Зла жена (Ј.С.Поповић)/17

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЈЕЈСТВО ТРЕЋЕ
◄   Позорје 4. Позорје 5. Насловна   ►

ПОЗОРИЈЕ 5.

ПЕЛА (с валом преко шешира, ступи),

ПРЕЂАШЊИ


ТРИФИЋ: Оди, сунце моје, оће мајстор Сретиница силом да ти преотме место.

ПЕЛА: Милостиви господине.

ТРИФИЋ: Шта је?

ПЕЛА: Опростите ми, ја нисам крива. Милостива госпођа заповедила ми је, ја сам морала чинити.

ТРИФИЋ (на Стевана и Персиду): Но?

ПЕРСИДА: Еј, тешко си га мени!

СРЕТА: Милостива госпођа, Пело ти, немојте правити од мене комендије.

ТРИФИЋ (Пели): Али како је то могуће?

ПЕЛА: Ја нисам ништа крива, милостиви господине.

СУЛТАНА: Ја сам хотела шалу проводити, али ми је шала зло испала.

ТРИФИЋ: Немојте ми главу забуњивати.

СТЕВАН: Ово је договор, господине, не дајте се варати, милостива госпођа оће шалу да проводи.

ТРИФИЋ (Пели): Молим те, извести ме управо.

ПЕЛА (покаже му руке): Ево, милостиви господине, по овим се познаје да сам ја Пела.

СРЕТА: Да ти ђаво носи и такав посô и такав ред. (Пели.) Чекај ти, вештицо!

ПЕЛА: Слатки Срето, ја нисам крива, ја сам морала слушати заповест.

СРЕТА: Бре ћу те чибукати, док душу у теби не чујем; даћу ја теби како се кућа чува!

ТРИФИЋ: Хм, хм! Дакле, тебе је Стеван место Пеле код Срете однео?

СТЕВАН: Милостива госпођа, молим за опроштење, ја нисам знао.

СРЕТА: А шта ћу ја да рекнем?

ПЕРСИДА: А ја?

СУЛТАНА: Сви сте ви невини. То је зар тако небо хотело да искусим оно што нисам нигда ни помислити могла. Мајстор Срета ме је научио да није совестно децу сасвим мазити и распуштати. Моји родитељи су се смејали кад сам ја праскала и викала по кући, и што сам већма слушкиње кињила и тукла, то је њима милије било. Али данас ме је мајстор Срета научио да је лако тући, али врло тешко трпити.

ТРИФИЋ: Ох, ох, сунце моје, како ми је жао! (На страни.) Бог те живио, Срето!

СРЕТА: Како ми ђаво обрну памет, те је нисам познао! (Лупа се по челу.) О, Срето, луди Срето!

СУЛТАНА: Немој се печалити, ја ти од срца праштам.

СРЕТА: Али ја мени нигда, а јошт мање оној. (На Пелу показивајући.)

СУЛТАНА: Ако је дирнеш, никад ми више у кућу не долази. Ти си био мој учитељ.

СТЕВАН: (Леп учитељ!)

СРЕТА: Милостиви господине, а како ми стојимо?

ТРИФИЋ: Можеш спокојно спавати.

СРЕТА (прети Пели): Разговараћемо се.

СУЛТАНА: Опет ти почињеш, мајстор Срето! Оћеш да ме расрдиш? Мани жену, моја је кривица.

ТРИФИЋ: Али кажи ми, молим те, Султано, како ти стиже до штале да су те морали Срети однети?

СУЛТАНА: Знам да ме је сан, кад сам ктела шупу поодити надвладао, али откуд овако тврд сан, ја не знам; опомињем се да друго нисам ништа пила осим лимунаде. (Гледи на Персиду.)

ПЕРСИДА (клекне на колена): Ах, милостива госпођа, опростите ми, ја сам метнула мало опијума у лимунаду, желећи вам учинити спокојни сан.

СУЛТАНА: И теби мирнију ноћ?... Разумем; то би и сама учинила кад би ме ко толико мучио. Устани, девојко, ја ти праштам, јер сам више ја него ти крива.

ТРИФИЋ: Децо, ја видим да је овај дан срећан за мене. Зато да заборавимо сви што је било, и да се скупа прочастимо.

СУЛТАНА: То је лепо, љубезни Трифићу, али ја имам јошт мало дуга. (Показује на Персиду и Стевана.) Треба да вратим.

ТРИФИЋ: Они добијаду по два пара аљина.

СУЛТАНА: И од мене један, нека буде три. Љубезни Трифићу, ја имам осим тога јошт једну велику молбу.

ТРИФИЋ: Кажи, сунце моје, и теби ништа не могу одрећи, само кад паметно зактеваш.

СУЛТАНА: Ти, фала богу, доста добра имаш, а и ја сам ти толико донела да ме никад зато прекорети нећеш моћи. Како би било кад би Срета и Пела сваке године по једну малу суму новаца од нас добили за свој ужитак?

СРЕТА: Милостива госпођа!

СУЛТАНА (Трифићу): Они су обоје добри.

ТРИФИЋ: Султано моја, теби за љубов и друго што, а камоли оно што је и мени самом по вољи.

СРЕТА: Пело, ти, шта си се удрвенчила?

СУЛТАНА: Приповеда се да је официр неки при командирању војске, опазивши изненада свога бившег учитеља, који је строго с њиме поступао, клобук с главе пред њим скино. Ово нека се и са мном збуде! Срета нек остане у нашој кући, и ја како га усмотрим таки ће ми на памет пасти његов кратак каиш, и с отим ћу се задржати да нигда таково што не учиним које би негодованије код други подигло.

СРЕТА: Господине, право људи кажу да су жене као поток: док су у љутини; кућу оће чоеку да оборе; а кад се уталоже, милина и је гледати.

СУЛТАНА: Јошт једно! Ти мораш мене и ону твоју песму научити, и ја ћу је сваки дан певати и другима препоручивати, да се види како је ружна ствар кад је жена зла и дурљива.

СРЕТА: Видиш, Пело, шта вреди Срета?... Ајде да пољубимо милостиву госпођу у руку.

(Завјеса)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.