristijana VII (1766-1806), u Švedskoj Gustaf III (1771-92) i dr. U Poljskoj je tada Stanislav Avgust (1764-95) takođe pokušavao da radi na popravkama. Kada je počela francuska revolucija, koja je bila upravljena protivu samoga apsolutizma, vlade su svoj odnos naspram prosvećenosti u jedan mah izmenile. Uostalom, neka načela filosofije XVIII stoleća nisu zadobila vladalačko prijateljstvo. Osobito se pak vladaocima nije mogao dopasti Ruso sa svojim republikanizmom.

Nemačka. — Osim Pruske i Austrije, reforme prosvećenoga apsolutizma nisu ni dodirnule Nemačku. Posle tridesetogodišnjega rata raskomadana na stotine zasebnih država, carevina nije imala znatnih događaja sve do francuske revolucije, a i međunarodni se odnosi ovoga doba svode na snaženje Pruske i propast Poljske. Nemačka pak književnost, imajući čisto prosvetni pravac, manje se zanimala državnim i društvenim pitanjima i bila je skoro bez ikakva uticaja na zvaničnu Nemačku. Glavni junak svoga vremena Fridrih II, dobiv francusko vaspitanje, čak nije ni poznavao nemačku književnost, pa je i prezirao i ako tada već behu na glasu pomenuti naučnici i pesnici nemački. I on i njegov mlađi savremenik Josif II nahođahu se pod uticajem ideja francuske prosvećenosti, a većina pak ostalih vladalaca nemačkih ne behu za kakva znatnija preduzeća.

Fridrih II. — Fridrih II, nazvan od savremenika Veliki, još je za mladosti imao strast za čitanjem, a osim toga na njega je veoma uticao guverner Francuz, koji mu, održavaše radoznalost za naukom. Međutim, baš zbog ove njegove osobine otac mu bejaše nezadovoljan i često ga je tukao. Ocu se nije dopalo što se Fric ne zanima pastorovim propovedama i vojničkim vežbanjima, već se, na protiv, ushićava francuskim piscima i svetskim veseljima. Zbog oštra postupanja očeva, jednom naslednik pomisli da pobegne iz zemlje, ali mu namera bi otkrivena i otac ga preda vojnom sudu kao vojnoga begunca. Druga mu iz begstva pogube pred njegovim očima, a njemu bi oprošteno tek posle dužega zatvora i potpune pokornosti ocu. Slušajući u svemu oca, on se i oženi po njegovoj volji, ali, istina, ženu nikad nije voleo. Ozbiljno radeći ostale poslove, prvo kao činovnik a posle kao oficir, dobro se upozna s državnom upravom, te mu otac bezbrižno ostavi zemlju. Još kao naslednik Fridrih II stupi u prepisku s Volterom i šiljaše mu svoje sastave, a docnije bejaše ne samo znatan vladalac, nego i plodan pisac, na francuskom jeziku, filosofskih, povesnčkih i političkih dela, čije zamisli behu proniknute racionalizmom XVIII stoleća i zahtevanjem verskoga trpljenja. U jednom spisu napade Makiavelova Vladaoca, ali se u stvari njegova politika oslanjala na makiavelizam. Slažući se s Hobzom o odgovornom prenosu svih prirodnih prava na vladu, on žustro brani svoj apsolutizam; ali to nije bio apsolutizam Luja XIV, koji se označava rečima: „Ja sam država“, ni onaj Luja XV, koji crta izreka: „Posle nas — potop“. Fridrih je bio proniknut osećanjem dužnosti prema svojoj Pruskoj i nazivaše sebe prvim slugom u državi. Oštro pak motreći na red svoga činovništva i na privrednu stranu svoje države, Fridrih nije davao podsticaja ličnoj samoradnji, što je pri kraju i sam uvideo, te je i govorio da mu se dosadilo vladati nad robovima. Fridrih, kao i otac mu, obrati glavnu pažnju na snaženje vojske, kojoj je prinošena na žrtvu sva stvarna snaga u zemlji; a to baš i učini da kralj-filosof nije mogao u primeni izvoditi svoje političke teorije. Bio je on, istina, radljiv, pazio na sve i imao u vidu da se vlast mora brinuti o blagostanju svih podanika; ali ipak u Pruskoj ostavi nedirnut stari poredak društveni sa svima povlasticama plemićskim, zapostavljanjem građanskoga stanovništva i nevoljama seljačkoga staleža.

Reforme Fridriha II. — Njegove se reforme u glavnom odnose na narodnu privredu, suđenje i društveno prosvećivanje. U privredi poglavito obrati pažnju na isušivanje bara, dovođenje iseljenika iz tuđine, podizanje putova i razvijanje proizvodnje u Kolberovu duhu. Naročitu je pažnju obratio na sudstvo. Jednom je odboru bilo povereno da sve dotadašnje zakone pruske pregleda i sjedini u duhu novih filosofskih ideja, a sudijama je ujamčena potpuna nezavisnost, da bi se mogle tačno pridržavati zakona. I sam se jednom pokori sudskoj odluci u parnici s jednim mlinarom. U prosveti Fridrih II zavede nekoliko boljih reforama za niže, srednje i više škole. Istina, za niže škole, koje uostalom behu zanemarene i prve polovine XIX stoleća, malo je nešto urađeno. On je govorio da je neznanje seljačkoga staleža zlo za državu, te je izdao ukaz za obavezno pohađanje škola i za seosku decu; ali nije trošio novaca za podizanje škola, a gde ih je bilo, za učitelje su postavljani invalidi, koji ne behu dovoljno spremni i što im je služilo kao nagrada mesto invalide. U srednjim je i velikim školama trpeo i slobodoumnije nastavnike, i preuredio je berlinsku Akademiju nauka.

Marija Terezija. — Reformne su težnje dodirnule i Austriju. Za katoličke reakcije i tridesetogodišnjega rata habzburška je monarhija bila u potpunom prosvetnom opadanju. Protestantstvo je zabranjeno, a slobodnoumnijim knjigama iz nemačkih protestantskih zemalja beše otežan ulaz i duhovnom i svetovnom cenzurom. Ovo se pak opadanje naročito uvidelo kada pruska u početku vlade Marije Terezije (1740-80) pobedi Austriju. Marija stupi na presto iste godine s Fridrihom II. Ona je bila revnosna katoličkinja, te niti je dopuštala versko trpljenje u svojim vladavinama, niti je marila za tadašnju filosofiju. Nu ipak ona beše umna i odlučna žena, pa se, radi poboljšanja svoje države, okruži vrsnim i marljivim savetnicima. Isprva joj je savladar bio njen muž Franja Stevan Lotarinški kao car nemački Franja I (1745-65), a potom sin Josif II, koji po očevoj smrti posta nemačkim carem (1765-90). U Mađarskoj s još nekim krajevima osta sve po starom, a u drugim su zemljama preduzimane manje reforme za marijine vlade. Ona ustanovi državni savet kao zakonodavstvo, a birokratskom je centralizacijom, po ugledu na Prusku, počela stešnjavati samoupravu pojedinih oblasti. Suđenje je odvojila od upravne vlasti i preduzela različne poslove u oblasti zakonodavstva („Terezijanski kodeks“ i „Terezijanska Nemezida“). Obraćena je pažnja i na narodno prosvećivanje, privredu i finansiju, a u nekoliko je poboljšano i stanje seljačkoga staleža.

Josif II. — Njen sin Josif II (1780-90) nasledi habzburške zemlje; on je svemu bio odan političkim idejama Fridriha II, ali te ideje nije mogao ostvariti ni kao car u Nemačkoj, gde mu se protivilo samo uređenje, pa ni kao savladar svoje matere u austriskim zemljama, gde ga mati nije rado slušala. Josif se odlikovao živom naravi i neobičnom radljivošću, a budući još ranije proniknut prosvećenim, idejama svoga vremena, stade ih sada kao vladar u svojim zemljama življe privoditi u delo no i sam Fridrih II u Pruskoj. Ne vodeći računa o istoriskim pravima pojedinih oblasti, što je po njegovu mišljenju išlo na štetu državnoga razvijanja, i ne deleći vlast ni s kim, on je u stvari bio pravi ali prosvećeni despot. U spoljašnjim se poslovima zanosio velikim zamislima, a svoju je državu hteo iz. osnova preinačiti, te je s takom voljom i žestinom uvodio svoje novine, da se napravio revolucionarem na prestolu. Glavne su reforme: potčinjavanje plemstva plaćanju danka, oslobođenje seljaka od vlasnika, ukidanje mnogih manastira, čija imanja budu oduzeta, potčinjavanje škole i crkve pod državnu vlast, poboljšanje uprave, sudstva („Josifov zakonik“), finansija itd. Težeći da zavede centralizaciju, hteo je sve habzburške oblasti spojiti u jednu celinu, te svu zemlju podeli na okruge, u kojima je ustanovio nadleštva sa službenim jezikom nemačkim. Njegovo je novačenje izazvalo nezadovoljstvo po svima oblastima. Prost narod, za čiju je zaštitu dosta uradio, stupi uz njegove neprijatelje zbog neprosvećenosti i zbog njegovih mera protiv duhovništva, koje se i najviše i podiglo protiv njega zajedno s plemstvom. Pokušaj da se u Belgiji i Mađarskoj sruši stari poredak srednjevekovni proizvede pravi ustanak. U Belgiji je naročito duhovništvo bilo protivno crkvenim i školskim izmenama, a u Mađarskoj je plemstvo bilo ogorčeno zbog oslobođenja seljaka, te kad u obema zemljama stanu pomišljati na zbacivanje habzburško-lotarinške loze, Josif II pri kraju vlade stane ukidati svoje reforme, ali samo nikako ne hte opozvati svoj ukaz o verskom trpljenju i oslobođenju celjako. Posle Josifa II dođe na vladu njegov brat Leopold II (1790-92), koji potpuno povrati stari poredak.

Rusija i početak istočnoga pitanja.

Vlada Katarine II. — Najmlađa kći Petra Velikoga Jelisaveta Petrovna ostavi presto svome sestriću Petru III, vojvodi holštajn-gotorpskom, čiji potomci vladahu do svrgnuća Nikole II, ali on stupanjem u savez s Fridrihom II, pruskim kraljem, protiv koga su Rusi dotle uspešno ratovali uz Mariju Tereziju, austrijsku caricu, vraćanjem zauzete istočne Pruske, odlikovanjem Nemaca a zapostavljanjem Rusa i zaptom u vojsci izazva protiv sebe veliko nezadovoljstvo, kojim se koristi njegova vlastoljubiva žena Katarina, koja je kao anhaltska princeza Sofija dobila ovo ime prelaskom u pravoslavlje. Petar III bude primoran da ustupi presto svojoj ženi, koja zavlada Rusijom kao Katarina II, a zatim je posle nekoliko dana i udavljen. Carica je Katarina bila obdarena raznovrsnim podobnostima, a osim toga svoj um razvi čitanjem boljih francuskih pisaca svoga vremena i izvrsno nauči ruski jezik, povesnicu i običaje ruskoga naroda. Da pak Rusiju dovede do spoljašnje i unutrašnje veličine, ona se umela koristiti vrsnim ljudima, kao što su: Gligorije i Aleksije Orlov, Bezborotko, Vjazemski, Rumjancev, Suvarov, Grigorije Potemkin, koji se naročito odlikovao zauzimanjem i uređenjem Krima, osnivanjem crnomorske mornarice i uređenjem vojske, i dr.

Uviđajući nedostatke dotadašnje uprave ruske, Katarina je odmah preduzela mere za popravljanje. Stoga sazva jedno veće (komisiju) od različnih predstavnika, kojem je napisala i Uputstvo prema novim prosvećenim idejama (po Bekariji i Monteskiju) o državi, zakonima, građanskim dužnostima, načinu kazne itd. I ako ovo veće nije dovršilo nameravani posao, ipak je svojim pretresanjem pojedinih pitanja imalo velikoga uticaja na Katarininu vladavinu. Dovršujući centralizaciju državnu, ona podeli Rusiju na pedeset gubernija, koje su izdeljene na okruge, a osim ovoga proglasi više sela za gradove, tačnije odredi značenje, prava i dužnosti pojedinih staleža, pri čemu behu oduzeta neka crkvena imanja i poboljšane državne finansije (zavođenje asignacionih banaka). Katarina je obratila pažnju i narodnom prosvećivanju ustanovljavanjem većega broja nižih i srednjih škola (inžinjerska i artiljeriska). Nu niže su i srednje uglavnom ustanovljavanje po gradovima, te su se njima koristili samo plemići, koji behu odani raskošnosti i zapadnim običajima, i građani, koji se počnu privredno razvijati, a seljaci pak nisu napredovali ni stvarno zbog nemanja škola i plemićskih povlastica. Međutim unutrašnja vlada Katarine II nije bila bez nereda, ali joj je najviše brige zadala buna donskoga kozaka Pugačeva (1773-75), koji se izdavao za Petra III, kao i u Crnoj Gori Šćepan Mali (1767-74), i koji je olako uza se pridobio nezadovoljne Kozake. Nu i ova je buna, kao i ranije, oštro ugušena, a Pugačev je u Moskvi pogubljen.

Kučuk-kajnardžijski mir; istočno pitanje. — U ratu pak s jednim poljskim savezom ruska vojska goneći Poljake, pređe i na tursko zemljište i zapali jedno pogranično mestance tatarsko. To veoma uzbudi Turke, te Rusiji objave rat, na što ih upravo podstače francuski dvor i pomenuti poljski savez; ali u ovom ratu (1768-71) ruska vojska pod Rumjancevom održa sjajne bitke nad krimskim kanom, turskim vasalom, i nad velikim vezirom, a u isto vreme ruska mornarica pod Aleksijem Orlovom, posle jedne velike pobede, spali tursku mornaricu u Česmenskom zalivu. Ovi su ruski uspesi izazvali veliku surevnjivost kod zapadnih država, a osobito kod Francuske, te se tim Turska koristi i zamoli Austriju i Prusku za posredovanje. Katarina otpočne pregovore za mir, ali kako se ne pogode, rat je produžen. I kada potom Rusi Preko Vlaške i Dunava prodru u Bugarsku i opkole tursku vojsku, Turci ponude mir, koji je zaključen u Kučuk-kajnardžiju (blizu Silistrije 1774). Po ovom miru Rusija dobi prostrane krajeve na obalama Avozskoga i Crnoga Mora, slobodu plovidbe po turskim morima i pravo zaštite pravoslavnih hrišćana u Turskoj, a Tatarima bi priznata nezavisnost od turskoga sultana. Ovim je znamenitim mirom stvoreno tako zvano istočno pitanje, pod kojim se razumevalo mešanje velikih sila evropskih u poslove turske carevine, uz pitanje dalekoga istoka s pogledom na Kinu i Japan.

Osvojenje Krima. — Od kada Potemkin posta glavnim ljubimcem i ministrom vojnim lakokrvne Katarine II, on poče najviše uticati na državne poslove ruske (1776-91), te se o njegovo prijateljstvo otimahu tuđi vladaoci, a Josif II naimenova ga nemačkim knezom. Uticajem tadašnjih prosvećenih težnja Katarina je s Potemkinom mislila da progna Turke iz Evrope i da obnovi vizantisko carstvo. Nu radi toga je Potemkin držao da treba prvo osvojiti Krimsko polustrvo. Stoga on, kada zbog rusko turskoga mešanja nastanu svađe među Tatarima, nameštenoga kana od Rusa novcem i obećanjima skloni da se odrekne vlade u korist rusku, i sultan, tek posle dugoga kolebanja, prizna Rusiji sjedinjenje Krima (1783). Ovim je Rusija zaokruglila svoje prirodne granice, a uređenje je Krima povereno Potemkinu (put na Krim „Tauridu“ — Katarine II 1787), a napred je pomenut uspeh docnijega rusko-austriskoga rata.

Književnost i novinarstvo. — Uticaj se zapadnih običaja i književnosti produžio i posle Petra Velikoga. Pod ovakim su uticajem radili: satiričar Kantemir (1709-44), predstavnik lažnoga klasicizma u dramama Sumarkov (1718-1776) i pesnik i naučnik Lomonsov (1711-65), koji se ugledao na nemačke i latinske pesnike; ali je francuska književnost dobila svojih pristalica naročito za Katarine II. Najznatniji su tada bili književnici: Deržavin (1743-1816), koji je u svojim pesmama proslavljao Katarinu II i savremene događaje, i Fon-Vizin (1744-1803), koji je u svojim satirima ismevao neruzumno, spoljašnje primanje francuskih običaja i ruske praznoverice. U ovo se vreme počelo razvijati i rusko novinarstvo.

Nasledni i sedmogodišnji rat.

Nasledni rat. — U početku su prosvećenoga apsolutizma glavne evropske države vodile rat za austrisko nasleđe (1740-48) i sedmogodišnji rat (1756-63), kada je Fridrih II želeo raširiti svoju državu na račun Austrije. Pošto se u ove ratove umešaju i druge evropske države, neprijateljstva je bilo između samih tih država, a osobito između Engleske i Francuske, koje ratovahu ne samo u Evropi nego i po naseobinama. Poznato je pak da je monarhija nemačkih Habzburgovaca bila sastavljena iz nekoliko zasebnih oblasti s različnim stanovništvom i unutarnjim uređenjem (Austrija s Koruškom, Kranjskom i Tirolskom; Mađarska s Hrvatskom, Češka, Belgija, Lombardija), te i ako Karlo VI pragmatičkom sankcijom, koju priznaše i njegove oblasti i tuđi dvorovi, obezbedio svojoj kćeri presto, ipak se, čim on umre, jave različni potraživači pojedinih austriskih nasleđa.

Glavni su takmaci Mariji Tereziji bili bavarski kurfirst Karlo Albreht i pruski kralj Fridrih II. Prvi se još ranije pozivao na svoja prava kao potomak starije kćeri Ferdinanda I i na tobožnje zaveštanje njegovo, te odmah, po Karlovoj smrti, zaključi savez s Francuskom i Španijom, obećavajući im neke krajeve u Nemačkoj i Italiji. Fridrih je hteo zavladati Sleskom, a kurfirst saksonski i kralj poljski Avgust III — Moravskom. Rat je otpočet napadanjem Fridriha II na Slesku. Stari protivnik habzburški Francuska odmah posla vojsku u Nemačku, Italiju i Belgiju, a ujedno Francuzi s Bavarcima zauzmu Prag, u Italiji napredovahu sa Špancima i u Belgiji suzbiju Engleze, austriske saveznike. Nemački kurfirsti tada izberu za nemačkoga cara bavarskoga kurfirsta Karla VII (1742-45). Posle ovog uz Austriju osta samo Mađarska, ali mlada i odlučna vladarka različnim ustupcima još i oduševi Mađare na borbu u svoju korist, te ratna sreća okrene na njenu stranu i Karlo VII čak bude izgnan iz nasledne Bavarske. Francuzi takođe budu odagnani iz Češke, a pomoću Engleza i s Rajne. Marija ipak mirom morade ustupiti Fridrihu Slesku, ali kada na austrisku stranu pređe Sardinija i Saksonska, Fridrih, iz bojazni za Slesku, stupi u savez s Francuzima i prodre u Češku. Ovim se koristi Karlo i vrati u Bavarsku, ali pošto naskoro umre, njegov se sin izmiri s Marijom, pa i svoj glas da za njena muža prilikom izbora novoga cara svete rimske imperije (Franja I 1745-65). Fridrih opet zaključi mir s Marijom i zadrži Slesku, čime je rat u Nemačkoj završen; ali se produži još za neko vreme u Belgiji, Italiji i naseobinama između Francuza i Engleza, koje su pomagali Holandci. Najzad je između Engleske i Francuske utvrđeno staro stanje.

Savez protiv Pruske. — Rat je za austrisko nasleđe završen opštim mirom u Ahenu (1748) i gotovo svi učesnici ostanu bez ikakvih dobitaka, ne računajući malo proširenje Sardinije i nameštanje španskoga princa Filipa za vojvodu od Parme. Nu Fridrih II svojim umešnim radom i uređenom vojskom koja posluži za obrazac ostalim državama, zadrža Slesku i učini Prusku velikom državom. Žaleći Slesku a osobito njene katolike, Marija Terezija osta potajni neprijatelj Fridrihu, koga je mrzela i zbog njegova slobodoumlja i rđava izražavanja o njoj, te poče raditi na sastavljanju saveza protiv Pruske. Osim Saksonske i Švedske, koje iz bojazni od pruskoga snaženja stupe u savez, Marija skloni na svoju stranu Rusiju i Francusku. Rusija bi pomogla Austriji i u naslednom ratu, da je nije Francuska umešala u rat sa Švedskom (1741-43), a Francusku Marija zadobi pomoću Pompadure, kojoj je poslala laskavo pismo. Ovaj savez između starih suparnica veoma uzbudi Englesku, te njen kralj i kurfirst hanoveranski Đorđe II zaključi savez s Fridrihom. Smer je celom savezu bio da vrati Prusku na pređašnji stupanj kurfirstva Branderbuškoga, a uz to su Austrija i Francuska težile da je suzbiju kao protestantsku državu u korist katoličke crkve.

Sedmogodišnji rat. — Savez je protiv pruske u glavnom zaključen potajno, ali Fridrih vešto sazna njegove namere i odluči da saveznike napadne pre njihova sjedinjavanja. Brzim kretanjem dopre u Saksonsku (1756), čija oružna slagališta zauzme a vojsku zarobi, pa odatle uđe u Češku, gde održi dve sjajne pobede nad Austrijancima. Istina, kada Fridrih izgubi jednu bitku i kada neprijatelji počnu nastupati, dođe u težak položaj. Francuzi pobede Engleze u Hanaveranskoj, Švedi upadnu u Pomoransku, a Rusi zauzmu istočnu Prusku. Francuzi potom nagnaju Engleze da napuste rat i stupe čak u Saksonsku, ali ih Fridrih sretne kod Rozbaha (1757) i nagna u begstvo. Posle ovog razbi Austrijance, koji behu ušli u Slesku, pa potom i Ruse, koji behu prodrli u Brandenburg. Nu iza ovih uspeha nastanu nedaće. Austrijanci mu po zauzimanju Saksonske otmu artiljeriju, a Rusi posle pobede kod Kunesdorfa (1759) uđu u Berlin. Fridrih pomisli čak i na odstupanje s prestola, ali ga od očite propasti spase saveznička nesloga. Austriske i ruske vojskovođe, iz uzajamnog nepoverenja, ne preduzmu ništa što bi Fridrihu zadalo poslednji udar. U ovo se vreme broj Fridrihovih neprijatelja uveliča, jer uz Francuze, koji poslaše dve vojske na Rajnu, prista i Španija; ali se Rusi, s unutrašnjih događaja, vrate iz Pruske i prestanu ratovati, a Švedi napuste savez, te Fridrih udari svom snagom na Austrijance. Kako pak tada austrijski saveznici Francuzi neumešno ratovahu, Austrija zaključi mir (1763 u Hubertsburgu) i sedmogodišnji se rat svrši prisajedinjenjem većega dela Sleske Pruskoj, koja održi značaj velike države. U isto su vreme zaključili mir (u Parizu) Englezi s Francuzima i njihovom saveznicom Španijom, koji su većinom ratovali po naseobinama. Engleska po ovom miru dobi neke francuske i španske naseobine.

Suparništvo Austrije i Pruske. — Naslednim i sedmogodišnjim ratom otpoče i suparništvo između Austrije i Pruske u Nemačkoj. Druga se polovina Fridrihove vlade odlikovalna miroljubivošću i on je najznatnije poslove svršavao s iskusnim ljudima. Marija je upravljala do smrti svojim vladavinama uz savladu svoga mladog i častoljubivoga sina Josifa II, koji je bio postavio sebi zadatak: da ojača carsku vlast u Nemačkoj i da raširi austriske vladavine; ali naiđe na otpor kod Fridriha II, te čim htede uzeti Bavarsku za udaljeniju Belgiju, koristeći se pitanjem o nasleđu bavarskog prestola, Fridrih usta protiv toga i umalo ne dođe do opštega rata za nasleđe ovoga prestola. Bio je tada pruski kralj uopšte omiljen kod nemačkog naroda i zbog one pobede kod Rozbaha nad Francuzima, a kada se javi i kao zaštitnik nemačke slobode, ujamčene vestfalskim mirom, uz njega prista i veliki broj nemačkih knezova, te se tako sve utiša. On je čak pri kraju svoje vlade sklopio kneževski savez (Fürstenbund) pod pruskim starešinstvom. I ako ovaj savez nije bio od velikog značaja, ipak se on računa kao diplomatska pobeda nad Austrijom i prvi pokušaj ujedinjenja Nemačke pod vođstvom pruskim.

Propast Poljske.

Međunarodni položaj. — Fridrih se istače kao umešan državnik i u opštim evropskim poslovima. On je i udesio prvu podelu Poljske. Glavne njegove zemlje Brandenburg i Pruska behu odvojene poljskom oblašću i Fridrih željaše da tu oblast prisajedini svojoj monarhiji. Poljska se osobito pokazala nemoćnom za sedmogodišnjega rata, kada je preko njena zemljišta, bez obzira na uzdržljivost, slobodno prelazila ruska vojska. Ona se zbog uzdržljivosti i nije mogla koristiti u ovom ratu, u kojem je ipak učestvovao njen kralj Avgust III (1733-63) kao saksonski kurfirst, a toliko je opet bila slaba, da se mogla održati samo suparništvom svojih suseda. Najopasnije države za nju behu Rusija i Pruska. Ranije su ruski vladari želeli da od Poljske otrgnu ruske oblasti, što su i uspevali, a Petar Veliki, potčiniv je u velikom severnom ratu ruskom uticaju, težio je da očuva celokupnu Poljsku i da je drži u potčinjenosti, što je težila i Katarina II. Međutim je Fridrih II želeo podelu Poljske i da bi zaokruglio svoju državu.

Reformni pokušaji i disidentsko pitanje. — Uskoro po sedmogodišnjem ratu umre poljski kralj Avgust III i Katarina istakne za kralja sebi bliskoga šljahtića poljskoga Stanislava Ponjatovskoga, rođaka znatne magnatske porodice Čartorijskih, što odobri i Pruska, te on pomoću ruske vojske posta kraljem pod imenom Stanislav Avgust (1764-95). Pojedini su rodoljubi želeli da Poljsku, u doba opadanja, poprave u državnom, društvenom, prosvetnom i privrednom pogledu, kao što je to rađeno tada i po drugim zemljama, ali je tome bila protiv većina šljahte i duhovništva. Prve su se misli o reformovanju javile u dvoru kralja-izgnanika Stanislava Leščinskoga, kada je živeo u Lotaringiji i prikupljao oko sebe mlade Poljake, koji su se učili u Francuskoj, a u ovo su vreme stajali na čelu reformatorske stranke Čartorijski, koji su bili uz Rusiju i mislili da će njenom pomoću poboljšati uređenje poljske države. Kada njihov rođak Stanislav Ponjatovski bi izabran za kralja, njima se ukaza prilika da pristupe reformovanju, čiji je pobornik bio i sam novi kralj kao vaspitanik francuski; ali je to bilo veoma teško izvesti prema tadašnjem uređenju i prilikama u Poljskoj. Međutim, brzo dođe do sporazuma između Katarine, koja je tražila potpunu potčinjenost, i čartorijske stranke, koja je želela veću nezavisnost. Gonjenje pak poljskih disidenata dade prilike Katarini da protiv Čartorijskih sastavi savez pravoslavnih a Fridrih II, postupajući u disidentskom pitanju zajedno s Rusijom, primi pod svoju zaštitu savez protestanata. Poljski opet rodoljubi za nezavisnost svoje domovine sastave u Baru (u Podolju) treći savez i otpočnu borbu sa Rusijom (1768-72). Tada je Fridrih izišao sa svojim nacrtom o deobi Poljske, ali Katarina ne prista, jer je želela držati u potčinjenosti celu Poljsku.

Prva deoba. — Naskoro pobeđena Turska zamoli Austriju i Prusku za posredovanje, kao što je rečeno, i ovu priliku vešto upotrebi Fridrih da za svoj nacrt o deobi Poljske pridobije Austriju. Istina Marija Terezija bi protivna ovom, ali on zadobi Josifa II, koji htede stati na put ruskom napredovanju. I kada zbog velikih zahteva Katarina s Turskom zaključi samo primirje, Fridrih predloži da Rusija mesto od Turaka zauzete Moldavske i Vlaške dobije poljsku Belorusiju, a Austrija, zbog ravnoteže, Galiciju. Kako se tada Fridrih i Josif dogovoriše da se pomažu, Katarina primivši prusko i austrisko posredovanje pri zaključenju mira s Turskom prista na deobu Poljske. Po prvoj deobi (1772) Austrija dobi Galiciju, Pruska — donji sliv reke Visle, osim Danciga i Torna, A Rusija deo Belorusije i zaštitu nad zaostalom Poljskom. Kada zemlja pade pod rusku zaštitu, i Katarina, želeći prekratiti unutrašnje bezvlašće, pomože Poljacima da nešto reformiraju zaostali deo. Nu tada su mnogi bili nezadovoljni tuđom zaštitom, a neki su opet tražili korenitije izmene od onih, na koje je pristala ruska carica, jer u stvari nije želela ozbiljno uzdizanje Poljske.

Druga deoba. — Pri kraju XVIII veka Poljska sasvim propade. Poslednik Fridriha II Fridrih Vilhelm II (1786-97) gledaše da na svaki način dobije Dancig i Torn, pa bilo u savezu s Rusijom protiv Poljske, bilo u savezu s Poljskom protiv Rusije, a naročito se starao da se koristi poljskim nezadovoljstvom protiv Rusa i da ih zavadi. I, unekoliko njegovim uticajem, poljski rodoljubi preduzmu preuređenje svoje države i uvedu nov ustav (Konstitucija od 3 maja 1791), kojim se učvrsti nasledna vlast kraljevska, ukide liberum veto, dopusti izbor građanskih predstavnika itd. Međutim se protiv novoga ustava sastavi targovački savez od magnata, s kojim stupi u savez i slabi kralj, te uništi ne samo novi ustav, nego i sve ranije reforme. Katarina je ovo smatrala da je napereno protiv ruskih koristi i posla vojsku u Poljsku, da povrati stari poredak. U isto vreme posla u Poljsku svoju vojsku i Fridrih Vilhelm, tobož radi štićenja bezbednosti svoje zemlje. Tada se Katarina sporazume s Fridrihom Vilhelmom i oni izvrše drugu deobu (1793). Rusija tom prilikom dobi drugi deo Belorusije i Volin s Podoljem, a Pruska Dancig i Torn s delom Poznanjske.

Treća deoba — propast. — Opet se pokušalo da se Poljska unutrašnjim reformama spase od očite propasti. Poslednji je pokušaj mislio izvesti Košćuško i to pomoću narodne većine, koja se druge godine po ovoj deobi digne na ustanak pod svojim hrabrim vođom. Košćuško, uzev svu vlast u svoje ruke, u poslednjoj borbi za nezavisnost objavi uništenje vlasničkih prava, ali je veći deo šljahte voleo sačuvati svoja prava i po cenu državne nezavisnosti, a osim šljahte novim se težnjama protivilo i katoličko duhovništvo, koje nije htelo ni čuti za ravnopravnost s disidentima, te se ovaj pokušaj za povratak izgubljenih zemalja i unutrašnje popravke svrši potpunim porazom, jer Suvarov zauze i Varšavu. Po ovom se pristupi Trećoj deobi Poljske (1795), pri čemu Austrija dobi Malu Poljsku s Krakovom. Pruska veći deo s Mazovskom i Rusija ostale delove s Litvom i Kuronskom. Tako Poljska propade ne samo zbog spoljašnjih, nego i zbog unutrašnjih prilika, a naročito zbog samoživosti šljahte i katoličkoga duhovništva.

Engleska i Severoameričke države.

Pobeda parlamentova u Engleskoj. — Kada na kopnu zavlada apsolutna monarhija, u Engleskoj posle druge revolucije (1689), poče se bolje usavršavati stara ustavnost u pogledu sve većega snaženja parlamenta. Prema tome prosvećeni apsolutizam i ne taknu Englesku, tim pre što je ovde već bilo stvari, za kojim su oni na kopnu težili, kao na primer: jednakost svih građana pred zakonom (bez staleških povlastica), sloboda zemljoradničkoga staleža (bez vlasničkih prava), potčinjenost crkve državi i versko trpljenje. Ona je Deklaracija dopunjena drugom parlamentovom odlukom — Aktom o nasleđu (1701), po kojem je presto prelazio na drugu kćer Jakova II Anu, pa potom na dom hanoveranskih kurfirsta, koji su po ženskoj grani potomci Jakova I; jer i Vilhelm i Ana behu bez dece. Po ovom je aktu o nasleđu kralj morao pripadati anglikanskoj crkvi i nije mogao davati službu tuđinima. Dalje, kralju bi oduzeto pravo pomilovanja prestupnika, koje osuđivaše parlamenat, što se odnosi na ministre; a ujedno se ni sudija nije mogao smeniti bez parlamentova pristanka, čim mu je obezbeđena nezavisnost. Po ranijem načelu u Engleskoj kralj ne može nepravilno postupiti, i za sve zloupotrebe odgovaraju njegovi savetnici, koji su bili dužni potpisati svaki kraljev ukaz i tim primiti na se odgovornost pred parlamentom. Uskoro je ovo načelo neodgovornosti kraljeve a odgovornosti ministarske još jednom potvrđeno (1711), kojom se prilikom utvrdi da kraljev ukaz bez ministrova potpisa ne vredi ništa i da je ministar za sve svoje postupke odgovoran parlamentu. Akt je o nasleđu zabranjivao članovima parlamentovim vršenje drugih dužnosti državnih, a docnije se reši (1706) da mogu biti ministri po pristanku poslaničkih punomoćnika i po drugom izboru u svojem kraju.

Vigovska vlada i parlamentarno ministarstvo. — Deklaracija prava i Akt o nasleđu behu delo vigovske stranke, koja izvrši drugu revoluciju. Među torijevcima se nalazilo dosta pristalica svrgnute dinastije, a oni su prozvani jakovovci. Stoga se kralj posle druge revolucije oslanjao na vigovce i uzimao ministre iz njihove sredine, a s njima se slagao i u politici odnosno borbe s Lujem XIV. Za kraljice je Ane (1702-14) produžen rat za špansko nasleđe i slila se Engleska i Skotska u Veliku Britaniju (1707). I Ana se većinom naslanjala na vigovce, čiji je vođ tada bio Malboro, koji se proslavi u ratu za špansko nasleđe. Prva dva engleska kralja iz hanoverske dinastije, Đorđe I (1714-27) i Đorđe II (1727 -60), takođe se oslanjahu na vigovce, jer pomoću njih dođu na presto. Kako jakovovci neprestano radiše za staru dinastiju (prvo za sina Jakova II, Jakova III, a potom za njegova unuka Karla Eduarda), vigovci duže držahu vladu u svojim rukama (s malim prekidom od 1689-1760), i sve više učvršćivahu prava parlamentova, a naročito za vlade ovih dvaju kraljeva, kada je ostvaren glavni događaj unutrašnjega života engleskoga: sastavljanje parlamentarnog ministarstva. Premda i ministri behu po zakonu odgovorni parlamentu, ipak oni nisu zavisili od njega; jer kralj nije morao uzeti ministre iz parlamentske većine, pa ni od članova parlamentovih. Za ovih kraljeva uđe u običaj da se ministarstvo sastavlja od viđenijih članova one stranke koja je imala većinu u parlamentu. Pri kraju vlade Đorđa I a u početku vlade Đorđa II na čelu je engleskoga ministarstva stajao Robert Valpol, koji je svagda imao većinu u parlamentu, do koje, istina, nije dolazio časnim putom. Kada je počeo rat za austrijsko nasleđe, Đorđe II i njegov ministar Volpol priđu Mariji Tereziji, ali njihovoj politici bi protivan parlamenat, te ga oni raspuste. Novi pak izbori dadoše većinu opoziciji, i Valpol morade odstupiti (1742). Od ovoga je vremena utvrđeno da ministarstvo odstupa, koje nema većine u parlamentu. Na ovaj su način najznatnija prava krunina prešla na ministarstvo, koje je zavisilo od parlamentske većine, ili drukčije rečeno; parlamenat je postao najznatnijim telom u državnom životu engleskom.

Izborni način. — Engleski parlamenat nije bio predstavnik svih staleža društvenih. Po grofovstvima se pravom izbornim koristiše samo vlasnici zemljišta (landlordi) i samostalni domaćini s izvesnim godišnjim prihodima. Bogatiji vlasnici zemljišta pripadahu vigovcima, a srednji i manji — torijevcima. Fermeri, koji od vlasnika uzimahu zemlju pod zakup, većinom su pri izborima zavisili od tih vlasnika. Na taj su način većinom bogatiji ljudi dolazili u parlamenat, koji su se pri izborima služili i novcem. Osim toga, za parlamenat su mnogi gradovi to pravo zadobili još u srednjem veku. Kako neki od tih gradova sasvim opadnu, dobiju naziv trula mesta. Njihovi glasači behu malobrojni i bilo ih je lako pridobiti. I po gradovima je pravo izborno pripadalo samo povlašćenim udruženjima, a mnogi opet gradovi, koji su se docnije razvili, nisu imali toga prava. Prema ovom glavni predstavnici u donjem domu behu iz seoskoga plemstva (džentri), u čiji red težiše da uđu i kapitalisti, koji obogativši se trgovinom, gledahu da steknu imanja i udela u državnim poslovima. Kako članovi donjega doma behu potkupljivi, Valpol se i mogao držati dvadeset godina, bilo novcem, bilo drugim povlasticama. Posle Valpola još se neki posluže njegovim načinom, ali uviđavniji Englezi ustanu protiv toga, i već u početku vlade Đorđa III dođe na red pitanje o parlamentskoj reformi (1770), koja bi izvršena tek docnije.

Đorđe III. — Vlada se od vigovska nešto pokoleba stupanjem na presto Đorđa III (1760-1820). U početku se njegove vlade dovrši sedmogodišnji rat korisno po Englesku, a tada beše glavni poslenik Vilijam Pit (Pit stariji ili grof Čatam), veliki govornik i odvažni ministar. On je bio vigovac, ali je osuđivao način potkupljivanja i druga nečasna sredstva. Međutim je Đorđe III bio protivan vigovcima i u opšte parlamentarnoj vladi, želeći imati potpunu nezavisnost u naimenovanju ministara. On jednom ovo izvrši, ali izazva veliku opoziciju u parlamentu. Na taj način dođu pa vladu torijevci, koji se behu otresli svoga jakobinizma. Za duge su se vlade Đorđa III odvojile od Engleske severoameričke naseobine i osnovale demokratsku republiku Sjedinjenih država, a u Francuskoj se dogodi demokratska revolucija, koja je uticala i na englesko društvo. Pod uticajem se ovih događaja u Engleskoj javi nova, demokratska stranka, koja je tražila parlamentsku reformu.

Severoameričke naseobine. — U broj mnogih naseobina, koje Engleska steče u sedamnaestom i osamnaestom stoleću, spada i trinaest severoameričkih, što su položile osnovu novoj državi. U ovim je severoameričkim naseobinama engleskim bilo stanje različno. U južnim je (Virginija, Merilend, Severna i Južna Karolina, Georgija) zemljište pripalo velikim posednicima anglikanske veroispovesti, koji pomoću robova — crnaca - obrađivahu svoja imanja (plantaže duvana, šećerne trske, pamuka, pirindža), a severne su (Masačuzets, Konentikut, Nju-Gempšir, Rod Enlend, Pansilvanija, Delaver) naseljavali mali posednici puritanske veroispovesti. Samo dve (Nju-Jork i Nju Džersi) nisu imale oštro puritanski život. Puritanci Nove Engleske (kako su nazvane glavne njihove naseobine) prenesu u Ameriku svoje i verske i političke ideje, za koje su se borili i stradali u staroj domovini, te su zaveli uređenje u novim mestima slično demokratskoj republici. U puritanskim su naseobinama znatniji poslovi vršeni na saboru svih građana, i one su u opšte imale unutrašnju samoupravu. Naseobine su pak malo po malo počele napredovati, i u njih se stanu preseljavati iz Engleske svi koji su iz političkih ili imovnih razloga bedno živeli ili imali volje i mogućnosti da je ostave.

Odnos Engleske prema naseobinama. — Engleska je postavljala svoga namesnika nad naseobinama i od njih tražila samo ove dve obaveznosti: pomoć u ratu i uzimanje kuplje jedino od engleskih trgovaca. Na taj način, pored ostaloga, naseljenici behu slobodni i od danka engleskoj državi. Uviđajući kako se na zaštićavanje naseobina u ratu troši dosta novaca, posle sedmogodišnjega rata, kada je dobivena Kanada, parlamenat namisli da u naseobinama uvede žigovinu (štemplarinu) na sve ugovore i druge javne isprave. Tada naseljenici pošlju u London znamenitoga Franklina (1706-90), da izjavi parlamentu kako oni nisu protivnici dažbinama, ali traže da i oni imaju učešća pri rešavanju o tom. Američki rodoljub nađe pomoći kod Pita, koji dokazivaše da je to pravo svih Engleza i da ga ne treba oduzimati naseljenicima. Žigovina bi ukinuta, ali Engleska potom zavede uvoznu carinu na mnoge uvozne predmete trtrgovačke. Ovo veoma razdraži Američane, i jednom bostonski stanovnici bace u more više tovara čaja, koji je dovezen na engleskim lađama iz Indije. To je bio početak smutnji, iz koje se izrodi pravi ustanak.

Rat za nezavisnost. — Pri samom početku ovoga sukoba, naseljenici sazovu u Filadelfiji opšti kongres, koji se načini najvišom vlašću u svih trinaest naseobina. Đorđe III reši se da silom uguši ovaj pokret i naimenuje torijevsko ministarstvo, te između mitropole i naseobina otpoče rat (1175). Odmah druge godine od početka rata kongres izda znamenitu deklaraciju nezavisnosti (1776), u kojoj objavi celom prosvećenom svetu: da se naseobine odvoju od Engleske zato, što je vlada povredila prirodna prava čovečanska. Ta je deklaracija napisana u duhu težnja prirodnoga prava. Posledica je ovoga odvajanja naseobina od Engleske: pretvaranje njihovo u nezavisne severoameričke Sjedinjene države, što se može smatrati kao prvi slučaj primenjivanja u delu novih političkih ideja. Pojedine države počnu izrađivati nove ustave, čuvajući u stvari pređašnje svoje uređenje i pozivajući se pri tom na vrhovnu vlast narodnu, na deobu vlasti i druga načela tadašnje filosofije.

Na čelo svoje vojske kongres postavi Đorđa Vašingtona (1732-99), koji se odlikovao iskrenom predanošću svojoj domovini, neobičnom odlučnošću i iskrenom hrabrošću. Vašington upravo sastavi vojsku; a ona je skupljena od neuređenih dobrovoljaca, koji behu malo proniknuti idejom opštega dela i koji su rđavo odevani i hranjeni. Uostalom, Američane spase to, što i Englezi nisu bili spremni za rat, što behu udaljeni i što su takođe imali rđavu vojsku. Engleska je uzimala za novac čak pojedine odrede od nemačkih knezova; ali, bojeći se odsecanja od obale, i engleski se i nemački vojnici ne upuštahu dublje u zemlju, što je takođe koristilo Američanima.

Delo američkih naseljenika izazva saučešće u Evropi, a naročito u Francuskoj, odakle dođu mnogi dobrovoljci, da pomognu borcima za slobodu. U njihovim redovima behu i mladi markiz Lafajet i poljski rodoljub Košćuško. Američani poslaše u Pariz Franklina, gde je dočekan kao veliki rodoljub. Želeći se osvetiti za sedmogodišnji rat, i sama se francuska vlada umeša u borbu. Uz Francusku prista i Španija, a Rusija potom ugovori s drugim državama oružanu neutralnost (1780), naperenu takođe protiv Engleske. Najzad Englezi u Americi počnu trpeti poraze od Vašingtonove vojske, koju je on umeo urediti, i rat se svrši versaljskim mirom (1783), po kojem bi priznata nezavisnost Sjedinjenim državama.

Uređenje Sjedinjenih Država. — Osnivanje nove države za Atlanskim okeanom proizvede jak utisak u Evropi, a tek je posle nekoliko godina izvršeno potpuno uređenje Sjedinjenih država (1787). Najviše usluga tom prilikom učini svojoj domovini Vašington i to svojom umešnošću i nekoristoljubljem. Ustav Sjedinjenih Država priznaje samostalnost pojedinim naseobinama prema vlastitom ustavu; ali je pored toga ustanovljena savezna uprava za spoljašnju politiku, opšte stvarne koristi (trgovinu, saobraćaj i dr.) i sporove između pojedinih država. Američani usvoje načelo delenja vlasti. Zakonodavnu vlast ima kongres, koji je sastavljen iz skupštine, u koju dolaze poslanici izabrani opštim glasanjem prema broju stanovništva pojedinih država, i senata u koji dolaze po dva punomoćnika iz svake države. Izvršna je vlast ustupljena predsedniku, koji se opštim glasanjem bira na četiri godine i od kojega zavise ministri. Prvi je predsednik bio Vašington. Nezavisne i stalne savezne sudije imaju pravo ne primenjivati zakone koji se kose s ustavom. Tako je uređena i povećana ova ogromna država i pridruživanjem novih državica (danas 48) sa zasebnim: zakonodavstvom, upravom, nezavisnim sudstvom i budžetom. Kako je u naseobinama bilo dosta verskih sekata usvojeno je indenpendentsko načelo verske slobode, te nije ni ustanovljena kakva državna crkva. Ovo je odvajanje crkve od države osobita crta Sjedinjenih država, u kojima se uprava ne meša u verske stvari pojedinih građana. Glavna pak mrlja na Sjedinjenim državama osta i posle oslobođenja od Engleske, a to je ropstvo Crnaca, koji radiše na plantažama južnih država.

I ako je u glavnom uređenje Sjedinjenih država izvedeno po načelima francuske političke filosofije, ipak je ono pored rada za nezavisnost priličan utisak učinilo i na Francuze.