Зла жена (Ј.С.Поповић)/14
◄ Позорје 1. | Позорје 2. | Позорје 3. ► |
ПОЗОРИЈЕ 2.
ТРИФИЋ, ПРЕЂАШЊИ
ТРИФИЋ: Кој враг, каква је то вика?
СУЛТАНА (удари Стевана песницом): Орјатски роде!
ТРИФИЋ (увати је за руку): Но, но, шта је то?
СТЕВАН: Милостиви господине, ождркељала се као свиња, па дошла да је пустим унутра, каже да је милостива госпођа.
СУЛТАНА: Скотино, сад ћу ти зубе избити! Зар ме не познајеш? (Трифићу.) Лепо ти стоји, напустио си ме да ме слуге туку.
ТРИФИЋ: Драга моја, шта ћеш ти овде?
СУЛТАНА: Ја сам твоја жена.
ТРИФИЋ: Ти моја жена ниси!
СУЛТАНА: Шта, забога, гди сам ја? Помагајте! (Туче се по глави.)
ТРИФИЋ: Ова је с ума сишла!
СТЕВАН: Пијана је.
СУЛТАНА: Опио се ти и врат сломио! (Трифићу.) Слепче, зар ме не познајеш?
ТРИФИЋ: (На моју душу, она је, али да се учиним да је не познајем, може бити да ће јој то помоћи).
СУЛТАНА: Сам ђаво овде мора играти, други нитко! (Трифићу.) Шта ти мислиш са мном?
СТЕВАН: Није господин твој, ти!
СУЛТАНА: Не дери се, ил ћу ти сад показати.
ТРИФИЋ: Драга моја, иди ти твојој кући.
СУЛТАНА: Ово је моја кућа.
ТРИФИЋ: Ти се вараш, твоја је кућа преко пута.
СУЛТАНА: Ја сам твоја жена.
ТРИФИЋ: Ја не могу имати две жене.
СТЕВАН: Аха, ето мајстор Срете, сад ће је он научити памети.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|