Историја Југославије (В. Ћоровић) 4.7

Извор: Викизворник
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


четрти период.
VII. Сељачка буна у Хрватској.

1. Сељачка расположења. — 2. Узроци сељачке буне од год. 1573. — 3. Неуспех буне.


Као нови израз слободе духова и јавне критике, коју су у народ унели протестантски агитатори и проповедници, може се узети и она велика побуна сељака која се јавила у словеначким и хрватским областима год. 1573. Њени узроци су свакако и дубљи и даљи; али, за револт сељака било је у извесној мери одлучујуће и оно борбено расположење што су га у народ унела прегањања између католика и протестаната и врење међу ускоцима.

Положај сељака у феудалним државама Средњега века није нигде био добар. У Славонији, где је властелин од XII века претежно туђин, свакако је у неколико гори него што је био у Хрватској, Босни и Србији, где је између сељака и властеле као једноплеменика било ипак више додирних тачака и дуже традиције у везама. Тежину терета, велику и иначе, знатно су појачале нове обавезе натурене ради потребе прибирања средстава за борбу са Турцима; намети у новцу, коморе, кулучење за оправку градова и уза све још и грабеж господара, који су, оштећени гдегод или исцрпени трошковима за опрему бандерија или друго што, гледали да сву штету намире на своме сељаку, — све то давало је довољно повода сељаку да протестује и, најзад, да се побуни. Антун Вранчић, надбискуп острогонски, писао је сам цару год. 1573. ове тешке речи оптужбе: »Код нас господа боље поступа са стоком својом неголи са овим поданичким народом. Од Турака не могу да их ти господари одбране, а сами их пљачкају горе него Турци«.

Словеначки сељак, који је био измешан са немачким, пратио је, вероватно, извесне покрете својих сапатника по сталежу који су се јављали у Немачкој и допирали и у алписке земље. Од XV века међу немачким сељацима осећало се извесно врење. Његови узроци нису били једне врсте. Поред притиска извесних господара, који се, као и код нас, не сме претерано уопштавати, било је и нешто социјалне агитације. Још од средине XV века јавио се покрет организације »опанка« (Bundschuh), који је за сељака тражио »правице«, односно ослобођење од тешких кметских обавеза; личну слободу кретања и мењања господара и земље; слободу горосече, лова и риболова. Нарочито су људи били кивни на свештенике и манастире, чији су кметови немилосрдно експлоатисани. Покрет, у основи оправдан, наишао је на огорчену опозицију заинтересованих племића и прелата, и претворио се, због непопуштања власничког, већ почетком XVI века у крваве побуне. Један такав устанак, који је год. 1513. избио у околини Брајзгау, пренео се, као ватра, у целу Виртембершку, а год. 1515. и у алписке земље. Видели смо да се јавио, као неки далеки одјек, чак и у Угарској. Канале, којим су сељаци дошли у везе том приликом, историја ће тешко моћи икад утврдити, јер су то биле, несумњиво, личне поруке, усмена саопштавања виђеног и тајанствено дошаптавање вести у четири ока. Год. 1524. избили су у Немачкој нови устанци, исто тако широких размера, које су Лутерови противници приписивали његовом покрету. У тим оптужбама изгледа да има известан део истине, коју немачка историографија углавном признаје; али, семе незадовољства зна се да је било посејано много раније.

Ти стари устанци били су ако не сасвим заборављени а оно свакако прилично преживљени, кад су се спремале одлуке за нову буну год. 1573, А до те буне дошло је овако. Власник половине имања Доње Стубице и Суседграда, врховни судац, Андрија Батор, беше га, ради дугова, продао год. 1564. Фрањи Тахију, капетану кањишких коњаника и једном од најобеснијих великаша тадање Хрватске. Породица Тахи важила је уопште као насилничка и нескрупулозна. Стога, још год. 1526. Хрвати нису хтели да приме за бана Ивана Тахија, кога им краљ беше именовао. И Фрања је био на злу гласу. Његова жена била је сестра Николе Зрињскога сигетскога, а његова кћи беше удата за бана Петра Ердедија. Имајући тако моћно залеђе, Тахи је ушао у те поседе не на сасвим законит начин, а понашао се невероватно обесно према целом свету. Истина, права непријатељства није ипак почео он него власница другог дела имања, Уршула Хенинг са њеном породицом, која је год. 1565., док се Тахи налазио негде у Угарској, напала са кметовима на Тахијев Суседград, продрла у њ и свега га опљачкала. Тахи се потужи краљу на тај постулак, и краљ одмах нареди да се Тахију врате његови поседи. Кад Хенингова и њена многобројна родбина одби да изврши ту наредбу, морала се употребити сила. Недовољно приправљен, бан Ердеди, који је лично са војском дошао да испуни заповед, би разбијен под Суседградом. Уплашивши се од последица тога дела и од краљеве претње, Уршула наскоро ипак попусти и уступи Тахију његов део. Када се вратио на своја добра, Тахи поче да се немилосрдно свети људима који су учествовали у отимачини. Његове казне биле су садистичка мучења једног истинског крволока, а његова отимања прелазила су често све обзире. То је изазвало општи протест и довело до велике парнице. Судије су о Тахију имале да чују страшне ствари; ништа мање од 508 сведока износило је против њега тежак оптужни материјал. И она побуна против Тахија од год. 1565. дошла је не из неког нижег инстинкта харања него просто као освета за његове бруталности. Год. 1569. закупио је Тахи и други део Стубице и Суседграда, пошто га је Хенингова пре тога уступила краљу, односно његовим људима. Какав је био Тахијев режим на тим новим поседима и иначе види се најбоље по томе што већ две године потом изби буна незадовољних сељака. Као узрок наводили су нове глобе и цеђења и страшну похотљивост Тахијеву. Једној истражној комисији изнели су побуњеници 14 случајева силовања девојака, која су оне саме признале. Како се та буна јавила баш у време када су Турци прешли Купу, пожурила је краљевска комора са наредбом да се Тахију одузме нови део Стубице и Суседграда, да не би Турци ту побуну искористили за се. Тахи није хтео да се покори одлуци, као што није хтео пристати ни на истрагу поводом целе те ствари. Хрватски сабор, да утиша духове, једнострано одлучи, поред енергичног позива да се сељаци покоре, још и ово: да се сељаци пошаљу да оправљају тврђаве Иванић и Божјаковину. Када су сељаци видели да се њихов господар извлачи испод сваког суда, а да се они натерују у безусловну покорност и упућују на другу страну, да се можда за време њихова отсуства изврше каква нова насиља, одбише и они да се покоре тој одредби. У сабору је племићска већина, која према сељацима није била много боља од Тахија, налазила увек ако не и потпуног оправдања за његове поступке, оно ипак довољно разлога да начелно не попушта побуњеноме кмету. Тахију је тако знатно помагала криво схваћена сталешка солидарност племићских интереса. Мањи племићи, са мањим ауторитетом у сталешком сабору, нису могли много постићи са својим залагањем за сељаке. А ови, имајући већ извесне самосвести и прегавши на отпор и обрачун, провалише у јуну год. 1572. на имања Тахијева и протераше са њих његову породицу. Одмах потом упутили су на двор у Беч своју депутацију да се потуже и потраже заштите. Цар (краљ) Максимилијан упути једну комисију да извиди ствар, али она не стиже да уреди односе у побуњеној области, него се задржа у Загребу, да ствар уреди помоћу сабора. Сабор, истина, није дозвољавао да Тахи сам кажњава своје кметове, како је он желео; али, ипак је тражио казну за њих што су се уопште усуђивали да се буне. То и Тахијев повратак на имање изазва опште огорчење. Видећи да сабор у њихову спору заузима увек једнострано становиште, сељаци се решише да поступе сасвим самовољно. Они прогласише просто да Тахија више не сматрају за свога господара, а сабор њих огласи за бунтовнике и издајнике.

Крајем јануара год. 1573., као последње средство потиштених, букнула је буна у пуном пламену. Њу су помагали спочетка и неки племићи, непријатељи Тахијеви. Али, кад устанак доби општији карактер и кад се мржња са Тахија пренесе и на друге племиће, његове помагаче у сабору, са девизом »за старе правице« и »доле с господарима«, онда многи од њих стукнуше натраг. Осетише да је из сељака проговорио угњетавани роб који хоће да се дочепа своје слободе и који у сваком господару гледа неку врсту непријатеља. Покрет узе шире размере. Сељаци траже слободан промет, укидање царина, непосредан саобраћај са морем. »Да смо побиједили господу (говорио је један од побуњених сељака) основали бисмо у Загребу царску владу. Овдје бисмо сами побирали порезе и даће, па се и сами бринули за чување граница од провала турских«. Аустрискога би цара, веле, ипак признавали и слушали његове наредбе.

Они су, доиста, овог пута одмах и образовали неку врсту своје владе, којој је на челу био сељак Матија Губец из Стубице. Та влада имала је судску власт и организовала је народну војску са 12 капетана и једним врховним заповедником. За заповедника беше изабран Илија Грегорић, познат јунак из борби са Турцима. Број побуњених сељака из више загорских села попео се брзо на 20.000. Осетивши толику снагу, они са самопоуздањем донесоше одлуку да устанак пренесу и у суседне земље, међу словеначке сународнике у Крањској и Штајерској, и то извршише одмах почетком фебруара. Добар део пограничних словеначких сељака пристаде уз њих, што од своје воље што на силу. Градић Брешце предаде им се сам, једино се не хтеде предати посада у тврђави; слично се десило и у Крашкоме. Ту су устаници учинили велику грешку што су поделили своју снагу и пустили Грегорића да буде и воднички заповедник и агитатор. Побуњеници су погрешили исто тако што нису успели да за свој устанак придобију и ускоке, чија би им војничка помоћ могла бити од велике користи. То им се брзо осветило. Први већи пораз који су побуњени сељаци претрпели задао им је код Крашкога барон Јосиф Турн, ускочки капетан, са својим ускоцима и нешто немачких војника. Тим је скрхан покушај да се за покрет освоје и словеначки кметови. Дан по том, 6. фебруара, разбио је Гашпар Алапић, бански заменик и зет Тахијев, и другу сељачку војску, сада на хрватском подручју под градом Керестинцем. Наскоро, за дан-два, настрада и остала војска. Главни пораз задесио је сељачку војску, коју је водио сам Губец, 9. фебруара, код Стубице. Побуњеници изгибоше у великом броју, што ту у борби, што после у бегству, а Губец би заробљен и одведен у Загреб. Освета племића била је веома свирепа: читаве гомиле сељака поубијане су или повешане успут по дрвећу, да буду страшило и опомена за све будуће покрете сличне врсте. Број настрадалих сељака ценио се на 4.000. Ужасном смрћу уморен је Матија Губец. Њега су пекли усијаним гвожђем и кљештима му кидали месо, па су му као »сељачкоме краљу« ставили усијану железну круну на главу, вукли га тако измучена улицама и онда га најзад рашчеречили.

Хрватска сељачка буна завршила је сувише крваво и безобзирно, остављајући у душама дубоке трагове мржње према господару тако мало господског срца. У нашим земљама нема ваљда краја где је јаз између господе и сељака тако дуго трајао и био толико дубок као што је то случај у Хрватском Загорју. Та мржња осећала се чак још и у XX веку. Спомен на Матију Гупца и његову борбу за »правице« очувао је хрватски сељак живље него многе друге догађаје своје историје, јер га се најприсније тицао. И чувајући тај помен он је, столећима, сабирао огорчење, које више није смео да показује старим начином, али које је избило чим му се за то дала прва прилика. Код српскога сељака, чије је властеле нестало, а чији су нови вођи потицали непосредно из народа и били са њим стално у додиру, такав јаз није више могао настати, нити је чак било каквих озбиљних покушаја да се он створи.