Večiti mladoženja/XI
Kad kući dođoše, radost velika od sviju. Svi se grle i ljube. Gospođa Sara Čamču tako cmaka, mislio bi da će mu nos odgristi. Poznala je po licu Čamčinom da se s profitom vratio. Gospođa Krečar ka Krečara grli, a plače; čula je od sluge kako je bio bolestan, kako su ih lopovi hteli ubiti. Gospođa Soka suznim očima, ali ozbiljno gleda na gospodara Sofru, pa ga prati u sobu.
— Vi ste jako oslabili!
— Nije ni čudo, tri nedelje ležati!
— I lopovi vas napastvovali?
— Čula si od Save kočijaša?
— Već pre toga čitali su u novinama!
— Pa šta? Zar je to u novinama bilo? — Jest, kako ste vi tri lopova ubili.
— Hm, pa šta još?
— Da su u Košici devet lopova obesili.
— Dakle, sve znaš, neću ti sad više ni pripovedati, no otvori taj sanduk, da vidiš šta sam vami i Šamiki doneo. ’De je Šamika i devojke?
— Šamika sad će tek doći iz škole, a devojke ću dozvati. Ode i vrati se sa kćerima, izvadi adiđare i podeli.
— Budite dobre i poslušne.
Devojke mu ljube ruke i grle ga.
— Al’ si, otac, bolestan bio, tako nam je žao!
Svi u kući su veseli, i sam šegrt Milan, samo Pera se pokazuje ravnodušan. Kad je otac došao, a svi od radosti kliču: „Došao je otac!” „Došao je gospodar!”, a Pera na to tek: „Pa onda?” Njemu su još i sada noćašnji kečevi u glavi.
Dođe iz škole i Šamika, skače oko oca, grli ga, ljubi ga, a otac izvadi poljske haljine, pa dâ mu probati; dobro stoje, samo su malo alvatne, ali tako hoće otac, jer dete raste, ali već mati pobrinuće se da se udese. Kćeri i Šamika odu da se pohvale s darom. Šamika uzeo haljine u ruke, pa trči u dućan, u mehanu, na sokak, pa svakom pokazuje haljine. Srećno dete!
Sad je sa Sofrom samo gospođa Soka. Gladi ga po čelu.
— Al’ ste oslabili. Jel’te, nećete više ići na tako dugačak put. Ne morate, niste spali na to!
— Više nikada, premda sam dost’ profitirao, i još ću profitirati. No što sam ti se ja svašta napatio. Drugi put ću ti pripovedati, dok se malo oporavim, odjačam.
Tako se donekle razgovaraše, pa onda opet na stari posao. Krečar je kazao svojoj ženi, gospođi Agri, da ne bi više za ceo svet tamo išao; kako ih Čamča stranputicom vodio, malo nisu glavu izgubili. Najzadovoljniji je Čamča. On sa njegovim umerenim profitom sad će opet veselije da živi. Čamča je izredan trgovac, nadmašio bi sve, no nema strpljenja; sad se hvata za jedno sad za drugo, pa je „bon vіvant”, lepo hoće da živi.
Čamča je sve ispričao šta im se dogodilo, pa sad kod njega puna kavana, i jednako pripoveda. Nešto i dodaje, i sve tako ispada da je pravio sa svojim drugovima komediju, ali, doduše, ne na njihovu štetu. Godinama će se pripovedati šta su oni na putu prekužili. Sofra kandilo pošalje parohu, pa ga metne pred svetog Nikolu. Gospodar Sofri dolaze prijatelji da mu čestitaju. Kada se sasvim oporavio, idu Čamči u kanapu, pa jednako ga o tom putu zapitkuju, pa muka mu je dok ispravi ono što je Čamča njemu na revanš dometnuo.
Gosporad Sofra pregleda dućan, mehanu, podrum i sve. Ište od Pere račun kako je manipulisao. Pera mu iskaže, ali sve nekako neuredno, preko batine. Kaže da je materi dao sve novce, a mati te novce što je od njega dobila nastranu metnula, nije ni krajcare potrošila, pa se ne slaže sa očinim računom.
Uzme ga na reč oštrije. Čuo je da je mnogo na karti proigrao i mnogo na veresiju dao.
— ’Odi ovamo k meni bliže!
Pera onako tromo dođe bliže.
Otac sedi, a Pera stoji. Žut, neispavan, oči upale.
— Lepo si gazdovao: koliko si u dućanu potrošio, koliko u mehani, a novaca nema?
— Ja sam sve materi dao.
— Ali koliko?
— Pitajte nju.
— Ali koliko si primio?
— To ja ne znam, nisam „buholter” da protokol vodim; niste ga ni vi nikad vodili.
— Al’ ovo je moje, a ne tvoje. Imam više dece!
— Pa zašto ste me zadržali u vašoj trgovini, zašto me niste dali na škole dalje?
— Nesrećniče, tuđiš se od svoga dućana, a taj je sve vas od’ranio. Da postanem bogzna kakav spa’ija, opet ovaj dućan ne bi opustio; da sve izgubim, taj će me ’raniti. A ti tako gazduješ: kartaš se, piješ, daješ na veresiju.
— Dajete i vi!
— Al’ ne svakom gogi, kartašu, nego sigurnim ljudima. Pa vidiš li se kako žalosno izgledaš?
— Kad noću moram na nogama biti!
— Ne moraš baš cele noći. Pred zoru lađe već odlaze, možeš leći, pa za dvojicu-trojicu bekrija ne moraš na nogama biti. Ali tebi se to dopada!
Pera ne odgovara, tek zevne, kao čovek koji nije ispavan.
— Sad ću ja tebe uzeti u regulu. Ako ne budeš drukčiji, ja ću te oterati do vraga, pa ću uzeti sebi zeta u kuću. Sad se tornjaj i gledaj tvoj posao!
Pera se udalji. Po hodu mu se poznaje da je ravnodušan; nije ni čuo sve što otac govori. Gospodar Sofra je čuo kako se jako kartao Pera u njegovoj otsutnosti. Kao i svaki čovek, i Sofra ima neprijatelja, i načuo da baš ti zavidljivi govore: Sofra teče, ali ima koji će rasteći”.
Gospodar Sofra, kako se kući vratio, opet dobro red zavede. Peru tera da nadgleda u ekonomiji, a kad je u dućanu ili mehani, pred njegovim je očima. Mehanu je očistio od noćnih bludnika, kartaša, i svakog je lađara pozornim načinio da se sa ovim ili onim ne karta.
Gospodar Sofra na platnu što je iz Krakove doneo jako profitira; žao mu je što još dvaput toliko nije doneo.
Tako gospodar Sofra sa porodicom provodi svoje vreme, od dana do dana, od meseca do meseca, od godine do godine.
Peru jednako poučava, kara, ali se ništa ne hvata. Od Pere, veli, nikad neće biti dobar trgovac; on je konjušar, kartaš. Sva mu je nada u Šamiki, ali Šamika neće biti trgovac, a ko će ostati u kući, u dućanu, kao sleme? To gospodaru Sofri veliku brigu zadaje. Promišlja šta da radi. Da uda Lenku za kakvog siromašnog ali valjanog momka, trgovca, pa da ga u kuću, u dućan primi? Ali taj dućan neće više nositi, kad on umre, ime Kirićevo? To mu je žao, ali nije na ino, ako se Pera ne popravi. No Pera se ne popravlja.
Gospodar Sofra dugo promišlja. Gospođi Soki dosad još nije ništa o tome govorio, ali jedared već mora.
Prilikom zapodene razgovor.
— Čuješ, Soko, šta ću ti nešto kazati!
— Šta?
— Od Pere našeg neće ništa biti, ne sluša, bekrija, kartaš, valjda i pijanac.
— Mlad je još, valjda će se popraviti.
— Da bog da, al’ teško.
— Vi ste sami krivi. Ja sam ga htela na škole dati, a vi s njime u trgovinu, pa još kod kuće.
— Hteo sam ga prelomiti i uputiti pred mojim očima.
— Kad je u toj birtiji rđavo društvo.
— Pa sam hteo posle moje smrti da taj dućan opet moje ime nosi.
— Pa šta vam je stalo do dućana, kad imate i drugo što?
— Volim taj dućan više nego sve. Nek’ mi sve propadne, dok mi je tog dućana, propasti ne mogu. No da ti nešto reknem, malo a jezgrovito. Na Peru samog dućan ne mogu osloniti. Tojest kažem dućan, ali tu podrazumevam i birtiju. Kad Pera nije za to, moram se za drugog pobrinuti. Imamo devojku na udaju, Lenku, pa kako bi bilo da je udamo, tojest da zeta u dućan dovedemo, kakvog dobrog momka?
Gospođa Soka ćuti kao obneznanjena.
— Pa da taj zet čuva dućan i birtiju, a ja tek onda da upregnem Peru u ekonomiju.
— Činite što god mislite da je najbolje; samo, molim vas, nemojte devojku na silu davati za kog ona neće da pođe.
— Ko kaže na silu? Zar si ti za mene na silu pošla? Ja sam bio udovac i taj isti dućan sam imao; Ti si bila devojka, te kakva devojka, pa si opet za mene pošla!
— Vi ste štogod drugo.
— Šta štogod drugo? Taj isti dućan sam imao, odande sam se pomogao.
— Ali naše ženske nisu na dućan i birtiju naučene.
— Nisi bila ni ti naučena!
— Vi najbolje znate.
— Zato nemoj mi kvariti volju. Nađem li kakvog valjanog momka, odma’ ću je udati, a zeta ovamo. Sa Perom ne mogu izići na kraj. Šta si se tako snuždila? Il’ bi ti za nju htela kakvog sabljaša, da ono što smo stekli proarči?
— Činite kako najbolje znate.
Razgovoru kraj.
U varoši je bio jedan mlad trgovac, Nestor Čavić. Od detinjstva je bio valjan, postao je kalfa, bio je na jednom mestu šest godina i stekao nekoliko stotina. Nestor Čavić sada ima bakalnicu priličnu; nije, doduše, takva kao u gospodara Sofre, ali je opet dobra. Trguje i sa slaninom i suvom ribom. Ne drži ni šegrta ni gazdarice, sam je sve. Sam kuva, sam čisti. Svak kaže da je vredan. No ima jednu slabost: uvek pripoveda o profitu, šta je na slanini i ribi profitirao. Zato ga nazvaše „Profit”, „Nestor Profit”. Profit je dolazio nedeljom i svecem kod Čamče u kanapu, i tu ga je bolje upoznao gospodar Sofra. Ne jedared je uzdahnuo i pomislio: „Ovakav da je moj Pera!” Profit nije se nikad kartao, pa kad bi video da gospodar Sofra sam sedi, on odmah k njemu, učtivo se pozdravi, pa onda razgovor povede o trgovini, o profitu. Sve se to gospodaru Sofri dopada, pa mu se dopada i Profit. Profit laska gospodaru Sofri, kaže da je njegov sin, ne bi se menjao sa spahijom; osobito kad bi bio u dućanu i birtiji gospodara Sofre. Gospodar Sofra pozove ga jedne nedelje na ručak. Na ručku se lepo ponaša. Frajla Lenka učtivo ga poslužuje, ali je ozbiljna. Profit baca oko na nju, ali ona ne da svoje zenice, ne da svog pogleda uhvatiti. Shvata šta Profit misli. Mlađe sestre gledaju slobodno na Profita, pa se malo smeše, a gospođa Soka u potpunoj ozbiljnosti. Sve se njih dvojica razgovaraju. Gospodar Sofra svaki čas nudi ga vinom, pokušava, bi li mu slabost uhvatio, bi li bi se malo nakresao, no Profit pametan, ne da se uhvatiti. Tu posle jednako se o trgovini razgovaraju.
Tako više puta ga na ručak zvao. Profit moli za dozvolu da može svecem i nedeljom posle ručka porodici posete, „vizite” činiti. Gospodar Sofra dopusti. Kako ne, kad tako otvoreno moli! Profit, jedne nedelje tako na ručak pozvat, posle ručka za stolom duže sedi, gospodar Sofra ga zadržava.
Devojke su u drugoj sobi, soba do sobe, i to vrata malo otškrinuta, tako za tri palca da se može čuti onde šta Profit govori. Profit pripoveda kako sadašnji mladići idu po birtijama, igraju karte, bekrišu, troše novce, ali on — Profit — ne ide nikud, ni na bal, ne zna ni igrati. I to Profit jakim glasom izrekao, kako bi tamo u sobi frajle čule. Frajle čuju to pa se kikoću.
„Ne zna igrati!” Treba frajla Lenka takvog đuvegiju! Sad bi rad Profit u drugoj sobi, da se malo umiljava, ali ne zna kako će. U sobi je bio jedan beo glavat mačak pa se po sobi šeće. Profit ustane.
— A da lepa velika mačka. Taj ’vata pacove, takav da mi je.
Pa onda Profit pregne se, počne mačka gladiti preko glave, rtenjače i repa. Mačak umiljava se, ali sve i otškrinutim vratima domiče, i „cic-cic”, pa kad dođe do vrata, a mačak u sobu gde su frajle. Sam ga je Profit unutra doterao, što su frajle primetile, i počnu se grôtom smejati.
— Ao, vraški mačak, pobeže mi u sobu! Oprostite, frajlice!
Gospodar Sofra ili je to primetio, ili ne, dosta to da je viknuo: „Zabavljajte se, Čaviću, malo, ja imam posla!” Možda je za oca ta prilika fino ispala da se Čavić sa Lenkom upozna, a „da se ne sećaju Vlasi”. No sve je badava. Lenka nikad za njega poći neće. Badava sad tu Profit hvali svoj espap, ribu, slaninu, badava kleveta tone što igraju, na balove idu, ne hvata se. Devojke se tek otsmeju.
Prođe „vizita”. Profit lepo sanja, sve o Lenki i svatovima, kako prodaje u dućanu gospodara Sofre, ali je to tek san. Na javi nikad ništa neće biti. Ma ko dobio frajla-Lenku, ali Profit nikad, baš zato što je Profit, — tako misli i Lenka i njena mati.