Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 4.8
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Kiparski rat i hrišćanska liga. — 2. Ferhat-paša Sokolović. — 3. Stvaranje Vojničke Krajine. — 4. Novi austrisko-turski rat. — 5. Papa Kliment VIII i nova hrišćanska liga. — 6. Ustanak Srba u Banatu. — 7. Spaljivanje tela sv. Save i akcija pravoslavnog sveštenstva. — 8. Ustanak vojvode Grdana. — 9. Patrijarh Jovan. — 10. Senjski uskoci. — 11. Austriska klonulost.
Katolička reakcija delovala je ne samo na crkvenom i književnom polju, nego je, da oživi hrišćansko oduševljenje, da digne prestiž rimske crkve i da interes javnosti skrene na druga pitanja, krenula i jednu na široko zasnovanu političku akciju. I ta je, kao i sve drugo što se poduzimalo iz Rima toga vremena, imala da bude u znaku kontra-ofanzive, kojoj zamašniju inicijativu daje papska kurija kao najpozvanije središte koje ima da se brine o sudbini celog hrišćanskog sveta.
Povod za takvu akciju dali su sami Turci. Oni su god. 1570. objavili rat Mlečanima, hoteći da od njih dobiju ostrvo Kipar. Mlečani se, u nevolji, obratiše za pomoć celom hrišćanskom svetu; ali, naiđoše spočetka na gluhe uši. Samo papa Pije V razumede odmah da tom turskom napadu na jednu hrišćansku državu treba dati širi značaj i iskoristiti ga politički kolikogod se to može. On se energično založio da se stvori jedna moćna hrišćanska liga, koja bi bila u stanju da organizuje neku vrstu novih krstaških pohoda, mada se mogao nadati da odziv neće biti dobar. Protestantski pokret ne samo da je podrio raniji ugled crkve, nego je u izvesnim katoličkim zemljama izazvao i građanske ratove, koji su u njima unapred onemogućavali svaki rad u tom pravcu. Uz papu pristade samo Španija Filipa II i uz njih Đenova i Malta; ali, jedna hrišćanska liga, makar i tako ograničena, ipak je stvorena. U ratu, koji su saveznici poveli protiv Turaka, i koji je, kao i svi saveznički ratovi, bio vođen bez pravog jedinstva interesa i komande i stoga razočarao učesnike, hrišćani su odneli slavnu, ali posle potpuno neiskorišćenu pobedu nad turskom flotom kod Lepanta, 15. oktobra god. 1571. Vođ savezničke mornarice, čuveni Don Huan d’Austrija, idući za svojim interesima, preneo je ratište u zapadni deo Sredozemnoga Mora i pustio Turcima dovoljno vremena i mogućnosti da stvore novu flotu. Turska suvozemna vojska ostala je i inače potpuno neoštećena. Videći to, a ne postigavši nikakav svoj cilj, čak ni to da ovom prilikom uvedu svoju vojsku u njima mrski konkurentni Dubrovnik, koji su zaštićavali i papa i španski kralj, mada su ga Mlečani i opet pretstavljali kao hrišćanskog izdajicu i turskog dostavljača, Mleci sklopiše god. 1573. sa Turcima separatan mir i napustiše koaliciju koja se radi njih bila obrazovala. Tako je taj prvi pokušaj akcije jedne hrišćanske lige kompromitovao donekle i samu ideju, i onemogućio dalji rad na njoj za jedan niz godina, istina ne suviše velik. Ali, i pored ovih loših iskustava, ipak rad na toj ideji nije bio presečen sasvim.
Na hrvatskoj granici vladao je, uglavnom, mir sve do dolaska u Bosnu Ferhat-paše Sokolovića i smrti Selima II, god. 1574. Ferhat-beg, koji je bio ranije sandžak kliški, otpre god. 1558., i koji se potpisivao »sančak kliški i hrvacki i primorski«, čovek silan i moćan, doneo je na Krajinu novi duh. Ponašao se kao kakav junak iz epske pesme. »Kad je ulazio u Travnik (piše Safet-beg Bašagić) pred njim se nosilo 700 barjaka. Pratilo ga je do tri stotine deli leventa u odijelu od vučine pod željeznim kalpacima«. Pomagač mu je bio poturčeni zagrebački kanonik Franjo Filipović, koji je god. 1570. dopao ropstva i posle kao musliman Mehmed dobio zijamet baš na Krajini, prema Hrvatskoj. Njih dvojica organizuju nove upade četa u susedno područje. Pri jednom takvom upadu, god. 1575., Ferhat je zarobio sina đenerala Herbarta Auersperga, i pustio ga je, kažu, tek za otkup od 30.000 dukata. Tim novcem podigao je paša lepu džamiju Ferhadiju u Banjoj Luci, koja je digla značaj tom dotle ne mnogo važnom gradu na Krajini. Da bude bliže hrvatskome ratištu, Ferhat je u taj grad preneo, god. 1578., iz Travnika sedište bosanskoga sandžak-bega i time Banju Luku učinio glavnim mestom Bosne. Za vreme od četiri godine dana, od god. 1574. do god. 1578., Ferhat je znatno proširio tursku vlast na Krajini i zauzeo čitav niz tvrdih graničnih gradova, kao Kladušu, Bužim, Cazin, Ostrožac i dr. Jedino se hrabro i uporno branio kameni stari Bihać. Razumljivo je stoga što je Ferhat, kao nagradu za te uspehe, dobio beglerberat za Bosnu god. 1582., a posle i budimski pašaluk, gde je izgubio glavu od pobunjenih vojnika.
Kao što se lepo moglo pratiti kako se prva jugoslovenska odbranbena linija protiv Turaka pomera sa Marice na Moravu i Dunav, od juga prema severu, tako se isto moglo pratiti i kako se ona pomera od istoka prema zapadu, sa Bosne na Vrbas, pa na Sanu, Unu i konačno sa Une na Kupu. Zapovednicima na Krajini nije bilo teško predvideti da je održavanje Bihaća kao poslednje unske kule samo pitanje vremena. Trebalo je stoga posle ovih Ferhatovih osvajanja što pre spremiti novu liniju. Dosadanji sistem, sa polovnim sredstvima, pokazao se kao dosta nezgodan. Između vojnih zapovednika krajiških, koji su se obično nalazili u Kranjskoj i Štajerskoj, i hrvatskih banova i staleža nije bilo potrebne harmonije, naročito u pitanjima kompetencije. Stoga je nadvojvoda Karlo, kojem je novi car Rudolf (1576.—1608.) poverio sve poslove na granici, izvršio reorganizaciju dotadanje granične odbrane. Za bana je, na veliko nezadovoljstvo Hrvata, dao imenovati Kristofora Ungnada, da bi sa njim lakše novoorganizovanu Vojnu Granicu izdvojio iz nadležnosti hrvatskog sabora, a potčinio čisto vojnim vlastima, čije je središte, Dvorsko ratno veće, bilo obrazovano u Gracu. Hrvatski sabor je jasno video tu politiku; ali, zbog turske opasnosti nije mogao da joj se energičnije opre. Zadovoljio se opomenom da nadvojvoda pazi »da se ne dogodi što neprilično i protivno slobodi kraljevstva«, i da upozori da se vlast pograničnih zapovednika ne može staviti iznad banske. Kao glavnu, jaku tvrđavu za odbranu nadvojvoda Karlo podiže grad Karlovac god. 1579., uzidavši mu u temelje 900 turskih lubanja. Sam papa Siksto V dao je pomoć za podizanje toga grada. U tome gradu imalo se nalaziti središte hrvatske Vojne Granice, dok je za slavonsku, severnu, granicu ostao kao takvo Varaždin. Izdržavanje te granice palo je, uglavnom, na teret Hrvatske, Slavonije, Kranjske i Štajerske. Pomažući odbranu Hrvatske i Slavonije, alpiske su zemlje ustvari davale sredstva za svoju vlastitu odbranu. Ako popusti granica na Kupi i Sutli znalo se dobro šta je moglo i njih da očekuje. Radilo se, dakle, kako je hrvatski sabor govorio god. 1584., o zajedničkom spasu zemalja Štajerske i Kranjske kao i »bedne« Hrvatske. Stvaranje posebne Vojne Granice sa Karlovcem kao jakim utvrđenjem bio je odgovor Turcima na njihovo formiranje novoga sandžakata sa sedištem u Ostrošcu. Ova pojačana budnost i spremnost na granicama pokazala je brzo dobre plodove; turski upadi postaju ređi; a kada se i dogode bivaju suzbijani sa više uspeha nego ranije i ne idu duboko u unutrašnjost. Samo ni ta granica nije mogla činiti čuda sa malim brojem ljudi. God. 1581. hrvatska granica je imala svega 2510 vojnika, od kojih 1410 behu Hrvati; slavonska granica imala je 2304, od kojih 1590 behu slovenački pešaci.
Glavnu i to uspešnu probu snage izdržala je Vojna Granica početkom devedesetih godina XVI veka. God. 1591. došao je za bosanskoga pašu ratoborni hercegovački poturčenjak Hasan-paša Predojević. Kao mnogi njegovi prethodnici, ni on nije vodio mnogo računa o miru koji je u to vreme postojao između Austrije i Turske, i ne samo da je slao čete u susedna područja nego se, kao i Ferhat, spremao i na prava osvajanja hrvatskih gradova. Već te prve godine on je uzaman pokušao da osvoji Sisak. Kao odgovor na to došao je hrvatski napad na Moslavinu i njeno otimanje od Turaka. Bez objave rata nastalo je potom pravo ratno stanje na granici. Iz Carigrada se ono čak i želelo, i paša je dobio neposredna uputstva da napada. Nasrćući, Turci su 19. juna (po novom kalendaru)[1] god. 1592. osvojili Bihać i sve njegovo još preostalo područje. Sa velikom žurbom počeli su tu naseljavati pravoslavni elemenat, da bi opustelo područje što pre poseli novim stanovništvom i dobili radnu snagu za mnogo poslova. Posle te pobede Hasan-paša jurne napred, porazi hrišćane kod Bresta i posle kod Petrinje; ali, nije ni opet uspeo da uzme Sisak. Odveo je samo silno roblje i opustošio celu zemlju između Kupe i Save. Svet se bio toliko uplašio da je begao ne samo iz Zagreba, nego čak i iz Ljubljane. Ogorčeni hrvatski staleži uložili su ovoj najenergičniji protest što su ostali bez pomoći, da sami, svojim prsima, zaustavljaju toliko godina tursku bujicu.
Njihov vapaj, uznemirenost Srednje Evrope i ratne pripreme Turaka izazvaše opet na papskoj kuriji pokret za stvaranje nove i solidnije hrišćanske lige. Ranije je trebalo pomagati Mlecima, sad treba pomagati Austriji, na koju se spremala nova turska ofanziva, i to u velikome stilu. Hasan-pašini upadi bili su samo predigra te veće borbe. Prvi pregovori za stvaranje te lige počeli su god. 1592. u Rimu, a poticao ih je papa Kliment VIII. Spočetka su oni išli dosta sporo zbog kolebljivog i pasivnog držanja bečkoga dvora; ali, uzeli su brži tempo kad između Beča i Carigrada dođe do potpunog preloma. Hasan-paša beše, naime, i po treći put napao Sisak, i to sa učešćem mnogih svojih sandžaka i sa dobrom vojskom; nu, ovog puta bio je ne samo sasvim potučen nego je i glavom platio, 12. juna god. 1593. Sa njim pogibe mnogo vojske i vođa, čak i dva sina dveju sultanija. Za poslednjih sto godina, na našem tlu, to je bio najveći poraz Turaka na otvorenom polju. Ova pogibija izazva veliko uzbuđenje u Carigradu, i zbog nje Porta objavi rat Austriji.
Čim je rat i formalno započeo i Turci prešli u ofanzivu (među prvima pade baš grad Sisak), požurilo se na papskoj kuriji sa stvaranjem lige. Mletačka Republika ne htede da ulazi ni u kakve veze, Španija je bila zauzeta drugim pitanjima, Francuska se smatrala kao stari neprijatelj Habzburga. Sa kim onda da se stvara liga? Na papskoj kuriji našlo se rešenje i za to. Ako ne mogu pomoći zapadne države, mogu istočne, one koje su kao hrišćani valjda neprijatelji Turaka, a sa kojima se dotad u evropskoj politici nije računalo. To su gospodari Vlaške, Moldavske i Erdelja, turski vazali, i pored njih i više od njih Rusija i Poljska. To je prvi put da se za jednu evropsku kombinaciju uzimaju u obzir slovenske severne države, a posebno Rusija. Hvarski biskup Petar Čedolini, koji je naročito preporučivao taj savez, isticao je korist od toga ako se za nj pridobije i Rusija. Rusi, kao pravoslavni, imaju pod Turcima dosta svojih jednovernika, »na čiji se ustanak ima računati kao na jednu od osnovnih pogodaba za uspeh«. Kao glavni poverenik papin za taj posao bi izabran opat Aleksandar Komulović i krajem god. 1593. upućen u istočne zemlje. U isto vreme živo se radilo i na tome da se protiv Turaka uzbune svi njihovi hrišćanski podanici na celom području, a naročito Srbi, kojih je bilo najviše i na najvažnijim mestima.
Kako su papini i austriski izaslanici stupili najpre u veze sa erdeljskim knezom Sigismundom Batorijem i sa Srbima u Banatu, u blizini njegova područja, to se i dogodilo da je na toj strani najpre i izbio ustanak. Već u martu god. 1594. udarile su srpske hajdučke i ustaničke čete na Vršac i popalile ga, možda još ne kao izraz raspoloženja dobro pripravljene pobune nego iz hajdučke nazlobrzosti i pod utiskom vesti o velikim razmerama tursko-austriskoga rata. Sinan-paša, veliki vezir i glavni zapovednik turske vojske, bio je ozlojeđen na te srpske čete, i rešio se, izgleda već tada, na jedan nepromišljen korak. On je, da kazni Srbe ili da ih zaplaši, dao doneti mošti sv. Save u Beograd, gde ih je 27. aprila god. 1594. spalio. U našoj nauci nije dosad sasvim raščišćeno pitanje da li je to spaljivanje bilo doista god. 1594. ili 1595. Za prvu godinu govori više podataka i dosta razloga, ali, ipak izgleda da je dotadanji ustanak Srba, još suviše malih razmera, sasvim nedovoljan razlog za jednog velikog vezira da se reši na takvu kaznu, za koju je mogao misliti da će veoma loše uticati na sve Srbe i njihovo sveštenstvo. Nije potrebno biti veliki državnik, pa nesumnjivo moći predvideti da će taj postupak samo potaći Srbe da ustanak koji je još tinjao pretvore u pravi plamen. U ustaničke ruke pade tokom maja i juna čitav niz gradova, a među njima Bečkerek, Titel, Lipovo. Među glavnim ustaničkim vođima nalazi se temišvarski vladika Teodor Tivodorović, kao što će se domalo i u drugim krajevima na čelo ustanka staviti crkvena lica sa najvećih položaja. Borbe ustanika sa Turcima bile su ogorčene. Dve turske temišvarske paše behu zbog poraza, kazne radi, smenjene. Ali, na kraju krajeva, Srbi su, malobrojniji, slabije oružani i ostavljeni sami sebi, morali popustiti. Turci su ih razbili i raspršili na sve strane.
U isto vreme razvijali su papini izaslanici, uglavnom iz i preko Dubrovnika, svoju političku aktivnost i na Balkanu. Uz papu je delovala i Španija preko svoje napuljske ekspoziture i neposredno ugrožena Austrija. Ti izaslanici, tražeći dodira sa glavnim vođima u narodu, dolazili su ponajviše u veze sa sveštenstvom. U nj je narod toga vremena upirao oči u prvom redu. Za tadanje stanje u Turskoj karakteristično je da su se ovim pozivima pretstavnika pape, Austrije i Španije, pravoslavni ljudi odazivali u dosta velikoj meri, i to čak pravoslavni prvosveštenici, kao ohridski arhiepiskop Atanasije, koji je radio među Arbanasima. Crnogorski vladika Heruvim i trebinjski arhiepiskop Visarion izjasnili su se rano za Austriju; prvi god. 1595., a drugi god. 1596. Sloboda im je bila preča od svega, i da do nje dođu oni nisu mnogo zazirali od veza ni sa papskom kurijom. Dva srpska kaluđera izjavljivala su u Rimu god. 1597., razvijajući ratni plan za osvajanje Balkana, kako je među Turke ušao strah otkako su odneli sv. Savu iz Mileševa »i zato hoće zlo crkvam i kaluđerom rekući: vi se Bogu molite za naše zlo«. Papi se obraćaju s ovom molbom, u ime malih i velikih njihove zemlje: »Ako biste poslali vašega človeka da je gospodin ovoj zemlji posli nam dobra krstjanina koji će crkve ljubiti i krstjane milovati, a mi da smo vazda vašoj svetinji podložni i materi crkvi«. Na ustanak su bili lako gotovi, bar ovi ljudi u bližem dodiru sa hrišćanskim državama i morem. 22. maja god. 1596. pisao je vladika Visarion nadvojvodi Ferdinandu: »Ne čekamo drugo već naredbu i zaiovied od svetoga oca pape i od posvećenoga cesara«. Jedan savremeni izveštaj, rađen za papsku kuriju, kaže jasno kako je želja svih hrišćana Balkana da se oslobode »teškog i nepodnošljivog ropstva«, ali da to ne mogu učiniti sami, nego treba da ih neko pomogne. Svi su oni dobri za borbu sem Bugara, koji nisu junaci (non suono huomini valorosi per combattere).
Borbe su počele i na zapadnim stranama god. 1596. Uskoci su 29. marta prepadom uzeli Klis, ali nisu mogli da ga održe. Iduće godine došlo je do ustanka među Brđanima i u Pivi, Drobnjaku i među Nikšićima, gde se na čelo pobunjenika stavio nikšićski vojvoda Grdan. Taj ustanak izazvala je ova agitacija papinih ljudi, koji su obećavali nesumnjivu pomoć, a koja je brzo postala više nego sumnjiva. Osamljeni ustanici biše potučeni blizu Gacka, ali Turci, u tome kraju veoma uviđavni, oprostiše raji za taj ustanak. Ti ovi pokreti izvršeni god. 1594.—1596. patili su od toga što su, mada delovi jednog većeg plana, izvođeni pojedinačno i bez dovoljno veza sa ostalim krajevima, pa je Turcima bilo lako da ih tako rascepkane brzo ugušuju. Još više je, naravno, cela stvar patila od toga što su svi ti pokreti, kao većina rimskih planova o velikim hrišćanskim podvizima, bili više delo kabinetskih i avanturističkih kombinacija nego državničkog računa i mogućnosti. Austrija se nadala da ustanici svrše za nju dobar deo posla, a ustanici su opet mislili da će jedna »carska« vojska doći da pomogne njihovo oslobođenje. Crnogorce su god. 1595. čak uveravali »da će brzo doći bandera svetloga cesara«. Papska kurija ovoga vremena vojnički nije gotovo ni dolazila u obzir; njena saradnja bila je samo moralna i kao takva, u tim krvavim borbama oko Klisa ili u Pivi, od male koristi.
Kako je od god. 1597. došlo do velikog sukoba interesa između pape i španskoga dvora zbog talijanskih pitanja, i do borbe između Španije i Francuske, to je akcija hrišćanske lige bila za izvesno vreme potisnuta u drugi red, mada je rat između Turske i Austrije i dalje trajao. U našim zemljama pokret je nastavljen i posle Grdanova neuspeha. Iz Grdanova slučaja izvukla se samo pouka da rad ne treba voditi bez veze s ostalim saplemenicima i da u posao treba uvući što više ljudi. Još se nije mislilo da se stvar potpuno napusti. Naprotiv, pokretačima je pošlo za rukom da u akciju uvuku čak i pećskoga patrijarha Jovana, i da ga, preko pisama, dovedu u vezu sa papom. Patrijarh je svakako i ranije znao za agitaciju u tome pravcu, jer bi se teško bez njegova znanja mogli slati naši kaluđeri čak u Rim, i to baš u Rim. Ali, od god. 1598. njegovo nam je učešće i aktima zajemčeno, i to u saradnji sa trebinjskim arhiepiskopom, koji je stvar vodio odranije. Patrijarh i vladika obraćaju se u Rim, tražeći kakvu efektivnu pomoć; Rim, međutim, zauzet drugim pitanjima, daje samo obećanja i lepe reči. God. 1599. razvijao je živu agitaciju i među bosanskim franjevcima Dubrovčanin Jeronim Zlatarić, i to u korist Austrije, kakva je bila dotle agitacija i među pravoslavnima. Na svome putu po Bosni Zlatarić je dobio i pismena i usmena uveravanja da je hrišćanski narod sav protiv Turaka i da su mu vođi spremni na »svaku vrstu vernosti«.
U Ugarskoj i Vlaškoj, koja se sa Moldavskom, pod erdeljskim vođstvom, digla protiv Turaka, sultanova vojska je ratovala sa promenljivom srećom. Osećalo se jasno da nema više Sulejmanova zamaha i da je stara turska vojska pokolebana i u svom moralu i u svojoj disciplini. U našim krajevima Turci su god. 1595. konačno izgubili Petrinju, koja postade središte novoosnovane Banske Krajine. U Banatu, Erdelju, istočnoj Srbiji i severnoj Bugarskoj ističu se kao vođi smelih zaleta sa većim krstarećim jedinicama Deli Marko i Baba Novak, koji će svojim podvizima, ne uvek idealnim, dati hrane epskoj poeziji i nekoliko novih crta klasičnim likovima Kraljevića Marka i Starine Novaka.
Novu notu u našu istoriju donese u to vreme takozvano uskočko pitanje. Uskoci su, mora se priznati, bili zli podanici. Obeskućeni, upućeni na granicu da služe kao vojnička straža stalno s oružjem u ruci, oni su od rata napravili zanat i zanimanje. Kad nije na vreme stizala ugovorena plata, prelazilo se na pljačku, ponekad i na svome području. Od njih su prvenstveno stradali Turci, no ne retko i Mlečani. Naročito dođoše na zao glas uskoci u Senju. Ovi su, u to vreme, nasrtali često na mletačke oblasti, a napadali su ne samo ka kopnu nego i kao gusari na moru. Na Mlečane su sada bili kivni posebno stoga što ne samo da nisu učestvovali u ratu sa Turcima nego su čak imali i veza sa njima, i to najviše na štetu uskoka. Pad Klisa uskoci su u velikoj meri pripisivali njihovom neprijateljskom držanju i njihovim spletkama. Mlečani su opet svima sredstvima radili protiv njih; bečkom dvoru poručivali su čak da je uskočko pitanje glavna smetnja što ne može doći do potpuna sporazuma između njih. Tražili su od Praga, iz carskoga dvora: ili da Senj ustupi njima, ili da ga car sam potpuno ukroti. Čak i papa Kliment VIII predlagao je da uskoke presele na Krit ili tako negde daleko, u bestragiju. Želeći da u izvesnoj meri zadovolji Mlečane, austriski dvor posla god. 1601. u Senj Josipa Rabatu kao zapovednika da uvede red. Kao jedno od sredstava pacifikacije uzelo se doista u program preseljavanje uskoka u unutrašnjost Austrije ili Hrvatske. Nu, brutalne mere Rabatine izazvaše pobunu uskoka, koja se privremeno završila Rabatinom pogibijom. Ali, samo uskočko pitanje ostade otvoreno. Ovaj period naše istorije našao je svoj popularni izraz u Šenoinoj pripoveci Čuvaj se senjske ruke!
Austrisko-turski rat je za to vreme postepeno malaksavao. Otegao se, pa dodijao. U narodu je nastala velika beda. Od god. 1593. naši zapisi puni su ne samo vapaja na Turke, nego i pomena o opštim nevoljama i tužbi na »ljuta i priskrbna vremena«. Jedan savremeni zapis iz god. 1599. vanredno rečito i vrlo lepo opisuje teško stanje u zemlji. Po povratku iz Ugarske, na zimnici »u srpskoj zemlji«, Tatari su činili strahovita nedela. »Sela i gradove pališe, i crkve mnoge opusteše, i svete ikone pokraše i sveta mesta oskvrniše i iskopaše, i tada, u ljuto zimnje vreme, svlačiše i nage na zemlji bijahu, a druge nage, svezane za opaše konjske, vucijahu, ovi biše sasečeni, drugi postreljani. I ne beše mesta gde mrtvi ne ležahu, brda, doline, vrtovi, polja, sve beše tada puno mrtvih telesa. A druge odvodiše u tuđu zemlju i rastavljahu. Beše tad gorko ridanje i plač, odvodili su druga od druga, brata od brata, sina od oca, majku od sina«. Nije čudo po tom što se naskoro javila glad. »Ah bede! (kazuje jedan zapis god. 1605.) u to vreme behu mnoge skrbi po mestima, i mnoga mesta behu zapustela: Segečig, Bačka, Mokšandija, sve beše pusto. I tada otac čedo za hleb prodavaše, i sin oca, i kum kuma, i brat brata. Tada beše rob po 5 groša, a vo po 15 dukata, kilo žita 5 groša, pinta vina po dukat«. U samoj Turskoj počeše neredi. Prvi put otkako su Turci osvojili Bosnu odmetnuo se u njoj god. 1603. jedan paša, Dželali Hasan, zvani »pisar«, nedisciplinovan i inače, pokazujući sklonost da uđe u pregovore s Austrijancima. Punu godinu dana trebalo je sultanovoj vojsci da slomije toga buntovnika, na očigled hrišćanske vojske u Hrvatskoj, koja, umorna i već bez oduševljenja, ne pokuša gotovo ništa da te meteže iskoristi. Hrišćanski agitatori, koji su videli te stvari, požurivali su odmah, još te godine, da se preduzme štogod u Bosni, i slali su potom emisare u Rim, i u Grac, i u Prag, sa porukama da se ne propušta pogodna prilika. Još dok su trajali ti neredi, 19. januara god. 1604., zaključio je jedan zbor u Ravnom, u Hercegovini, »vidjevši pogibiju našu«, da se predloži austriskome caru da bi taj, naravno, uputio vojsku u taj kraj. Taj zbor dao je o svome zaključku napisati i akt, na koji su se potpisali ovi pretstavnici Popova i Zažablja. Među njima, i opet prvi put u našoj istoriji, nalazi se i potpis jednog muslimana, Huseina Spahića (ne Pašića, kako glasi u izdanju akta); inače su ostalo potpisi pravoslavnih i katolika. Živa je bila akcija god. 1606. Dva sveštenika, jedan pravoslavni a drugi katolički, Damjan Ljubibratić i fra Dominik Andrijašević, dva glavna radnika u pokretu, obilaze austriske dvorove, da zainteresuju ljude i pospeše stvar. Ali, Austrija nije mogla da pomogne, a nije čak ni pomišljala na vojnički gotovo nemoguće operacije u tim dalekim krajevima bez neposredne veze sa njenim područjem.
Austriju su morile druge brige. Od god. 1604. odmetnula se od Habzburgovaca cela slobodna Ugarska, koju su pomagali Turci, a kojoj se kao vođ postavio Stevan Bočkaj. Popularni pokret, koji je nosio verski, antikatolički, i donekle nacionalni karakter, brzo je zahvatio širok krug. Mađari su se nadali uspesima i u Hrvatskoj. Znali su, naime, da je i kod njih protestantski pokret imao svojih moćnih pristalica i da u zemlji postoji veliko nezadovoljstvo sa nemačkim đeneralima, zapovednicima na Krajini, i da je sabor u više prilika morao energično da diže svoj glas kako bi očuvao ugled i značaj banske časti. Đeneral papske vojske, Đovani Aldobrandini, pisao je još krajem jula god. 1601. u Rim kako su mu se Hrvati tužili na cara da se ne brine o zaštiti njihova područja; znamo sa kakvim su ogorčenjem protestovali banovi i hrvatski staleži što im se ne upućuje ni najnužnije. Stoga su Mađari računali potsigurno i sa hrvatskim odzivom. Nu, prevarili su se. Pored svih tih loših iskustava, Hrvati su ipak ostali verni Habzburzima. U borbi kod Kermenda, god. 1605., oni su odbili Bočkajevu vojsku, koja je bila krenula prema Hrvatskoj, i time presekli svaku dalju agitaciju sa te strane.
Odmetanje Ugarske i nemogućnost da je nanovo pokore, godinama gotovo nikakvi uspesi prema Turcima, i opšta zamorenost i beda nateraše Austriju da sklopi 1. (11.) novembra god. 1606. mir sa Turcima, na ušću Žitve u Dunav. Teritorijalnih izmena nije bilo od značaja, niti su one pomerale dotadanji odnos snaga; pomicanje granica unapred, kao na primer u Hrvatskoj iza Čazme, Moslavine i Petrinje, bilo je relativno malo, ali ipak dovoljno da, makar i ograničeno, obeleži uzmicanje Turaka. Turci su kao svoju pozitivnu tačku na toj strani imali samo osvajanje važnoga Bihaća.
Kada su naši ljudi iz Hercegovine i Stare Srbije videli da od austriske saradnje neće biti ništa, oni su se obratili španskome dvoru, i u Napulju koncentrisali sav svoj politički rad. Pregovaralo se mnogo, ali do prave akcije nije došlo. Srbi nisu hteli da se, kao god. 1597., izlažu bez vojničke pomoći zapadnjaka, a zapadnjaci su opet hteli da se sa tom pomoći pojave tek kad ustanak već izbije. Pregovore je vešto i sistematski ometala još i Mletačka Republika, kojoj nimalo ne beše u računu da Španija stekne čvršće veze ili posede u albanskom i zetskom primorju. S istom revnošću ometala je i sve pregovore između patrijarha Jovana, vojvode Grdana i ostalih prvaka sa avanturističkim savojskim vojvodom Karlom Emanuilom I, koji se i sam jedno vreme nosio mišlju da nešto preduzme na Balkanu, poglavito u vezi sa Špancima, jer on sam nije imao ni ljudi ni sredstava za to. Srbi su bili voljni da Karla proglase za ovoga kralja i da ga, po starom običaju, kad dođe, venčaju i krunom srpskom; i na zboru u Morači, 13. decembra god. 1608., držanom u prisustvu patrijarha Jovana, bi to čak i zaključeno. Kao uslov za izbor, sem vojničke pomoći i uspeha, bio je još i patrijarhov zahtev da se Karlo zakune na čuvanje pravoslavne vere. Sem toga naglašeno je da Srbi »u naše strane nikako neće ni jezuita, ni nikoga drugoga, koji bi puk hrišćanski obraćao na zakon rimski«. Ali, od svega toga ne bi ništa. Pred papsku kuriju izbila su mnogo krupnija pitanja; god. 1608. osnovana je protestantska unija; zbog verskog pitanja Austrija je stojala pred građanskim ratom; Francuska se pripremala za krupne obračune sa Španijom. Balkansko pitanje izgledalo je sporedno i moglo se do bolje prilike mirno ostaviti po strani. Naši ljudi, i pored tolikogodišnjeg pregovaranja u znaku samih obećavanja, ipak još nisu gubili nade; ulazili su u veze često sa ljudima sumnjiva morala i zlih motiva; kucali na sva vrata i bili gotovi da kad god se da prvi znak zagaze u krv. Mali lokalni ustanci izbijaju u našim krajevima i iza Grdanova neuspeha, samo na glas da dolazi kakva strana vojska. Najozbiljniji od njih beše onaj ustanak iz god. 1609., koji je iz Albanije zahvatio Kuče, Pipere i Bjelopavliće, ali koji je, pod pritiskom Turaka, ipak brzo malaksao. Posle toga ljudi postaju oprezniji i polako se povlače, naročito iza smrti vojvode Grdana († oko god. 1612.) i sumnjivog završetka patrijarha Jovana u Carigradu († god. 1614.).
- ↑ Novi kalendar uveden je 24. februara god. 1582. Ovde se, dalje, datumi beleže po starom kalendaru, ili u važnijim slučajevima po obadva.