Вечити младожења/XI
Kад кући дођоше, радост велика од свију. Сви се грле и љубе. Госпођа Сара Чамчу тако цмака, мислио би да ће му нос одгристи. Познала је по лицу Чамчином да се с профитом вратио. Госпођа Кречар ка Кречара грли, а плаче; чула је од слуге како је био болестан, како су их лопови хтели убити. Госпођа Сока сузним очима, али озбиљно гледа на господара Софру, па га прати у собу.
— Ви сте јако ослабили!
— Није ни чудо, три недеље лежати!
— И лопови вас напаствовали?
— Чула си од Саве кочијаша?
— Већ пре тога читали су у новинама!
— Па шта? Зар је то у новинама било? — Јест, како сте ви три лопова убили.
— Хм, па шта још?
— Да су у Кошици девет лопова обесили.
— Дакле, све знаш, нећу ти сад више ни приповедати, но отвори тај сандук, да видиш шта сам вами и Шамики донео. ’Де је Шамика и девојке?
— Шамика сад ће тек доћи из школе, а девојке ћу дозвати. Оде и врати се са кћерима, извади адиђаре и подели.
— Будите добре и послушне.
Девојке му љубе руке и грле га.
— Ал’ си, отац, болестан био, тако нам је жао!
Сви у кући су весели, и сам шегрт Милан, само Пера се показује равнодушан. Кад је отац дошао, а сви од радости кличу: „Дошао је отац!” „Дошао је господар!”, а Пера на то тек: „Па онда?” Њему су још и сада ноћашњи кечеви у глави.
Дође из школе и Шамика, скаче око оца, грли га, љуби га, а отац извади пољске хаљине, па дâ му пробати; добро стоје, само су мало алватне, али тако хоће отац, јер дете расте, али већ мати побринуће се да се удесе. Кћери и Шамика оду да се похвале с даром. Шамика узео хаљине у руке, па трчи у дућан, у механу, на сокак, па сваком показује хаљине. Срећно дете!
Сад је са Софром само госпођа Сока. Глади га по челу.
— Ал’ сте ослабили. Јел’те, нећете више ићи на тако дугачак пут. Не морате, нисте спали на то!
— Више никада, премда сам дост’ профитирао, и још ћу профитирати. Но што сам ти се ја свашта напатио. Други пут ћу ти приповедати, док се мало опоравим, одјачам.
Тако се донекле разговараше, па онда опет на стари посао. Кречар је казао својој жени, госпођи Агри, да не би више за цео свет тамо ишао; како их Чамча странпутицом водио, мало нису главу изгубили. Најзадовољнији је Чамча. Он са његовим умереним профитом сад ће опет веселије да живи. Чамча је изредан трговац, надмашио би све, но нема стрпљења; сад се хвата за једно сад за друго, па је „bon vіvant”, лепо хоће да живи.
Чамча је све испричао шта им се догодило, па сад код њега пуна кавана, и једнако приповеда. Нешто и додаје, и све тако испада да је правио са својим друговима комедију, али, додуше, не на њихову штету. Годинама ће се приповедати шта су они на путу прекужили. Софра кандило пошаље пароху, па га метне пред светог Николу. Господар Софри долазе пријатељи да му честитају. Када се сасвим опоравио, иду Чамчи у канапу, па једнако га о том путу запиткују, па мука му је док исправи оно што је Чамча њему на реванш дометнуо.
Госпорад Софра прегледа дућан, механу, подрум и све. Иште од Пере рачун како је манипулисао. Пера му искаже, али све некако неуредно, преко батине. Каже да је матери дао све новце, а мати те новце што је од њега добила настрану метнула, није ни крајцаре потрошила, па се не слаже са очиним рачуном.
Узме га на реч оштрије. Чуо је да је много на карти проиграо и много на вересију дао.
— ’Оди овамо к мени ближе!
Пера онако тромо дође ближе.
Отац седи, а Пера стоји. Жут, неиспаван, очи упале.
— Лепо си газдовао: колико си у дућану потрошио, колико у механи, а новаца нема?
— Ја сам све матери дао.
— Али колико?
— Питајте њу.
— Али колико си примио?
— То ја не знам, нисам „бухолтер” да протокол водим; нисте га ни ви никад водили.
— Ал’ ово је моје, а не твоје. Имам више деце!
— Па зашто сте ме задржали у вашој трговини, зашто ме нисте дали на школе даље?
— Несрећниче, туђиш се од свога дућана, а тај је све вас од’ранио. Да постанем богзна какав спа’ија, опет овај дућан не би опустио; да све изгубим, тај ће ме ’ранити. А ти тако газдујеш: карташ се, пијеш, дајеш на вересију.
— Дајете и ви!
— Ал’ не сваком гоги, карташу, него сигурним људима. Па видиш ли се како жалосно изгледаш?
— Кад ноћу морам на ногама бити!
— Не мораш баш целе ноћи. Пред зору лађе већ одлазе, можеш лећи, па за двојицу-тројицу бекрија не мораш на ногама бити. Али теби се то допада!
Пера не одговара, тек зевне, као човек који није испаван.
— Сад ћу ја тебе узети у регулу. Ако не будеш друкчији, ја ћу те отерати до врага, па ћу узети себи зета у кућу. Сад се торњај и гледај твој посао!
Пера се удаљи. По ходу му се познаје да је равнодушан; није ни чуо све што отац говори. Господар Софра је чуо како се јако картао Пера у његовој отсутности. Као и сваки човек, и Софра има непријатеља, и начуо да баш ти завидљиви говоре: Софра тече, али има који ће растећи”.
Господар Софра, како се кући вратио, опет добро ред заведе. Перу тера да надгледа у економији, а кад је у дућану или механи, пред његовим је очима. Механу је очистио од ноћних блудника, карташа, и сваког је лађара позорним начинио да се са овим или оним не карта.
Господар Софра на платну што је из Кракове донео јако профитира; жао му је што још двапут толико није донео.
Тако господар Софра са породицом проводи своје време, од дана до дана, од месеца до месеца, од године до године.
Перу једнако поучава, кара, али се ништа не хвата. Од Пере, вели, никад неће бити добар трговац; он је коњушар, карташ. Сва му је нада у Шамики, али Шамика неће бити трговац, а ко ће остати у кући, у дућану, као слеме? То господару Софри велику бригу задаје. Промишља шта да ради. Да уда Ленку за каквог сиромашног али ваљаног момка, трговца, па да га у кућу, у дућан прими? Али тај дућан неће више носити, кад он умре, име Кирићево? То му је жао, али није на ино, ако се Пера не поправи. Но Пера се не поправља.
Господар Софра дуго промишља. Госпођи Соки досад још није ништа о томе говорио, али једаред већ мора.
Приликом заподене разговор.
— Чујеш, Соко, шта ћу ти нешто казати!
— Шта?
— Од Пере нашег неће ништа бити, не слуша, бекрија, карташ, ваљда и пијанац.
— Млад је још, ваљда ће се поправити.
— Да бог да, ал’ тешко.
— Ви сте сами криви. Ја сам га хтела на школе дати, а ви с њиме у трговину, па још код куће.
— Хтео сам га преломити и упутити пред мојим очима.
— Кад је у тој биртији рђаво друштво.
— Па сам хтео после моје смрти да тај дућан опет моје име носи.
— Па шта вам је стало до дућана, кад имате и друго што?
— Волим тај дућан више него све. Нек’ ми све пропадне, док ми је тог дућана, пропасти не могу. Но да ти нешто рекнем, мало а језгровито. На Перу самог дућан не могу ослонити. Тојест кажем дућан, али ту подразумевам и биртију. Кад Пера није за то, морам се за другог побринути. Имамо девојку на удају, Ленку, па како би било да је удамо, тојест да зета у дућан доведемо, каквог доброг момка?
Госпођа Сока ћути као обнезнањена.
— Па да тај зет чува дућан и биртију, а ја тек онда да упрегнем Перу у економију.
— Чините што год мислите да је најбоље; само, молим вас, немојте девојку на силу давати за ког она неће да пође.
— Ко каже на силу? Зар си ти за мене на силу пошла? Ја сам био удовац и тај исти дућан сам имао; Ти си била девојка, те каква девојка, па си опет за мене пошла!
— Ви сте штогод друго.
— Шта штогод друго? Тај исти дућан сам имао, оданде сам се помогао.
— Али наше женске нису на дућан и биртију научене.
— Ниси била ни ти научена!
— Ви најбоље знате.
— Зато немој ми кварити вољу. Нађем ли каквог ваљаног момка, одма’ ћу је удати, а зета овамо. Са Пером не могу изићи на крај. Шта си се тако снуждила? Ил’ би ти за њу хтела каквог сабљаша, да оно што смо стекли проарчи?
— Чините како најбоље знате.
Разговору крај.
У вароши је био један млад трговац, Нестор Чавић. Од детињства је био ваљан, постао је калфа, био је на једном месту шест година и стекао неколико стотина. Нестор Чавић сада има бакалницу приличну; није, додуше, таква као у господара Софре, али је опет добра. Тргује и са сланином и сувом рибом. Не држи ни шегрта ни газдарице, сам је све. Сам кува, сам чисти. Свак каже да је вредан. Но има једну слабост: увек приповеда о профиту, шта је на сланини и риби профитирао. Зато га назваше „Профит”, „Нестор Профит”. Профит је долазио недељом и свецем код Чамче у канапу, и ту га је боље упознао господар Софра. Не једаред је уздахнуо и помислио: „Овакав да је мој Пера!” Профит није се никад картао, па кад би видео да господар Софра сам седи, он одмах к њему, учтиво се поздрави, па онда разговор поведе о трговини, о профиту. Све се то господару Софри допада, па му се допада и Профит. Профит ласка господару Софри, каже да је његов син, не би се мењао са спахијом; особито кад би био у дућану и биртији господара Софре. Господар Софра позове га једне недеље на ручак. На ручку се лепо понаша. Фрајла Ленка учтиво га послужује, али је озбиљна. Профит баца око на њу, али она не да своје зенице, не да свог погледа ухватити. Схвата шта Профит мисли. Млађе сестре гледају слободно на Профита, па се мало смеше, а госпођа Сока у потпуној озбиљности. Све се њих двојица разговарају. Господар Софра сваки час нуди га вином, покушава, би ли му слабост ухватио, би ли би се мало накресао, но Профит паметан, не да се ухватити. Ту после једнако се о трговини разговарају.
Тако више пута га на ручак звао. Профит моли за дозволу да може свецем и недељом после ручка породици посете, „визите” чинити. Господар Софра допусти. Како не, кад тако отворено моли! Профит, једне недеље тако на ручак позват, после ручка за столом дуже седи, господар Софра га задржава.
Девојке су у другој соби, соба до собе, и то врата мало отшкринута, тако за три палца да се може чути онде шта Профит говори. Профит приповеда како садашњи младићи иду по биртијама, играју карте, бекришу, троше новце, али он — Профит — не иде никуд, ни на бал, не зна ни играти. И то Профит јаким гласом изрекао, како би тамо у соби фрајле чуле. Фрајле чују то па се кикоћу.
„Не зна играти!” Треба фрајла Ленка таквог ђувегију! Сад би рад Профит у другој соби, да се мало умиљава, али не зна како ће. У соби је био један бео глават мачак па се по соби шеће. Профит устане.
— А да лепа велика мачка. Тај ’вата пацове, такав да ми је.
Па онда Профит прегне се, почне мачка гладити преко главе, ртењаче и репа. Мачак умиљава се, али све и отшкринутим вратима домиче, и „циц-циц”, па кад дође до врата, а мачак у собу где су фрајле. Сам га је Профит унутра дотерао, што су фрајле приметиле, и почну се грôтом смејати.
— Ао, врашки мачак, побеже ми у собу! Опростите, фрајлице!
Господар Софра или је то приметио, или не, доста то да је викнуо: „Забављајте се, Чавићу, мало, ја имам посла!” Можда је за оца та прилика фино испала да се Чавић са Ленком упозна, а „да се не сећају Власи”. Но све је бадава. Ленка никад за њега поћи неће. Бадава сад ту Профит хвали свој еспап, рибу, сланину, бадава клевета тоне што играју, на балове иду, не хвата се. Девојке се тек отсмеју.
Прође „визита”. Профит лепо сања, све о Ленки и сватовима, како продаје у дућану господара Софре, али је то тек сан. На јави никад ништа неће бити. Ма ко добио фрајла-Ленку, али Профит никад, баш зато што је Профит, — тако мисли и Ленка и њена мати.