Историја Југославије (В. Ћоровић) 4.8
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Кипарски рат и хришћанска лига. — 2. Ферхат-паша Соколовић. — 3. Стварање Војничке Крајине. — 4. Нови аустриско-турски рат. — 5. Папа Климент VIII и нова хришћанска лига. — 6. Устанак Срба у Банату. — 7. Спаљивање тела св. Саве и акција православног свештенства. — 8. Устанак војводе Грдана. — 9. Патријарх Јован. — 10. Сењски ускоци. — 11. Аустриска клонулост.
Католичка реакција деловала је не само на црквеном и књижевном пољу, него је, да оживи хришћанско одушевљење, да дигне престиж римске цркве и да интерес јавности скрене на друга питања, кренула и једну на широко засновану политичку акцију. И та је, као и све друго што се подузимало из Рима тога времена, имала да буде у знаку контра-офанзиве, којој замашнију иницијативу даје папска курија као најпозваније средиште које има да се брине о судбини целог хришћанског света.
Повод за такву акцију дали су сами Турци. Они су год. 1570. објавили рат Млечанима, хотећи да од њих добију острво Кипар. Млечани се, у невољи, обратише за помоћ целом хришћанском свету; али, наиђоше спочетка на глухе уши. Само папа Пије V разумеде одмах да том турском нападу на једну хришћанску државу треба дати шири значај и искористити га политички коликогод се то може. Он се енергично заложио да се створи једна моћна хришћанска лига, која би била у стању да организује неку врсту нових крсташких похода, мада се могао надати да одзив неће бити добар. Протестантски покрет не само да је подрио ранији углед цркве, него је у извесним католичким земљама изазвао и грађанске ратове, који су у њима унапред онемогућавали сваки рад у том правцу. Уз папу пристаде само Шпанија Филипа II и уз њих Ђенова и Малта; али, једна хришћанска лига, макар и тако ограничена, ипак је створена. У рату, који су савезници повели против Турака, и који је, као и сви савезнички ратови, био вођен без правог јединства интереса и команде и стога разочарао учеснике, хришћани су однели славну, али после потпуно неискоришћену победу над турском флотом код Лепанта, 15. октобра год. 1571. Вођ савезничке морнарице, чувени Дон Хуан д’Аустрија, идући за својим интересима, пренео је ратиште у западни део Средоземнога Мора и пустио Турцима довољно времена и могућности да створе нову флоту. Турска сувоземна војска остала је и иначе потпуно неоштећена. Видећи то, а не постигавши никакав свој циљ, чак ни то да овом приликом уведу своју војску у њима мрски конкурентни Дубровник, који су заштићавали и папа и шпански краљ, мада су га Млечани и опет претстављали као хришћанског издајицу и турског достављача, Млеци склопише год. 1573. са Турцима сепаратан мир и напустише коалицију која се ради њих била образовала. Тако је тај први покушај акције једне хришћанске лиге компромитовао донекле и саму идеју, и онемогућио даљи рад на њој за један низ година, истина не сувише велик. Али, и поред ових лоших искустава, ипак рад на тој идеји није био пресечен сасвим.
На хрватској граници владао је, углавном, мир све до доласка у Босну Ферхат-паше Соколовића и смрти Селима II, год. 1574. Ферхат-бег, који је био раније санџак клишки, отпре год. 1558., и који се потписивао »санчак клишки и хрвацки и приморски«, човек силан и моћан, донео је на Крајину нови дух. Понашао се као какав јунак из епске песме. »Кад је улазио у Травник (пише Сафет-бег Башагић) пред њим се носило 700 барјака. Пратило га је до три стотине дели левента у одијелу од вучине под жељезним калпацима«. Помагач му је био потурчени загребачки каноник Фрањо Филиповић, који је год. 1570. допао ропства и после као муслиман Мехмед добио зијамет баш на Крајини, према Хрватској. Њих двојица организују нове упаде чета у суседно подручје. При једном таквом упаду, год. 1575., Ферхат је заробио сина ђенерала Хербарта Ауерсперга, и пустио га је, кажу, тек за откуп од 30.000 дуката. Тим новцем подигао је паша лепу џамију Ферхадију у Бањој Луци, која је дигла значај том дотле не много важном граду на Крајини. Да буде ближе хрватскоме ратишту, Ферхат је у тај град пренео, год. 1578., из Травника седиште босанскога санџак-бега и тиме Бању Луку учинио главним местом Босне. За време од четири године дана, од год. 1574. до год. 1578., Ферхат је знатно проширио турску власт на Крајини и заузео читав низ тврдих граничних градова, као Кладушу, Бужим, Цазин, Острожац и др. Једино се храбро и упорно бранио камени стари Бихаћ. Разумљиво је стога што је Ферхат, као награду за те успехе, добио беглерберат за Босну год. 1582., а после и будимски пашалук, где је изгубио главу од побуњених војника.
Као што се лепо могло пратити како се прва југословенска одбранбена линија против Турака помера са Марице на Мораву и Дунав, од југа према северу, тако се исто могло пратити и како се она помера од истока према западу, са Босне на Врбас, па на Сану, Уну и коначно са Уне на Купу. Заповедницима на Крајини није било тешко предвидети да је одржавање Бихаћа као последње унске куле само питање времена. Требало је стога после ових Ферхатових освајања што пре спремити нову линију. Досадањи систем, са половним средствима, показао се као доста незгодан. Између војних заповедника крајишких, који су се обично налазили у Крањској и Штајерској, и хрватских банова и сталежа није било потребне хармоније, нарочито у питањима компетенције. Стога је надвојвода Карло, којем је нови цар Рудолф (1576.—1608.) поверио све послове на граници, извршио реорганизацију дотадање граничне одбране. За бана је, на велико незадовољство Хрвата, дао именовати Кристофора Унгнада, да би са њим лакше новоорганизовану Војну Границу издвојио из надлежности хрватског сабора, а потчинио чисто војним властима, чије је средиште, Дворско ратно веће, било образовано у Грацу. Хрватски сабор је јасно видео ту политику; али, због турске опасности није могао да јој се енергичније опре. Задовољио се опоменом да надвојвода пази »да се не догоди што неприлично и противно слободи краљевства«, и да упозори да се власт пограничних заповедника не може ставити изнад банске. Као главну, јаку тврђаву за одбрану надвојвода Карло подиже град Карловац год. 1579., узидавши му у темеље 900 турских лубања. Сам папа Сиксто V дао је помоћ за подизање тога града. У томе граду имало се налазити средиште хрватске Војне Границе, док је за славонску, северну, границу остао као такво Вараждин. Издржавање те границе пало је, углавном, на терет Хрватске, Славоније, Крањске и Штајерске. Помажући одбрану Хрватске и Славоније, алписке су земље уствари давале средства за своју властиту одбрану. Ако попусти граница на Купи и Сутли знало се добро шта је могло и њих да очекује. Радило се, дакле, како је хрватски сабор говорио год. 1584., о заједничком спасу земаља Штајерске и Крањске као и »бедне« Хрватске. Стварање посебне Војне Границе са Карловцем као јаким утврђењем био је одговор Турцима на њихово формирање новога санџаката са седиштем у Острошцу. Ова појачана будност и спремност на границама показала је брзо добре плодове; турски упади постају ређи; а када се и догоде бивају сузбијани са више успеха него раније и не иду дубоко у унутрашњост. Само ни та граница није могла чинити чуда са малим бројем људи. Год. 1581. хрватска граница је имала свега 2510 војника, од којих 1410 беху Хрвати; славонска граница имала је 2304, од којих 1590 беху словеначки пешаци.
Главну и то успешну пробу снаге издржала је Војна Граница почетком деведесетих година XVI века. Год. 1591. дошао је за босанскога пашу ратоборни херцеговачки потурчењак Хасан-паша Предојевић. Као многи његови претходници, ни он није водио много рачуна о миру који је у то време постојао између Аустрије и Турске, и не само да је слао чете у суседна подручја него се, као и Ферхат, спремао и на права освајања хрватских градова. Већ те прве године он је узаман покушао да освоји Сисак. Као одговор на то дошао је хрватски напад на Мославину и њено отимање од Турака. Без објаве рата настало је потом право ратно стање на граници. Из Цариграда се оно чак и желело, и паша је добио непосредна упутства да напада. Насрћући, Турци су 19. јуна (по новом календару)[1] год. 1592. освојили Бихаћ и све његово још преостало подручје. Са великом журбом почели су ту насељавати православни елеменат, да би опустело подручје што пре посели новим становништвом и добили радну снагу за много послова. После те победе Хасан-паша јурне напред, порази хришћане код Бреста и после код Петриње; али, није ни опет успео да узме Сисак. Одвео је само силно робље и опустошио целу земљу између Купе и Саве. Свет се био толико уплашио да је бегао не само из Загреба, него чак и из Љубљане. Огорчени хрватски сталежи уложили су овој најенергичнији протест што су остали без помоћи, да сами, својим прсима, заустављају толико година турску бујицу.
Њихов вапај, узнемиреност Средње Европе и ратне припреме Турака изазваше опет на папској курији покрет за стварање нове и солидније хришћанске лиге. Раније је требало помагати Млецима, сад треба помагати Аустрији, на коју се спремала нова турска офанзива, и то у великоме стилу. Хасан-пашини упади били су само предигра те веће борбе. Први преговори за стварање те лиге почели су год. 1592. у Риму, а потицао их је папа Климент VIII. Спочетка су они ишли доста споро због колебљивог и пасивног држања бечкога двора; али, узели су бржи темпо кад између Беча и Цариграда дође до потпуног прелома. Хасан-паша беше, наиме, и по трећи пут напао Сисак, и то са учешћем многих својих санџака и са добром војском; ну, овог пута био је не само сасвим потучен него је и главом платио, 12. јуна год. 1593. Са њим погибе много војске и вођа, чак и два сина двеју султанија. За последњих сто година, на нашем тлу, то је био највећи пораз Турака на отвореном пољу. Ова погибија изазва велико узбуђење у Цариграду, и због ње Порта објави рат Аустрији.
Чим је рат и формално започео и Турци прешли у офанзиву (међу првима паде баш град Сисак), пожурило се на папској курији са стварањем лиге. Млетачка Република не хтеде да улази ни у какве везе, Шпанија је била заузета другим питањима, Француска се сматрала као стари непријатељ Хабзбурга. Са ким онда да се ствара лига? На папској курији нашло се решење и за то. Ако не могу помоћи западне државе, могу источне, оне које су као хришћани ваљда непријатељи Турака, а са којима се дотад у европској политици није рачунало. То су господари Влашке, Молдавске и Ердеља, турски вазали, и поред њих и више од њих Русија и Пољска. То је први пут да се за једну европску комбинацију узимају у обзир словенске северне државе, а посебно Русија. Хварски бискуп Петар Чедолини, који је нарочито препоручивао тај савез, истицао је корист од тога ако се за њ придобије и Русија. Руси, као православни, имају под Турцима доста својих једноверника, »на чији се устанак има рачунати као на једну од основних погодаба за успех«. Као главни повереник папин за тај посао би изабран опат Александар Комуловић и крајем год. 1593. упућен у источне земље. У исто време живо се радило и на томе да се против Турака узбуне сви њихови хришћански поданици на целом подручју, а нарочито Срби, којих је било највише и на најважнијим местима.
Како су папини и аустриски изасланици ступили најпре у везе са ердељским кнезом Сигисмундом Баторијем и са Србима у Банату, у близини његова подручја, то се и догодило да је на тој страни најпре и избио устанак. Већ у марту год. 1594. удариле су српске хајдучке и устаничке чете на Вршац и попалиле га, можда још не као израз расположења добро приправљене побуне него из хајдучке назлобрзости и под утиском вести о великим размерама турско-аустрискога рата. Синан-паша, велики везир и главни заповедник турске војске, био је озлојеђен на те српске чете, и решио се, изгледа већ тада, на један непромишљен корак. Он је, да казни Србе или да их заплаши, дао донети мошти св. Саве у Београд, где их је 27. априла год. 1594. спалио. У нашој науци није досад сасвим рашчишћено питање да ли је то спаљивање било доиста год. 1594. или 1595. За прву годину говори више података и доста разлога, али, ипак изгледа да је дотадањи устанак Срба, још сувише малих размера, сасвим недовољан разлог за једног великог везира да се реши на такву казну, за коју је могао мислити да ће веома лоше утицати на све Србе и њихово свештенство. Није потребно бити велики државник, па несумњиво моћи предвидети да ће тај поступак само потаћи Србе да устанак који је још тињао претворе у прави пламен. У устаничке руке паде током маја и јуна читав низ градова, а међу њима Бечкерек, Тител, Липово. Међу главним устаничким вођима налази се темишварски владика Теодор Тиводоровић, као што ће се домало и у другим крајевима на чело устанка ставити црквена лица са највећих положаја. Борбе устаника са Турцима биле су огорчене. Две турске темишварске паше беху због пораза, казне ради, смењене. Али, на крају крајева, Срби су, малобројнији, слабије оружани и остављени сами себи, морали попустити. Турци су их разбили и распршили на све стране.
У исто време развијали су папини изасланици, углавном из и преко Дубровника, своју политичку активност и на Балкану. Уз папу је деловала и Шпанија преко своје напуљске експозитуре и непосредно угрожена Аустрија. Ти изасланици, тражећи додира са главним вођима у народу, долазили су понајвише у везе са свештенством. У њ је народ тога времена упирао очи у првом реду. За тадање стање у Турској карактеристично је да су се овим позивима претставника папе, Аустрије и Шпаније, православни људи одазивали у доста великој мери, и то чак православни првосвештеници, као охридски архиепископ Атанасије, који је радио међу Арбанасима. Црногорски владика Херувим и требињски архиепископ Висарион изјаснили су се рано за Аустрију; први год. 1595., а други год. 1596. Слобода им је била преча од свега, и да до ње дођу они нису много зазирали од веза ни са папском куријом. Два српска калуђера изјављивала су у Риму год. 1597., развијајући ратни план за освајање Балкана, како је међу Турке ушао страх откако су однели св. Саву из Милешева »и зато хоће зло црквам и калуђером рекући: ви се Богу молите за наше зло«. Папи се обраћају с овом молбом, у име малих и великих њихове земље: »Ако бисте послали вашега чловека да је господин овој земљи посли нам добра крстјанина који ће цркве љубити и крстјане миловати, а ми да смо вазда вашој светињи подложни и матери цркви«. На устанак су били лако готови, бар ови људи у ближем додиру са хришћанским државама и морем. 22. маја год. 1596. писао је владика Висарион надвојводи Фердинанду: »Не чекамо друго већ наредбу и заиовиед од светога оца папе и од посвећенога цесара«. Један савремени извештај, рађен за папску курију, каже јасно како је жеља свих хришћана Балкана да се ослободе »тешког и неподношљивог ропства«, али да то не могу учинити сами, него треба да их неко помогне. Сви су они добри за борбу сем Бугара, који нису јунаци (non suono huomini valorosi per combattere).
Борбе су почеле и на западним странама год. 1596. Ускоци су 29. марта препадом узели Клис, али нису могли да га одрже. Идуће године дошло је до устанка међу Брђанима и у Пиви, Дробњаку и међу Никшићима, где се на чело побуњеника ставио никшићски војвода Грдан. Тај устанак изазвала је ова агитација папиних људи, који су обећавали несумњиву помоћ, а која је брзо постала више него сумњива. Осамљени устаници бише потучени близу Гацка, али Турци, у томе крају веома увиђавни, опростише раји за тај устанак. Ти ови покрети извршени год. 1594.—1596. патили су од тога што су, мада делови једног већег плана, извођени појединачно и без довољно веза са осталим крајевима, па је Турцима било лако да их тако расцепкане брзо угушују. Још више је, наравно, цела ствар патила од тога што су сви ти покрети, као већина римских планова о великим хришћанским подвизима, били више дело кабинетских и авантуристичких комбинација него државничког рачуна и могућности. Аустрија се надала да устаници сврше за њу добар део посла, а устаници су опет мислили да ће једна »царска« војска доћи да помогне њихово ослобођење. Црногорце су год. 1595. чак уверавали »да ће брзо доћи бандера светлога цесара«. Папска курија овога времена војнички није готово ни долазила у обзир; њена сарадња била је само морална и као таква, у тим крвавим борбама око Клиса или у Пиви, од мале користи.
Како је од год. 1597. дошло до великог сукоба интереса између папе и шпанскога двора због талијанских питања, и до борбе између Шпаније и Француске, то је акција хришћанске лиге била за извесно време потиснута у други ред, мада је рат између Турске и Аустрије и даље трајао. У нашим земљама покрет је настављен и после Грданова неуспеха. Из Грданова случаја извукла се само поука да рад не треба водити без везе с осталим саплеменицима и да у посао треба увући што више људи. Још се није мислило да се ствар потпуно напусти. Напротив, покретачима је пошло за руком да у акцију увуку чак и пећскога патријарха Јована, и да га, преко писама, доведу у везу са папом. Патријарх је свакако и раније знао за агитацију у томе правцу, јер би се тешко без његова знања могли слати наши калуђери чак у Рим, и то баш у Рим. Али, од год. 1598. његово нам је учешће и актима зајемчено, и то у сарадњи са требињским архиепископом, који је ствар водио одраније. Патријарх и владика обраћају се у Рим, тражећи какву ефективну помоћ; Рим, међутим, заузет другим питањима, даје само обећања и лепе речи. Год. 1599. развијао је живу агитацију и међу босанским фрањевцима Дубровчанин Јероним Златарић, и то у корист Аустрије, каква је била дотле агитација и међу православнима. На своме путу по Босни Златарић је добио и писмена и усмена уверавања да је хришћански народ сав против Турака и да су му вођи спремни на »сваку врсту верности«.
У Угарској и Влашкој, која се са Молдавском, под ердељским вођством, дигла против Турака, султанова војска је ратовала са променљивом срећом. Осећало се јасно да нема више Сулејманова замаха и да је стара турска војска поколебана и у свом моралу и у својој дисциплини. У нашим крајевима Турци су год. 1595. коначно изгубили Петрињу, која постаде средиште новоосноване Банске Крајине. У Банату, Ердељу, источној Србији и северној Бугарској истичу се као вођи смелих залета са већим крстарећим јединицама Дели Марко и Баба Новак, који ће својим подвизима, не увек идеалним, дати хране епској поезији и неколико нових црта класичним ликовима Краљевића Марка и Старине Новака.
Нову ноту у нашу историју донесе у то време такозвано ускочко питање. Ускоци су, мора се признати, били зли поданици. Обескућени, упућени на границу да служе као војничка стража стално с оружјем у руци, они су од рата направили занат и занимање. Кад није на време стизала уговорена плата, прелазило се на пљачку, понекад и на своме подручју. Од њих су првенствено страдали Турци, но не ретко и Млечани. Нарочито дођоше на зао глас ускоци у Сењу. Ови су, у то време, насртали често на млетачке области, а нападали су не само ка копну него и као гусари на мору. На Млечане су сада били кивни посебно стога што не само да нису учествовали у рату са Турцима него су чак имали и веза са њима, и то највише на штету ускока. Пад Клиса ускоци су у великој мери приписивали њиховом непријатељском држању и њиховим сплеткама. Млечани су опет свима средствима радили против њих; бечком двору поручивали су чак да је ускочко питање главна сметња што не може доћи до потпуна споразума између њих. Тражили су од Прага, из царскога двора: или да Сењ уступи њима, или да га цар сам потпуно укроти. Чак и папа Климент VIII предлагао је да ускоке преселе на Крит или тако негде далеко, у бестрагију. Желећи да у извесној мери задовољи Млечане, аустриски двор посла год. 1601. у Сењ Јосипа Рабату као заповедника да уведе ред. Као једно од средстава пацификације узело се доиста у програм пресељавање ускока у унутрашњост Аустрије или Хрватске. Ну, бруталне мере Рабатине изазваше побуну ускока, која се привремено завршила Рабатином погибијом. Али, само ускочко питање остаде отворено. Овај период наше историје нашао је свој популарни израз у Шеноиној приповеци Чувај се сењске руке!
Аустриско-турски рат је за то време постепено малаксавао. Отегао се, па додијао. У народу је настала велика беда. Од год. 1593. наши записи пуни су не само вапаја на Турке, него и помена о општим невољама и тужби на »љута и прискрбна времена«. Један савремени запис из год. 1599. ванредно речито и врло лепо описује тешко стање у земљи. По повратку из Угарске, на зимници »у српској земљи«, Татари су чинили страховита недела. »Села и градове палише, и цркве многе опустеше, и свете иконе покраше и света места оскврнише и ископаше, и тада, у љуто зимње време, свлачише и наге на земљи бијаху, а друге наге, свезане за опаше коњске, вуцијаху, ови бише сасечени, други пострељани. И не беше места где мртви не лежаху, брда, долине, вртови, поља, све беше тада пуно мртвих телеса. А друге одводише у туђу земљу и растављаху. Беше тад горко ридање и плач, одводили су друга од друга, брата од брата, сина од оца, мајку од сина«. Није чудо по том што се наскоро јавила глад. »Ах беде! (казује један запис год. 1605.) у то време беху многе скрби по местима, и многа места беху запустела: Сегечиг, Бачка, Мокшандија, све беше пусто. И тада отац чедо за хлеб продаваше, и син оца, и кум кума, и брат брата. Тада беше роб по 5 гроша, а во по 15 дуката, кило жита 5 гроша, пинта вина по дукат«. У самој Турској почеше нереди. Први пут откако су Турци освојили Босну одметнуо се у њој год. 1603. један паша, Џелали Хасан, звани »писар«, недисциплинован и иначе, показујући склоност да уђе у преговоре с Аустријанцима. Пуну годину дана требало је султановој војсци да сломије тога бунтовника, на очиглед хришћанске војске у Хрватској, која, уморна и већ без одушевљења, не покуша готово ништа да те метеже искористи. Хришћански агитатори, који су видели те ствари, пожуривали су одмах, још те године, да се предузме штогод у Босни, и слали су потом емисаре у Рим, и у Грац, и у Праг, са порукама да се не пропушта погодна прилика. Још док су трајали ти нереди, 19. јануара год. 1604., закључио је један збор у Равном, у Херцеговини, »видјевши погибију нашу«, да се предложи аустрискоме цару да би тај, наравно, упутио војску у тај крај. Тај збор дао је о своме закључку написати и акт, на који су се потписали ови претставници Попова и Зажабља. Међу њима, и опет први пут у нашој историји, налази се и потпис једног муслимана, Хусеина Спахића (не Пашића, како гласи у издању акта); иначе су остало потписи православних и католика. Жива је била акција год. 1606. Два свештеника, један православни а други католички, Дамјан Љубибратић и фра Доминик Андријашевић, два главна радника у покрету, обилазе аустриске дворове, да заинтересују људе и поспеше ствар. Али, Аустрија није могла да помогне, а није чак ни помишљала на војнички готово немогуће операције у тим далеким крајевима без непосредне везе са њеним подручјем.
Аустрију су мориле друге бриге. Од год. 1604. одметнула се од Хабзбурговаца цела слободна Угарска, коју су помагали Турци, а којој се као вођ поставио Стеван Бочкај. Популарни покрет, који је носио верски, антикатолички, и донекле национални карактер, брзо је захватио широк круг. Мађари су се надали успесима и у Хрватској. Знали су, наиме, да је и код њих протестантски покрет имао својих моћних присталица и да у земљи постоји велико незадовољство са немачким ђенералима, заповедницима на Крајини, и да је сабор у више прилика морао енергично да диже свој глас како би очувао углед и значај банске части. Ђенерал папске војске, Ђовани Алдобрандини, писао је још крајем јула год. 1601. у Рим како су му се Хрвати тужили на цара да се не брине о заштити њихова подручја; знамо са каквим су огорчењем протестовали банови и хрватски сталежи што им се не упућује ни најнужније. Стога су Мађари рачунали потсигурно и са хрватским одзивом. Ну, преварили су се. Поред свих тих лоших искустава, Хрвати су ипак остали верни Хабзбурзима. У борби код Керменда, год. 1605., они су одбили Бочкајеву војску, која је била кренула према Хрватској, и тиме пресекли сваку даљу агитацију са те стране.
Одметање Угарске и немогућност да је наново покоре, годинама готово никакви успеси према Турцима, и општа замореност и беда натераше Аустрију да склопи 1. (11.) новембра год. 1606. мир са Турцима, на ушћу Житве у Дунав. Територијалних измена није било од значаја, нити су оне померале дотадањи однос снага; помицање граница унапред, као на пример у Хрватској иза Чазме, Мославине и Петриње, било је релативно мало, али ипак довољно да, макар и ограничено, обележи узмицање Турака. Турци су као своју позитивну тачку на тој страни имали само освајање важнога Бихаћа.
Када су наши људи из Херцеговине и Старе Србије видели да од аустриске сарадње неће бити ништа, они су се обратили шпанскоме двору, и у Напуљу концентрисали сав свој политички рад. Преговарало се много, али до праве акције није дошло. Срби нису хтели да се, као год. 1597., излажу без војничке помоћи западњака, а западњаци су опет хтели да се са том помоћи појаве тек кад устанак већ избије. Преговоре је вешто и систематски ометала још и Млетачка Република, којој нимало не беше у рачуну да Шпанија стекне чвршће везе или поседе у албанском и зетском приморју. С истом ревношћу ометала је и све преговоре између патријарха Јована, војводе Грдана и осталих првака са авантуристичким савојским војводом Карлом Емануилом I, који се и сам једно време носио мишљу да нешто предузме на Балкану, поглавито у вези са Шпанцима, јер он сам није имао ни људи ни средстава за то. Срби су били вољни да Карла прогласе за овога краља и да га, по старом обичају, кад дође, венчају и круном српском; и на збору у Морачи, 13. децембра год. 1608., држаном у присуству патријарха Јована, би то чак и закључено. Као услов за избор, сем војничке помоћи и успеха, био је још и патријархов захтев да се Карло закуне на чување православне вере. Сем тога наглашено је да Срби »у наше стране никако неће ни језуита, ни никога другога, који би пук хришћански обраћао на закон римски«. Али, од свега тога не би ништа. Пред папску курију избила су много крупнија питања; год. 1608. основана је протестантска унија; због верског питања Аустрија је стојала пред грађанским ратом; Француска се припремала за крупне обрачуне са Шпанијом. Балканско питање изгледало је споредно и могло се до боље прилике мирно оставити по страни. Наши људи, и поред толикогодишњег преговарања у знаку самих обећавања, ипак још нису губили наде; улазили су у везе често са људима сумњива морала и злих мотива; куцали на сва врата и били готови да кад год се да први знак загазе у крв. Мали локални устанци избијају у нашим крајевима и иза Грданова неуспеха, само на глас да долази каква страна војска. Најозбиљнији од њих беше онај устанак из год. 1609., који је из Албаније захватио Куче, Пипере и Бјелопавлиће, али који је, под притиском Турака, ипак брзо малаксао. После тога људи постају опрезнији и полако се повлаче, нарочито иза смрти војводе Грдана († око год. 1612.) и сумњивог завршетка патријарха Јована у Цариграду († год. 1614.).
- ↑ Нови календар уведен је 24. фебруара год. 1582. Овде се, даље, датуми бележе по старом календару, или у важнијим случајевима по обадва.