Зла жена (Ј.С.Поповић)/15

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЈЕЈСТВО ТРЕЋЕ
◄   Позорје 2. Позорје 3. Позорје 4.   ►

ПОЗОРИЈЕ 3.

СРЕТА, БИВШИ


СУЛТАНА: Јао, забога, не дајте ме, не дајте ме!

ТРИФИЋ: Је л’ то твоја жена, мајстор Срето?

СРЕТА: Требало би да је моја, али ево ушло јој у главу да је она милостива госпођа, гди млого на милостиву госпођу наличи. Неће да преде, неће да кува ћириш. (Преши јој песницом.) Чекај, палигорко, научићу ја тебе!

ТРИФИЋ: Она ми се види као да није при себи.

СРЕТА: Шта није при себи? Бесна је она, напуштена, а не луда. две године чинило ми се нисам имао жену у кући него јагње, али откад се милостива госпођа довела, побесни. Чекај, отоич сам ти истерао два ђавола испод коже, али видим има јошт пет.

СУЛТАНА (пипа се по леђи): Платићеш ти ово горко! (Трифићу.) Љубезни мој, овај ме орјатин сву испребијао.

СРЕТА: Ха, ха, ха! Љубезни мој, милостивом господину љубезни мој, ти, поздеру женски!

СУЛТАНА: Он је мој муж.

СРЕТА: Ха, ха, ха! Ето видите, господине, сад да и човек не вошти! Поганијо женска, вуци се кући.

СУЛТАНА: Ово је моја кућа.

СРЕТА: Море, јеси ли ти луда или пијана?

ТРИФИЋ: Мајстор Срето, твоја је жена у опасности, него гледај те зови доктора да јој пусти крв.

СУЛТАНА: Пустили те у гроб, орјатине један! Тако се са женом поступа?

СРЕТА: Море, Пело, кој ти је враг, знаш ли ти шта говориш и коме то говориш?

СУЛТАНА: Орјатин је он, кад своју супругу тако даје бешчестити.

СРЕТА: Већ то је млого. (Извади каши.) Господине, ви ћете ми допустити да је пред вами мало прокаишам.

СУЛТАНА (трчи код Трифића): Јао, не дај ме, не дај ме, Трифићу.

ТРИФИЋ: Остави је, Срето, видиш да није при себи.

СТЕВАН: Господине, биће оно што сам ја казао.

СРЕТА: Шта, Стево?

СТЕВАН: Сирота, била је синоћ код милостиве госпође, пак ваљда је мало више повукла. Тек ја је нађем пред шталом гди спава, пак је одвучем кући да је не псујеш. Али, видиш, она ти се јако уфитиљила.

СУЛТАНА: Орјатине, ти си мени то ућинио. (Туче га.)

СРЕТА: А то је млого. Сад таки кући!

СУЛТАНА: Ја сам ти пет стотина пути казала да је ово моја кућа.

СРЕТА: Твоја кућа, јел, што има вина и ракије; чекај, свињећа мати, научићу ја тебе. (Замане.) Кући!

СУЛТАНА: Јао, не дајте ме, не дајте ме!

ТРИФИЋ: Драга моја, како ти не би ишла твојој кући?

СУЛТАНА: Забога, ово је моја кућа.

СРЕТА (увати је за руку): Знам, само ти ајде са мном.

СУЛТАНА (отргне се од њега): Не дајте ме, забога.

СРЕТА: Оћеш да те вежем?

СУЛТАНА: Јао, помозите ми, забога! Трифићу, нећу више таква бити!

СРЕТА: Пело, данас морају бити чизме господину готове.

СУЛТАНА: Јао, тешко си га мени, нико не мари више за мном.

СРЕТА (показује каиш): Пело, ајде кући!

СУЛТАНА (клекне пред Трифића): Ако Бога верујеш, опрости ми, нећу више бити као што сам досад била, ја ћу те увек љубити и почитовати.

ТРИФИЋ: Иди, луда жено, ја немам с тобом ништа! (На страни.) добар лек.

СУЛТАНА: Слатки Трифићу, само ми сад опрости, пак ако се одсада најмање у чему непокорна покажем, ради са мном шта оћеш. Промисли само, и теби на чест не служи да ме на овакав начин одбацујеш.

ТРИФИЋ: Мајстор Срето, познајеш ти добро твоју жену?

СРЕТА: Како је не би познаво кад ме од две године једе. Ето јој образ, ето јој нос, вештица, није се ни умила, него спава до десет сати, пак онда овако подбувена у скитњу. Чекај мало, научићу ја тебе памети.

ТРИФИЋ: Срето, ја би рекао да је ово моја жена.

СРЕТА: Хе, хе, хе! Кад би оваква остала, као што је сад, не браним; али шта би и ви жалостан радили? Не можете ни с једном да изиђете на крај, а камоли кад вас обадве наједанпут окупе? Оставите ви, господине, да је ја јошт једанпут промуштрам, пак ћете видити да ће она бити она иста Пела која је и пређе била.

СУЛТАНА: Ја нисам твоја Пела, драги Срето, ја сам Султана.

СРЕТА: Е, молим те, верујем, зашто код Срете нема вина. (Прети јој.) Бре ћу те муштом, те ћеш се окрећати.

ТРИФИЋ: И ти можеш по души казати да је ово твоја жена?

СРЕТА: Господине, ја сам, истина, пио, али, фала Богу, нисам јошт мозак попио. Што ће Пела за ово страдати, то не желим ником. (Замањује руком.) Ох, ох, милостива госпођо, ал ћемо да се рачунамо. Питаћемо се јесу ли оне милостиве госпође што сваком трче у очи?

ТРИФИЋ (Стевану): Сад, коме да верујем?

СТЕВАН: Милостива је госпођа отишла у шетњу.

СУЛТАНА: Их! (Тргне се.) Оно је била Сретиница, драги Стеване.

СРЕТА: Ха, ха, ха! Видиш, Стево? Само мало жени попусти, пак ће те у тикву сатерати.

СУЛТАНА: Ух! (Тргне се.) Што не смем да га за косе шчепам!

СТЕВАН: Бар ја нисам пијан. Ја знам да сам милостиву госпођу до каруца отпратио, и Глиша тера коње.

ТРИФИЋ (на страни): (Дед сад, моја ћудљива Султано!)

СРЕТА: Господине, само женама не верујте: та ви знате, сви вилозови да устану, опет не могу њине лукавштине описати.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.