Историја Југославије (В. Ћоровић) 4.21
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Школска политика Марије Терезије у Словеначкој. — 2. Марија Терезија према Хрватима. — 3. Сељачко питање. — 4. Јосиф II и његове политичке идеје. — 5. Сеоба Срба у Русију. — 6. Верска толеранција Јосифа II. — 7. Срби и Хрвати према Јосифу II. — 8. Доситеј Обрадовић. — 9. Српско улажење у западну културу.
Царица Марија Терезија, која је на аустриском престолу год. 1740. наследила свога оца Карла VI, била је изузетно даровита жена. Њој Аустрија има да захвали највећи део свог административног, културног и социјално-привредног препорода; аустриски историчари њеном систематском, годинама спровођеном, раду приписују изграђивање Аустрије као јединствене државе. Бечки професор Хајнрих Кречмајр, у својој доброј, недавно изишлој и лепо написаној монографији о тој знаменитој владарци, казује да је за њене владе »све долазило у службу јасно схваћене идеје о изграђивању јединства и не мање јасне, мада не са истом доследношћу спроводиве, мисли о подржављавању, која се најпре јавља више као негација сталешких уређења, трпљених више по облику него по суштини, и која се пробија одређеније тек током година«. Она је имала као циљ да то државно јединство Аустрије спроведе под немачким духовним вођством и да му да немачко обележје; она је, како је, кажу, говорио Бизмарк за њу, употребила немачки »малтер« за спајање аустриског државног мозаика.
Та државна политика Марије Терезије, хваљена с аустриског и немачког становишта, морала је довести до сукоба са народима у њеној држави који су имали својих посебних традиција државног уређења и до којих им је много стојало, па су против германске етикете у тој политици истављали своју културу. Процесу »хабзбургизације«, која је садржавала у себи тенденције и централизације и германизације и груписања народа уз династију Хабзбурга, све у исто време, стављала се насупрот идеја федерализације у којој су, уз стара наслеђа, већ клијали замеци скорог национализма. Народи су пристајали да се групишу око Хабзбуршке Монархије као велике силе, која их може све појединачно заштитити и која може помоћи да се са њима уједине и њихови сународници са туђег подручја; али, нису пристајали, ни сад као ни раније, да се одрекну извесних традиција, које су постале саставни део њихове народне индивидуалности. Стога је период владавине Марије Терезије значио период тешких искушења за све Југословене: Словенце, Хрвате и Србе.
За Словенце је то искушење било најслабије, или је бар на то изишло. »Школство јесте и остаје за сва времена политичка ствар«, била је догма царичиних саветника и према томе је извођена, добрим делом, и њена иначе педагошки ванредно значајна школска реформа од год. 1770. до год. 1774. У свима школама тражило се учење немачкога као главног саобраћајног језика целе Царевине; али, иначе, највећи део предмета, у интересу наставе, имао се учити на народном језику, истина само привремено, док се не утврди и прошири знање немачкога. Такво учење на словеначком изазвало је известан интерес за тај после протестаната поново занемарени језик и кренуло је потребу стварања словеначких уџбеника и других наставних дела и потакло је на рад доста школских лица. Школа је прихватила словеначки језик и тим му дала нов значај у народу и известан полет. Тако је та реформа школе донела Словенцима несумњивих користи. Ипак, привременост те законске одредбе задавала је бриге.
Да нису догађаји са краја XVIII и са почетка XIX века изазвали велике измене баш на овом подручју, велико је питање да ли ипак систем постепене германизације кроз школу не би имао у словеначком делу нашег народа тежих последица. Чешки историчар Пелцел, први професор чешког језика и књижевности на прашком универзитету, писао је год. 1788.: »Још у четрнаестом веку морало се у Лајпцигу знати вендски, када се хтело да се од сељака купе животне намирнице на тргу. У томе стању налази се данас град Праг, где становници већ говоре немачки. Можда после пар столећа неће више бити тога случаја. Када се, дакле, временом буде казивало: у Чешкој се некад говорило словенски, неће потпуно немачкој Чешкој бити непријатно да чује како је дошло дотле да су се Чеси понемчили.« Када су се извесним људима могли чинити тако црни изгледи за словенство у Чешкој, шта се тек могло рећи за бројно слабије и културно тад мање развијене Словенце?
Да ни тај период наше историје не буде без своје ироније, треба истакнути чињеницу да се Марија Терезија могла одржати на свом престолу захваљујући у доброј мери баш држању Словена и Мађара. Јер против ње, одмах по смрти Карла VI, устадоше немачке државе Баварска, Саска и нарочито Пруска Фридриха Великога, које или нису хтеле да признају Прагматичку санкцију или су ишле за тим да искористе промену на престолу у последњим ратом ослабљеној Аустрији, па да је лише извесних немачких области. У осмогодишњем аустриском наследном рату, који је већ год. 1740. отпочела Пруска упућивањем своје војске у аустриску Шлеску, а у који се брзо умешаше и друге државе, веома опасне, као што је била Француска, стара противница Хабзбурга, Аустрију су спасавали понајвише Словени. Русија јој је била главна помоћница. Хрвата и Срба, из бановинске Хрватске и Крајине, изведено је на бојиште до 50.000 људи. Пандури авантуристе барона Фрање Тренка, пореклом Пруса, прворазредни али бескрајно разуздани борци из Славоније, ушли су у пословице по својој смелости, али и по својој свирепости и дрском грабежу. Вођ им је, на крају, као прави зликовац, морао завршити живот у тамници. Хрватски бан Карло Баћани постаде у таме рату управник освојене Баварске, а хрватски војници пређоше и преко Рајне.
Мада се налазила током тога рата у тешкој кризи, и мада су јој они учинили готово непроцењивих услуга, ипак Марија Терезија није хтела потпуно и до краја да испуни жеље Хрвата и Мађара. Хтела је, коликогод је могла, да уступке сведе на што мању меру и да их, кад их већ мора давати, доведе у склад са својим тежњама и интересима. Год. 1745. сјединила је три од Турака ослобођене славонске жупаније, вировитичку, пожешку и сремску, са Хрватском; али, од њих је издвојила славонску Посавину и придружила је Војној Граници. И то, вероватно, не би учинила још ни тада да није баш у тим крајевима избила буна кметова, који, због повлачења војске на северна ратишта, нису осећали праве власти над собом, па су хтели да се отресу својих властелина, да се ослободе пореза и дација, па да се, ако могу, придруже крајишницима, чији им је живот изгледао лакши. Три славонске жупаније, уређене као и мађарске, заузеле су занимљив положај између Хрватске и Мађарске. Оне су биле хрватске, стварно по већини свога становништва, и правно по томе што су биле под банском влашћу; али, своја два посланика слале су непосредно у заједнички сабор, као што су то радиле и мађарске жупаније. Једва је сад, по припојењу Хрватској, успело израдити пристанак да се по два посланика шаљу исто тако и у хрватски сабор. Војна Граница, која је стварањем Посавске Крајине била знатно проширена, би наново организована. Разделише је у 11 пуковнија: Хрватска Крајина имала је 4 (личку, оточку, огулинску и слуњску), Банска Крајина 2 (петрињску и глинску) и Славонска Крајина 5 (крижевачку, ђурђевачку, градишку, бродску и петроварадинску или сремску). Сваки мушки грађанин у Војној Граници од своје шеснаесте године био је војник и подвргнут војној дисциплини. На граници је одржаван војнички кордон или »кордун«, како су га наши звали, са строгом службом. Језик команде је био само немачки. »Ви сте рођени солдати, па морате разумјети њемачки«, говорили су, по Ткалчевом причању, учитељи ђацима. Без знања тога језика није било никаква места у државној служби ни могућности за напредовање.
Год. 1776. изведена је знатна територијална измена у Крајини. Царица је од Хрватске одузела Банску Крајину, а вратила јој хрватско Приморје са Ријеком и годину дана доцније Бакар, Краљевицу и Бакарац, начинивши од тога нову, северинску жупанију. У Војној Крајини од приморских градова остадоше само Сењ и Баг. Ријека је, међутим, желела, да буде придружена »светој круни краљевине Угарске« као аутономна област, мада политички подвргнута Хрватској, и год. 1779., на предлог саме хрватске владе, дошло је до царског решења којим се Ријека са својим срезом има сматрати »као одијељено и светој круни краљевине Угарске придружено тијело, па да се ни на који начин не мијеша са другим котаром бакарским, који је од увијек спадао на Хрватску«.
Те све промене нису прошле без извесних потреса. У народу је, уосталом, врило и без њих. Дуго ратовање на страни беше острвило људе и навикло их на крв и грабеж; хајдучија се разви готово не мање него као у суседним турским областима. За хајдуке беху одлична склоништа богате шуме, нарочито у Славонији. Око Сикиреваца, прича једна хрватска хроника, »била је шума тако густа да се ни змија за реп из ње, како је обичај рећи, не би могла извући«. Хајдуке у њој, вели се, »морали су сваки дан боље него фратрове ’ранити«. Развила се, током ратовања, и самосвест код људи, који нису више допуштали да се са њима поступа како коме ћуд донесе. Од год. 1743. до год. 1756., до почетка новога, Седмогодишњега рата, у Хрватској и Славонији било је повише буна. Бунили су се кметови против властеле и ради крајишничких повластица; бунили су се Срби због насртања на њихову веру; бунили се Личани због новог војног реда и униформисања; и бунили се, најзад, сељаци против господе и нових намета. Ова последња побуна узе у Загорју доста опасне размере, а била је нарочито уперена против Загреба. Њега, говорили су, треба растурити, господу у њему побити, и онда све подврћи под Крајину; из тог града долазе сиротом пуку ове невоље. Год. 1755. као да се понови Гупчев покрет, и по мотивима устанка, са нагомиланом мржњом сељака на господу, и по свирепом начину како је угушиван. Али, крајњи резултат овога пута испао је друкчије. У идејама Марије Терезије, претставнице просвећенога апсолутизма, било је да се помажу широки народни редови, да би се дигло опште благостање. Племство је било претставник традиција и прошлости, и оно ће, политички васпитано, давати стално отпор царичиним тежњама за унификацијом; задовољан сељак биће, међутим, поуздан ослонац круне. Стога, већ овог пута, царица наређује истрагу не толико против побуњених сељака, колико против племића и господе због које се сељак морао бунити. Истрага се завршила једном општом царичином одлуком, год. 1756., којом се положај сељака према племићима знатно поправио. Да се у извесној мери скрши моћ племства са њиховим колективним манифестацијама, уведе се у Хрватску административна подела у жупаније, каква је постојала у Угарској, са жупаниским скупштинама, које су могле општити непосредно са круном. Бан после тога постаде нека врста чиновника са трогодишњим роком, а знатно се ослаби и ранија апсолутна власт сталежа. Хрватски сабор, после тих измена, изгуби овој стари значај; царица, или у Хрватској краљица, осигурала је себи и право и могућност да и без њега управља Хрватском и добија изразе њених жеља.
Марија Терезија би у својим централистичким реформама ишла свакако и даље да је није прекинуо Седмогодишњи рат, вођен од год. 1756. до год. 1763. Тај нови, не мање крвави и напорни рат од недавног Осмогодишњега, водила је Аустрија овог пута, на велико изненађење света и мимо столетну традицију своје владарске куће, у савезу са Француском и у прво време поред других мањих држава и са Русијом. Наши људи били су веома потребни као војници и онда се, природно, нису смели чинити нови покушаји који би их могли раздражити.
После тог другог и дугог рата, који је исцрпео земљу готово потпуно, биле су нове реформе веома потребне. Њих потиче нарочито царичин син и од год. 1765. њен савладар, Јосиф II, човек сав у просветитељским идејама XVIII века, које је годинама марљивим читањем збирао, добронамеран, либералан, демократски дух, али недовољно реалан, упоран и у основи сувише од једне, углавном доктринарске, линије. У реформној акцији он је енергичнији од мајке и иде, често у сукобима са њом и са осталом околином, до крајњих линија. У питању централизације и германизације између њих није било разлике у схватању, него само у методу рада. Ни Марија Терезија није трпела мађарско-хрватског сабора, али Јосиф II га је просто елиминисао. Од год. 1764. он га више не сазива. Саборску извршну власт пренели су на Веће краљевина Хрватске, Славоније и Далмације, образовано према сличном Већу Угарске, и састављено из шест лица под бановим претседништвом. Стварањем посебног Хрватског већа, које је било независно од угарског и њему равно, могао је цар донекле да задовољи самољубље Хрвата. Беч је са том чињеницом рачунао и наглашавао је, означујући ово као награду за хрватску верност. Али, ту концесију, дану Хрватима као накнаду за обилажење сабора, Беч није могао да одржи. Мађари су у том видели, уосталом нимало скривену, тенденцију да се расцепа подручје круне Св. Стевана и прегли су свом снагом да ту хрватску установу добију под своју власт. У томе су их помагали и хрватски сталежи, који се нису могли да помире са новом установом као негацијом сабора. Марија Терезија, доиста, 19./30. јула год. 1779., укиде Хрватско веће, а његове послове пренесе на угарско Намесничко веће, а не на хрватски сабор. Тим актом Хрватска је подвргнута извршној власти Угарске, или, како каже Ф. Шишић, »Хрватска постаде, у административном смислу, дио угарске управе, изгубивши стољетну своју потпуну аутономију и независност«.
То подвргавање Хрватске Угарској припремано је одавно са мађарске стране. Кроз читав XVIII век од осам хрватских банова само је један био Хрват, а сви други Мађари, а и тај један Хрват, гроф Иван Драшковић, био је на банском положају једва годину дана. Двор је покушавао да, у свом интересу, одвоји Хрвате од Мађара, и развијао је у томе смислу и извесну агитацију у Хрватској и наилазио увек код једног дела Хрвата на повољан одзив. Али, зато је стално постојала и друга јака странка у Хрватској, која је хтела да се на сваки начин остане у заједници са Мађарима. Оријентација према Бечу значи претварање Хрватске у обичну аустриску покрајину; оријентација према Будиму борбу за одржавање традиција посебног краљевства. Хрвати би, можда, били попустљивији у свом борбеном односу према Бечу, да је Беч хтео да изиђе на сусрет њиховим жељама у погледу подвргавања Границе под банску власт; овако, њима су само са времена на време упућиване ласкаве поруке или извесна обећања, за која се, и онда кад су давана, готово знало да се неће одржати. У питању Прагматичке санкције Хрвати су први хабзбуршкој династији учинили крупну услугу. То ипак није сметало бечки двор, пословичан због своје незахвалности, да год. 1723., придобијајући Мађаре за Санкцију, пристане да се нагласи и озакони нераздељивости земаља круне Св. Стевана, што је, другим речима, значило ни мање ви више него да се Хрватска својом вољом не може одвојити од заједнице с Угарском. Свакако, између Хрватске и Мађарске никад није ни постојао чист однос персоналне уније, него су везе између њих биле тешње, што је, уосталом, сасвим обична појава у животу кад се вежу јачи и слабији; али је, после овог акта од год. 1723., о томе односу престала свака стварнија сумња. Нови акт од год. 1779. отишао је за корак даље и лишио је Хрватску и дотадањих илузија о њеном праву.
Тек ако су се мало освестили од тога акта и почели му сагледати сав значај, дошли су и за Угарску и за Хрватску још крупнији ударци. Оставши после мајчине смрти (Марија Терезија је умрла 18./29. новембра год. 1780.) као једини владар, неспречаван ни од кога у својим одлукама, Јосиф II је енергично почео да спроводи своје државничке планове. Он је први владар Хабзбурга који се не хтеде крунисати круном Св. Стевана и који тим јавно показа да не води рачуна о историском праву Угарске. Одмах потом, год. 1785., он укиде мађарске и хрватске жупаније и целу Хрватску и Мађарску раздели у десет округа. Хрватска са Међумурјем и Прекомурјем постаде један округ за се, добивши новога бана, Мађара Фрању Балашу; али, са веома ограниченом компетенцијом. Славонија би одвојена од Хрватске и спојена са Барањом. За ова надлештва у земљи цар одреди немачки као службени језик и натера све чиновништво да га у року од три године мора савладати. Ти цареви поступци узбудише силно и мађарско и хрватско племство. Да му се опру отвореном побуном, као што су радили њихови стари и покушавали и сада неки огорченији, то више није ишло; цар је имао војску, и у борби са њом они би, несумњиво, зло прошли. Тим пре што је цар, сем на војску, могао у борби против њих рачунати и на сељаке. Делом из свог истинског хуманог либерализма, делом из фискалних разлога, а добрим делом и стога што је у сељацима хтео да добије ослонац у борби против племства и свештенства, цар је 11./22. августа год. 1785. укинуо лично кметство и сељачку зависност од господе. Свесни да би сељаци могли стога устати против њих, хрватски и мађарски племићи су отвореној борби претпостављали подземну агитацију против цара и једну врсту потпуне пасивне резистенције.
Са владом Марије Терезије нису били нимало задовољни ни Срби, док су се Јосифом II просто одушевљавали. У својој тескоби, за време Осмогодишњега рата, царица, која није хтела да попусти Хрватима у питању њихове Војничке Крајине, попустила је Мађарима у питању српске Поморишке и Потиске Крајине, и год. 1741. наредила је њено укидање. Али, како јој је српска снага требала за време трајања рата, она то укидање није изводила одмах него постепено, од год. 1743. до год. 1750. Да умири и обавеже Србе, царица им је год. 1743. потврдила повластице и наредила да се, међу осталим, дозначе и хрватском бану, па да их и он објави. 21. септембра год. 1743. писао је патријарх Арсеније IV да ће та објава бити на радост људима православним, јер ће видети »да се и Хрватска из привилегија наших не искључује«. Видећи мађарске тежње и бечко попуштање према њима, српски сабор од год. 1744. дигао је одлучно свој глас против њих. »Ми смо, истина, инкорпорисани краљевству угарскоме; али, нисмо никако подвргнути Мађарима«, говорили су они том приликом, тражећи да им се поштују зајемчена права, а да се »не ограничавају или готово сасвим не уништавају нашом крвљу стечене привилегије«. Док је рат трајао, према Србима се имало колико толико обзира; а када је престао, приступило се коначној ликвидацији Поморишке и Потиске Крајине и прогоњењу и у другим правцима. Српска граничарска милиција би преустројена у пет регуларних пукова, три пешачка и два хусарска, којима после краткога времена почеше постављати као заповеднике и официре туђе људе.
Све ово изазва велико врење међу Србима. Они су из тих демилитаризованих области прешли год. 1751. најпре у Банат; број пресељених породица износио је на 2200. У Србе, једном кренуте са њихових насеља и незадовољне, није било тешко бацити мисао о новој сеоби, под бољу власт, у православну Русију. Аустрија их је понизила, те морају да се селе »тамо амо као цигани са чергама, а не као прави и привилегирати национ«, како су се они тужили. И стога, кад у лето год. 1751. стигоше неки Срби официри из Русије, да позивају Србе на сеобу тамо, и кад је ту акцију почео помагати и руски посланик у Бечу, гроф Михаило Бестужев, заталаса се велик део незадовољника да напусти дотадања седишта. Вођи покрета беху Јован Хорват, родом из Петроварадина, потпуковник моришке милиције, и потпуковник Јован Чарнојевић, који је иначе желео да постане кнез у Црној Гори. Они су, преко Бестужева, израдили пристанак руске владе да буду одмах, са својим људима, примљени у руску војску; Русија је тих година уопште фаворизовала усељавање крепке мушке снаге, нарочито из наших словенских и православних земаља. Зна се, на пример, за покушај цетињскога владике Василија Петровића да преведе у Русију један део Црногораца, за што је добио и пристанак руске владе, год. 1753. Прва група српских исељеника из Баната за Русију кренула је крајем септембра год. 1751., са Хорватом на челу. У Бечу ту сеобу нису смели спочетка јавно да спречавају из обзира према савезничкој Русији, која им је требала због према њима непријатељског држања Фридриха Великога. Сем тога, није се веровало да ће тај покрет добити већи хук. Мађарским властима, међутим, то исељавање Срба није уопште било непријатно. Кад је покрет за сеобу наредне године почео да узима веће размере и кад је било ухваћено неколико агитатора посланих из Русије, бечки двор је променио држање и почео покрет силом да угушује. Помагала га је у том и српска јерархија, која се бојала да та сеоба не ослаби снагу српскога народа у Аустрији. Али, и руска влада је била енергична, и натерала је Аустрију да у том питању унеколико попусти; сем тога, својим интересовањем за Србе и православље показала је да јој не може бити свеједно како се под Хабзбурзима са њима поступа. То је, наравно, увелико дигло престиж Русије код Срба, мада се ова интервенција у Бечу крила.
После прве отишла је и друга група српских емиграната, под вођством потпуковника моришке милиције, Јована Шевића, у септембру год. 1752., а мањих прелаза било је и током год. 1753. У Русију пресељени Срби смештени су једним делом »између Сињухе, Буга и Дњепра јужно од праве линије која спаја ушће речице Виса у Сињуху и речице Тјасмина у Дњепар«. Тај крај се онда прозвао Новом Србијом, а у њему је био заповедник Хорват, који је год. 1763., због злоупотреба, деградован и премештен. Друга група би смештена код Донеца, од Бахмута до Лугање, где град Славјаносербск чува помен на те временом у Русе претопљене Србе. У своме лепоме Јунаку нашега доба Љермонтов је са љубављу описао једног Србина официра, можда познаника из тих насеља, поручника Вулића, који је веровао да је судбина човечја написана на небу и који је свој фатализам потврдио главом, носећи у себи неку дубоку мистику, која доиста није необична у нашој раси. Зар њу не би могли назирати и сада, у овоме, под тако необичним приликама изведеноме, враћању на своја прастара огњишта?
Марија Терезија, добра католикиња, хтела је, по примеру својих претходника, да или приволи или натера Србе на унију. Некатолицима се затварају сва врата у државној служби; на извесним странама чак се оштро кажњавају људи који се опиру унији и неће да напусте своју веру. Омета се подизање православних цркава, а понегде се чак и готове цркве руше; има места у која се уопште не дозвољава да уђе православни свештеник, мада у њима има православних становника. У књиге, које се натурују Србима, уносе се унијатски текстови и праве се фалсификати митрополитских печата, да би се тако могле унети у народ. На више страна православни се силом гоне да светкују католичке празнике, а на своје да раде. Забрањују се или ометају крене славе. Због страховитих верских прогона и насилног и бездушног гоњења у унијате избила је год. 1755. права буна у околини Северина. Год. 1752. тражили су Срби из Јегре, преко поджупана, да се због верског гоњења иселе натраг у Турску. Листа разних насиља, у којима учествују и црквене и грађанске власти, толика је да би сама могла испунити не једну главу какве подробне историје, него читав један том. Да није било Осмогодишњега рата, када је Србе требало кретати у војску, и да није било обзира према Русији, несумњиво је да 6и Срби, током првог периода владавине Марије Терезије, имали још и црњих дана. Њима се поправио положај тек од доласка Јосифа II.
Тај одлучни реформатор и противник верског прозелитизма устаје одмах, после ступања на престо, против повлашћеног положаја католичког свештенства, подвргава га цензури, спречава му непосредан додир са папом с обилажењем царских власти, одбацује неке папине буле. Од год. 1781. почиње његово укидање калуђерских редова и затварање манастира који се нису бавили неким хуманим или просветним радом. Најагресивнији католички ред исусоваца или језуита укинуо је сам папа већ год. 1773., па то сад није морао цар да чини, али је одредио да се великим имањем тога реда створе у хабзбуршким земљама фондови за школе. Превелику жустрину и ревност цареву у црквеној политици узалуд је покушавао да заустави сам папа, Пије VI, својом личном интервенцијом у Бечу, год. 1783. За православне и све друге некатоличке своје поданике издао је цар 10./21. децембра год. 1781. овој чувени Патент толеранције, којим је сваком без разлике загарантована потпуна слобода вере и верска равноправност. Тиме је Јосиф II докрајчио Средњи век у Хабзбуршкој Царевини и направио од ње доиста земљу напретка. Да је тај царев Патент код Срба, који су због вере дуго и много страдали, поздрављен са највећим одушевљењем разуме се само по себи. Јосиф II уживао је код Срба добар глас већ и пре тога. Кад је априла месеца год. 1768. стигао у Арад, он је наишао на ученог српског калуђера Пахомија Кнежевића, који је три године студирао у Хали, заинтересовао се за њ и, на велико изненађење и Срба и католика, дошао је на службу у православну цркву, целивао поднесено еванђеље и клекнуо при најсветијем делу литургије. То је за прогоњену цркву било толико одликовање и у оно доба ствар толико необична да је глас о том морао проћи кроз народ као вест о каквој победи. После ће, год. 1785., цар говорити о српском јунаштву са пуно нагласка, и претпоставиће њихово пожртвовање мађарском. Он је ово чинио, наравно, не само из уверења, него и стога да помоћу Срба може ломити мађарски отпор.
Тако се догодило да су у односу према Јосифу II Срби и Хрвати стали на два сасвим супротна гледишта. Срби су одлучно за цареву државну политику због његова либерализма у верској политици и због његовог става према Мађарима; Хрвати су из тих истих разлога и због његовог либерализма у верској политици против њега. Становништво католичко гледа у Јосифу II неку врсту Антихриста, док Срби у њему виде новога Марка Аурелија. За хрватске државоправне обзире Срби немају много осећања. У царевом апсолутизму они не виде ништа необично, јер су на такву врсту управљања одавно свикли, отпре у Турској, а после и у Аустрији. И њихов црквени поглавица био је једно време апсолутан врховни поглавар световњака, док је то у цркви био готово стално. Тако се владало и у Русији. Срби су и за централизам, по тој истој традицији, и због сукоба које су дотле имали са угарским и хрватским сталежима због њихових тежња да их себи подвласте. Од германизације бојали су се мање него Хрвати и Мађари, налазећи извесне заштите у својим привилегијама, које је Беч, мада увек са тежњом да их потсече и погази, ипак са времена на време обнављао и респектовао. И догађало се тако нешто што је доиста изненађивало: док је Јосифова влада ниподаштавала стара државна права Хрватске и Мађарске и одбијала да сазове њихов заједнички сабор, дотле је признавала српске привилегије и дозвољавала по њима сазивање српских сабора. Беч се могао за то држање правдати тиме што су српске привилегије дали његови цареви и што то нису биле повластице чисто државоправног карактера, док су хрватске и мађарске потицале одраније, биле противне духу бечке политике и што су имале чисту тенденцију државног сепаратизма.
За време Јосифа II створила се међу српском интелигенцијом јака струја људи који су се залагали за популаризацију његових либералних идеја и који су почели оштру борбу против српског клерикализма и превласти свештеничке у народу. Јавља се општа тежња за што широм просветом у народу, са забацивањем свих предрасуда верских, сталешких, друштвених. Зато што хоће да унапреде опште добро нације, ти људи се називају »националисти«, а долазе понајвише из редова младих интелектуалаца и бољих и нешто образованијих грађана. У српско друштво уносе се идеје слободних зидара, у чије редове улазе чак и свештена лица, као архимандрит Стеван Стратимировић и Јован Јовановић Шакабента. Књижевна пропаганда за све те идеје почиње доста рано. Већ год. 1773. изишла је са немачким и славеносрпским текстом књига о Јосифу II, а за њом и читав низ других.
Главни претставник те просветитељске пропаганде у нашој књижевности био је Доситеј Обрадовић (рођен у Чакову, у Банату, год. 1742. или 1743.), сам раскалуђер, који је као младић, пун верског одушевљења, ушао у манастир Хопово, а одатле после побегао дубоко разочаран, да за читав живот остане противник калуђерскога реда и његова морала. Он ће у многобројним својим списима ићи систематски за тим да у народу шири нове идеје либералнога запада, гледајући увек на »ползу ближњега мога«. Доситеј уноси први у наше друштво, већ год. 1783., у свом манифесту упућеном Љубезноме Харалампију, напредна и нова схватања, која значе прекид са многима од старих традиција.
После уводне похвале Јосифу II, у којој се с одушевљењем кличе:
Јосифе фтори, мили владјетељу,
Сунце света и благодјетељу,
- - -
О век златни! О слатка времена,
Кад је општа љубов ужежена!
и где долази до израза радост што се девојке неће више бојати манастира, развија се, у прози, иронија према молитвању за новац. Обзнањујући своје прво дело које ће изићи из штампе, Доситеј каже да ће оно бити написано на народном језику, а не на славеносрпскоме, јер је ширење просвете у широке редове могуће само тако кад народ разуме језик онога ко му се обраћа. »Језик има своју цену од ползе коју узрокује. А који може више ползовати него општи, целога народа језик?« Он се својим делом не мисли обраћати само својим православним Србима, једној ужој народној групи, него помишља на шири круг, на сав наш народ. »Говорећи за народе који у овим краљевствам и провинцијам живу, разумевам колико грчке цркве, толико и латинске следоватеље, не искључујући ни саме Турке Бошњаке и Ерцеговце, будући да закон и вера може се променити, а род и језик никада. Бошњак и Ерцеговац Турчин он се Турчин по закону зове, а по роду и по језику како су год били његови чукундедови тако ће бити и његови последњи унуци: Бошњаци и Ерцеговци, догод Бог свет држи. Они се зову Турци, док Турци том земљом владају, а како се прави Турци врате у свој вилајет, откуда су произишли, Бошњаци ће остати Бошњаци, и биће што су њи’иови стари били«. Ове уистину врло напредне идеје нашега национализма, тек пробуђеног у правом духу времена, казиване први пут тако свесно и одређено, долазиле су још и сувише далеко испред свога времена; али, имају просто пророчку тачност и служе на част слободи духа човека који их је писао 1783. године! »Моја ће књига (писао је он даље) бити за свакога који разумева наш језик и ко с чистим и правим срцем жели ум свој просветити и нараве побољшати. Нећу нимало гледати ко је кога закона и вере, нити се то гледа у данашњем веку просвештеном. По закону и по вери сви би људи могли добри бити«.
Доситеј нити је желео да буде нити је уствари био оригиналан писац. Он је, како рече за њ Лукијан Мушицки, купио мудрост туђих народа, да би је дао своме; њему је да каже корисну и добру ствар, без обзира одакле она идејно потиче. Он је готово читав свој живот провео као учитељ, саопштавајући другима своје примљено знање и своје искуство; он је, сасвим свесно, остао читаво време учитељ и у књижевности. Са тим својим новим идејама у нашем друштву и са увођењем народнога језика он је дао основе и садржај новој српској књижевности, која изилази из свештеничкога средњовековнога круга и постаје народна. У своме делу о Српској књижевности XVIII века Јован Скерлић је целу нову оријентацију српскога друштва сводио на велики утицај јозефинизма и просветитељских идеја његова времена и на Доситеја Обрадовића и његове савременике и последнике. Тај утицај признавао је и подвлачио и Доситеј сам, и он је несумњив; али, ипак, треба нагласити да није био тако културно једностран. Просветитељство, Aufklärung, био је покрет целе Европе, који је и Доситеј прилично добро познао на својим многим путовањима по готово свима европским земљама. Није рационалистичко-либерални дух из Аустрије захватио Европу, него обратно. То се, уосталом, види и из Доситејевих списа и писаца које је читао и преводио; а то се, исто тако, види и при анализи духовнога развитка самога Јосифа II.
Српску књижевну преоријентацију из апсолутног руског и претежно богословског круга у овај западњачки и јозефинистички настојао је др. Мита Костић да сведе на један доста узак временски период, од Карловачкога сабора год. 1769. до уређења српских црквено-социјалних односа Деклараторијом од год. 1779. Он наглашава да та преоријентација није изведена спонтано, него присилно, отежавањем и забрањивањем веза са Русима и натурањем наставних и других програма немачких, који су уведени били и по осталој Царевини. Као главна средства аустриске политике била су код нас ова: увођење државних основних школа, које су са системом васпитавале децу у аустриском државном духу, и оснивање Курцбекове штампарије за ћирилске књиге и забрана увоза књига из Русије. То је све тако, али поред свега тога ми држимо да је претерано рећи како баш и само период од год. 1769. до год. 1779., са тим истакнутим моментима »чини најглавнију епоху у целокупном животу Срба у бившој монархији од Велике сеобе (1690.) до ослобођења (1918.)«. Тај период јозефинистичко-терезијанске активности само је припрема и прелаз за пуну активност наредних година Јосифова рада, када су Срби почели да прилазе његовим реформама не под притиском школско-полициских мера него из убеђења, са богатим фондом искустава и сазнања стечених на више страна. Уосталом, зар случај темишварскога епископа Петра Петровића, који је читао францускога скептика Пјера Бела и писао год. 1790. да је »већ старији него да би могао опет Катихизис у руку узети, да предрасужденија у мени поновим, која сам помоћу философије срећно далеко од мене удалио«, не говори сам по себи довољно јасно да српску рационалистичку културу XVIII века није оправдано сводити само на један извор утицаја и за те утицаје тражити опет један сувише ограничени рок као условну генезу? Зар ванредна »Пашхалија новаја« од год. 1775. Јована Авакумовића не казује довољно јасно да је нови дух почео улазити у српско друштво и без и донекле пре Фелбигерова школског система и другим путем? Срби траже своја знања и без аустриске цензуре и непосредног њихова упутства. Не говори ли Јаков Игњатовић у своме Васи Решпекту о томе истоме Авакумовићу да је »знао на флаути и хегедама свирати да му се и у Италији чудише, а покрај тога био је изврстан песник«, и није ли Готлиб Хилер, иначе безкачајни немачки стихотворац, певао чак похвалну песму »Генију Авакумовићеве флауте«? А сигурно је да Авакумовићу то и осталу књижевну и уметничку културу његову није могао дати Фелбигер и систем његове школе. Слобода духа тих година тражила је своје путеве понекад сасвим независно од школских система и чак им је претходила и довела најзад до њиховог реформисања. Фелбигерова реформа је сама по себи, као највећи део реформи уопште, резултат нових схватања и мишљења, а не њихов генетички изазивач. У својој врло лепој и мисленој студији о Сликарској уметности Срба у Војводини изнео је Вељко Петровић врло сугестивно тенденције наших водећих личности још у првој половини XVIII века да се прилагоде новим приликама у новој средини и да себе и своје последнике европеизирају. Лепо је пратити како од старих зографа постају нови молери, како се иде за савременошћу. Христофор Жефаровић већ је год. 1741. ишао у Беч да усавршава своју уметност, а после и многи други. Цео наш XVIII век ишао је у том сталном напору уздизања, да се достигне ниво околине, и ја стога налазим да је мало и сувише школски хтети једну повољну етапу у том процесу објашњавати његовим битним извориштем.