Историја Југославије (В. Ћоровић) 4.22
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Руски утицај у Црној Гори. — 2. Василије Петровић. — 3. Лажни цар Шћепан Мали. — 4. Укидање пећске Патријаршије. — 5. Црногорски гувернадур Јован Радоњић. — 6. Утицај Русије у Далмацији. — 7. Русија и Дубровник. — 8. Кучук-каинарџиски мир.
Руски духовни и политички утицај на српско друштво током XVIII века само је јачао. Он је духовно био најинтензивнији међу Србима под аустриском влашћу, односно на подручју карловачко-београдске митрополије, где је средином XVIII века, приликом сеоба из Баната у Русију, добио уз то не само политички, него још и изразито антиаустриски значај. Слично јачање рускога утицаја може се утврдити и у Црној Гори, где он, исто тако, уз стално антитурско добија све више и антимлетачко обележје.
Када је иза смрти владике Данила († 4. јануара год. 1735.) његово владичанско место добио његов синовац Сава, миран, повучен и касније пићу одани човек, Млечани су се за извесно време тужили на Црногорце како су непоуздани, и били су им забранили приступ у приморске градове. За владику Саву су знали да је русофил; али, лично на њ нису могли да се туже, јер он је гледао, колико је год могао, да поправи односе у суседству. У рату савезника против Турака год. 1736. до год. 1739. Црна Гора је узела мало учешћа, задржавана у акцији понајвише од Млечана, који су били против тога рата. Год. 1742. кренуо је владика Сава у Русију, по споразуму са збором црногорских главара, да моли за продужење обећане помоћи за Црну Гору, која им се неуредно исплаћује, и да се тамо прикаже као нови духовни главар њен. Царица Јелисавета одредила је да се исплати заостала помоћ и да се владици да и нешто других прилога, и показала је тим известан интерес за далеку Црну Гору и у приликама када се од ње не нада непосредној војничкој сарадњи. По повратку из Русије владика Сава наставља и даље исправне односе са Млечанима, као са непосредним суседима, на које су Црногорци економски били упућени; али, у том наилази на велике тешкоће у својој рођеној земљи. Њих му ствара немирни, амбициозни, сплеткама и авантурама склони синовац Василије, који га је замењивао (1742.—1744.) на Цетињу и после му се придружио као нека врста савладара. Год. 1750. постао је Василије чак и владика уз свога стрица, кога је готово сасвим потиснуо у позадину.
Владика Василије даје црногорској политици борбен карактер и обрће се потпуно према Русији. Да лично изложи у Русији своја политичка схватања и да изради њен јаван протекторат над Црном Гором, он је год. 1752., са пуномоћним писмима свога стрица и црногорскога збора, кренуо за Петроград и Москву. У једном писму од 22. априла год. 1753. он је молио тамо да би принципат црногорски (принципатъ черногорской) био унесен у титулу Њеног Царског Величанства (царице Јелисавете), и да би се у повељи о томе, уз Црногорце, поменули и Приморци и Брђани. Дотична повеља имала би да истакне како тај црногорски принципат није ником подложан него само сверусиској самодржици. Том приликом Василије је објавио у Русији, год. 1754., и једну врсту промеморије као Историју о Черној Гори. Тај историско-политички мемоар, имајући да постигне непосредну материјалну корист за Црну Гору и за Василија лично, није водио много обзира о историској истини, како то, уосталом, владика није чинио ни у другим приликама. У Русији је владика овог пута, обавештен о српским сеобама из Баната, преговарао и о томе да тамо преведе и нешто Црногораца, од којих би се образовао засебан пук, и добио је за то царску дозволу.
По повратку из Русије, хотећи да игра значајну улогу, а свакако потакнут пријемом који је тамо нашао, Василије буни народ у Црној Гори против давања данка Турцима. Уз то наставља и своју ранију непријатељску политику према Млецима. То, наравно, изазва и против њега и против Црне Горе и једне и друге. Крајем год. 1756. нападоше Турци на Црну Гору са три стране, нанеше јој доста штете и натераше је да ипак плати харач. Млечани су се били решили да Василија негде отрују, бојећи се понајвише његове агитације међу Црногорцима за Русију и зазирући од могућности да би Русија у Црној Гори створила своју војничку базу. Василије је, доиста, и радио у томе правцу. Са Цетиња, још 7. фебруара год. 1755., он је молио царицу Јелисавету поново да прими њега и »цео православни народ« под своју заштиту, »да би престали душмански Венецијани од непријатељске зависти против нас«, и јављајући уједно да му Млечани раде о глави. Крајем те исте године он је у Грбљу тражио од главара потписе са изјавом да постају руски поданици. Када је турски војни напад извршен, и кад су све Василијеве молбе Русима да спрече Турке остале на крају без успеха, пред двоструком опасношћу од Турака и Млечана, владика је почетком новембра год. 1756. побегао из Црне Горе и задржао се у Сењској Ријеци. Одатле је, преко својих повереника, покушао да бар изведе ону, у Русији обећану, сеобу једног пука Црногораца; али, ни у том није успео, понајвише због ванредно живе млетачке пропаганде. Да се оправда, да дође до нових средстава и да се са каквим било руским признањем врати међу своје људе, Василије је са Ријеке, почетком год. 1758., отишао поново за Русију.
У Русији су за то време о Василију и његову раду добили извесне податке, који нису били нимало повољни за њега. Оптуживали су га нарочито њиме незадовољни Црногорци, његови дотадањи сарадници, од којих је неке он сам претстављао Русима као људе свога поверења. Стога је руска влада сада према њему лично постала много неповерљивија; али, није хтела да напушта створене везе са Црном Гором. Неповерење према владици определило је руску владу да год. 1759. пошље у Црну Гору свога посебнога изасланика, пуковника Пучкова, који је имао да однесе додељену помоћ народу и да провери податке владичине о стању и приликама у земљи. Извештај изаслаников није био повољан ни за Василија, ни за митрополита Саву, а ни за Црну Гору. Она је претстављена као земља анархије, са владом права јачега, са завађеним племенима и са општим склоностима за пљачку. После неуспеле мисије, осетивши нерасположење Русије, Василије је поправио односе са Турцима; али, није успео да их поправи и са Млечанима.
У његовој глави, и после ових лоших искустава досад, јављале су се стално неке бунтовне идеје и неки смели планови, за чију су реализацију недостајали сви услови. Год. 1763. он је смислио и први план о стварању уједињене српске државе, која би обухватала, поред Црне Горе, Србију, Босну, Далмацију, северну Албанију, Бугарску и чак Војничку Границу, дакле готово све Србе под турском и аустриском влашћу. За остварење тога плана он је рачунао на устанак свих Срба и ваљда на помоћ Русије. Он је, каже један извештај, водио преговоре и преписку о томе са карловачким владиком Данилом Јакшићем; али, није, као што се могло унапред очекивати, никако успео да за извођење тога магловитога али национално занимљивога плана нађе довољно предузимљивих и вештих људи. Да поправи свој глас у Русији, и да отуд добије нове помоћи за оскудну Црну Гору, Василије је год. 1765. кренуо по трећи пут у Петроград. У Русији се, на томе путу, разболео и 10. марта год. 1766. умро, у самом Петрограду.
Овим својим честим путовањима у Русију, одвођењем тамо једног броја младих Црногораца на школовање, добијањем материјалне помоћи од Русије, причањима о великоме рускоме царству и његовој љубави за православље и за Црну Гору, владика Василије је несумњиво много допринео да се у Црној Гори појача култ Русије, који је, истина, постојао и пре тога, али који ипак није био толико развијен као од његова времена. Он је помутио дотадање односе Црногораца према Млечанима, на које су пазили и владика Данило и владика Сава, и тако је и политички и материјално упутио своје земљаке на руску страну.
Колико је руски култ у то доба био захватио целу Црну Гору види се најбоље по полукомичној авантури са пустоловом Шћепаном Малим. Уз божићне посте год. 1766. беше стигао у Махине неки странац, лекар, и то како Љубиша по предању прича, »го, бос, снебђен«; »говори споро и натегом, а заноси бесједом као по крањски, да га једва разумије зачуђени домаћин«. Ту му је дошла на ум мисао да се прогласи за рускога цара Петра III, мужа царице Катарине II, кога су год. 1762. убили неки љубимци царичини. У септембру год. 1767. био је пуштен један његов проглас на народ у Црној Гори, којим их је позивао да се међусобно умире, и на ком се био потписао као »Шћепан Мали и најнижи од свих на свету, добар с добрима«. Он је, свакако, видео необични култ Русије и руског цара у Црној Гори, управо »фанатизам« народни за њих, како каже један млетачки извештај, и решио се да га искористи. Помоћу неких Црногораца, који су са владиком Василијем били у Русији и тамо, тобоже, видели цара, њему није било тешко пустити тај глас и дати се идентификовати. Мада је код извесних људи било устручавања да се призна његово царско порекло, он је убрзо, ипак, придобио већину народа за себе, па чак донекле и владику Саву. Има мишљења, не много вероватних, да Шћепан сам није пустио спочетка тај глас о себи, него да су то учинили баш ти Црногорци Василијева круга, а он да је само прихватио њихову сугестију. Међутим, очевидно је да се такав глас не би могао ни пустити, нити би се он могао одржати, да је Шћепан хтео да га одлучно пресече и каже истину. Овде су посреди били свакако понајвише лични интереси и једне и друге стране. Шћепанове успехе знатно је припомогло и то што му је почетком год. 1768. дошао у Махине последњи српски патријарх Василије Бркић.
Тај патријарх осумњичена живота, који је некад био ђакон патријарха Арсенија IV и за кога су неки говорили да је са његовим новцима и стварима побегао год. 1749. па се потуцао по свету, дошао је, као сарајевски митрополит, год. 1763., до највећег положаја у српској цркви. Две године потом он је био збачен са патријаршискога престола и одведен у заточење на острво Кипар. Порта, која је већ од Арсенија III била веома незадовољна радом српске патријаршије и која је од сеобе Арсенија IV још појачала своја подозрења, прихватила је радо сугестије цариградскога Фанара да се српска патријаршија у Пећи, као непоуздана, укине и подвргне њему. Повод је дало свакако сумњиво држање патријарха Василија, чију кривицу не знамо потпуно, али који је био активнија природа и не без извесних склоности за подземни рад. Његов наследник, Грк Калиник II, дао је брзо оставку на свој положај и ставио предлог са још неколико Грка епископа да се српска патријаршија ликвидира. Султан Мустафа III и учини то својим ферманом од 11. септембра год. 1766., предајући српску цркву под власт грчке. Са Кипра је свргнути патријарх Василије добегао год. 1767. у Црну Гору, али није дошао владици Сави, у неки његов манастир, него се неко време задржавао међу Пиперима, а одатле стигао Шћепану. Њих двојица почела су заједничку акцију; Шћепану је добро дошао ауторитет патријархов, а патријарх се опет надао помоћи Шћепановој за своје личне циљеве.
Наравно да су руске власти, чим су дознале за Шћепаново причање, поручивале у Црну Гору да је он обичан пустолов и да га треба одмах изобличити. Први је то учинио руски посланик из Цариграда, чије је писмо стигло владици Сави већ у јануару год. 1768. Владика је го писмо упутио у народ. Али, оно, уместо да уразуми људе, изазва обратно дејство. Шћепан, видећи да је све у питању, реши се на енергичне мере. Писмо огласи као лажно и подметнуто од Млечана, распали на једном збору зле инстинкте на грабеж спремне масе, владику метне под стражу, и онда сам приграби сву власт, првих дана фебруара год. 1768.
Шћепанова појава у Црној Гори изазвала је противакције и код Млечана и код Турака. Код њих није било сумње о томе да је он пустолов; али, није им могла бити пријатна чињеница да име рускога цара изазива толико одушевљење и покрет међу народом. То тим више што је Шћепан живо деловао и међу млетачким поданицима у Приморју и међу турским у целом суседству. Турска, која је у то време од Француске била подбадана на непријатељства против Руса, због руске пољске политике, нареди у лето год. 1768. околним пашама да нападну Црну Гору и протерају лажнога цара. Турска војска продре до Чева; али, ту би сузбијена, и то после необичне панике коју беше изазвао удар грома усред њихове ордије. Млечани су, међутим, љуто казнили Шћепанове присталице у Приморју, нарочито Махине, Поборе и Брајиће. Турци би свакако поновили свој напад, рачунајући с извесном помоћу Млечана, да нису одмах потом ушли у рат са Русијом.
Царица Катарина II, исто као некада Петар Велики, рачунала је на сарадњу балканских хришћана и позивала их је у заједничку борбу. У Црну Гору би упућен кнез Ђорђе Долгоруки са неколико официра, да крене верне савезнике у акцију и сврши, узгред, цело питање и са Шћепаном. Долгоруки је стигао крајем јула год. 1769. у Црну Гору, сазвао збор главара на Цетињу и заклео их на верност Русији и њеној царици. Шћепана је дао затворити. Али, уверивши се да је он, већ стога што се издавао за руског цара, био одан руској ствари и да у иначе прилично разобрученој Црној Гори претставља несумњив ауторитет и ствара тамо нарочито потребну централну власт, пустио га је ускоро из затвора у манастиру и пред свој полазак дао му је остатак новца и све друго што је био донео за кретање Црногораца у борбу против Турака. После је Русија чак и званично признала Шћепанову добронамерну управу у Црној Гори, одбијајући му, наравно, фирму под којом је дошао до ње. Учинила је то, свакако, понајвише због почетога рата са Турском, рачунајући макар и на малу сарадњу Црне Горе, која би везала један део турске војске. Шћепан, међутим, није улазио у већа предузећа, него је дозвољавао само четничку, Црногорцима и иначе најприснију, акцију. Још за време трајања тога руско-турскога рата он би једног дана нађен заклан, 11. септембра год. 1773. Заклао га је један мало пре тога набављени му слуга Грк, како се мисли, потплаћен од скадарскога везира.
За Шћепановим примером повео се брзо један други авантурист, Будванин Стијепо Зановић, који је покушао да се протури у Црној Гори као Шћепанов наследник. Али, у томе није успео. Фридриху Великом тај се будвански петљанац претстављао једним писмом као Etienne Petit de Montenegro. О Шћепану се већ причало по Европи. Док се он издавао за рускога цара, његови последници, у декаденцији, беху задовољни да се могу протурати негде бар у Шћепаново име. Слаби владика Сава, већ остарео, беше изгубио и оно мало ауторитета што је имао. За његове владе узе маха гувернадур Јован Радоњић, коме, према једној сумњивој дипломи, беше тобоже сам владика са народним збором на Цетињу, 20. августа год. 1770., издао уверење којим му се признаје у »вјечноје и потомственоје наследство гобернатурство чарногорскоје«. Била та диплома фалсификована формално или садржајно, несумњиво је да се Радоњић доиста дочепао власти и да се год. 1779. службено потписивао као »началник и губернатор черногорски« и да се пола државног печата налазило у његовој власти. У преговорима са бечком владом год. 1779. он се стављао испред митрополита и тражио и већу награду од њега. Тај гувернадур налазио се у Црној Гори и за време Шћепаново; али, по извештају једног члана Долгорукијеве мисије, био је млад и без икакве моћи »над овим распуштеним и самовољним народом«. Гувернадур је јаче учврстио власт тек после Шћепанове погибије и за време међувлађа од смрти владике Саве († 26. фебруара год. 1781.) до доласка на власт новога владике из куће Петровића, Петра I.
Руски утицај био је јак међу православним народом и у Далмацији. И отуд су калуђери ишли по милостињу у Русију и доносили отуд прилоге и црквене књиге и утвари. У суседству Црне Горе деловала је много и акција са те стране. Да прекрати долазак руских књига на своје подручје, помогла је Млетачка Република оснивање словенске штампарије Грка Димитрија Теодосија у своме граду, која је почела рад око год. 1758. А да сузбију руску оријентацију уопште, власти Републике почеле су од друге половине XVIII века да врше прогоне православних на све начине и да тим изазивају велико незадовољство у народу. Када је на управу Далмације дошао Франческо Диједо, прогласио је 27. фебруара год. 1760. наредбу своје владе да се православно свештенство подвргава под власт католичких бискупа. Те и друге мере Републичине против православних изазваше, први пут на тој страни, посредовање Русије код млетачке владе у корист угроженога православља у Далмацији. То посредовање имало је успеха и оно је, природно, још више дигло престиж Русије у народу.
Снагу Русије осетила је и мала Дубровачка Република. Живље везе између ње и Русије почеле су од времена Петра Великога, кад су неки дубровачки племићи ступили у руску службу. Год. 1710. певао је већ Игњат Гради у своме Пламу сјеверском у славу Петрову, а домало и нека друга лица. Знатну улогу у тим везама имао је Херцеговац Сава Владиславић, трговац, који је стекао пријатељство цара Петра и од њега добио чак и титулу грофа. За време Катарине II, односно за време руско-турскога рата од год. 1768. до год. 1774. Дубровачка Република, као турски вазал, замерила се Русији што је запленила једну њену лађу. Заповедник руске флоте у Средоземноме Мору, гроф А. Орлов, био се због тога и због других услуга које су Дубровчани чинили Турцима толико наљутио да је хтео бомбардовати сам Дубровник, а запленио им је око 50 лађа. Уплашена Република завапи за помоћ на све стране, па и код царице Катарине. После дугих преговора дошло је год. 1775. у Ливорну до мира, по којем је Дубровник добио натраг своје лађе; али, зато је морао примити у овој град рускога конзула и допустити да он ту, у својој кући, подигне православну капелу. Овом захтеву опирала се чисто католичка, верски врло искључива, Република дуго и упорно, молила је за посредовање и царицу Марију Терезију; али, све то није помогло; Орлов није попуштао. Када је уговор склопљен, руска влада није журила да подигне тражену капелу, по свој прилици мољена за то, или она или њен конзул, од дубровачких управљача. Прва православна црква у томе граду као мала приватна капела отворена је тек год. 1790.
У рату са Турском Руси су постигли неколико лепих успеха. Њихова војска ушла је у Влашку и Молдавију; на појаву руске флоте у Средоземноме Мору дигоше се Грци на устанак; турска флота би потпуно уништена. Руски успеси погодише извесне интересе других сила и изазваше њихову завист или страх од сувише наглога и великога јачања Русије. Тада је од аустрискога канцелара Кауница пала завишћу диктована реч о равнотежи сила на Истоку, и тада је његова држава спремила год. 1771. тајни уговор са Турском, само да спречи руско ширење преко линије Прута. Фридрих Велики налазио је да би пораз Турске могла да плати словенска Пољска, и да се на њен рачун окористе, поред Русије, и Пруска и Аустрија. Под њиховим притиском Русија је покушала да склопи мир; али, у томе није успела све док није сломила потпуно турску војску. Тек скрхана, Турска је миром у Кучук Каинарџи, 10. јула год. 1774., између осталога, примила на се и обавезу да штити хришћански живаљ и да призна руским посланицима у Цариграду право посредовања у питањима православне вере. Тиме је руски утицај међу балканским хришћанима, свима изреда, знатно порастао и постао доминантан. Православних је на Балканском Полуострву било више него самих Турака, и она сила која је узела њих под своје окриље и у рачун својих политичких комбинација могла је мирно рачунати да води главну реч у балканској политици и да може Турску стално држати између два гвожђа. »Кучук-каинарџиски мир (каже др В. Поповић) значи прелазак вођства у Источном питању са Аустрије на Русију ... Београдски мир сузбио је Аустрију на балканску границу, а кучук-каинарџиски довео је Русију на ту границу«.