Вечити младожења/XII
Прошло је десет година, — у животу човека дугачак рок, колико се за то време свет мења, колико се роде, колико умру, колико њих срећних, колико несрећних!
За десетак година и у обитељи господара Софре Кирића настала је велика промена.
Господар Софра је остарео, тако исто и госпођа Сока. Није ни чудо. Ленка се удала за једног судца, против очине воље, који је хтео за Профита. Профит је другу узео. Таквог зета неће добити. Пелагија, она лепа девојка, та „пенородна Анзихис”, умрла је. Катица се још није удала, а прешла јој прва младост. Избира, неће да се уда. А Пера је беда; дао му отац једну кућу и нешто новаца, он хоће да ради на своју руку. Сва је нада још у Шамики. Шамика је већ правник у Кашови. Није шала, богатог оца син па јуриста, куд ћеш лепшег живота! Када је мање школе у околини свршио, посла га отац у Кошицу, да тамо учи. Кошица му се допада још од краковског пута, лепа чиста варош, пријатан свет. Шамика је већ ту има три године, и научио је фино немачки. Изображено грађанство, официрија, ту је лако немачки научити. Ту је и владичина резиденција. Сад је Шамика слеме, гледи отац у њега као у зеницу. Трошка му дао више него што је довољно, — колико је Шамика хтео. И био је доиста гавалер међу јуристима. Лепог узраста и лица, понашање без сваке замерке. Где се пијанчи и бекрилук тера, ту га нико није могао видети. Није био ни карташ, нешто мало „виста” и „тарока” то је све, наравно у отменијем друштву. Свуд је био примљен, свуд су га волели и професори, и грађани, и официри, и даме. У ношњи је био прави dandy, у понашању gentlemen. Добар, искрен друг, пун пожртвовања за свог пријатеља. Једну је имао слабу страну, а то је да је слабо учио, но професори су му, због осталих његових добрих својстава, много кроз прсте гледали — премда није био без талента. Но није чудо. У таквом изобиљу, свуд тако примљен, у друштвеном животу био је такав на ког је отмена публика рачунала, и он је том поверењу одговорио.
Ако треба на игранку, у „танцшул”, ту је он. Ако треба котиљон управљати, ту је Шамика. Ако треба даме сервирати, на балу, у позоришту, ту је Шамика. Па у сватовима девер, па аранжер мајалеса. Није то баш ни лако, и ту треба имати способности. Па такав је човек, особито младић, општељубљен. Па је знао још свирати у флауту и на гитар, па није рђаво ни певао. Лепа својства за допасти се.
И Шамика, такав младић, опет није се никад могао оженити, не да није хтео, но баш није могао. Шамика у том разноврсном свом занимању није имао времена за науку. Али у оно доба учити се била је дужност сиромашног младића, а код имућног гдекојег било је тек „племенита пасија”. Шамика је био на стану у кући градоначелника, у две лепо уређене собе. Јело се доносило из гостионе. Од куће је донео сав „servіce” од сребра. Белих хаљина, „веша” сијасет. Па каквих ту нема у орманима хаљина, каквих капута, атила, фракова, „венецијанера”, каквих и колико панталона и чакшира, да је могао две недеље сваки дан мењати. Па један велики орман пун разних ципела и чизама, са мамузама, без мамуза, чизме од најфиније коже, па од црне, од јеленске коже. А рукавице ретко трипут да навлачи.
Прохујаше и његова лепа времена у лепој Кошици. Оставио је после себе леп спомен. Пред ногама му цвеће цвало, гледа у њега, моли, да га узабере, а он — не зна да цвеће за росом чезне, не узабра га, но окрену се и оде. Цвеће је после увело.
Шамика сврши права и дође кући. Оцу сузе очи од радости. Где год се с каквим пријатељем састане, на путу, на пијаци, сваком каже: „Мој Шамика свршио је школе, — свршио је права”. Мати и сестра, игра им срце од радости, са Шамиком се диче. Господичне, кад се Шамика шеће, отварају жалузине, или потајно извирују. Тако први дан једна фрајла, чувши да иде Шамика, брзо прозору, па у хитости, да се не би задоцнила, разбила је главом прозор.
Али Шамика и јесте изгледао примамљиво, демонски, па кад се шеће у кратком капуту, са шест џепова напред, а на левој страни горе из џепа му вири свилена „шамоа” марама, свакој срце брже куца. А кад се облачи, па кравату веже, дође сестра или мати да му помогну кравату намештати, и премда је у томе мајстор био, ипак њима је то допустио, јер им тиме радост чини.
Сад ће Шамика постати у Пешти „јурат” аскултант код највишег суда; то је већ над јуристом, а јуриста је већ много. Ту је Шамика провео годину дана у весељу, агрицплесу, нешто је практицирао, па положи адвокатски испит и постане „фишкал”. Дакле, сад је већ Шамика „фишкал”, испунила се жеља родитеља. Господар Софра опет радосно по сокацима хода и пријатељима даје на знање да је његов Шамика већ „фишкал”. Сад је отац рад само да га ожени. Неће га гањати коју да узме, оставиће му то слободној вољи.
Дође време игранкâ Ту Шамика предводи. Красан венац од девојака, ма која би за њега пошла, и нашао би која би то заслужила. Но проклетиња нека на малим местима и варошицама да држе што је из свог места да је лоше. Ако се која допадне, покуди овај или онај, или живи овај с оним у непријатељству, па је ствар покварена. Шамика лако би нашао коју, али чује мати или отац штогод, па онда зна да већ није њима повољно. Но усред такових планова нешто велико се догоди. Госпођа Сока, откако је Пелагија мртва, не може од жалости да се разабере. Њено срце вене. Падне у болест, и то болест срца; ужасно жалосно јој куца срце. Па онда Пера сасвим се забаталио, отпадно се од куће, од матере, од оца, нити је изгледа да ће отац на главу блуднога сина опростљиву руку метнути. И то је гризло. Катица, та дична девојка, већ јој прелази време, неће да се уда, кад је отац није хтео дати за оног ког јој је срце желело. Велики удар; ни сва нада према Шамики није могла бољу уталожити. Док је Шамика пред њеним очима, одвуче се од црних мисли, у том магновању радује се канда нема терета на срцу. Како нема Шамике, њој из гроба пред очи излази Пелагија, онако обучена као кад су је закопали.
Опет опомене се њеног детињства, девојачког доба, где се Пелагија као грација око ње савија, љуби је, па утоне у сан, мисли да је на јави, — разабере се, види да је машта, стресе се, а срце јој се стегне. Бољка неописана, душа боли.
Отима се за живот, вуче је будућност Шамике, али јача је прошлост која је вуче гробу. Госпођа Сока једног дана јако се разболи и умре. Никакве лекарије нису јој помогле. Њу је убила туга, коју време није могло излечити. По све велика несрећа. Господар Софра изгуби десну руку. Катица изгуби утеху, накнаду за неудес среће. Пера је изгубио покровитељицу која је сину милосрдну руку пружила, кад га праведан грех очни гони. Удата Ленка изгубила је у сумњивим стварима саветника, прорицатеља. Шамика је изгубио гнездо, где се као тић под њеним закриљем грејати могао; неће више таквог гнезда имати.
Господар Софра је као изван себе, скоро није више тај човек; морају га увек тешити. А ко ће га тешити? Катица? Шамика? Та они сами утешитеља требају. Кад је умрла, Шамика није ни код куће био. Лепо су је укопали и искрено су је оплакали. Велика промена у кући Кирићевој. Газдовство велико, а нема ко ће као досад управљати, нема Софри саветника, искреног пријатеља. Деца не разумеју. Вратив се с пута, Шамика плаче, јадикује, иде матери на гроб. Све је бадава, одлетела је птица. Све је жалосно у кући господара Софре. Тако се проводи жалосно.
Господар Софра има једног старијег шегрта, тај је сад у дућану. Пера тек каткад обилази око куће, да види како је тамо, запиткива млађе. Нема праве газдарице. Катица живи у првом кату сама за себе, у дућан никад не иде. Она већ има двадесет и осам година. Та лепа Катица, са палестинским лицем, још је лепа. Као Јудита, као Естер, Мардохеја кћи, која би још могла краљеве опсенути, неће да се уда. Она је изгорели вулкан, није већ живо, зелено, поносито брдо. Имала је заручника. Заручник је проси, отац затеже. Заручник умре.
Катица, као негда Isaure Clemence, иде на гробље на ружичало, дели цвеће, венце, и поклоне чини љубећим се, да им свези њиховој припомогне.
После неког времена, господар Софра зове Шамику на важан разговор, у салу.
— Седи, мој Шамика.
— Видиш ону контрафу? То је била твоја мати.
Шамика плаче.
— Ја сам највише изгубио, немам газдарице. Ожени се једаред.
— Како ћу се женити, када ми мати не иде из главе? Никад не могу је заборавити, ту добру моју матер.
— Који дан биће година како је умрла, биће парастос. Ја црнило никад нећу скидати, али ти си млад, ти ћеш скинути, па себи тражи, нађи жену, газдарицу, која ће и мене у старости дворити.
— Шта ће свет рећи, кад чује да се тако брзо женим?
— Шта може казати? И другима је мати умрла, па су се оженили. Само гледај да добијеш такву као што је твоја мати била.
— Ал’ за овај мах не могу се женити; волео би’ малко путовати, па кад се вратим.
— А куда би путовао?
— Ишао би’ у Талијанску.
— Па добро, иди мало путуј, па кад се враћао будеш, а ти нуз пут разгледај се налево и надесно, па с којом ти будеш задовољан, бићу и ја. Ти си доброг срца био увек, и сада си, па ваља ће ти бог срећу дати. Бар то да могу доживети, лакше би’ у гроб... Када си рад ићи, кажи колико ти треба новаца.
— Бићу задовољан што ми ви дате.
— Је л’ доста две хиљаде?
— Ја сам задовољан.
— Кад си задовољан, даћу ти три; само немој да оклеваш. Моји су дани избројани, а ти што имаш чини зарана, јер знаш како кажу: „Додна женидба, деца сирочад”. Дакле, опет ти кажем, не оклевај, спреми се. Јеси л ме разумео?
— Јесам.
— Дакле, кад ћеш полазити?
— Могу прекосутра. А колико дуго могу изостати?
— То од тебе зависи, нећу ти термин наметати, буди сам паметан. Дакле, сад иди па се приправи, новци су готови.
Шамика се приправи, спреми, и сутрадан каже оцу да је готов за пут. Заједно још вечерају. Отац га још саветује, да се чува, да не иде у рђава друштва, и отпусти га да легне, јер мора раније устати. Сутрадан Шамика, сасвим спреман оцу се пријави. Кола су већ спремна, донекле ће на очиним колима путовати, па онда ће делижансом или каквим посебним подвозом. Изброји му три хиљаде форинти. После му још да један материн прстен.
— Од мене, већ имаш прстен, ево ти један од матере; ако си волео и поштовао матер, ако поштујеш и волиш мене, то нек’ ти буде залога, да кад на њ погледаш, да се опоменеш твоје матере и мене, и да ћеш оно чинити што смо ми теби желели.
У Шамике сузне очи.
— Сад те, синко, више задржавати нећу, путуј срећно!
Шамика пољуби оца у руку, а отац њега у чело и образ. Седне, па оде. Отац пред капијом дуго за њим гледа. Шамика отпутова. Шамика је био добра срца, али само нешто му у карактеру фалило, и то важно. Он је за матером искрено жалио, и кад му ко спомене матер, готов је на плач. Али у друштву веселом лако опет заборави, готов је одмах на играње. Није чудо. У детињству растао је међу женскима, сестрама. Доцније, по вишим школама, све је некако у кућама седео где су даме; примљен је био лепо, пре подне пође женскима, после подне међу женскима. Упио је некако женску нарав. Научио је од женских штрикати, вести. Кад је којој требало да конце у клупче завија, његове руке служиле су за мотовило. Ако је у позоришту, на балу, на мајалесу, — све са дамама. У мушком друштву, где није било ни једне даме, није се дуго бавио. У цркви, и ма где, знао је описати тачно како је која дама обучена, какве је имала хаљине, шешир, рукавице, ципеле, али све. И то је одмах знао приметити је ли која укусно обучена или не. И кад би која укусно била обучена, онда би рекао о њој „Kabіnettsstück”. Ако је која позната дама штогод хтела куповати, то је њега за савет питала, и кад би која рекла да је њена хаљина или смеса боје по укусу Шамикином, то је било доста. Новине, разговор, предмет, то је све било из женског живота. Шамика је салонски, али опет више женски него салонски.
Дакле, фалила је њему мушка црта што се никад оженити не може. Иде за женидбом, а не може. Остаће женидбе Танталус: женске ваздан око њега, али кад хоће да прихвати, свака измакне. Са Шамиком разговарале се женске не као са мушким, но као са женским, а ипак је Шамика леп човек, и што се форме тиче нема замерке. И мушкима служи као журнал: како Шамика какву хаљину начини, то његови другови одмах по његовом кроју наручују. Никад се неће са каквом женском успоречити, и увек ће о свакој лепо казати, модерни Frauenlob. И ко би рекао да ће такав човек отпасти од тако мушког значаја као што је господар Софра!
Нека га нека путује. Господар Софра донде уређује код куће, али доста без воље; само то га једно држи, да је рад Шамику још за свог живота у кућевном реду видети. Слабо куд иде, оде Кречару и Чамчи. Ту Чамча, као добар пријатељ, гледа да га утеши, спомиње му краковски пут, и онда се тек мало разбере, мало веселије лице начини.
Чамча пак једнако своје старо тера; његова нарав не зна за озбиљност, увек весео, све за светско уживање, иако није Сибарит. „Та живот не траје хиљаду година!” — то је његово. Па има пара. Да је свећом тражио, не би бољу нашао; она му све одобрава, та његова Сара; вели, да још једаред на свет дође, с фењером би Чамчу тражила, а кад га не би нашла, онда боље опет у гроб. Она има код куће сваки дан комедију, па или се боље или горе водило, Чамча је увек једнак.
Кречар, и он је срећан човек. Има жену, његову Агру, која му у свачему гове. Његови пријатељи су и њени пријатељи; једно друго никад друкчије не зову, већ „душко”. Има једног сина, славног „фишкала”, па онда унуке.
Та два човека још поткрепљују дух господара Софре: Кречар добротом и искреношћу, а Чамча својим електричним духом буди успаване живце Софриног живота. Данас је код једног, сутра код другог, или обојица дођу господару Софри, да му из главе тугу избијају. А шта је са Пером? Хоће ли се једаред тај блудни син поправити и очин благослов заслужити, што би оцу као мелем на срце кануло? Да видимо.