Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 4.22
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Ruski uticaj u Crnoj Gori. — 2. Vasilije Petrović. — 3. Lažni car Šćepan Mali. — 4. Ukidanje pećske Patrijaršije. — 5. Crnogorski guvernadur Jovan Radonjić. — 6. Uticaj Rusije u Dalmaciji. — 7. Rusija i Dubrovnik. — 8. Kučuk-kainardžiski mir.
Ruski duhovni i politički uticaj na srpsko društvo tokom XVIII veka samo je jačao. On je duhovno bio najintenzivniji među Srbima pod austriskom vlašću, odnosno na području karlovačko-beogradske mitropolije, gde je sredinom XVIII veka, prilikom seoba iz Banata u Rusiju, dobio uz to ne samo politički, nego još i izrazito antiaustriski značaj. Slično jačanje ruskoga uticaja može se utvrditi i u Crnoj Gori, gde on, isto tako, uz stalno antitursko dobija sve više i antimletačko obeležje.
Kada je iza smrti vladike Danila († 4. januara god. 1735.) njegovo vladičansko mesto dobio njegov sinovac Sava, miran, povučen i kasnije piću odani čovek, Mlečani su se za izvesno vreme tužili na Crnogorce kako su nepouzdani, i bili su im zabranili pristup u primorske gradove. Za vladiku Savu su znali da je rusofil; ali, lično na nj nisu mogli da se tuže, jer on je gledao, koliko je god mogao, da popravi odnose u susedstvu. U ratu saveznika protiv Turaka god. 1736. do god. 1739. Crna Gora je uzela malo učešća, zadržavana u akciji ponajviše od Mlečana, koji su bili protiv toga rata. God. 1742. krenuo je vladika Sava u Rusiju, po sporazumu sa zborom crnogorskih glavara, da moli za produženje obećane pomoći za Crnu Goru, koja im se neuredno isplaćuje, i da se tamo prikaže kao novi duhovni glavar njen. Carica Jelisaveta odredila je da se isplati zaostala pomoć i da se vladici da i nešto drugih priloga, i pokazala je tim izvestan interes za daleku Crnu Goru i u prilikama kada se od nje ne nada neposrednoj vojničkoj saradnji. Po povratku iz Rusije vladika Sava nastavlja i dalje ispravne odnose sa Mlečanima, kao sa neposrednim susedima, na koje su Crnogorci ekonomski bili upućeni; ali, u tom nailazi na velike teškoće u svojoj rođenoj zemlji. Njih mu stvara nemirni, ambiciozni, spletkama i avanturama skloni sinovac Vasilije, koji ga je zamenjivao (1742.—1744.) na Cetinju i posle mu se pridružio kao neka vrsta savladara. God. 1750. postao je Vasilije čak i vladika uz svoga strica, koga je gotovo sasvim potisnuo u pozadinu.
Vladika Vasilije daje crnogorskoj politici borben karakter i obrće se potpuno prema Rusiji. Da lično izloži u Rusiji svoja politička shvatanja i da izradi njen javan protektorat nad Crnom Gorom, on je god. 1752., sa punomoćnim pismima svoga strica i crnogorskoga zbora, krenuo za Petrograd i Moskvu. U jednom pismu od 22. aprila god. 1753. on je molio tamo da bi principat crnogorski (principatъ černogorskoй) bio unesen u titulu Njenog Carskog Veličanstva (carice Jelisavete), i da bi se u povelji o tome, uz Crnogorce, pomenuli i Primorci i Brđani. Dotična povelja imala bi da istakne kako taj crnogorski principat nije nikom podložan nego samo sverusiskoj samodržici. Tom prilikom Vasilije je objavio u Rusiji, god. 1754., i jednu vrstu promemorije kao Istoriju o Černoj Gori. Taj istorisko-politički memoar, imajući da postigne neposrednu materijalnu korist za Crnu Goru i za Vasilija lično, nije vodio mnogo obzira o istoriskoj istini, kako to, uostalom, vladika nije činio ni u drugim prilikama. U Rusiji je vladika ovog puta, obavešten o srpskim seobama iz Banata, pregovarao i o tome da tamo prevede i nešto Crnogoraca, od kojih bi se obrazovao zaseban puk, i dobio je za to carsku dozvolu.
Po povratku iz Rusije, hoteći da igra značajnu ulogu, a svakako potaknut prijemom koji je tamo našao, Vasilije buni narod u Crnoj Gori protiv davanja danka Turcima. Uz to nastavlja i svoju raniju neprijateljsku politiku prema Mlecima. To, naravno, izazva i protiv njega i protiv Crne Gore i jedne i druge. Krajem god. 1756. napadoše Turci na Crnu Goru sa tri strane, naneše joj dosta štete i nateraše je da ipak plati harač. Mlečani su se bili rešili da Vasilija negde otruju, bojeći se ponajviše njegove agitacije među Crnogorcima za Rusiju i zazirući od mogućnosti da bi Rusija u Crnoj Gori stvorila svoju vojničku bazu. Vasilije je, doista, i radio u tome pravcu. Sa Cetinja, još 7. februara god. 1755., on je molio caricu Jelisavetu ponovo da primi njega i »ceo pravoslavni narod« pod svoju zaštitu, »da bi prestali dušmanski Venecijani od neprijateljske zavisti protiv nas«, i javljajući ujedno da mu Mlečani rade o glavi. Krajem te iste godine on je u Grblju tražio od glavara potpise sa izjavom da postaju ruski podanici. Kada je turski vojni napad izvršen, i kad su sve Vasilijeve molbe Rusima da spreče Turke ostale na kraju bez uspeha, pred dvostrukom opasnošću od Turaka i Mlečana, vladika je početkom novembra god. 1756. pobegao iz Crne Gore i zadržao se u Senjskoj Rijeci. Odatle je, preko svojih poverenika, pokušao da bar izvede onu, u Rusiji obećanu, seobu jednog puka Crnogoraca; ali, ni u tom nije uspeo, ponajviše zbog vanredno žive mletačke propagande. Da se opravda, da dođe do novih sredstava i da se sa kakvim bilo ruskim priznanjem vrati među svoje ljude, Vasilije je sa Rijeke, početkom god. 1758., otišao ponovo za Rusiju.
U Rusiji su za to vreme o Vasiliju i njegovu radu dobili izvesne podatke, koji nisu bili nimalo povoljni za njega. Optuživali su ga naročito njime nezadovoljni Crnogorci, njegovi dotadanji saradnici, od kojih je neke on sam pretstavljao Rusima kao ljude svoga poverenja. Stoga je ruska vlada sada prema njemu lično postala mnogo nepoverljivija; ali, nije htela da napušta stvorene veze sa Crnom Gorom. Nepoverenje prema vladici opredelilo je rusku vladu da god. 1759. pošlje u Crnu Goru svoga posebnoga izaslanika, pukovnika Pučkova, koji je imao da odnese dodeljenu pomoć narodu i da proveri podatke vladičine o stanju i prilikama u zemlji. Izveštaj izaslanikov nije bio povoljan ni za Vasilija, ni za mitropolita Savu, a ni za Crnu Goru. Ona je pretstavljena kao zemlja anarhije, sa vladom prava jačega, sa zavađenim plemenima i sa opštim sklonostima za pljačku. Posle neuspele misije, osetivši neraspoloženje Rusije, Vasilije je popravio odnose sa Turcima; ali, nije uspeo da ih popravi i sa Mlečanima.
U njegovoj glavi, i posle ovih loših iskustava dosad, javljale su se stalno neke buntovne ideje i neki smeli planovi, za čiju su realizaciju nedostajali svi uslovi. God. 1763. on je smislio i prvi plan o stvaranju ujedinjene srpske države, koja bi obuhvatala, pored Crne Gore, Srbiju, Bosnu, Dalmaciju, severnu Albaniju, Bugarsku i čak Vojničku Granicu, dakle gotovo sve Srbe pod turskom i austriskom vlašću. Za ostvarenje toga plana on je računao na ustanak svih Srba i valjda na pomoć Rusije. On je, kaže jedan izveštaj, vodio pregovore i prepisku o tome sa karlovačkim vladikom Danilom Jakšićem; ali, nije, kao što se moglo unapred očekivati, nikako uspeo da za izvođenje toga maglovitoga ali nacionalno zanimljivoga plana nađe dovoljno preduzimljivih i veštih ljudi. Da popravi svoj glas u Rusiji, i da otud dobije nove pomoći za oskudnu Crnu Goru, Vasilije je god. 1765. krenuo po treći put u Petrograd. U Rusiji se, na tome putu, razboleo i 10. marta god. 1766. umro, u samom Petrogradu.
Ovim svojim čestim putovanjima u Rusiju, odvođenjem tamo jednog broja mladih Crnogoraca na školovanje, dobijanjem materijalne pomoći od Rusije, pričanjima o velikome ruskome carstvu i njegovoj ljubavi za pravoslavlje i za Crnu Goru, vladika Vasilije je nesumnjivo mnogo doprineo da se u Crnoj Gori pojača kult Rusije, koji je, istina, postojao i pre toga, ali koji ipak nije bio toliko razvijen kao od njegova vremena. On je pomutio dotadanje odnose Crnogoraca prema Mlečanima, na koje su pazili i vladika Danilo i vladika Sava, i tako je i politički i materijalno uputio svoje zemljake na rusku stranu.
Koliko je ruski kult u to doba bio zahvatio celu Crnu Goru vidi se najbolje po polukomičnoj avanturi sa pustolovom Šćepanom Malim. Uz božićne poste god. 1766. beše stigao u Mahine neki stranac, lekar, i to kako Ljubiša po predanju priča, »go, bos, snebđen«; »govori sporo i nategom, a zanosi besjedom kao po kranjski, da ga jedva razumije začuđeni domaćin«. Tu mu je došla na um misao da se proglasi za ruskoga cara Petra III, muža carice Katarine II, koga su god. 1762. ubili neki ljubimci caričini. U septembru god. 1767. bio je pušten jedan njegov proglas na narod u Crnoj Gori, kojim ih je pozivao da se međusobno umire, i na kom se bio potpisao kao »Šćepan Mali i najniži od svih na svetu, dobar s dobrima«. On je, svakako, video neobični kult Rusije i ruskog cara u Crnoj Gori, upravo »fanatizam« narodni za njih, kako kaže jedan mletački izveštaj, i rešio se da ga iskoristi. Pomoću nekih Crnogoraca, koji su sa vladikom Vasilijem bili u Rusiji i tamo, tobože, videli cara, njemu nije bilo teško pustiti taj glas i dati se identifikovati. Mada je kod izvesnih ljudi bilo ustručavanja da se prizna njegovo carsko poreklo, on je ubrzo, ipak, pridobio većinu naroda za sebe, pa čak donekle i vladiku Savu. Ima mišljenja, ne mnogo verovatnih, da Šćepan sam nije pustio spočetka taj glas o sebi, nego da su to učinili baš ti Crnogorci Vasilijeva kruga, a on da je samo prihvatio njihovu sugestiju. Međutim, očevidno je da se takav glas ne bi mogao ni pustiti, niti bi se on mogao održati, da je Šćepan hteo da ga odlučno preseče i kaže istinu. Ovde su posredi bili svakako ponajviše lični interesi i jedne i druge strane. Šćepanove uspehe znatno je pripomoglo i to što mu je početkom god. 1768. došao u Mahine poslednji srpski patrijarh Vasilije Brkić.
Taj patrijarh osumnjičena života, koji je nekad bio đakon patrijarha Arsenija IV i za koga su neki govorili da je sa njegovim novcima i stvarima pobegao god. 1749. pa se potucao po svetu, došao je, kao sarajevski mitropolit, god. 1763., do najvećeg položaja u srpskoj crkvi. Dve godine potom on je bio zbačen sa patrijaršiskoga prestola i odveden u zatočenje na ostrvo Kipar. Porta, koja je već od Arsenija III bila veoma nezadovoljna radom srpske patrijaršije i koja je od seobe Arsenija IV još pojačala svoja podozrenja, prihvatila je rado sugestije carigradskoga Fanara da se srpska patrijaršija u Peći, kao nepouzdana, ukine i podvrgne njemu. Povod je dalo svakako sumnjivo držanje patrijarha Vasilija, čiju krivicu ne znamo potpuno, ali koji je bio aktivnija priroda i ne bez izvesnih sklonosti za podzemni rad. Njegov naslednik, Grk Kalinik II, dao je brzo ostavku na svoj položaj i stavio predlog sa još nekoliko Grka episkopa da se srpska patrijaršija likvidira. Sultan Mustafa III i učini to svojim fermanom od 11. septembra god. 1766., predajući srpsku crkvu pod vlast grčke. Sa Kipra je svrgnuti patrijarh Vasilije dobegao god. 1767. u Crnu Goru, ali nije došao vladici Savi, u neki njegov manastir, nego se neko vreme zadržavao među Piperima, a odatle stigao Šćepanu. Njih dvojica počela su zajedničku akciju; Šćepanu je dobro došao autoritet patrijarhov, a patrijarh se opet nadao pomoći Šćepanovoj za svoje lične ciljeve.
Naravno da su ruske vlasti, čim su doznale za Šćepanovo pričanje, poručivale u Crnu Goru da je on običan pustolov i da ga treba odmah izobličiti. Prvi je to učinio ruski poslanik iz Carigrada, čije je pismo stiglo vladici Savi već u januaru god. 1768. Vladika je go pismo uputio u narod. Ali, ono, umesto da urazumi ljude, izazva obratno dejstvo. Šćepan, videći da je sve u pitanju, reši se na energične mere. Pismo oglasi kao lažno i podmetnuto od Mlečana, raspali na jednom zboru zle instinkte na grabež spremne mase, vladiku metne pod stražu, i onda sam prigrabi svu vlast, prvih dana februara god. 1768.
Šćepanova pojava u Crnoj Gori izazvala je protivakcije i kod Mlečana i kod Turaka. Kod njih nije bilo sumnje o tome da je on pustolov; ali, nije im mogla biti prijatna činjenica da ime ruskoga cara izaziva toliko oduševljenje i pokret među narodom. To tim više što je Šćepan živo delovao i među mletačkim podanicima u Primorju i među turskim u celom susedstvu. Turska, koja je u to vreme od Francuske bila podbadana na neprijateljstva protiv Rusa, zbog ruske poljske politike, naredi u leto god. 1768. okolnim pašama da napadnu Crnu Goru i proteraju lažnoga cara. Turska vojska prodre do Čeva; ali, tu bi suzbijena, i to posle neobične panike koju beše izazvao udar groma usred njihove ordije. Mlečani su, međutim, ljuto kaznili Šćepanove pristalice u Primorju, naročito Mahine, Pobore i Brajiće. Turci bi svakako ponovili svoj napad, računajući s izvesnom pomoću Mlečana, da nisu odmah potom ušli u rat sa Rusijom.
Carica Katarina II, isto kao nekada Petar Veliki, računala je na saradnju balkanskih hrišćana i pozivala ih je u zajedničku borbu. U Crnu Goru bi upućen knez Đorđe Dolgoruki sa nekoliko oficira, da krene verne saveznike u akciju i svrši, uzgred, celo pitanje i sa Šćepanom. Dolgoruki je stigao krajem jula god. 1769. u Crnu Goru, sazvao zbor glavara na Cetinju i zakleo ih na vernost Rusiji i njenoj carici. Šćepana je dao zatvoriti. Ali, uverivši se da je on, već stoga što se izdavao za ruskog cara, bio odan ruskoj stvari i da u inače prilično razobručenoj Crnoj Gori pretstavlja nesumnjiv autoritet i stvara tamo naročito potrebnu centralnu vlast, pustio ga je uskoro iz zatvora u manastiru i pred svoj polazak dao mu je ostatak novca i sve drugo što je bio doneo za kretanje Crnogoraca u borbu protiv Turaka. Posle je Rusija čak i zvanično priznala Šćepanovu dobronamernu upravu u Crnoj Gori, odbijajući mu, naravno, firmu pod kojom je došao do nje. Učinila je to, svakako, ponajviše zbog početoga rata sa Turskom, računajući makar i na malu saradnju Crne Gore, koja bi vezala jedan deo turske vojske. Šćepan, međutim, nije ulazio u veća preduzeća, nego je dozvoljavao samo četničku, Crnogorcima i inače najprisniju, akciju. Još za vreme trajanja toga rusko-turskoga rata on bi jednog dana nađen zaklan, 11. septembra god. 1773. Zaklao ga je jedan malo pre toga nabavljeni mu sluga Grk, kako se misli, potplaćen od skadarskoga vezira.
Za Šćepanovim primerom poveo se brzo jedan drugi avanturist, Budvanin Stijepo Zanović, koji je pokušao da se proturi u Crnoj Gori kao Šćepanov naslednik. Ali, u tome nije uspeo. Fridrihu Velikom taj se budvanski petljanac pretstavljao jednim pismom kao Etienne Petit de Montenegro. O Šćepanu se već pričalo po Evropi. Dok se on izdavao za ruskoga cara, njegovi poslednici, u dekadenciji, behu zadovoljni da se mogu proturati negde bar u Šćepanovo ime. Slabi vladika Sava, već ostareo, beše izgubio i ono malo autoriteta što je imao. Za njegove vlade uze maha guvernadur Jovan Radonjić, kome, prema jednoj sumnjivoj diplomi, beše tobože sam vladika sa narodnim zborom na Cetinju, 20. avgusta god. 1770., izdao uverenje kojim mu se priznaje u »vječnoje i potomstvenoje nasledstvo gobernaturstvo čarnogorskoje«. Bila ta diploma falsifikovana formalno ili sadržajno, nesumnjivo je da se Radonjić doista dočepao vlasti i da se god. 1779. službeno potpisivao kao »načalnik i gubernator černogorski« i da se pola državnog pečata nalazilo u njegovoj vlasti. U pregovorima sa bečkom vladom god. 1779. on se stavljao ispred mitropolita i tražio i veću nagradu od njega. Taj guvernadur nalazio se u Crnoj Gori i za vreme Šćepanovo; ali, po izveštaju jednog člana Dolgorukijeve misije, bio je mlad i bez ikakve moći »nad ovim raspuštenim i samovoljnim narodom«. Guvernadur je jače učvrstio vlast tek posle Šćepanove pogibije i za vreme međuvlađa od smrti vladike Save († 26. februara god. 1781.) do dolaska na vlast novoga vladike iz kuće Petrovića, Petra I.
Ruski uticaj bio je jak među pravoslavnim narodom i u Dalmaciji. I otud su kaluđeri išli po milostinju u Rusiju i donosili otud priloge i crkvene knjige i utvari. U susedstvu Crne Gore delovala je mnogo i akcija sa te strane. Da prekrati dolazak ruskih knjiga na svoje područje, pomogla je Mletačka Republika osnivanje slovenske štamparije Grka Dimitrija Teodosija u svome gradu, koja je počela rad oko god. 1758. A da suzbiju rusku orijentaciju uopšte, vlasti Republike počele su od druge polovine XVIII veka da vrše progone pravoslavnih na sve načine i da tim izazivaju veliko nezadovoljstvo u narodu. Kada je na upravu Dalmacije došao Frančesko Dijedo, proglasio je 27. februara god. 1760. naredbu svoje vlade da se pravoslavno sveštenstvo podvrgava pod vlast katoličkih biskupa. Te i druge mere Republičine protiv pravoslavnih izazvaše, prvi put na toj strani, posredovanje Rusije kod mletačke vlade u korist ugroženoga pravoslavlja u Dalmaciji. To posredovanje imalo je uspeha i ono je, prirodno, još više diglo prestiž Rusije u narodu.
Snagu Rusije osetila je i mala Dubrovačka Republika. Življe veze između nje i Rusije počele su od vremena Petra Velikoga, kad su neki dubrovački plemići stupili u rusku službu. God. 1710. pevao je već Ignjat Gradi u svome Plamu sjeverskom u slavu Petrovu, a domalo i neka druga lica. Znatnu ulogu u tim vezama imao je Hercegovac Sava Vladislavić, trgovac, koji je stekao prijateljstvo cara Petra i od njega dobio čak i titulu grofa. Za vreme Katarine II, odnosno za vreme rusko-turskoga rata od god. 1768. do god. 1774. Dubrovačka Republika, kao turski vazal, zamerila se Rusiji što je zaplenila jednu njenu lađu. Zapovednik ruske flote u Sredozemnome Moru, grof A. Orlov, bio se zbog toga i zbog drugih usluga koje su Dubrovčani činili Turcima toliko naljutio da je hteo bombardovati sam Dubrovnik, a zaplenio im je oko 50 lađa. Uplašena Republika zavapi za pomoć na sve strane, pa i kod carice Katarine. Posle dugih pregovora došlo je god. 1775. u Livornu do mira, po kojem je Dubrovnik dobio natrag svoje lađe; ali, zato je morao primiti u ovoj grad ruskoga konzula i dopustiti da on tu, u svojoj kući, podigne pravoslavnu kapelu. Ovom zahtevu opirala se čisto katolička, verski vrlo isključiva, Republika dugo i uporno, molila je za posredovanje i caricu Mariju Tereziju; ali, sve to nije pomoglo; Orlov nije popuštao. Kada je ugovor sklopljen, ruska vlada nije žurila da podigne traženu kapelu, po svoj prilici moljena za to, ili ona ili njen konzul, od dubrovačkih upravljača. Prva pravoslavna crkva u tome gradu kao mala privatna kapela otvorena je tek god. 1790.
U ratu sa Turskom Rusi su postigli nekoliko lepih uspeha. Njihova vojska ušla je u Vlašku i Moldaviju; na pojavu ruske flote u Sredozemnome Moru digoše se Grci na ustanak; turska flota bi potpuno uništena. Ruski uspesi pogodiše izvesne interese drugih sila i izazvaše njihovu zavist ili strah od suviše nagloga i velikoga jačanja Rusije. Tada je od austriskoga kancelara Kaunica pala zavišću diktovana reč o ravnoteži sila na Istoku, i tada je njegova država spremila god. 1771. tajni ugovor sa Turskom, samo da spreči rusko širenje preko linije Pruta. Fridrih Veliki nalazio je da bi poraz Turske mogla da plati slovenska Poljska, i da se na njen račun okoriste, pored Rusije, i Pruska i Austrija. Pod njihovim pritiskom Rusija je pokušala da sklopi mir; ali, u tome nije uspela sve dok nije slomila potpuno tursku vojsku. Tek skrhana, Turska je mirom u Kučuk Kainardži, 10. jula god. 1774., između ostaloga, primila na se i obavezu da štiti hrišćanski živalj i da prizna ruskim poslanicima u Carigradu pravo posredovanja u pitanjima pravoslavne vere. Time je ruski uticaj među balkanskim hrišćanima, svima izreda, znatno porastao i postao dominantan. Pravoslavnih je na Balkanskom Poluostrvu bilo više nego samih Turaka, i ona sila koja je uzela njih pod svoje okrilje i u račun svojih političkih kombinacija mogla je mirno računati da vodi glavnu reč u balkanskoj politici i da može Tursku stalno držati između dva gvožđa. »Kučuk-kainardžiski mir (kaže dr V. Popović) znači prelazak vođstva u Istočnom pitanju sa Austrije na Rusiju ... Beogradski mir suzbio je Austriju na balkansku granicu, a kučuk-kainardžiski doveo je Rusiju na tu granicu«.