Tašana/Treći čin
| ◄ Drugi čin | Pet čina | Četvrti čin ► |
Kafana prosta. Pored zidova drveni minderluci ali široki, sa po kojom asurom i prljavim jastukom, za bogatije goste. Po ćoškovima na zemlji po dve tri tronožne stolice oko mangala sa ugašenim žarom. Kelneraj u uglu ograđen i po njegovim pregradama poređana stakla, čaše i litrovi. Na sredini tavanice visi oveća lampa. U kelneraju, gore, dve lojane sveće, kojima se gazda i momci služe kad idu u podrum da toče piće. Čuje se lupa na kafanskom ulazu. Iz svoje sobe iza kelneraja istrči kafedžija bunovan, češe se, zeva, protežući se.
KAFEDžIJA
(obučen upola grčki upola cincarski, u anteriju, kratko džube, zasukanih rukava, na glavi veliki fes, sve prljavo, dronjavo):
Tepaj se od tuka! Ne čukaj, da te ne čuknem sas nekoj čabrnjak. (Opet lupa.) Ama pa koj si ti?
SAROŠ
Ja, Saroš.
KAFEDžIJA
Saroš li? Eli sam, eli sas begovi?
SAROŠ
Sad će i begovi i svirači. Otvori.
KAFEDžIJA
Lele, Saroš, rode sladak! Kako na teb da ne otvorem? Zar na teb da ne otvorem? Zar na teb, seftedžiju? Od teb sefte, a od gospoda berićet, te da i begovska para kapne u moja ćesa! (Slugama): Ristaći, Kostaći, ustanajte bre i ložite vatra! (Sarošu): Sag, sag, pile moje. Sal lampa dok zapalam. Oh, srećo moja! Ispolaj na gospoda da mi te posla! (Otvori): Izvolevaj, dušice slatka. Ot tebete pobolji seftedžija nema.
SAROŠ
(mračno): Daj dva momka.
KAFEDžIJA
(viče): Kostaći, Ristaći!
KOSTA i RISTA
(spolja, iza kelneraja): A?
KAFEDžIJA
(poleti k njima): Kakvo »a«? Aksilos! Nemat »a«, nego brgo ovam. Da ne poručate ćuteci.
Dolaze Kosta i Rista (zakopčavajući i stežući pocepane pojaseve, bunovni).
KAFEDžIJA
(pokaže Saroša): Agu da slušate.
SAROŠ
Nisam ja aga. (Kosti i Risti): Jedan do Naze, drugi do Rešid-bega. Čujem, kod njega je veselje, tamo su i ostali begovi. I Naza sa svojom družinom da dođe, a begovi tako isto. Kažite da ja zovem. (Baci im novac na pod.) Na, evo bakšiš!
KAFEDžIJA
Brgo, sve po tri koraci u edan da faćate, pa kad mislem da ste tam, a vi da se ovdeka.
KOSTA i RISTA
(obradovani bakšišom odlaze).
KAFEDžIJA
(Sarošu): Sedi si, sedi si, pile moje. Iskaš da donesem raćija?
SAROŠ
Imaš li dobro piće?
KAFEDžIJA
Imam, imam. Kako da nemam! Imam raćija što gu pijet sultanova majka i begovi. Prava bela raćija. Anasonlika od sto godini. Još Adži Derviš odi Perister planinu što gu piješe, pa sag ti će gu piješ. I kome da davam taka raćija? Zar za komšije i ristijani? Ta stoka neje za taj raćija. A ristijani, kad izlegnu na pazar, donesu odi svoj dom svoja raćija i leb, sal čanče fasuljot što zemat od meneme. Sal Cigani i prosjaci što u subotu dojdev ovdek da ispijev po koja, a na njim gi davam špirtulja.
SAROŠ
Dobro, idi natoči. Pa spremi sve, sad će i begovi.
KAFEDžIJA
Sag, sag, moljem. (Ode. Peva.)
SAROŠ
(hvata se za čelo): Šta učinih, šta učinih! Što se zaklah? Jedino mesto gde bih osetio da sam čovek, to bi bilo tamo. Jedina kuća, soba, gde sam mogao da se odmorim, očistim od begovske haremske memle, od njinih jela, pića, od teških jorgana i jastuka što zaudaraju na ustajani duvan i burmut, kao i ovi kafanski minderluci i jastuci...
KAFEDžIJA
(dolazi i donosi rakiju): Izvolevaj, Saroš. (Ode.)
SAROŠ
(uzme rakiju i pije): Oh tamo, kod nje, mogao sam danima da ležim, da udišem onaj čist svetao vazduh što miriše na bosiljak i ispajane ćilimove. Da gledam kako ona, još čistija i svežija, prolazi pored mene, čak i služi me, dvori, i po njenom licu, osmehu, vidim kako je njoj milo što je meni dobro kod nje. I sada sve to izgubih, upropastih, svojom nogom zgazih. I to kako? Gadno. (Hvata se za čelo, pije): Pih, pih, pa bar da se potukoh sa slugama, da polomih, načinih kakav rusvaj pijan, nego, nego pokvaren, fukara! Pih! (Pije): Ja sam mislio na nju, hteo nju, i time da im vratim sve dobro. Ba! Ovo se ne može više! Dva puta pokušah da sebi dođem glave. Evo nikako ne spavam. I sad, poslednje vesele, poslednje piće! (Vadi kesu): Da popijem ove pare prljave, što sam zaradio pijući i pevajući begovima. (Pije): I sutra, peške, gologlav, na carski drum i iz hana u han, iz varoši u varoš, dok negde ne lipšem, skapam, na nekom hanskom đubretu ili štali. (Najednom skoči): Idem, idem. Ne mogu sâm. Ne smem da sam sâm. (Odlazi.)
KAFEDžIJA
(viče spolja dok momak plače): Ovam ti, nestrećo! Aman, bre, otresi se, nestrećo jedna. Gledaj go, na nozi spijet! Otresi se, tresli te mrtvog, da daji gospod. Sag je zgoda za ališ-veriš, da se zarade malo-mnogo pari. Zakopčaj tija grudi. Vrži nogavice, te kako čovek da si, zašto trebe da služiš gosti. Elem slušaj: Za Cigani će točiš onaj špirtulja a za begovi prepečenica. Za Cigani jeksik mera a za begovi, kad počnu da pijat, prava mera. A kat gi ufati piće, ti udri i na nji jeksik mera, za to da gim točiš iz onija šišići što sam gi butnaja u tezga. Da upantiš. Na tezga prava mera, dok se ne opijev, a kad se opijev a ti sipaj u šišići što su pod tezga. Ama, da se ne opiješ, zašto će poručaš ćuteci, dor mrtaf ne staneš! SLUGA
(zabezeknut): A, be gazdo, do sag nesam služija ni gazde u kafani, a dekmol begovi. Bojim se, će se sopletem, pa nekem na glavu a nekem u nedra da izručim piće. Pa me straf da izručam ćuteci i toj onoj pravo turcko tepanje!
KAFEDžIJA
Može, može, de. Ja ćem sve okolo teb da sam. Čak i ruci da ti pridržim. Ja ti ne bi dao sam da točiš, ama, ako begovi poznaf krivu meru, da ne bidnem ja krif, nego da ispadneš ti. I zatoj ću te baksim pred nji da te tepam. Zatoj ti ovo kazujem, da posle nemaš zla volja na menme za tija šamari što si gi od mene izručaja. Sag brgo na posla! (Ugura ga u podrum i gviri.)
Ulazi Saroš.
SAROŠ
Zar još nikoga? Ah, sada! (Poteže jatagan, hoće da se ubije. Trza se, vraća nož.)
KAFEDžIJA
Sag će, sag će, moljem. Sakaš li taze raćija?
SAROŠ
Daj!
KAFEDžIJA
Aha, eve gu. Ja! Čista, suza, ak prepečenica, ama ladna, bolan da gu piješ!
SAROŠ
(odgurne staklo i metne ga ispred sebe): Neću da pijem. Neću.
Ulazi Naza (ogrnuta feredžom, sa dahirama ispod pazuha).
NAZA
(uplašeno Sarošu): Što je to, što ovako dockan, u nevreme, veselje i svirka? Da me je sam paša zvao ne bih mu došla, ama ti, ti si moj paša! Sad će i družina da dođe, a ja potrčah da vidim šta je.
SAROŠ
(pokazuje joj da sedne): Sedi. Hoću veselje. Sahranjujem se, iza moj parastos ovo poslednje veselje!
NAZA
Lele! Da te opet kod kakve bule ili hrišćanke ne uhvatiše?
SAROŠ
Još gore.
NAZA
Pa šta je, za Boga, to tako strašno?
SAROŠ
(privlači Nazu u poverenju): Slušaj, sestro!
NAZA
(zaradovana): Znala sam ja da sam sestra za tebe.
SAROŠ
Da, sestra. Sestra si mi i po zanatu i po životu. Slušaj, Nazo! Imao sam, u celom ovom golemom svetu, samo jedno mesto, jednu kuću, gde sam mogao danima, mesecima, da sedim, ležim, jedem i pijem. Ako legnem, donese mi se preobuka a moja je već sutra oprana, osušena, lakat na mintanu okrpljen, dugmeta prišivena. I to ne iz straha što sam Turčin i što mogu zulum da činim, već iz ljubavi, kao brata, a najviše iz sažaljenja što sam siroče, sam bez igde ikoga, što od begovske milosti živim dok jednoga dana, ko zna u kojoj mehani i pod kojim ćepenkom u čaršiji, ne naću me mrtva. (Uzrujano Nazi): Slušaš li?
NAZA
Slušam i slutim.
SAROŠ
Eto, takvu ljubav što ni sultan ne može da ima, ljubav iz sažaljenja, iz milošte, dobrog srca, ja sam nogom zgazio. Više prag te kuće ne smem da prekoračim, neće me ni primiti; a ako me i primi, jer toliko je dobra, neće izlaziti pred mene. Njene sluškinje će me dočekati.
NAZA
Tašana?
SAROŠ
(uplašeno): Ćut! Ja to ne rekoh, i sada to ime da se ne spomene! (Nazi): Jest, ona, Tašana. I vidi koliko si mi sestra: što ni rođenoj materi ne bih kazao, evo tebi kazah, jer znam da iz tvojah usta neće izići.
NAZA
Nema sam kao noć!
SAROŠ
Da. Od kad poče ponova da prima goste, da živi, odem joj i ja. Ali, ona me napade. »Svima ću«, veli, »da oprostim, samo tebi ne. Zar ti, koga sam kao brata dočekivala, ne nađe da me pohodiš, da vidiš kako mi je samoj, zatvorenoj, u crnini? Dakle«, veli, »dok se sa pokojnikom jelo i pilo, nisi izbivao odavde, a otkada gozbe presta — i tebe nesta.« I to, to me zakla, obezumi. Kazah joj istinu. Dok joj je muž bio živ, ja sam bio siguran da neću na njen obraz udariti; ali, od kad je ostala udovica, sama, slobodna, ne bih mogao odoleti da joj ne kažem koliko je volim. I sad, sve izgubih. Pre, kada to nije znala, posluživala me a rukav njene košulje dotakne moju ruku, pramen njene kose, kurjuk, dodirne me po licu; seda slobodno kod mene, čak me i za čelo, glavu uhvati i prekori: »Opet si noćas. Dokle ćeš? Što ne paziš na sebe?« Sada sve to izgubih, Nazo. I zato, ovo je poslednje veselje. Sutra, na konju ili peške, odoh odavde, za uvek. Jer bez nje, njene kuće, ne mogu, a k njoj — ne smem. Pokušah da sam sebi sudim a ruka — kukavica drhti. (Vadi jatagan iz silava, baca ga.) Šta ćeš mi ti, bre, kada ti je gazda kukavica?
NAZA
(uzima nož natrag i vraća ga Sarošu): Nemoj, da ti se smeju begovi kada te vide bez oružja.
Čuje se svirka Cigana, čočeka i njihov dolazak.
Ispred njih igrajući momak Kosta koji ih je zvao.
Čuje se iz daleka pesma:
Istambol da čika rir kete nalva,
Kete nalva gitiler, vaj, kokona!
KAFEDžIJA
(osluškujući i strepeći da ne odu svirači na drugo mesto): Šta je, kome sviraju?
KOSTA
(ulazi): Meni, meni. Za moj račun. I mladoženjsko sam oro igrao. Ko zna da li ću da se ženim, pa bar ovako. I dobro sam platio. (Odlazi.)
KAFEDžIJA
(odgledajući ga): Platio, platio! Zatoj ćeš posle celo leto da timariš selske konje.
Ulaze Cigani i čočeci pevajući i igrajući »Istambol da...«
KAFEDžIJA
(izvirujući): Ete gi i begovi! (Ciganima): Hajde bre! Šta se skanjerate?
SAROŠ
(Ciganima): Zauzimajte tamo mesta! (Kafedžiji): Donesi im rakije.
Ulaze begovi. Ispred svakog sluga, osvetljavajući mu put, nosi fenjer. Sve sluge sa fenjerima prolaze i odlaze u dvorište Kafedžija i momci prihvataju begovima njihove kratke, skupocenim krznom postavljene kolije i vešaju ih o zid.
KAFEDžIJA
(uslužno čisti prljavom krpom i namešta jastuke za sedenje): Izvolte, izvolte sedite, čisto je.
BEGOVI
(grleći se sa Sarošem): Gde si, bre, kako si, Saroše? Ubi nas dosada bez tebe. Nema veselja bez tebe. (Sedaju i izvaljuju se po minderlucima.)
REŠID BEG
I znaš kao da si pogodio. Kada dođe momak i javi da nas zoveš, mi smo svi bili kod mene. Juče sam mog Asu zaženio i zaprosio mu devojku. I sada tri dana veselje. Eno ostavih gočeve i zurle da sviraju. I kada nam ti javi, jedva dočekasmo.
SVI BEGOVI
Tako je, jedva dočekasmo.
REŠID BEG
Baš dobro da mi stari ostavimo mlađima i ženskadiji da se vesele u haremu. Mi ćemo sa Sarošem.
SVI BEGOVI
Sa Sarošem.
REŠID BEG
A u jutru da produžimo u moj čivluk i Donjo Vranje. (Zagleda kafanu): A dobru si i kafanu izabrao. Sklonjena, u mahali, a nije kao u čaršiji, pa svaki ko prođe da zaviruje. Ovde sam kao kod svoje kuće.
SVI BEGOVI
Tako je!
JUSUF BEG
(sedajući do Saroša): Saroše, bre, još od kad ti glas i pesmu nisam čuo! Ono, istina i ja pokatkad zapevam.
SVI BEGOVI
Poj bre, Saroše, poj!
SAROŠ
(dosta smrknuto): Sada, ovde, ne. Zvao sam vas u goste i na vas je red da se veselimo i pevamo, a sutra u Donjo Vranje moje je. Dede, bre, čočeci! Svirka: »Teško oro«. Čočeci igraju. Naza baca jelek. Ispred izvaljenih begova igra po jedan čoček. U strani Cigani muškarci sviraju »Teško oro«; čočeci ih prate dahirama. Begovi čočecima lepe medžidije po čelima.
BEGOVI
Saroše, gde si do sada?
SAROŠ
(ih ne čuje, jer ushićeno posmatra Nazinu igru koja je namenjena samo njemu).
BEGOVI
(bacaju Nazi kese i viču): Za nas igraj, Nazo!
NAZA
Jok, za vas ne, sal za Saroša!
BEGOVI
Aman, bre!
NAZA
(skuplja bakšiš, prilazi kradom kafedžiji i daje mu novac, tiho govoreći): Ovo plaćam za Saroša.
REŠID BEG
(Sarošu): Efendum, bre!
DžAFER BEG
(grleći Saroša): Kardaš, bre!
REŠID BEG
Dokle će se ovako, Džafer-beže?
DžAFER BEG
Dok se živi, Rešid-beže.
REŠID BEG
Oh, mnogo je ubav život! Mnogo je sladak! (Čočecima baca novac.) De, bre, de! (Kafedžiji): Daj nam rakije! Nek je sve veselo, pijmo. Veselo, veselo! (Okreće se najstarijem begu): De, Ahmet-beže, »Veselu, veselu Stojnu«, tvoju Stojnu, čivčiku, radi koje ti zamalo verom ne promenu.
AHMET BEG
(uzbuđeno): Jok to, ne, ne to!
SVI BEGOVI
Ne to, ne to.
REŠID BEG
To, to, tvoju Stojnu... (Duboko uzdiše): Eh, i ja sam imao u moj čivluk ne Stojnu, nego Vasku. Ubavo, milo, krasno dete. Zajedno, kao deca, igrasmo se, kupasmo se u reci, pravismo kuće u pesku. A posle, kad odrastosmo, razdvojismo se: ona u svoj dom, seljački, ograđen guvnom, stogovima sena i čoporima pasa; ja u čivluk, mladi beg, opkoljen starim krezubavim hanumama. I ona u njenu crkvu, ja u moju džamiju. Oh, a ista reka teče, u koju se kupasmo i brčkasmo, isto trepere i šumore topole pod kojima smo se odmarali. Oh, de, beže: »Veselo, Stojno, Veselo«. Svirka i pesma:
Veselo, Stojno, mori, veselo!
Što nesi uvek, mori, veselo?
Da li ti je žalba, mori, za mene,
Što ne smem, tugo mori, da te zemam?
Za vreme pevanja svi razdragani, samo Rešid beg duboko zamišljen. Pri kraju pevanja Jusuf beg se obraća Rešid-begu.
JUSUF BEG
Šta tako duboko misliš, Rešide?
REŠID BEG
Gledam kako reka podlokala Vaskinu baštu. Plot, oko nje, sav se naherio. Gore, zasađeno njeno cveće, paprike i crni luk. Sve će to da se stropošta u reku. Zovem svoga baštovana da taj plot podigne i utvrdi, a on veli: »Ao, be, kuda se je čulo i videlo da beg čivčijama njive i bašte opravlja?« Oterah ga. Sutra preko vodeničara na redih da dva seljaka to oprave i u red dovedu. I kada ona dođe, vide da joj je cveće sačuvano, da reka nije podlokala i odnela sve, oh, kada dođe, uzabra cveće i pogleda ovamo, preko reke, u moj čivluk, samo što uzdahnu: »Rešide, Rešide, ti si ovo...« (Nazi i drugima): Nazo, bre!
NAZA
Rešid—beže, evo me.
REŠID BEG
(barata po pojasu): Nazo, čekaj! Kod mene se sad buni, vri. Čekaj! A para biće. (Vadi iz pojasa jednu kesu s parama.) Vidiš ove pare, ovu kesu, ona je odvojena — to je zakupnina od njena čivluka. Od Vaskinog napoličarskog rada, od njene njive, bašte, to su ovde pare. I pare u njeno ime, u njen i moj sevdah će da idu. Od sevdaha su one došle, u sevdah nek idu! Na, evo ti!
NAZA
(uzima novac i odnosi ga krišom kafedžiji, šapćući): I ovo plaćam za Saroša! Mnogo mi je bolan pobratim. Ali, hm, sad ću ja. (Ode.)
AHMET BEG
(veselo): O Saroše, Saroše. Gde si bre, Saroše? Naše kuće opusteše bez tebe. Toliko teferiče pravismo, a tvoja pesma ne ču se tamo, kod nas.
SAROŠ
Ne pevam ja po porudžbini, po ćefu vašem.
REŠID BEG
(uvređen): Pa, Saroše, pevaše ti po ćefu Tašanina muža, u hrišćanskim kućama. Tamo ti bilo milije, nego li kod nas, i u našoj veri.
SAROŠ
Nema tu naša i vaša... Anadolac nesam. Ovde sam se ja rodio i odrastao. Pljačkavica je moja, Markovo Kale je moje, reka je moja, Sobina je moja. Ja sam dete ovoga kraja. Za mene nema Srbin i Turčin, naše i vaše... (Odsečno): A ako me vera odvaja, vera me neće odvojiti!
DžAFER BEG
Ti si naš.
JUSUF BEG
(Sarošu, da bi ga razveselio): Saroše, ni ja nesam Anadolac. Kao što ti reče maločas, tako i ja kažem sada: »Pljačkavica je moja, Markovo Kale je moje, reka je moja, Sobina je moja!... Tuđ li sam ja čovek kod tebe?
SAROŠ
Jok, braća smo!
AHMET BEG
Za tu reč — Mane, bre! — sve što se noćas potroši, ja plaćam. Hajde, čočeci, ovamo! Igru!
Igra se: »Čoček avasi«.
Vraća se Naza.
NAZA
Lele!
REŠID BEG
(spazivši Nazu): Ja, a gde si do sad, moja stara đuvendijo?
NAZA
(ponizno Rešidu): Beh na avu, pripade mi nešto teško, neka muka na srce, pa iskočih na dvor da se ohladim.
REŠID BEG
Ti na avu? Ti tvoju faraonsku cigansku krv da ohladiš? Ni kada umreš, pa ni tada nećeš biti hladna. Nego, koga li kod koje, ili neke naše bule, ili neke hrišćanske udovice, odvede?
NAZA
O biva, biva i to ponekad. Pa neje pravo da ti beguješ, a mi da gladujemo. Svaki svoj zanat!
REŠID BEG
Ako de, ako!... Cigani, bre, svirajte!
Svirka i igra dugo. Zora sviće. Na vranjanskoj Sabornoj Crkvi udara zvono jutrenje.
REŠID BEG
(viče): Mehandžija!
Mane utrča.
REŠID BEG
(pokazuje na piće): Mane, bre, imaš li još od ove rakije?
KAFEDžIJA
Ima, ima.
REŠID BEG
Doći će moji momci i daćeš im dvadeset-trideset oka.
KAFEDžIJA
Hoću, hoću.
SAROŠ
(Nazi uzbuđeno i dosećajući se): Šta je? Šta je? Da nisi nešto?
Cigani sviraju: »Mekam«.
SVI BEGOVI
skupljaju se oko njih.
NAZA i SAROŠ
(ostaju sami u jednom uglu pozornice).
NAZA
Ćuti! Je l’ sam ti sestra?
SAROŠ
Jesi.
NAZA
Pa zar sestra sme da pusti da joj se brat ubija i upropasti?
SAROŠ
Sad me ubi. Gde si, za Boga, bila?
NAZA
Tamo gde sam trebala. I dobro je što sam bila. Ali me ne prekidaj. Moram da se žurim da stignem družinu. Dakle, kada poče zora, kao što znaš, ja se izgubih. Odoh pravo tamo. Kod Stane. Znam da rano ustaje.
SAROŠ
Kod nje. Sad i ona zna. Sad me sasvim...
NAZA
(užurbano): Stana za mene glavu daje. Jednom ja sam njoj glavu sačuvala, kada je neke bule još hadži-Stevanu dovela. I da ne rekoh da sam to ja učinila, ubili bi je, a begovi na mene nisu hteli, jer vele: »Zar i na Ciganku ruku da dižemo? To joj je i zanat, ona i naše i njine žene...« Ja Stani sve ispričah, a ona se smeje, veli: »Baš snaške nije ljuta, još je veselija, smeje se.« Ode gore kod nje. Otuda čujem smeh i reči: »Lud li je, lud?« Vrnu se Stana i reče mi: »Idi i kaži mu neka ne pravi tamo po mehani koješta. A može da dođe kad hoće. Eto sutra, ako hoće, neka dođe. Samo docnije. Ja ću da ga dočekam.« I sad ti pravo kući i ispavaj se.
Pesma i igra:
Memete, more, Memete,
Tri sela vikav na tebe,
Četvrto selo Kulino:
Koliko li im obljubi
Sve mlade žene nerotke
A i ubave devojke!
Memete, more, Memete,
Dokle će vikav na tebe?
Po svršenoj igri begovi, Cigani i čočeci odlaze.
SAROŠ
(ode za njima).