Зла жена (Ј.С.Поповић)/16
| ◄ Позорје 3. | Позорје 4. | Позорје 5. ► |
ПОЗОРИЈЕ 4.
ПЕРСИДА, ПРЕЂАШЊИ
ТРИФИЋ: Девојко, гледај добро ову жену.
ПЕРСИДА: (Иста наша госпођа).
ТРИФИЋ: Сад кажи: гди ти је госпођа?
ПЕРСИДА: Извела се на каруца.
СУЛТАНА: Нисам се ја извела.
ПЕРСИДА: Та ти и ниси.
ТРИФИЋ: Ово је твоја госпођа.
ПЕРСИДА: И — хи! хи! (Смеје се.) Таква госпођа могу и ја бити!
СУЛТАНА: Их! (Цикне.) Стрвино женска! (Полети јој, Трифић је задржи.)
ТРИФИЋ: Охо, драга моја, треба да знаш да си у туђој кући. (Добро је кад је и слуге не познају, тако ће видити да није шала, пак се може како поправити).
СУЛТАНА: Орјати, ја сам у мојој кући.
СРЕТА: Видите, господине, тако ме по цео дан једе. Али сад ћу ја начинити разлаз. (Извади каиш.) Кући!
СУЛТАНА: Слатки Срето, буди барем ти паметан.
СРЕТА: Ја сам паметан, али ти си луда. Кући!
СУЛТАНА: Окани се, Срето, мене, молим те, као мог брата!
СРЕТА: Ни речи више, него кући!
ТРИФИЋ: Станте, ево долазе каруце. Срето, сад ћемо видити која је чија жена.
СРЕТА: Ја сам моју изровашио, те ће памтити док је год жива.
СУЛТАНА (пипа се по леђи): Ах!
|