Историја Југославије (В. Ћоровић) 4.9

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


четрти период.
IX. Нове сеобе и тегобе ускока.

1. Нове сеобе у Хрватску и Славонију. — 2. Односи између досељеника и староседелаца. — 3. Расељавање Сења после Мадридског мира.


За ових тешких времена, када је са турске стране почела нова политика према Србима, која је у спаљивању тела св. Саве дала своје највидније обележје, и када су Срби, нешто под западњачким сугестијама а нешто по својим слободољубивим инстинктима, почели у ширим размерама да раде на свом ослобођењу, чиме су изазвали нова гоњења Турака, почело је и пресељавање Срба из Турске у суседне земље да узима више маха. »Досељавање Срба у аустриски део Славоније (каже А. Ивић) било је најинтензивније од год. 1595. до год. 1600., а досељавање у Хрватску од год. 1600. до год. 1611.« »Заузеће Бишћа и петнаестогодишњи рат од велике су знаменитости како за повијест словјенских народа, који живе по западној половици Балканскога Полуострва, тако и за повијест јужних земаља свете угарске круне. Поводом и за вријеме те борбе почиње, наиме, оно насељавање босанских и српских војника који су дијелом сасвим преобразили, дијелом промијенили етнографску слику онога јужнога краја.« Тако пише А. Карољи. Тада почиње насељавање Срба у Гомирју, Врбовском, Језеранама, Брлогу, Моравицама, Гусићу и њиховој околини. Велик број одлази и у Крањску. Подробне вести о томе дао је вредни Манојло Грбић у свом опсежном опису Карловачког владичанства. Митрополит славонски Василије пребегао је год. 1595., одмах по освојењу Петриње, из Ораховице у Крижевце, на хрватску страну, и припремио много за сеобу Срба у тај беловарски, иванићски и крижевачки крај. Дотле, неки хрватски и немачки заповедници нису имали много вере у »Власима« или »Рашанима« и »Рацима« (који су, наравно, били Срби), јер су се често налазили у турској служби и у сарадњи са Турцима. После њихова учешћа у овим устанцима и веза с аустриским двором, то мишљење окренуло се у српску корист. Сада баш највише раде погранични ђенерали да их населе и задрже на Крајини, по »кордуну«, и у њезиној непосредној залеђини. Њихов број стога осетно расте и поред свих сукоба са хрватским великашима, који хоће да их направе својим кметима. »Ђенерал Траутмансдорф тврди, год. 1613., да би (Срби) могли, у случају побуне, наступити са већом моћу него цела Славонија; и дворски ратни савет пише неколико година доцније о бројној премоћи Влаха.« (Ј. Мал). Јован Ердељановић налази да су се и Буњевци, ранији становници клишког санџака, и то из западне Босне и Херцеговине, иселили из своје старе постојбине, негде између год. 1603. и год. 1622., у подручје преко Дунава, понајвише у Бачку, и опет под Турке, а само мањи део да се настанио у хрватском Приморју.

Између ускока и нових досељеника са једне и хрватских великаша са друге стране настала је дуга начелна борба, која, како је то већ и раније наглашено, није имала нимало националан, него више државоправни и класни карактер. Хрватски племићи тражили су да досељеници буду подложници оних њихових другова на чијем се, понекад давно запуштеном, земљишту сместе. Срби су, међутим, прелазили из Турске често мамљени обећањима да ће бити слободни од ових данака и племићских кулука и да ће вршити само војну дужност, па су тражили да се то и обистини. Немачки ђенерали, ценећи високо војничку вредност ускока, помагали су те њихове тежње; они су систематски ишли за тим да на крајини од тих ускочких насеља и војничких посада створе једну зону као неки посебан териториј, где би се слушала само њихова војничка заповед. Хрватски сталежи, са баном заједно, који су у том видели крњење свог поседа и својих права, а и иначе били одавно незадовољни са немачким крајишким заповедницима, устајали су енергично и против њих и против досељеника. После, год. 1605. хрватски је сабор због протестаната донео одлуку да у Хрватској може постојати само једна и то католичка вера. Како су досељеници били већином православни, то се сукоб развио и у том питању. Из њега се покушао напи излаз путем уније. Год. 1609. за епископа славонских Срба изабран је Симеон Вретања, који год. 1611. у Риму признаде папу за главу своје цркве и доби од њега дозволу да обнови разрушени католички манастир Марчу и у њ намести своје епископско седиште. Али, то решење било је само привремено, јер се Срби нису мирили с унијом, и највећим делом су јој читава живота правили велику опозицију.

Сукоби су се из године у годину заоштравали. Према извештајима својих ђенерала, надвојвода Фердинанд је истрајно бранио српско гледиште, полазећи првенствено са становишта да у њима добија појачање граничнога становништва и релативно најјевтинију војску. Срби су оживели опустошена и напуштена места, искрчили их, обрадили, и бране их храбро, — зашто да се то не узме у обзир? Усвајајући то образложење, двор је пристао да се Србима, 25. септембра год. 1630., одобри посебан статут, који је одређивао њихову унутарњу организацију. Тај статут је основна привилегија српскога народа у тим крајевима, којом је признат његов посебан положај и дана му могућност да се развија у извесној мери по својим потребама и схватањима. Срби су сами себи бирали локалне кнезове и суце. Али, за то је за њих уведена обавезна војна служба за све мушкарце са навршеном осамнаестом годином и у свако време потпуна ратна приправност. То издвајање Срба и крајева њима насељених испод јурисдикције хрватских сталежа дошло је после дуге борбе од тридесет година и против воље хрватскога сабора, који је више пута, помаган од сабора мађарскога, улагао протесте и тражио своју власт над целим својим територијем. Теориски, сталежи су свакако били у праву (велики пожунски суд Осморице донео је год. 1628. правну осуду целог спора у њихову корист); али, претегли су војнички интереси. Ово доношење одлука са царскога двора против хрватских сталежа, против судских одлука и чак против изричних ранијих царских обећања, огорчавало је много Хрвате. У своме старинском и прилично рогобатном начину изражавања дао је Таде Смичиклас у својој Повијести хрватској пун и јасан израз томе огорчењу које је саосећао и он сам: »Останци земље наше буду тим од самога нашега краља на двие поле разсјечени, и учињен је почетак стољетним смутњам, гдје народ један под једним краљем у својој властитој земљи мора се борити за јединство земље. Ово каљање земље наше по самом краљу на корист његових насљедних провинција и од њега обљубљених свакојаких туђих генерала задавало је велике ударце и државному праву хрватскому.« У тој борби против утицаја ђенералскога и немачкога Беча Хрвати су почели тражити подршке код мађарских сталежа, који су исто тако љубоморно чували своје старе повластице и своју унутарњу слободу и имали разумевања за хрватско становиште.

Тако се догодило да су се, бранећи сваки своје становиште — Хрвати своје поседе и старе правице, а Срби бежећи од тог да постану туђи кметови и да изгубе своју веру — два братска народа нашла у два противничка табора. Срби су се држали по потреби уз немачке ђенерале и уз двор, а Хрвати се почели прибијати уз Мађаре. Та политичка противност постала је квасац за многе доцније неспоразуме између Срба и Хрвата на хрватскоме подручју, које су вешто, као и у овом случају, искоришћавали Немци и Мађари за своје интересе.

*

Ускочко питање избило је поново у опасној мери, али сад у другом правцу него пре, и на одређеном месту. Уговор о миру на ушћу Житве забрањивао је оно крваво крајишко четовање на граници о којем смо говорили више пута, и које је, у извесним крајевима, постало главно занимање становништва и на турској и на хришћанској страни. Од те забране су једно време нарочито страдали Сењани, који су, истина, били по избор јунаци, али који су, живећи без плена а често и без уредне плате, долазили у незавидан положај да изгледају као одрпанци, како их описује народна песма:


Испали им кроз капе перчини,

Кроз опанке прсти испанули.


Кад се није смело ићи увек у Турке (потпуно пресећи та четовања било је немогуће), онда се понекад упадало и на млетачко подручје. На Млечане су Сењани, видели смо, били одавно кивни. Сем тога, они су били мање одговорни, или се бар тако њима чинило — кад су и упаде у турско подручје, да заметну траг, могли вршити преко млетачког земљишта. Најзад, понајбољи плен за ускоке претстављали су турски каравани, који су из Босне кретали у млетачку сплитску луку, главно извозно место клишкога санџака. Млечани су, дакле, имали пуно разлога да се туже на њих и да траже поново њихово расељавање. Аустриски двор хтео је, после склопљенога мира, да буде исправан према суседима и притегао је Сењане; али, ипак је у много прилика према њима, као према добрим војницима, имао и доста обзира. Да их једном уразуми, Млетачка Република реши да ускоке кажњава сама, и то немилосрдно. То изазва крваве сукобе и доведе, најзад, до такозванога ускочкога рата, којем ускочко питање није био главни разлог, али за који је оно дало повод и за свет најубедљивију мотивацију. Млечани су желели, уколико им то могне поћи за руком, да сузбијањем ускока са Приморја и њиховим обезоружањем или добијањем Сења сузбију уједно и аустриску власт у непосредној близини Далмације, јер им је она била незгодна из више разлога. Год. 1615., кад су Млечани неку врсту блокаде Сења проширили на цело хрватско Приморје и почели права непријатељства, ушли су у борбу са њима и остали сењски суседи под вођством Николе Франкопана, бившег сењског капетана, а идуће године уђе у рат и сама Аустрија. Али, ратно подручје у том аустриско-млетачком рату није било више хрватско Приморје него подручје Горице и Градишке, што је најбољи доказ да ускочко питање није било главни разлог за сукоб, него да су били посреди и други интереси. У томе рату учествовали су као најамници у млетачкој војсци, сем Талијана, многи Французи, Швајцарци и Холанђани; за рат су се живо интересовали папа, Шпанија, Турска, а и друге земље. Стога није чудо што су ускоци постали предмет разговора целе Европе, обавештаване углавном од њихових противника. Посредовањем папске курије рат је наскоро обустављен. Миром, склопљеним чак у Мадриду, 16. септембра год. 1617., Аустрија је, заузета другим бригама, попустила Млецима. Међу другим стварима, и у ускочкоме питању. У Сењ дође немачки гарнизон, а ускоци бише одатле и из Приморја насилно пресељени у унутрашњост, понајвише око Оточца, Бриња, Брлога, Гомирја и у Жумберак. У ванредно лепој народној песми о Смрти Сењанина Иве (Влатковића), који је био савременик ових догађаја, остао је јасан траг овога расула, кад је »Сење тама попанула«, јер је имало »пусто останути«, и кад се тешко рањени Иво са седамнаест рана враћа кући, да умре после борбе »у земљи Талији«. Пресељавање није ипак изведено потпуно радикално; нешто се ускока задржало и ту и у околини; али, Сењ је био тешко и видно погођен.