Историја Југославије (В. Ћоровић) 4.23

Извор: Викизворник
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


четрти период.
XXIII. Кочина крајина.

1. Савез између Русије и Аустрије. — 2. Аустриски односи са Црном Гором. — 3. Владика Петар I Петровић. — 4. Фрајкор. — 5. Кочина крајина. — 6. Срби за аустриску победу. — 7. Свиштовски мир. — 8. Прилике у Црној Гори и Босни.


Успеси Русије у источној политици изазвали су велику забринутост у Бечу. Заузета опасним борбама са Пруском, Аустрија није могла за читав четврт века да буде активна на Балкану, и сада је доживела да се Руси спусте на домак дунавске линије, да узму решавање Источнога питања у своје руке и да постану нека врста заштитника православног становништва Балкана, чији се добар проценат налазио и у границама Хабзбуршке Монархије. Учвршћивање Руса на Балкану значило би крај аустрискоме ширењу у том правцу. Како је Фридрих Велики потискивао Аустрију из Немачке, одузевши јој најпре Шлеску и запречивши је да год. 1779. узме Баварску, Дунавској Монархији после тога није било другог пута него да се шири на рачун Словена и Турака, у Пољској и на Балкану. Једно време, почетком седамдесетих година, док је мислио да се може ослањати на Фридриха Великога, Јосиф II је покушавао да Русију силом зауставља од даље акције на Балкану и допринео је тиме знатно да Катарина II у последњем рату почне преговоре за мир пре него што је намеравала; али, када је после видео да му Фридрих није поуздан пријатељ и да је чак сам пришао Русији, он се тргао, осећајући добро да би руско-пруски савез, ако се обрне против њега, могао постати катастрофалан по Аустрију. Када није могао да у источној политици иде против Русије, онда Јосифу II није остајало друго него да иде са њом, да не би, на крају, остао без икаква учешћа у добити. На Балкан се имао применити већ опробани метод поделе сфера и подручја, који је већ употребљен у политици према Пољској. Са Русијом споразумно Аустрија је могла повратити и свој утицај у Немачкој, до којега јој је било много стало; без ње, или против ње, она би могла само да изгуби на свима линијама. Вођен тим разлозима, Јосиф II је, одмах по неуспелом рату за Баварску, изменио своју дотадању политику и пришао Русији, са којом је год. 1781. склопио савез.

Катарина II хтела је да рашчисти са турском влашћу у Европи. То је био њен план и раније, који су јој седамдесетих година омели Аустрија и Пруска; сада, кад је ушла у савез с Аустријом, она је тај план мислила и да оствари. План о подели Турске израђиван је одмах по склопљеноме савезу. Русија се носила мишљу да обнови Грчко Царство са Цариградом као престоницом и са једним руским принцем на челу. Вреди истаћи опсервацију Н. Јорге да се Русија при том није мислила ослањати на људе око грчке патријаршије у самоме Цариграду, који се беху одавно измирили са турском влашћу и добили од ње на експлоатацију све православно становништво турскога подручја, него на национално непомирљивији елеменат Мореје и отока. Док је Русија обезбеђивала свој утицај у источноме делу Балканскога Полуострва, Аустрија је тражила за себе западни део. Као своју сферу Беч је означавао западну Влашку; један, три миље широк, појас земљишта испод Дунава од Београда до Никопоља; и све земљиште западно од линије Београд—Дрим. Између Русије и Аустрије имала се образовати нова држава Дакија са Влашком, Молдавском и Бесарабијом, да не би између те две велике силе дошло до трвења због непосредног сукоба интереса на томе вулканскоме подручју. Наскоро по склопљеноме споразуму Русија је заузела Крим (год. 1784.) и заједно с Аустријом почела спремања за скорашње операције. Кроз Србију се размилише аустриски агенти, да испитују земљиште и припремају народ на устанак, хватајући везе са главним људима у земљи.

У аустриски програм уђе сада и Црна Гара. Још од год. 1779. у њој се, услед аустриске агитације, јавио покрет који је ишао за тим да се Црна Гора тешње веже уз Аустрију. У једном акту из год. 1779. који су потписали гувернадур Јован Радоњић, архимандрит Петар Петровић и сердар Иван Петровић, тужили су се Црногорци на Русе, како су их оставили на цедилу, и нудили су се Аустрији, пристајући да ова о своме трошку уведе у Црну Гору посаду од 150 војника (»un corpo di 150 soldati«) и да плаћа све власти у земљи заједно са гувернадуром и митрополитом. У случају да после рата са Турцима дође до склапања мира тражили су да њихова земља буде у уговору поменута као слободна и независна, што је у свим дотадашњим уговорима између Турака, Руса и Млечана било стално пропуштано. Како су се црногорски захтеви у погледу новца показали врло нескромни, одбио је цар Јосиф 12. априла год. 1779. њихове понуде, отправивши главаре са лепим речима и нешто поклона. После споразума са Русијом, у јесен год. 1781., променули су у Бечу мишљење и упутили су у Црну Гору, у споразуму са гувернадуром који беше дошао у аустриску престоницу, пуковника Паулића са два официра, да тамо испитају прилике и поднесу извештај шта би и колико могла очекивати царска влада од те земље и народа. Паулићев занимљиви извештај даје о Црној Гори и Црногорцима прилично објективна обавештења и говори за то да се успоставе везе са њом; али, цар Јосиф је налазио да читаву ствар треба напустити. У мирно доба, говорио је он, од Црне Горе нема користи, а веза са њом стајала би Аустрију скупо; а и у ратно доба, због велике удаљености, корист би од ње била премала. То одбијање аустриско оштетило је углед гувернадура Радоњића, који се беше сав заложио да дође до ближих веза са бечком владом. Његов положај нарочито су погоршали Млечани, којима би аустриска оријентација Црногораца морала бити веома непријатна, и скадарски паша Махмуд Бушатлија, стари противник Црне Горе. Владика Арсеније Пламенац, и сувише одан пићу, није био јака личност да подржи гувернадура у земљи, у којој противничка агитација поче изазивати нереде. Млади архимандрит Петар Петровић био је спочетка, у политици, саучесник Радоњићев; али, после се одвојио од њега и, као човек од утицаја и по личној вредности и по братственичким везама и по положају, ставио се њему насупрот, не дозвољавајући му да узме ову власт у своје руке. Када је Петар год. 1784. отишао из земље, да се у Карловцима завладичи, и потом кренуо у Русију, да обнови везе и тражи помоћи за отаџбину, којој је Бушатлија претио, искористише Турци пометеност у Црној Гори и нападоше је. Чак је, на жалост, један део Црногораца пристао овог пута уз Турке, нешто из страха, нешто због мита, а нешто због опозиције према гувернадуру. После крвавих борби од више дана продре Бушатлија 23. јуна год. 1785. на Цетиње, па га похара и попали сву околину. На повратку, да суседна племена под млетачком влашћу казни што су помагали Црногорцима, паша нападе и похара Паштровиће, а домало то невитешки поновише и суседни, са њима завађени, Црмничани. Очајне молбе гувернадурове у Бечу нису донеле никакве користи.

Владика Петар I наишао је у Русији на нељубазан пријем. Кнез Потемкин га је чак дао протерати из Петрограда. Једна верзија говори да је разлог за то што је владика свратио Србину ђенералу Симеону Зорићу, противнику кнежеву; али, није искључена могућност да се у Петрограду дознало за тужбе црногорске и лично Петрове на Русију у аустриској престоници. Царица Катарина је, истина, позвала владику натраг, још пре него што је напустио руску земљу; али, он се, дубоко увређен, није хтео повратити и заклео се да његова нога више неће прећи преко руске границе.

Год. 1787. обишла су недавно освојени Крим два савезничка владара, Катарина II и Јосиф II. Показали су том посетом целом свету не само постојање савеза, него и његове агресивне тенденције. Да не би била предухитрена, Порта сама, одмах потом, 13. августа год. 1787., објави рат Русији, у који, као руски савезник, после шест месеци, уђе и Аустрија. Истина, пре објаве рата, Аустрија је ноћу уочи Ваведенија год. 1787. покушала да, помоћу Срба, препадом узме Београд, али јој то у последњи час не испаде за руком. Између ње и Русије било је, поред свега уверавања о пријатељству, и сувише много неповерења и суревњивости. То се видело по њихову раду и ту, на српској граници, а још јасније по њихову раду у Црној Гори. Када је Русија, позивајући народ на борбу, упутила у Црну Гору мајора Саву Мирковића, нашло се у Бечу одмах да је то повреда савезничкога споразума и стога су аустриска два калетана, Филип Вукасовић и Лудвиг Пернет, упућена исто тако да покрену Црногорце у име Јосифа II, била спремна да Мирковића или смакну или затворе; али, колебали су се, јер су се бојали да тим не раздраже Црногорце. А и Мирковић, доиста, у Црној Гори радио је против Аустрије, приказујући је као противницу православља.

У Србији је аустриска агитација наишла на повољно земљиште. Проглас грофа Ласија, главнога заповедника аустриске војске, упућен хришћанима Србије, Босне и Албаније, којим је народу обећавана слобода вере и изједначење у правима са њиховим суверницима под царском влашћу, изазвала је, у народу одраније добро приправљено, расположење за борбу са Турцима. »Све што је било виђеније, утледније, што је могло да води народ, стави се сада на расположење аустриској влади«. Ваљевски кнез Алекса Ненадовић причао је да се, као и други, лако решио на устанак. »Мило ми буде да се час пре турског зулума избавимо, јер нам је био сасвим досадио«. Много српских људи ступи у аустриске добровољачке одреде, такозване »фрајкорце« (Freicorps), који су се, још и пре формалне објаве рата, стали образовати под чисто војничком командом у околини Петроварадина, у сремској Каменици. Основни елеменат за те одреде дали су они Срби који су суделовали при оном неуспелом препаду на Београд. Заповедник фрајкора постао је мајор Михаило Михаљевић, Србин. Међу тим добровољцима налазио се једно време и Карађорђе Петровић, из шумадискога села Вишевца, коме је тада било већ око двадесет година (рођен 3. новембра год. 1768.), и који је, пошто је као младић показао бунтовну ћуд против турских насиља и провео извесно време у хајдучији, био пребегао год. 1787. на аустриску страну, у Срем, у Крушедол, и то са целом породицом.

Као Карађорђе пребегао је у Аустрију, пре рата, са целом породицом, и Коча Анђелковић, човек нешто старији од њега и доста имућан трговац, који је исто тако ступио у добровољце. Убрзо, чим је објављен рат, Коча се пребацио у Србију, организовао чете и почео борбе са Турцима. У народу је био познат израније као трговац у Левчу (био је родом из Пањевца код Јагодине), имао је веза и угледа, и истицао се прегалаштвом. Стога је брзо могао да постигне лепе успехе у већ подривеној јагодинској, смедеревској и крагујевачкој нахији. Михаљввићев фрајкор, с Алексом Ненадовићем као главнијим српским вођом, оперисао је у западној Србији. Кочини успеси били су бржи, многобројнији и са више ефекта, стога је његов глас у народу постао много већи и дизао се из-над ових осталих. Отуд је и читав покрет робио име Кочине Крајине. Његова борба била је, углавном, четничка, понегде и понекад у нешто већем стилу, извођена са по 1000 до 1500 људи. За постигнуте успехе цар Јосиф га је 15. марта год. 1788. поставио за капетана. Како је Коча првих месеци рата озбиљно угрозио за Турке важну везу између Ниша и Београда, прегоше они да га онемогуће на томе терену, и то им пође за руком већ током априла год. 1788. Готово пуна три месеца носио се Коча сам са својим четама против Турака, веома мало помаган од аустриске Главне команде. Та је оклевала. Аустријанци нису хтели да уђу у акцију пре него што руски успеси не натерају Турке да раздвоје своје снаге или да, чак, највећи део баце тамо против њих, да би се они, недовољно спремни, без много напора могли кренути на освајање Србије. То је дало Турцима времена да се приберу и организују отпор, и то у довољној мери, јер се на руске веће успехе дало дуго чекати. Та аустриска пасивност лоше је деловала на наше људе, па и на самога Кочу. Право одушевљење попусти. Избише и лични сукоби. Сам Коча, добар као вођ, није био добар и као старешина; показао се грабљив, осион, самовољан. То га је доводило у честе сукобе и са аустриским властима и са његовим властитим људима. Крај његовој акцији учинила је турска офанзива у Банату, започета крајем јула год. 1788. Аустриске малобројне чете и сви добровољци из источне Србије беху повучени да бране озбиљно угрожено аустриско лево крило. У једној борби са Турцима, код Брзаске, 27. августа, Коча би заробљен и после за казну набијен на колац.

Прву годину рата Аустрија је провела, углавном, чекајући, а главне борбе водили су српски добровољци, али на махове. Народ је при том силно страдао од турске освете. Так од лета год. 1789., када је за заповедника дошао енергични ђенерал Лаудон, прешле су царске чете у офанзиву, нешто због вођине одлучности, а још више због крупних разлога спољне политике. Частан мир са Турцима није се могао добити без иједног постигнутог војничког успеха, а на частан мир у Бечу се помишљало као на преку потребу. Први такав успех било је добијање Београда, који се предао 27. септембра, после добро организоване опсаде. Иза њега брзо падоше и сви други градови београдскога пашалука. Када је после њих заузео и Крушевац, 24. децембра год. 1789., вођ фрајкора, због јунаштва за пуковника произведени М. Михаљевић, са нарочитом љубављу сетио се престонице кнеза Лазара. Наредио је да се искупе околни кнезови са народом, дао је очистити давно запуштену Лазарицу, у којој су Турци коње држали, и заповедио је да се отслужи у њој благодарење за народно ослобођење. Он им је, вели извештај, одржао том приликом говор, и приказао им Јосифа II као њихова новог кнеза. »Народ је плакао од радости« и поздравио је долазак аустриске војске и српских добровољаца као праве ослободиоце. Аустриске успехе у Србији поздравили су и сви други Срби, надајући се постепеном ослобођењу од Турака целог нашег племена и његовом уједињењу под аустриском влашћу. Раздрагани Доситеј певао је:


О, век златни! О, мила времена!

О, весеља и слатке радости!

Сербија је наша избављена,

Блага жеља од наше младости!


Сербија је мила избављена!

Нек вопије и Дунав и Сава!

Сва је жеља наша испуњена —

Каква је то Цесарова слава!


О, вовјеки предрага имена

Јосифе и Екатарине!

Вас ће славит’ премнога племена,

Зашто кроз вас турска сила гине.


А учени српски архимандрит Јован Рајић у својој, иначе слабој, песми Бој змаја с орлови, то јест Турске (змаја) са орловима Аустрије и Русије, кликовао је све југословенске реке да поздраве цареву победу:


Подигни се ти сада, Дунав-реко главна,

Царства слуго велики, славо, дико јавна!

Зови Саву и Тису, из Каринта Драву,

Муру, Ваг и Корану, и српску Мораву,

И све друге около савокупљај реке,

Од свих страна привуци мале и велике,

Донесите ви даре Јосифу цесару,

Под Белиград без страха, вашем господару.


У том његовом зазиву осећа се широка концепција човека који је дао прву југословенску повесницу као Историју разних славенских народов, наипаче Болгар, Хорватов и Сербов, написану раније, али објављену тек год. 1794.—1795. И један Дубровчанин, Маро Златарић, придружио се тој општој радости и испевао своју песму о Узећу Биограда.

За то време догодили су се веома крупни светски догађаји. У Француској је год. 1789. избила револуција, која ће имати недогледних последица у историји човечанства. Аустриски двор био је у догађајима на тој страни заинтересован двоструко: на француском престолу налазила се тада једна њихова принцеза, Марија Антоанета, сестра царева, а сем тога догађаји у Француској могли су да утичу и на ровито стање у Немачкој. Непосредније је, ипак, на Аустрију деловао у овај мах савез између Енглеске и Пруске, створен у лето год. 1788., као одговор на аустриско-руски савез. Енглеска је хтела да спречи руска, а Пруска да спречи аустриска освајања на рачун Турске, а без користи по себе. Под њиховим утицајем ушла је Шведска у рат са Русијом, а Пруска је почела отворено да уцењује Аустрију. Док је био жив цар Јосиф, он се трудио да рат издржи бар толико да би га могао ликвидирати са колико-толико успеха; али, кад је он умро (9./20. фебруара год. 1790.), његов наследник цар Леополд II показивао је одмах много склоности да рат заврши чим пре, задовољавајући се или малом или, ако не буде могуће друкчије, и никаквом коришћу. Стога је већ почетком год. 1791. почело повлачење аустриске војске из Србије, које је запрепастило сав српски свет. Набрајајући невоље од рата, сеобе, поморе и гоњења турска, писац Троношког летописа с огорчењем бележи: »И тако је пострадао и просуо се бедни Србаљ, верујући проклетому Нијемцу, небројено је се изробио, тако исечено несказано, цркве и манастири јесу немало по целој Србији опустили, и у мало времена трикрат јесу Немци српски народ издавали и Турком под сабљу предавали, предо их Бог дијаволу у вечну муку. Од сада, оци и братијо, чувајте се да не пострадате, како што се сада нашему роду случила погибељ«. »Цар оставља мене и сав народ српски (говорио је са не мање огорчења и кнез Алекса Ненадовић) као његови стари што су наше прадеде остављали, зато идем натраг преко Саве а немам писара ни других учених људи, но ћу ићи од манастира до манастира и казивати свакоме калуђеру и попу да у сваком манастиру запишу, да више никад тко је Србин Немцу не верује«. Огорчење Срба видело се и у претставци коју су они 24. августа год. 1790. упутили на бечку адресу са претњом, ако их Аустрија напусти, да ће »под протекцију друге потенције прибегнути«, то јест определити се за Русију. Али, то све није ништа помогло. Притешњена од Пруске, која је ушла у врло блиске везе са Турцима, Аустрија се, уговором у Рајхенбаху, јула год. 1790., обавезала на склапање мира, и то на бази status quo ante, са неким малим исправкама границе на Уни. Стога је већ крајем те године растурен и српски фрајкор. Уговор о миру склопила је Аустрија са Турцима у Свиштову 23. јула (4. августа) год. 1791., после дугих преговора и не истовремено са Русијом. За Србе је тим уговором била предвиђена само амнестија; Аустрија им није могла ништа друго израдити, мада су њихови виђенији људи молили за неку врсту аутономије.

Ни Црна Гора није успела да се испуни њена стара жеља и да се у једном јавном уговору призна њена независност од Турака. Мисија Вукасовићева није имала успеха. Владика Петар, са масом главара, није упочетку био начисто са тим за чији се рачун води овај рат, и одлучили су се за њ, нешто под утицајем звечећих разлога, а још више кад су добили службена обавештења са руске стране да је Русија овога пута у савезу с Аустријом. Владика се после тога постепено приближавао Вукасовићу, и тек је онда стао потицати народ да се диже на Турке, и лично се решио да учествује у борбама. Па, ипак, добар део Црногораца остао је и после противан целом покрету, а нарочито је била јака опозиција међу Кучима и неким другим Брђанима. Међутим, ни сама акција Вукасовићева није ни била, нити је, због велике удаљености и без непосредне границе Аустрије са Црном Гором, могла бити озбиљна. Вреди само забележити да је у Црну Гору током год. 1788. дошло, сем официра, још и 100 личких војника, добрим делом Хрвата, који су се са Црногорцима заједно храбро борили под Спужем против Турака; али, после су имали доста неприлика са њима. Црногорци су се устручавали да уђу у веће борбе са Турцима и да се излажу њиховој освети, кад Аустрија креће читаву ствар са тако мало средстава и кад жели да само њих искористи; аустриски официри претстављали су, међутим, ствар тако као да су Црногорци били сасвим непоуздани и да су само тражили и примали од њих новац. На Црногорце је доста деловала поменута антиаустриска агитација рускога мајора Мирковића, на коју се бечки двор тужио и у Петрограду, а нешто и страх од Бушатлије, чију су снагу и безобзирност добро познали пре четири-пет година, и који се и у овом рату крваво осветио Пиперима за изведени напад на Спуж. Било је, најзад, и политичке и личне противности између владике и гувернадура, која се заоштравала. Вукасовићева експедиција завршена је његовим одласком из Црне Горе, у септембру год. 1788., а тај одлазак имао је нескривен карактер бегства, које је, у једном службеном извештају, подробно описао лички песник и каплан Јосиф Крмпотић. После тога започети покрет малаксавао је, непомаган ни од Русије ни од Аустрије, и уколико је било борби на тој страни оне нису прелазиле оквир познатих црногорских четничких подвига.

У Босни је аустриска пропаганда рачунала у првом реду са фрањевцима. За њих је Јосиф II, мимо свој обичај и своја начела, 31. децембра 1784. створио фонд, из којега су се имали васпитавати њихови клирици у Загребу и Будиму и постајати уједно пријатељи његова дома и Царевине. Фрањевци су, доиста, и били главни агитатори његови кад је рат избио. Аустриска војска провела је највећи део времена у борбама око Дубице и стога се овај рат, као у Србији по капетану Кочи назван Кочина Крајина, у Босни прозвао Дубички рат. Он је на босанској граници вођен са нешто више средстава и иницијативе с аустриске стране, пошто је у Босни одзив на аустриску агитацију био слабији него у Србији. Босна није имала народних вођа сличних капетану Кочи или Алекси Ненадовићу. То је долазило у првом реду стога што је муслимански елеменат у Босни био много јачи него у Србији. Сви муслимани, потиснути из Угарске, Хрватске, Славоније и Далмације, сручивали су се, углавном, у Босну и ту су, на крајњој западној граници Царства, претстављали неку врсту њене војничке крајине и били необично фанатични у својој каурофобији. Они су добро знали да би сваки нов успех хришћана значио њихово потискивање и са положаја и са поседа, и стога су се борили с упорношћу људи који се не бију само по наредби султана, него за свој лични опстанак. Турско Царство није имало конзервативнијих поданика од њих, ни људи који су са више неповерења унапред одбијали све што је долазило са хришћанске стране. Стога су сада и њихове борбе на линији Уне и Саве биле необично упорне. Аустријанци су претрпели неколико пораза, од којих је најтежи био баш под Дубицом. Тек од јула месеца год. 1788., када је Лаудон добио заповедништво на тај страни, окренула се срећа унеколико у њихову корист, па су освојили још током год. 1788. Дубицу и Нови, а у пролеће год. 1789. и Градишку. То натера Турке да у Босну упуте Мехмед-пашу, коме име Арслан (лав) није оправдало наде у њ полагане. Како су Аустријанци позвали Лаудона са босанскога ратишта на србијанско, поверивши му тамо главну команду, давала се новом паши повољна прилика да се истакне, пошто је босанско ратиште добило за Аустрију после Лаудонова одласка другостепени значај. Он је, међутим, само повратио Градишку. Сарајевски хроничар Мула Мустафа Башескија, да објасни ту пасивност, прича подробно о побуни војника и вођа у турској војсци; нарочито истиче њену неспрему. Нису имали ни опкопа, ни топова, ни одела, ни новца. То је и омело Арслан-пашину офанзиву за читаву год. 1789. Наредне године пошло је за руком личким четама да 11. јула заузму стари и чувени Цетин-град, пошто је иза дуге борбе био већ сав претворен у рушевине. После склопљенога мира, иза подужих преговора, који нису увек били најпријатељскији, вратила је Аустрија Турцима Нови и Дубицу, а добила је само нешто мало земљишта на личкој међи, око Цетин-града, и у Крбави. Отад па све до Берлинскога конгреса, год. 1878., није се граница босанска према Аустрији никако мењала; отуда је појам Босне и њених граница остао устаљен у оном облику који су му дали Турци и који је освештан мировним уговорима у Београду год. 1739., у Свиштову год. 1791. и у Берлину год. 1878.