Ташана/Други чин
Док је у првом чину све тужно, дотле је све у другом весело, светло, пуно живота.
Соба иста, али раскошно намештена. Лепршају се по зидовима окачени дугачки свилени пешкири. Блешти се велико огледало, сада без црног вела. Прозори широм отворени. Бије јутарња свежина и светлост. По тишини, особито уличној, осећа се да је празник, недеља. То се још јаче осећа каткад брујањем звона са цркава, пролажењем слушкиња преко соба, њиним изношењем старог рубља, чаршава, пресвучених хаљиница дечјих. Слушкиње се враћају и намештају собу. Једна брише прозоре и чисти рафове, друга намешта јастуке и по поду ћилимове. После опет одлазе. Чим се дигне завеса, чује се наизменично песма слугу и слушкиња на разним местима, ма да се певачи и не виде. Две служавке певају:
Живовале две другачке,
Међу себе говориле:
»Како смо си две другачке
Да је да смо две јетрве!«
То зачуле старе мајке,
Раздвојише две другачке.
СТАНА
(пушећи надгледа рад слушкиња и намешта по соби).
Улази Бекче у чоханим чакширама, џемадану, са свиленим појасом; на глави набијена шајкача до очију. Бос, разголићених груди, увек весео и с песмом. Станин вршњак. Био је некада врло леп, што се и сада приметно види. Кошчат, и има пуну, кратку браду. Омиљен код свију. При улазу, пијан и заваљен, пева:
Kатаринче, девојче,
Ајде да се земаме.
Како да се земаме,
Кад си паре немаме?
СТАНА
(сама за себе): Ех, келеш, и ти ће неког да земаш, — а ни чакшире немаш! (Смеје се): Када ли се овај удеси и када чу да је овамо слободно и весело. (Гледа га.) Бре, бре, од кога те покојника тако удесише у те чохане чакшире, па и џемадан, па чак и свилен појас! Само си рукав опет врпцом везао. Не можеш да заборавиш свој некадашњи ужарски занат.
БЕКЧЕ
(продужава певати):
Ако си паре немаме,
Оку и пол севдах имаме.
СТАНА
Пропао си, али ти је глас топао. И још си ме тражио за жену! Умало се не преварих и пођох. (Себи): Беше леп, али се пропи.
БЕКЧЕ
(пружа руку Стани за новац): Стано, за дуван!
СТАНА
Попићеш.
БЕКЧЕ
За дуван, жива ми ти!
СТАНА
(баца му новац): На, цркао да Бог да!
БЕКЧЕ
(одлази).
СТАНА
(пушећи намешта по соби).
Утрче слушкиње.
ПРВА СЛУШКИЊА
(преплашена, пренеражена): Јао, Стано! Ено луди Парапута где се ваља по авлији.
СТАНА
(љутито): Па што га не нахраните и напојите?
ПРВА САУШКИЊА
(уплашено): Неће! Баца хлеб. Исколачио очи. И знаш га, по његовом обичају, мумла, прети: како је ово његова кућа и хоће горе, овамо у собу. И бојим се овамо да не дође, да га деца не виде.
Чује се на степеницама, до врата, стењање, неприродно мљаскање устима и потмуо глас: »Моја је ово, моја кућа!« Појављује се глава Парапуте, али леђима окренутог, несразмерно развијена и утрпана крпама, поњавама.
СТАНА
(не дајући му да уђе, заклањајући га на вратима, благо): Твоја, твоја, Парапуто. Само зашто не идеш у кујну, и тамо ће ти дати да једеш и пијеш.
ПАРАПУТА
(мумла): Моја је ово кућа као што су и све куће моје! И ви сте сви моји! И сви ћете као и ја земљу да једете, као што ће и вас земља да једе. И ја ево, ја једем земљу, једем земљу.
СТАНА
(узрујано): Ама зашто земљу, кад ето толико хлеба имаш по појасима и недрима? И зашто онда земљу? (Умиљато): Али иди сада, Парапуто, у комшилук, у другу неку своју кућу.
Види се како Парапута одлази мумлајући: »Моја је, моја кућа«.
СТАНА
(слушкињама): Ето видите, и што сте толико залармиле. Као да га не знате. Као да га први пут виђате.
СЛУШКИЊЕ
(одлазећи): Море, страшан је!
Улази Ташана.
ТАШАНА
(обучена раскошно, не могући да веже низу дуката око врата чисто се спотиче идући. Стани): Стано, вежи ми низу. Откада је везујем па не могу. (Гледа низ себе и као црвенећи од стида због својих лепих хаљина): А и ово! Ниси требала да ми спремиш ово одело. (Сагиње се Стани, да јој закопча низу.)
СТАНА
(закопчава је. Али гледајући у Ташанин сјајан подбрадак, светло, зајапурено лице, а највише у њена, сада под танком кошуљом и кратким јелеком гола развијена прса, заборавља да је закопчава).
ТАШАНА
(црвенећи од Станиног пиљења): Та закопчавај! Шта ме гледаш?
СТАНА
(као самој себи): Е лепа си ми!
ТАШАНА
Та закопчавај ту низу и остави то твоје...
СТАНА
(закопчавши јој низу, одмиче се од ње, дивећи јој се): Ама, не знаш ти каква си!
ТАШАНА
Остави, остави то твоје. (Мало надурено и као озбиљно увређена): И чујеш, мори, немој више онолика јела да ми доносиш. И што си ми синоћ онакву воду спремила за купање? Није била толико врела, колико некако чудна. Да ниси у њу какве мирисе, траве метала?
СТАНА
(тајанствено, задовољно): Нисам де, нисам...
ТАШАНА
Јест, ниси?! Зато ја готово целе ноћи не заспах. Ко зна кад сам тек заспала. А боље и да нисам никако ни спавала.
СТАНА
(у поверењу): А што? Дошао у сну неко па те грлио, љубио?...
ТАШАНА
(прекида је црвенећи): Хајд’ хајд’!
СТАНА
(гордо, поносна на своје знање): Али зато, због тих трава, због тог купања, види како си лепа!
ТАШАНА
(у смеху): Та престани једном с тим. Добро. Ето лепа сам. Ево и ја видим. И мило ми је, годи ми што сам лепа, али само то и ништа више, ништа друго.
СТАНА
(двосмислено): Биће, биће и друго, све ће бити. (Раздрагано): Знаш ли, снашке, откад поче да живиш, крећеш се, да примаш госте, а покаткад да излазиш, да се виђаш, цела варош, све се опет у тебе залуди. И мени сад мило да живим. Пре: идем чаршијом и нико да ме ослови, нико са мном реч да проговори. А сада: сваки, поред ма ког дућана да прођем, зове: »Где си, Стано, како си, шта радиш? Море, Стано, видех ти снашку и Бога Ми, снашка ти је још онако лепа«. И онда сваки пружа дуван и части. А где пазарим, наплаћује мање, те ми по неки пут и готова пара у џепу остане.
ТАШАНА
(добродушно): Де, де... нека те чује само хаџи Риста и други па ћеш видети!
СТАНА
Ех, не знам ја те хаџије. Па они су ме, снашке, на све ово и научили. Сам свекар ти, хаџи Стеван, први ме је он све научио. Он ме је гонио да се добро храним, да се лепо носим И китим. Не за мене већ за њега. И ако, не жалим! Не жалим што ме је љубио. Јер да њега није било, шта би сада било од мене? Била би сељанка. И сад, овако стара, тамо у селу, док би моји синови и снахе орали и копали, ја бих морала по брдима ситну стоку да чувам и пасем.
ТАШАНА
(расположена): Хајде, хајде. Ти када почнеш, све једно те једно.
СТАНА
(наставља још одушевљеније): А што ми је мило, што је ове хаџије деда Мирон толико изгрдио. Знаш ли, снашке, причају да их је позвао, они сви дошли и затекли га где служи у цркви. Он никога од њих не погледа. Са Ристом ни да се здрави. Ни у њихне хаџијске столове није хтео да их пусти, да одстоје службу. Наредио клисару да га сви испред цркве чекају. Јер казао: »Ко хоће живе људе да закопава тај ни у цркву не сме да ступи.« И кад изашао, толико их напао, а нарочито хаџи-Ристу. »Зар сте, вели, зато мене, као свога земљака тражили да баш ја будем свештеник, што сте мислили да ја, као син неког вашег чивчије, нећу смети да ударам на вас, прве, богате и највеће, и да ћете ви моћи да радите што год хоћете: и са мном, и са црквом, и са свима?« И онда, како су смели због покојника толико да те држе у страху, у црнини, у плачу, самоћи...
ТАШАНА
(неугодно, већ са страхом помишљајући на то): Мани то, Стано! Још ме је страх. И да знаш како сам се бојала да се они због тога још више не наљуте на мене.
СТАНА
А, да се наљуте? Смели би! Знаш, кад им деда подвикну, хаџи Риста у несвест да падне. Љубећи му руке молио га да му опрости. Вели: они нису знали. Мислили су, да што се више покојнику угађа, што се више иде на његов гроб, што си дуже у црнини, плачу, да се тиме више вери и Богу угађа. И видиш, како су од тада сви весели, раздрагани, као да никад овде није било жалости, покојника, црнине. Видиш како се сви утркују ко ће те више развеселити. Е мислим се ја: »Знам ја вас. Да није деде, Мирона, још би овде било као у гробљу.« А сада све друкчије. Ето, вечерас ће хаџи Риста доћи са својима на седење и разговор. И сада ће, после цркве, сви овамо доћи. Чак ће деду, Мирона, са собом повести, да би пред тобом изгледало како их он није грдио.
Улази слушкиња.
СЛУШКИЊА
(журећи да ове буду спремне): Хајде, снашке. Служба се већ одавно пустила, јер ево већ и црквени просјаци иду по кућама. И код нас већ неки био.
ТАШАНА
(раздрагано): Ако! Ако! И подајте свакоме штогод. (Стани): Иди ти тамо. Ти то боље знаш.
Слушкиња одлази.
СТАНА
(полазећи): Има, има. Има од синоћ доста јела и даћу свакоме да једе.
ТАШАНА
(враћа Стану стајући испред ње): Чекај и види да ли сам као што треба закопчана.
СТАНА
(прегледајући је): Јеси, јеси. (Одлази.)
ТАШАНА
(сама, доста уплашена, навлачи више шамију на лице; тешње закопчава прса и рукаве од кошуље и погледа по соби да ли је све у реду.)
Улазе Хаџи Риста, Мирон и остале хаџије.
ХАЏИ РИСТА
(мало напред, задовољан, насмејана лица, као настављајући успут започети разговор, не примећавајући Ташану): Ако, ако, дедо. То значи да те се боји, да те поштује!
МИРОН
(спази Ташану, прилази јој насмејан, честитајући јој празник): А, Ташана, срећан ти празник, света недеља, и како си?
ХАЏИ РИСТА
(прилази Ташани): И од мене ти срећан празник, снахо!
ТАШАНА
(љуби их у руке): Хвала, хвала.
СВИ
Срећан празник!
МИРОН
(у шали): Добро, бар и ти сада да се смејеш. — Идемо, ја и хаџи Риста, а оно одједном иза једног ћошка испаде пред нас Сарош... Сав усплахирен. Поче да муца и моли: »Дедо, попе«, вели, »ја сам се много пазио са покојником, Ташаниним мужем. Као браћа смо живели, па сада на овај ваш празник бива ли, ред ли је, могу ли да и ја код његове куће одем и видим његову децу?« — »Слободно, слободно, Сароше«, одговарам ја, »увек, у свако доба. Истина домаћин, покојник није жив, није ту, али је ту његова домаћица, деца, и за пријатеље је његова кућа отворена«. Али он се једнако снебива. »Ама, бојим се«, вели, »да ја, као туђа вера, па да ви после, некако рђаво не узмете а нарочито ти, дедо, да не замериш?« — »Слободно, слободно«, почех се ја смејати кад видех да се он мене највише боји. »Ево, хајде с нама, ако хоћеш«, понудих га. А он се чисто препаде. И од радости сасвим се заборави, јер, и ако Турчин, поче да се сагиње и мало што ме не пољуби у руку.
ХАЏИ РИСТА
(гордо): Може, и треба да дође. Није ово кућа од јуче. И као што је увек била отворена за свакога пријатеља, госта, намерника, тако је и сада. (Ташани, шалећи се): Само на тебе се љутим, кћери, на тебе ми криво. Зашто, кад ти је било толико тешко, толико мучно, а ти мени прво да се не потужиш, мени не кажеш; јер ја наместо мога побратима, други сам ти свекар, други отац. (Мирону, понизно): Да се не љутиш ти, дедо, што ја о овоме почињем?
МИРОН
А не, не.
ХАЏИ РИСТА
(Ташани): Да знаш, кћери, колико нас је деда због тебе резилио и то још како. (Мирону): Ох, дедо, и сад када се сетим онога твога: да, кад сам ти руку љубио, да сам мислио да је то рука сина мога чивчије, а не рука мога свештеника, духовника, Бога мога, ох, и сада, дедо, ноге ми клецају. СВИ И мен, и мен!
МИРОН
(строго): Бога ми, да не наиђем на још кога да се (показује на Ташану), као она, због мртвог човека толико мучи. Јер кажем: Вера и Бог није за мртве већ за вас живе. да вама, живима, живот олакша: да што вас снађе у животу, особито смрт, верујући да је Бог тако хтео, лакше то поднесете. А што вам вера и Бог наређују да покојницима одлазите на гроб, износите јела, пића и то делите сиротињи, то је опет за вас живе. Јер што потпомажете своје ближње, ви постајете добри људи, и онда, као добри људи постајете и срећни. дакле, да би ви, живи, што више поживели...
СВИ
(упадају): Хоћемо, дедо! Како да нећемо да живимо. Само ти нам кажи, поучи...
МИРОН
Да, и зато нећу овде да, када у коју кућу уђем, у којој је Бог зна када ко умро, а оно из ње једнако бије тама и црнина! Завесе се никако не дижу! Сунца нема! Чак ни чекрк на бунару не крцка, пошто се ни вода из бунара не вади! Као да се хоће и сама вода да заустави, умртви, да не би текла и жуборила! А међутим у тој кући деца, деца расту. А деца хоће сунца, зеленила. И зато: ко је умро — умро; ко је жив — нека живи! И зато нека сваки од вас, помажући сироте, не чинећи зла другоме, живи и радује се животу. Нека се радује богатој трпези; радује меканој, топлој постељи; здравом и добром сну...
СВИ
(одобровољени Мироновом разнеженошћу): Хоћемо, дедо, хоћемо. Како да нећемо да живимо?
ХАЏИ РИСТА
(од радости умало га не пољуби у руку): Хвала, дедо! Тако нам говори. Тако хоћемо да видимо да си и ти међ нама одобровољен. — Тако! Хоћемо да живимо, како нећемо да живимо? Ево ја, стар сам, па колико пута добро, слатко једем, па и пијем. И то, по некада више пијем него што треба, па онда, Бога ми, и запевам. Истина у ноћ, у мрак, јер деца да ме не чују и да ми се не смеју... Али запевам. Сунца ми, запевам. И зашто да не? Веру своју чувам и држим а овамо кућа ми пуна, амбари пуни, а опет, колико ми је рука достизала, бедно и невољно сам помагао и помажем. И онда, зашто да не запевам, кад видим како по собама моја деца, снаје, унуци, слатко мирно спавају. Све је то, колико је Бог дао, збринуто, па после мене, ако хоће да раде, не мора на туђи праг да иду, туђи хлеб да једу. И онда, зашто да не запевам? Хоћу, певаћу, и сада ево први ћу ја: И вечерас ево ја са мојима доћи ћу одмах да поседим. (Ташани): Ташано, вечерас доћи ћемо.
Улази Стана са ракијом и с чашицама на послужавнику.
ТАШАНА
Добро ћете доћи, добро доћи. (Стани показује на Мирона, хаџи-Ристу и остале): Служи, Стано. (Мирону): Узми, дедо.
МИРОН
(одбија): А, не то!
ХАЏИ РИСТА
(у чуду): Зашто, дедо? Добро је то. Загреје, раздрага.
МИРОН
(с подсмехом): Па, хаџи-Ристо, када ракију нисам у младости узимао, када сам имао за шта да се загревам; шта ће ми сада?
ХАЏИ РИСТА
(пола увређен): Грешиш, дедо. Треба покаткада и то, да овако с нама, заједно, као и ми сви... Бога ми, сећам се, са покојним деда-Митром, Бог да га прости, док радимо црквене, наше народске ствари, — радимо; а после и ми, ако је сабор, слава, и ми сиђемо, па и ми као сви. Па, Бога ми, баш добро и понапијемо се и поиграмо и запевамо.
СВИ
Јест да, јест.
МИРОН
Али зато си, после, могао да му покаткад одрекнеш, и не послушаш га што ти нареди.
ХАЏИ РИСТА
(побеђен): А, јест, и то је било. Јесте, било је, било. И зашто? Видим: и он као и ја: једе, пије, па неки пут и више и горе од мене. Дакле, и он грешан као и ја. И зато онда, кад ми нешто нареди, онда може бити као што не треба да буде?!... (Прекиде, прилази Стани, узима са послужавника чашицу.) Али, ево ја ћу и за тебе, дедо, да попијем. Пићу, хоћу, чак и опићу се.
СВИ
(пију).
ХАЏИ РИСТА
(Стани): Стано, за вечерас да ми спремиш... Али, да ли има још оног, мога вина, што смо га ја и побратим пили?
СТАНА
Има, има. Чува се.
ХАЏИ РИСТА
(Стани): И да спремиш онакве »мафише« колаче, као некада када је и твој стари газда, мој побратим...
СТАНА
(гордо): Знам, знам, па...
ХАЏИ РИСТА
(у шали): Али онакве исте, не много шећера, него онакве као кад ја и стари хаџија у вече заседимо.
Улази Младен (водећи децу за руке. Деца обучена у ново. Недра им пуна цвећа, босиљака и колача).
МЛАДЕН
(с улаза, сав срећан): Па, чедо, Ташана (показује на децу) ми смо већ огладнели! Готов ли је ручак за нас?
ДЕЦА
Нано, нано, даде нам бака цвеће.
ТАШАНА
(грли децу): О, о, гле моји домаћини већ ми дошли! (клечи испред њих дотерујући им одела): Па, где сте ми били? Код бабе? Како она? Колико се радовала када вас је видела и чиме вас је дочекала, послужила? (Вади им из недара цвеће): Погле, колико вам је цвећа надавала. Због вас сигурно целу башту обрала! (Показује на хаџиРисту, Мирона и остале): Па сада све у руку!
ХАЏИ РИСТА
(предухитри децу; клекне испред њих и љуби их он у руку): А не ви мене, у руку, већ ја вас, јер сте сада старији од мене. Ви сте ми овде домаћини. Погле већ колики су! (Љуби старијега по глави): Погле шврћа мој колики је! Погле син мој, побратимче моје!... Ваш деда, хаџи Стеван, и ја, као рођена браћа смо били, ваш отац као мој син је био, па сад сте ми и ви моја деца! Чекај да дâ деда пару. Па зашто и код деде нисте ишли? (Показује на Младена): Али он сигурно није хтео код мене да вас води? Ваш деда само код себе вас води. (Досетивши се, Младену): А сад, Младене, овако: ти и ја са децом, па код мене.
МЛАДЕН
(нећка се): Ама...
ХАЏИ РИСТА
А не; овако мора! Ти и ја с децом па код мене, код моје куће!
МИРОН
(Младену): Иди, иди, Младене.
СВИ
(Младену): Иди, иди, Младене.
МЛАДЕН
(нећка се показујући на децу): Ама да се деца не уморе?
ХАЏИ РИСТА
Па ако се уморе, онда ти у наручје једно, а ја друго, па напред кроз чаршију! (Узима децу у наручје): Охо, охо, ха! Сад ми је овако мило, драго. Сад можемо да идемо. (Мирону понизно): Ти, дедо, пошто идемо кроз чаршију, нећеш с нама?
МИРОН
Да, да ја ћу после вас, улицама, унаоколо.
ХАЏИ РИСТА
(клањајући се Мирону): Е сад да идемо. Сада збогом, дедо. (Ташани): А до виђења вечерас,. Ташано. (У наручју с децом и осталима одлази.)
МИРОН
(устаје и заогрћући се мантијом гледа кроз прозоре да ли су сви отишли). Хајд’, и ја да идем!
ТАШАНА
(готово уплашено, са страхом га зауставља): Остани ти, дедо, остани!
МИРОН
(извињавајући се што и он није са осталима отишао): А не, Ташана. И ја бих с њима, али, знаш, није ред, да ја, као калуђер, у гунгули, чаршијом идем, па зато сада ћу сам...
ТАШАНА
(наваљује, сада већ ослобођена): Остани, остани ти, дедо. (Прилази Мирону и умиљавајући се хвата га за рукав): Ох, хвала, хвала! Теби, дедо, теби хвала! Ох, да тебе не беше, жива бих умрла или, ко зна шта бих од страха и самоће учинила од себе и деце... Али, зато молим те, преклињем те: да ми долазиш сваког дана. Јер, право да ти кажем, све ово што ће бити после овога, што ћу кадгод можда бити радосна, весела, и што ћу можда слатко дисати, спавати, све то, ако ме ти не будеш обилазио, све ће ми то падати као грешно. Једнако ћу се бојати да све то: веселост, живот, здравље није нешто грешно...
МИРОН
(умирује је): Не бој се ти! Не бој се ти, само живи, буди здрава и весела: за све остало ја сам ту...
ТАШАНА
(у забуни постиђена): И знаш, дедо, срамота ме. Али морам да ти кажем, сад ми већ и ти ниси онако страшан. И тек сада, из лица ти и гласа, све више видим у теби оно што сам сасвим заборавила; сад тек све више видим онога Станка, комшију мога, лудога Станка, што ме је, док смо били деца, кријући се, из баште гађао. И (црвенећи) немој да ме кориш, немој на мене да се љутиш. Синоћ, кад заклаше јагањце, дође ми на памет: како смо некада ја и ти крали од џигерице и бубрега, пекли их и кришом јели. И зато сам још синоћ наредила, да се то остави и спреми за тебе.
МИРОН
(потресено): Ташана, зашто?
ТАШАНА
(размажено, хвата га за руку): Не смеш да ми одбијеш. Знаш колико сам синоћ била срећна и весела, што сам се тога сетила. Сад ћу ја то. (Виче): Стано, донеси оно, што је за деду спремљено.
Чује се Станин глас: Сад, сад, снашке.
МИРОН
(одбија): Не, не, Ташана! Не могу, не једем ја то!
ТАШАНА
А, то мораш да ми учиниш. Мораш, макар само да окусиш. Јер ја сам се тако радовала мислећи како ћу тиме да те изненадим, зарадујем. Седи! Сад ће Стана донети. (Да скрене разговор): Ето баш пре неки дан била је код мене Лена (седне), твоја сестра. И не знаш колико ми се хвалила тобом. Те како је помажеш, како си јој кућу оправио, неколико њива и винограда купио, њену децу као своју гледаш, чуваш, изводиш на пут.
МИРОН
(као бранећи се): А, то није ништа. Сем ње другог свога немам; па бар њу да помогнем, усрећим.
ТАШАНА
(раздрагано): Ако, ако, дедо. Она је то и заслужила. Не знаш ти колико смо се, ја и она, као девојке волеле. И сад је једнако грдим, што ми чешће не долази, што ми сваки дан не дође. Знаш и сам да смо колико пута заједно спавале, чак смо се и посестримиле.
МИРОН
(одобровољен, пецкајући је): Знам, знам. Знам како сте једна другој у аманет оставиле: да, која надживи, ону другу, мртву, облачи, спрема и кити.
ТАШАНА
(застиђено): А, то су наша женска посла. Знаш, ми жене, и кад умремо, хоћемо да смо лепе. Али то је друго. (Као увређена на Миронову сестру због њеног издајства те њине тајне): А она ти је то казала? Е, гле ти ње! Ах, само док ми дође! Изгрдићу је више него за оно пре што сам је изгрдила.
МИРОН
(љубопитљиво): За шта, за шта си је грдила?
ТАШАНА
(црвенећи): Та за оно, дедо... За оно што ми ти рече да си ме некада волео и због мене отишао у свет.
МИРОН
Остави то, Ташана.
ТАШАНА
И чим је видех, ја је нападох: зашто да ми бар она то никад не спомене, ако не доцније, кад сам се већ удала, а оно док сам била девојка, док смо ја и она готово сваки дан биле заједно. (Себи, узбуђено.) Сад ми је тек јасно, сад тек знам: зашто је она увек кад би тако заједно спавале, па се пробудимо ноћу, и ја јој почнем причати кога сам тога дана видела, како ме ко погледао, како ми се који допао, а она онда, сирота, лежећи поред мене, у моме крилу, почне да плаче, јеца. Сад знам зашто је плакала.
МИРОН
Ја јој нисам давао да ти спомене. Претио сам јој да ћу је убити.
ТАШАНА
Сад знам зашто је плакала. Плакала је због тебе, због свог брата. Знала је колико ме ти волиш, а овамо види како ја никад тебе не спомињем.
МИРОН
(устаје, тронуто прилази Ташани): Остави то, Ташана, ја сам крив. (Потресено): И мојом кривицом је морала она толико да плаче, сирота моја и добра сестра, моја »лала«, моја добра и мила душа!
Улази Стана са мањом софром, тањирићима, бокалом вина и чашом.
СТАНА
(носећи испред себе софру, тобож себи самој): И баш не може да се живи од овог хаџи-Ристе. Све он мора да види, свуда свој нос да завуче... Е баш се од тога старога ништа не може.
ТАШАНА
(расположено Стани): Де, де, место да ти будеш грђена што не доносиш одмах, а ти почела другога да грдиш.
СТАНА
(ставља софру испред Ташане и Мирона): Нисам од њега могла, снашке. Знаш га какав је, бојим се доћи ће и код нас у кујну, и тамо све прегледати, све поклопце са лонаца поскидати — па сам морала (показује на јело) ово да сакријем. Јер, кад би видео ове печене џигерице и бубреге, а зна да само ми, слуге, сељаци, тако крваво печено волимо, помислио би да сам ја то за себе скрила и онда би дрвље и камење на мене. И зато, док је он био овде, морала сам да кријем, а после кад оде, док га опет подгрејах, уредих, толико ми време прође! (Показујући на софру, Ташани одушевљено): А ти, снашке, ово са дедом да једеш! Не знаш како је лепо, како је испечено. (Одлазећи): Једи, снашке.
ТАШАНА
(клечи, узима са софре тањириће са печеним бубрезима и показује): Хајде сад, дедо! Узми, једи. Мораш, дедо. Ево чак сам и земљани тањирић наредила да се купи. Исти онакав какав смо имали некада, као деца. (Узима тањирић и подноси га Мирону): Гле, исти је, прост, од земље, чак сам га мало и окрњила, разбила, да би био онакав. Знаш, кад ти не можеш у рукама вруће бубреге да држиш, а ја трчећи да што пре донесем тањирић, док ти бубреге не бациш, ударим га о врата кућна и начнем. (Показује га Мирону): Ево, исто сам га тако, на истом месту, сада разбила. И да знаш колико сам се томе радовала.
МИРОН
(устаје, потресен): И ја, и ја, Ташана. И хвала ти на томе. Хвала, тако ми је сада то драго. (Одбија да једе): Али, да једем, то не могу, нећу.
ТАШАНА
(мазећи се, као љутито): А зашто? Па ја сам то за тебе, само за тебе...
МИРОН
(одбија): Не, не могу. И није ред да ја овде једем и пијем.
ТАШАНА
(снуждено, као погађајући му мисли): А, зато што си свештеник! Али, и ти си човек.
МИРОН
Да, да, али није ред, не могу.
ТАШАНА
(обрадовавши се што се сетила): Па добро, ако није ред овде да једеш, а ја ћу све ово да увијем и да пошаљем твојој кући. (Обрадована): И боље. Јер ћу тако од сада моћи, увек, свако јело и све што треба, свако вече, слати код тебе тамо у цркву!
МИРОН
(прекида је, одбија, чисто уплашено): Не, не! А особито у вече, твоје јело, твоје пиће... Не то! (Раздрагано, болно, више за себе): Кад је вече, мрак, човек, зато што је сам, слободнији је, и онда више једе, више пије и више се подаје срећи, наслади. (Замишљено): И кад би ми ти слала, исто би тако и са мном било. У вече, у мојој ћелији, сâм ја, преда мном твоје јело, чаша твога најбољег вина. Мој слуга, клисар, пред вратима, уздисао би жељно и завидно, што он нема толико јело и пиће, док ја овамо од свега тога не бих смео ништа окусити. Јер, онако сам, у ноћи, када бих се добро најео, добро напио и то још од твога јела, твога пића, (себи заносно): ох, не можда, него сигурно, сигурно, осећаји, жеље, успомене, надвладале би ме. И то толико да би са мене све покидале, све на мени уништиле: и разум, и име, и достојанство моје, те би можда учинио какву лудост, због које целог живота не бих могао да се накајем. (Раздрагано сам себи): Јер бих онда, можда, на све заборавивши, онако у ноћи, кријући се, немо, дошао чак овамо. И овде, испред твоје куће, скривен у какав кут, целе ноћи гледао кроз прозоре, да кроз њих, кад проминеш, на завесама бар твоју сенку сагледам... (Стресе се): Ох, и зато никада твоје јело, никад твоје пиће немој да ми шаљеш.
ТАШАНА
(раздрагано): Боже, дедо!
МИРОН
(савлађујући се, и да све то пресече, нагло, чисто секући самога себе): Де друго нешто. (Хоће да скрене разговор, сети се): Баш добро! Знаш, пре два, три дана био сам на преслави у вашем селу, где је ваш чивлук. И зато те сада молим, нареди вашем настојнику да сеоско гробље зидом огради. Особито са реке да озида, јер, кад надође, цело им гробље носи. Па има тамо нека стара узета жена. Све јој поумирало. И нареди: нека је у чивлуку вашем пусте да тамо, у каквој шупи, ноћева.
ТАШАНА
Хоћу, хоћу! Али то није ништа. То је тако мало, него, да ли има нешто више, нека већа помоћ да се где учини?
МИРОН
Ех, има! Али ти то не можеш. — За то треба много пара. А ја бих баш волео када би ти то могла. (Сам себи): А, то би добро било. Откада мислим на то. Ех, када би ти то могла, али само ти. Јер ови, хаџије, кад би им за то казао, једва би дочекали да они приложе; а ја бих волео да само ти приложиш, да то буде само твоја задужбина. Мислим на оне слепце, кљасте, богаље, сулуде, што их толико по вароши има... кад би се могла каква кућа за њих при гробљу да подигне, да се не би на зими мрзли, скапавали по улицама и друмовима. И кад би могла ти то да подигнеш, да то буде само твоја задужбина, само твоје име да носи, само твоја слика да се држи! То бих ја волео. Волео бих, јер, кад од старости и изнемоглости не могнем више послужити и ову варошку цркву и тамо гробљанску, већ будем служио само на гробљу, чекајући смрт, онда да бар имам ту твоју задужбину и у њој тебе, твоје име, твоју слику. Па, ако, не дај Боже, умреш пре, да онда због те твоје задужбине никоме не може падати у очи: зашто сам једнако на твоме гробу, и зашто теби највише чиним помене и парастосе.
ТАШАНА
(разнежено): Боже, дедо, зар си ме толико волео и зар сам ти толико бола задала?
МИРОН
(горко): А, остави то. Једном је то свршено. Не да ме то боли, него сам срећан што сам због тога постао свештеник. (Клонуло): Али, ваљда што сам постигао све што сам желео, све учинио што је требало да ја учиним, да постанем овде први, највећи, зато ваљда што сад немам шта да желим, и због чега себе да гоним — почињем осећати ову не малаксалост, већ старост.
ТАШАНА
А, не, дедо! Откуда ти стар?
МИРОН
Да, по телу нисам, али по души — душа ми је стара! (Као нешто о чему је толико мислио, али о чему никад до тад није хтео да говори, тако раздрагано): Да, Ташана, душа ми је стара! Јер душа, која рано пропати, рано све сазна, рано се засити свачег — а најгоре је кад се засити још и знањем и то тобож највећим, и онда постане довољна сама себи — исто тако рано остане и усамљена, стара. (Хоће да прекине): Али, шта ја то теби говорим?
ТАШАНА
Ама, зашто, дедо? Настави! Говори! Истина, ако ја то све не могу да разумем, као ти, што си толико учио, могу бар да то осетим. Јест, ево осећам ја како је то лепо што говориш.
МИРОН
(загледајући је): Да, из очију ти се види како би то волела и хтела да разумеш, а то ми је доста. Ах, Ташана, да знаш како је то страшно бити не телом већ душом стар. Да знаш како је тешко бити изнад свега, и остати зато сам, сам...
ТАШАНА
Дедо, ја знам шта је то самоћа, пустош!...
МИРОН
И знати, унапред знати, да ћеш бити вечито сам. Јер, и у манастиру сам ја био сам, јер и знањем и поштењем био сам најбољи, пошто сам знао да ће ме само то моћи одржати и уздизати изнад осталих, који имају помоћи и везе са стране. А овде, међу вама, знао сам да ћу бити још више усамљен, пошто ћу морати да будем изнад вашег живота.
ТАШАНА
Ако ти то чини добро, дођи, кад год зажелиш, к нама.
МИРОН
Али сам, поред оне моје манастирске усамљености, изабрао ову другу, међу вама, за коју сам знао да ће бити и већа и тежа, а то зато што сам знао: да, и ако ћу бити усамљен од људи, од вас, нећу бар бити усамљен од дрвећа, кућа и планине, где сам се родио и одрастао. Знао сам да ћу, колико пута, идући сам путем, којим сам некад као дечко ишао, радовати се, кад видим како се исти тај пут проширио и повећао — исто као и ја; дрвеће по њему, које је било некада засађено, већ ижџикљало, израсло са по којом сувом граном — исто као и ја; планина нада мном, у коју сам, онако мали, због њеног вечитог зеленила и магле, увек са страхом поглéдао, да ће бити већ мало гола, стара, изрешетана пукотинама и стенама — исто као и ја што сам са пукотинама и стенама на души. И то ће ме радовати. То ће ми бити једини разговор, једино пријатељство, јер ја од људи никада не смем да очекујем љубав, пријатељство, зато што морам да сам увек испред њих, изнад њих, да бих изазивао само поштовање.
ТАШАНА
Боже, дедо! али, не »дедо«, не »Мироне«, већ некадањи Станко, друже, комшија, зар си ти толико несрећан? Зар ти је толико тешко? А ми, ја, сестра твоја, и сви, толико ти завидимо што си тако велики постао, што те сви, сва варош толико поштује. МИРОН
(прекиде је, сам себи говори): Да, мене поштују сви. Али најгори људски осећај то је поштовање. То је најхладнији, најтежи осећај. Поштовати некога значи да је тај већи, бољи од тебе. Али зато, са поштовањем, упоредо иде и мржња. Треба једну грешку да учиниш, и све поштовање претвара се у мржњу. И то не зато што те лично мрзе, што си их ти преварио, него што су се они варали у теби и пуштали те да си испред њих; да их ти засењујеш, због тебе нису могли они да се виде, нису штрчали, нису били напред. И зато, после поштовања, јаче, више и дубље те мрзе. Да, да, Ташана, да знате ви сви како је то тешко бити поштован и бити испуњен само врлинама. Док се до врлина не дође, док се ради њих човек мучи и бори, тако то човека загрева и уздиже. Али, кад неко успе да се сав врлинама заогрне, онда му је у њима тако сухо и хладно, хладно.
ТАШАНА
Зар си толико несрећан, Станко?
МИРОН
Ништа јаче, ништа веће нема од живота. Ох, како би мени било када бих имао какво лице, какав кут, где бих знао да сам увек, у свако доба, вољен. И то не вољен услед поштовања, што сам први, највећи, или што, ако је жена, код ње изазивам страсне, љубавне осећаје, не то, не тако — него да воли мене као човека. Да воли ово моје лице, косу, да жали за њима! Да их жали, што ће, ако сам на путу, по зими, мећави, да зебу; ако ми није хладно, ако сам у својој ћелији, можда ће моја глава и чело бити болесни... Ох, да има ко ће жалити ову моју руку која већ дрхти, а која се толико упињала; да жали ово моје срце које слути смрт, а које је за вас, за свет, толико куцало. Ох, како би ми било кад би ме неко тако жалио, тако волео, тако чувао; да ми је неког коме бих уморан могао доћи, могао узети му руку и метнути је на своје чело, да ми се охлади, умири.
ТАШАНА
(разнежено, готово да заплаче): Па зашто, дедо, зашто да нема кога, да неће бити кога? Зашто ти то не кажеш? Ево ја те жалим! И увек, кад год хоћеш, у које доба хоћеш, дођи. И ја, и деца, и моја кућа, сви ћемо бити срећни. Не срећни што ћемо ти тиме вратити ово што си ти за нас учинио, него срећни што ћеш нам ти допустити да ти штогод угодимо. Боже мој, дедо, та ја знам шта је то бол, самоћа, пустош, шта је то кад је човек сам затворен. И ево, ја сам сва твоја не као жена, већ као сестра, кћи. И ако ти то чини добро, ублажава бол, кад год зажелиш, дођи и седи, докле ти хоћеш. Ево ти и моја рука.
МИРОН
Не, то...
ТАШАНА
Зашто, дедо? Кад год хоћеш, у свако доба, само дођи и кажи: »Ташана, тешко ми је, дај ми твоју руку да метнем на своје чело«. И узми је, дедо, држи је колико хоћеш.
МИРОН
(потресено, посрће држећи се за чело): Не то! То не сме, то неће бити! А теби за то хвала! Ово ми је драже и милије него све што сам до сад у животу постигао. Хвала ти! Да идем. (Таре чело, косу, да се смири.)
ТАШАНА
Да донесем воде да се умијеш и освежиш?
МИРОН
(прибравши се): Не треба, ништа не треба! Идем. Збогом, Ташана! (Одлази.)
ТАШАНА
(сама од среће изваљује се по миндерлуку. Не може да се надише од задовољства): Ох, ала је лепо кад може човек добра да чини! Како је сада овако лепо! Ох, овако да је увек светло, овако весело!
Улази Стана.
СТАНА
(показује напоље): Снашке, ево Сароша. Сигурно је он. Познајем га по гласу, по кораку.
Чује се јак глас са страним акцентом: Како сте? Јесте ли здрави?
СТАНА
Ено, збуњен је, па хоће виком да то забашури.
Чује се како га радосно ословљавају слуге и слушкиње: »О Сароше! Откуда ти, Сароше?«
Улази једна слушкиња.
СЛУШКИЊА
Снашке, ево и Сароша.
ТАШАНА
(не дижући се, изваљена, задовољна): Добро, нека дође. Знам, чујем да је дошао.
Улази Сарош (у тридесетим годинама, распусна изгледа, негована лица, још негованијих бркова. Са заврнутим рукавима, те му се виде још лепше и нежније руке. Обучен у доста аљкаво одело, али по коме се види да је, кад је први пут кројено и шивено, то било сасвим раскошно одело. Увређен, а и доста збуњен).
ТАШАНА
(не дижући се са миндерлука, расположена, с прекором): О... О... тако! Добро и сада дође!
САРОШ
(већ прибран): Не бих ни сада дошао.
ТАШАНА
(зачуђено): Е?
САРОШ
(јетко): Да! Не бих ни сада дошао. (Љубоморно): Али видим како цео свет долази. Сад баш чаршијом иду са твојом децом хаџи Риста и отац ти, Младен. И хаџи Риста твога старијега дечка обгрлио у наручје, а једнако се окреће како би сви видели колико он твоју децу воли. Као да их само он воли?!
ТАШАНА
(с подсмехом): А теби криво?
САРОШ
Мени не. Па чак и да ми је криво, шта сам ја, ко сам ја? Туђин, туђа вера! Пропали Сарош. И онда, откуда ја смем...
ТАШАНА
(прекида га с љутњом и иронијом): Гле! Гле! (Уноси му се у лице и заборављајући се у љутини и једу): И ти још имаш да се љутиш? (Окреће се од њега гледајући га преко рамена): Ти? Ти?
САРОШ
(уплашено): Што ме гледаш тако?
ТАШАНА
(једнако преко рамена): Гледам те! И што је најгоре по тебе — не љутиш ме чак! (Понова се заборавља и плане): Дакле, ти би још имао образа да се љутиш! Од кад је покојник умро и ја у црнини...
САРОШ
(прекида је): Сада знам.
ТАШАНА
(окреће се и право њему у лице): Па кад знаш...
САРОШ
Сад знам, сад знам. (Сам у себи погађајући): Дакле, од када си ти у црнини, у тузи, ја зато никада нисам дошао.
ТАШАНА
(пркосно седа на миндерлук спроћу њега): Да! САРОШ
(узрујан, корача, ломи прсте): Што се од тада није јело и пило? А сада, када си престала да жалиш, кад су опет почели гости да ти долазе, и часте се... зато понова долазим!... (Не верујући себи, разрогачен, Ташани): Аман, Ташана?
ТАШАНА
(јетко с насладом): Да, да!
САРОШ
(бесно): Ни ти, нити ико тако што о мени не сме да мисли. А најмање ти! Ти то не смеш тако о мени...
ТАШАНА
(бесно, уливајући сав бол, јад): Смем! И хоћу! И истина је! Јер ја сам по теби могла да пресвиснем, да скончам, да сама себи главе дођем. И ти никад да привириш. (Горко): Ох, не да ме утешиш, но бар да ме сажалиш и да видиш како ми је. Да видиш Ташану коју си тобоже сестром називао, која те је, када си са покојником долазио, као брата пазила. (Сећајући се на сав бол, јад, муке, сузе јој пођоше. Седа од беса, готово се изваљује на миндерлук, наслања главу о длан, те јој се рукав заврће и види гола рука.)
САРОШ
(држећи се за главу). Имаш право, имаш право. Да, истина је. Ја сам крив! (Спази њену голу руку): Покри то! Може ко ући и видети те такву. ТАШАНА (у пркос): Нећу. Пред тобом нећу да се кријем. Нисам се крила ни пре, кад си с покојником долазио, па нећу ни сада.
САРОШ
(прекида је): Пре си била друга, а сада си друга...
ТАШАНА
Нисам. За тебе сам увек иста. А сад још мање имам да се од тебе кријем, стидим, бојим.
САРОШ
(горко, као једва чекајући на то): Да, да. Не само ти, већ нико од мене нема да се стиди и боји. Јер шта сам ја, који? За вас, Хришћане — Турчин, туђа вера; а опет за моје, нисам прави Турчин, јер не могу да вас мрзим онако као што вас они мрзе. Чак, слађе ми је ваше друштво него њихово, пошто сам са вама: с тобом, с покојним ти мужем, и осталим мојим комшијама, одрастао, заједно смо се играли. И тако нисам онда ничији. И увек тако, целог живота. И још ти! Ти да ме наружиш, како због жалости нисам долазио!
ТАШАНА
(упада, више као себи, идући по соби): Да, да, баш зато што сам знала да ниси ничији, да немаш никога свога, зато сам те онолико жалила, онолико као нешто своје, као брата имала. И зато, док сам била сама, пуста, затворена, тешила сам се да кад ти дођеш, да бар пред тобом могу душом дахнути. Не да се насмејем, него да се не трзам, као што пред другима морам, бојећи се да не учиним нешто што није ред и обичај да удовица учини. (Горко): Ох, али тебе никако! Да, да... Покојник умро... нестало гозбе и весеља.
САРОШ
(устукне): Ташано, Ташано, опет ти?! — (Уплашено): Ама, ти не знаш зашто ја нисам долазио! Не знаш ти, Ташано!
ТАШАНА
(јетко): Не знам. И нећу да знам.
САРОШ
(одлучно): Знаћеш! Знаћеш! А кунем ти се: ни на самрти, ни на оном свету, никад не бих казао.
ТАШАНА
(прекида га, узнемирено): Шта то?
САРОШ
(решено, спремајући се): То! Ево... Сада!
(Пауза.)
ТАШАНА
(сва узнемирена измиче испред њега).
САРОШ
(задржава је): Шта узмичеш?
ТАШАНА
(уплашено): Шта је то, за Бога?
САРОШ
(к њој, из дубине): Видиш и сама шта је то, колико је то, па зато и бежиш. То је: нисам долазио — зато што сам те волео, и што те волим!
ТАШАНА
(устукне, пренеражена): Сароше, јеси луд?! Нисам ја као друге!
САРОШ
(прекида је): Ох, па то је најгоре што ниси као друге, као свака! Ах, камо среће да си као свака друга, онда, као за сваку, ја бих имао речи, уздахе, увијање, пренемагање. Али ти си — ти! Ташана! Ташана, какву до сада не видех. Ташана, која ми је ушла у крв, која ми се упила у мозак!
ТАШАНА
(поникнуто): Ћути! Ћути! Зар није било грех да ти, који си онолико са покојником друговао, његов хлеб и со јео... у исто време...
САРОШ
(отворено): Зашто грех? Рекох ли ја то коме? Ето, ти си ту, па реци: погледах ли те како не треба? И да покојник остаде у животу, остала би ми сестра. А ти си према мени толико добра, толико мила била. Ниси ме од свога мужа одвајала, већ си ме, као брата, заједно с њиме чувала, дворила и неговала. Жалила си ме као свога рођеног. А то што си ме жалила, то ме је и убило. Мислиш ти, нисам ја бежао од тебе? Колико пута сам одлазио. Због моје песме, бекријања. Ти знаш да ми је свака кућа, особито наше, турске, отворена. И, да тебе заборавим, изабрао сам најлепшу, најбешњу. Главу сам у торбу метао, да дођем до ње. Али, кад је пољубих, ох! одмах осетих како ми њена уста нису слатка као што би твоја можда била.
ТАШАНА
(узнемирено, уплашено, звера да ко не чује): Ћути! Ћути!
САРОШ
(занесено): И кад болестан лежим, осећам како би ми лакше било кад би ме ти неговала. Знам да би бољка, глава, брзо прешла, кад бих лежао и одмарао се на твоме крилу.
ТАШАНА
(више за себе): Црна твоја мајка и сестра!
САРОШ
(гануто): Зашто спомињеш моју мајку и сестру? Велиш: кад ти не можеш да ме чуваш и негујеш, што бар оне нису онда ту... Видиш колика си и каква, Ташана? Ох, видиш? (Приступа јој, надноси се над њом): Ево не дрхтим, не клецам од страсти за твојим телом, већ само осећам како би ми ту, код тебе, било све моје: и срећа, и мир, покој, кућа... Ето шта си ти за мене и каква! Сада мораш све да знаш.
ТАШАНА
(једнако поникнута, изгубљена, отимљући се): Нећу сада да знам, већ иди! Иди ти сада!
САРОШ
Нећу да идем, хоћу све да знаш. Знаш ли? Сећаш ли се? Мораш, мораш знати, мораш се сећати. Када и ја и покојник, после лутања по механама, дођемо онда овамо (показује на собу), ево у ову исту собу, само тад пуну, пуну размештених постеља, јастука, а највише пуну твојих, женских хаљина... И покојник се весели, севдалише. А ти, да би нас раздрагала, морала си у разна одела да се облачиш, на крилу да му лежиш... Сећаш ли се зашто сам ја тада, увек, певао исту песму: »Болан ми лежи Кара-Мустафа, болан ми лежи, хоће да умре«?
ТАШАНА
(поникнуто): Па зар си ти и тада то мислио?... Боже, Боже! А он, покојник, као брата, као брата те доводио.
САРОШ
Да! И био сам му брат. Јер, кад бисте вас двоје пали од умора и заспали, могао сам те пољубити, али нисам хтео. Јер сам се бојао да сутра он, покојник, по мојим очима и устима, то не позна. Сада ето знај, када сам завршавао песму, кад га питам: »Ко да ти љуби танку Стојанку?« и кад он одговара: »Нека је љуби тај Хајдук-Вељко«, ја сам увек замишљао да он тебе мени оставља. И знам, кад је умирао, да сам га замолио: »Побратиме, кардо, дај и остави мени Ташану«, да би ми те он дао, као што бих ја, када бих умирао и имао такву жену, само је њему оставио. (Узрујано): Ах!
ТАШАНА
(заборавља се, разнежено): Луд си ти, луд! И докле ћеш тако да си луд? Када ћеш се већ једном опаметити? (Одједном се освешћује и видећи шта чини, ужаснуто одбија га, узмиче од њега): Али не! Не! Не! Иди, иди сада!
САРОШ
(горко али са надом, чак већ и уверен у успех): Идем. И ако ми по Стани не поручиш, не јавиш штогод, ја сутра одох за навек одавде. Боље ми је у туђини да умрем, него овде да умирем поред тебе и жељан тебе. (Одлази.)
ТАШАНА
(усплахирена, унезверена. Хвата се за главу. Одједном одбацује руке, сва престрашена): Луда! Луда! Ја сам луда! (Виче): Стано! Стано! Улази Стана.
ТАШАНА
(показујући Стани на варош, улицу, капију): Стано, затварај! Затварај капију да ко не уђе!... Затварај све, и не пуштај никога.
СТАНА
(досетивши се, са осмехом): Е ако, ако, снашке. Није него! Не живи се да...
ТАШАНА
(уплашена, унезверена, са страхом гледајући на капију): Затварај, Стано! Не пуштај, Стано! да ко не дође, не уђе и не види ме овакву? И децу ми доведи, децу...
СТАНА
Нису ту деца. А ти не бој се. Затворићу ја све. Нећу никога пустити. Не бој се ти. Ништа није.
ТАШАНА
(Стани): Ох, Стано! Ох, Стано! Ох, Стано! (Трза се): Али, је ли, Стано, ја нему нисам ништа одговорила? И нико ништа није чуо?
СТАНА
(са смехом, раздрагана): Ништа ниси, ништа, снашке. Али очи ти и лице много говоре. Сва се сијаш, сва си срећна!
ТАШАНА
(загрли Стану): Ох ћути! Ћути, Стано!
СТАНА
Сва се сијаш, срећна си.