Ташана/Четврти чин

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Четврти чин
◄   Трећи чин Пет чина Пети чин   ►

Чује се песма и свирка ага који пролазе поред куће Ташанине.

Ташанина соба. У велико дан. По соби послује Ташана. Мало дубље забрађена шамијом, да јој прашина не пада на косу и лице, обучена у свакидање одело, само у јелеку, сасвим незакопчана, без појаса, већ између јелека и шалвара велика раздаљина.

Улази Стана.


ТАШАНА

(не прекидајући намештање):

Стано, шта је? Јеси све спремила?

СТАНА

Хм, хм! И момци већ однеше ручак аргатима на њиву. А како је леп дан и биће врућина, децу сам послала с Диком у башту да се тамо играју и у реци брчкају.

ТАШАНА

(уплашена): А вода, да није дубока?

СТАНА

Како »дубока«? Пресушила па не можеш ни извор да нађеш. Него, нека се онако гола на сунцу играју. (С подсмехом тајанствено): Неко дошао!

ТАШАНА

(не прекидајући посао): Ко?

СТАНА

Па знаш, Сарош.

ТАШАНА

(радосно): Е, је л’ се истрезнио?

СТАНА

Море изгледа да није ни био пијан. Сав се некако изгубио, помео.

ТАШАНА

Добро, нека дође. Само да ми опет којешта не говори.

СТАНА

Море како! Кука и моли... Само да му опростиш. (Одлази.)

ТАШАНА

(прилази огледалу, шамију јаче разгрће, да јој се види више лице и коса; јелек боље закопчава и више диже шалваре, да ближе дођу јелеку; седа на миндерлук).

Улази Сарош.

САРОШ

(не сме даље да крочи): Добро јутро! Смем ли?

ТАШАНА

Море, улази!

САРОШ

(несигурним кораком корача).

ТАШАНА

(показује му на миндерлук): Седи.

САРОШ

Зар и да седнем? (Бојажљиво, даље од Ташане, полу седајући клече.)

ТАШАНА

Шта је? Јеси се испавао, одморио? Шта је то ноћас било? Опет твоје. Опет си почео.

САРОШ

(снуждено): Завршио сам, нисам почео.

ТАШАНА

(у иронији): Па онда у свет?

САРОШ

У ђубре а не у свет.

ТАШАНА

Де, де, па толико. (Виче на улазу): Стано!

Улази Стана (са послужавником с пићем и кафом.)

СТАНА

Ево, ево. Знам зашто ме зовеш. Ево за нашега Сароша.

САРОШ

(мрачно): Терај комедију.

СТАНА

(ставља послужавник између Сароша и Ташане. Сарошу): Камо тај дуван?

САРОШ

(вади из појаса кутију с дуваном и пружа га Стани).

СТАНА

(узима): Што ти руке дрхте? Шта је опет тамо ноћас било?

САРОШ

Када знаш, што ме питаш?

СТАНА

(савивши цигару и спремајући се да пође): Па, снашке, ако немам шта још, да идем у комшилук мало. Звала ме она Сута, болесна је. А и деца су отишла да се играју. Слуге и слушкиње сви су на послу, по башти.

ТАШАНА

Иди, иди. Али иди прво и доведи децу, бојим се да се не удаве.

Стана одлази.

ТАШАНА

(показује Сарошу на послужавник): Узми и служи се.

САРОШ

Боље куршум у чело него послужење и кафу.

ТАШАНА

(храбрећи га): Де, де, узми. Ево и ја ћу да узмем. Какав куршум, какав свет! Него ето, већ ниси млад. Када се разболиш, легнеш, куда ћеш и шта ћеш?

САРОШ

Ох, бре, Ташана, колико си добра! Ох, шта ћу, куда? Па добро: куда? »Дигни се!« »Стани!« На шта? Да се дигнем, да станем? Треба да има на нешто да се ослоним. Да имам бар занат. Без оца, без матере а мали, слаб, неспособан за занат, могао сам само код бербера да послужујем госте и ту останем. И то је била моја несрећа. После, научих у тамбуру да свирам и певам.

ТАШАНА

Па где и од кога научи толике песме?

САРОШ

Па ту, у берберници. И наши и ваши трезни долазе да се брију само пред велике празнике, а у остале дане већином пијани су; или се ту опију, чекајући на ред и поручујући пиће из кафане. Ја сам им доносио и служио их. Доцније, кад сам поодрастао, научио уз шаркију песме од њих, доносећи им пиће, ја сам од сваког по мало испијао да би ми боли глас био кад почнем да певам и свирам гостима, да код газде место што боље утврдим и што више муштерија привучем.

ТАШАНА

(са саучешћем): Тешко теби! А дом, кућа?

САРОШ

(грцајући): Никада. Никада постеља. У берберници, на клупи, да се је увек ширио од мене мирис од помаде, мазања, сапунице. И не научивши занат, због мог певања, почеше сви наши бегови да ме воде на весеља, бекријања, као и ваши богаташи. Нисам имао за шта да се бринем. У свакој кафани имао сам бесплатно јело и пиће и постељу, јер сам био добар мамац за госте, које ћу својом песмом да скупим да што више потроше.

ТАШАНА

(узрујана, потресена): Црни Сароше, црни! (Устаје и хода.) Али ипак, твоје је боље. Сам си без игде икога, али бар си био свој. Што си желео то си учинио. Куд си хтео тамо си ишао, певао, пио. Али има и теже, страшније самоће.

САРОШ

(уплашено): Како: теже, страшније самоће?

ТАШАНА

(све узрујанија): Остави. Да, има самоће које су најстрашније. Бити сам, а не бити свој. Ето ја? Када сам ја била своја?

САРОШ

»Своја«? Увек! Ташана, чувена, велика. У својој кући и то у каквој кући! Опкољена фамилијом, родом, оцем, мајком и децом. Куд год прођеш, куд год одеш, сваки ти се диви, поштује. И има за што да ти се диве.

ТАШАНА

(узрујано, бесно): Ох то, не то. Велика, чувена Ташана. Али то нисам ја. Нисам никада била ја, своја Ташана. Увек нечија.

САРОШ

(у чуду): Како »нечија«?

ТАШАНА

(гневно): Тако: нечија, туђа. Тако. Као девојка: Ташана, лепа кћи газда-Младена. Као удата, чак ни жена свога мужа, него Ташана, снаја хаџиСтевана. Када сам била грљена и љубљена, опет не као Ташана него као венчана жена. Ни мајка није смела да ме воли, колико ме воли, бојећи се да се не осрамоти; ни отац, бојећи се да се не понизи. И када сам ја, ја, Ташана, могла да волим, да имам што желим? Никада!

САРОШ

Ташана, то је нешто много код тебе.

ТАШАНА

Сутра, кад ми деца одрасту, неће смети да ме воле колико ме воле, неће смети да ми безбрижно леже у крилу, завлаче руке у недра, косу, бојећи се да то није у реду и да то не доликује. И ето, зато сам тебе толико чувала, радо помагала. Олакшавајући Твоју самоћу, осетила сам да тиме ублажавам и своју. (Седа, изваљује се.) Ох, није ми требало сада ово да казујем. Толико ми је сада тешко! Ох! (Око врата се разузурује и задиже шамију изнад лица да се расхлади.)

САРОШ

(потресено): Зашто, Ташана, зашто није требало да ми ово кажеш, да ми се изјадаш? А не знаш колико си се тиме подигла. Ох, Ташана, па ти си била исто тако, као и ја, сиромашче.

ТАШАНА

(са захвалношћу): Да, сиромашче, и то какво. До смрти, без наде. Па и та смрт што већ не дође! Ох!

САРОШ

(прилазећи, седа до ње): Не смрт, Ташана! Каква смрт? Ходи! Прибери се. Одмори. (Хвата је за руку.)

ТАШАНА

(малаксала, готово клонула, трза руку али је оставља): Болна сам. Уморна.

САРОШ

Одмори се, одмори! Ево, наслони се на мене. Не бој се ништа. Наслони се на мене. Сиромашче нека се ослони на сиромашче. (Прислања се обгрљујући је к себи.)

Улази Мирон.

МИРОН

(загледајући иза себе, у двориште): Ама, како то да ме нико не срете, да никога нема? Да нису нешто деца болесна, па сви око њих горе на окупу?

САРОШ

(ужаснут, скаче).

ТАШАНА

(клоне).

МИРОН

(сагледавши је устукне пренеражен): То?! Ово?!

САРОШ

(кријући главу лактовима поред Мирона пролази и одлази).

ТАШАНА

(клечећи): Дедо! Дедо!

МИРОН

То? Ово?!

ТАШАНА

Саслушај... Уморна сам, болна.

МИРОН

(показујући на њену собу): Иди тамо!

ТАШАНА

(вукући се одлази).

МИРОН

(сам): То? И још са невером! (Хвата се за главу.) Пих! (У грчевитом смеху): Аха-ха! Па, Мироне, Божји угодниче, владичин намесниче, први духовниче, тако ли ти твоју паству чуваш, на добар пут изводиш, у вери праведних отаца учвршћујеш? А за ту веру толике главе падоше, толики људи на кочевима душе испустише, па и сада толике комите и хајдуци своје животе жртвују! А ти, Мироне, уместо да их учвршћујеш у вери и чистоти, ти их гураш у наручје невери! Ослобођаваш младе удовице од црнине и строга живота, да би се бациле невери у загрљај, а крв и веру поганиле! Ох, Мироне, не Божји угодниче већ развратниче, блудниче! И то гори него обична подводачица, Наза Циганка, која бар хлеба ради подводи, а ти најгори... себе ради!... Као велиш: када је ја не могу имати, јер то не допушта чин, име, онда ослободићу је црнине, пустићу је у живот да се с другим проводи, да је други грли и љуби. Их, их, колико си покварен, Мироне, и то душа ти покварена! И сад куда? У цркву не, пред распеће не, са амвона придике не! Зар свештенике, моје млађе, да упућујем како треба своје парохијане, паству, чувати у вери и чистим животом живети, повучено, у својим кућама, дане проводити... — а моји свештеници, ма да ми у очи неће ништа рећи, али ће се међу собом погуркивати и шапутати: »Да, да као што ти изведе Ташану из црнине и пусти је Турчину, невери, у руке«. (Очајно): Ох, изгубих све: име, углед... И сада куда? У манастир? Не! Тамо су сви од мене млађи, и они ме не могу примити за млађег од себе, за слугу свога. Куда? Ах, знам: на гробље ћу! Тамо мртве да опевам и себе, као већ мртвога, сахраним. (Задубљен у мисли седи на миндерлуку.)

Улази Младен са братственицима.

МЛАДЕН

Дедо, тражисмо те тамо у цркви, па када те тамо не нађосмо, дођосмо овамо, јер знамо да, по обичају, свраћаш овамо да децу видиш. Знаш, ми овде, у вароши, помешали се са неверијом, па толико строго не водимо рачуна о вери и обичајима; али ови моји, тамо у брду, боље воде рачуна. Сишли и дошли, па ми кажу да ових дана треба трогодишњи помен зету — покојнику дати. Па ето дођох с њима да те питам: кад и у који дан пада?

МИРОН

Какав: »парастос«, »помен«? Коме за душу?

МЛАДЕН

(зачуђено): Дедо, што питаш тако? Па знаш: парастос мом зету, хаџи-Стевановом сину, који је умро пре три године.

МИРОН

Њему ли? Кћи твоја не сме дати парастос.

МЛАДЕН

(зачуђеније): Како то, дедо?

МИРОН

(значајно): Срете ли Сароша?

МЛАДЕН

Јест, на крају улице.

МИРОН

Из кафане ли је изишао?

МЛАДЕН

Кафана је још била далеко.

МИРОН

А из чије куће он може у овој махали да изиђе, ако не из ове?

МЛАДЕН

(посрће).

МИРОН

Ето ти! Јутрос, овде, дат је парастос, помен покојнику. Овде, ено тамо, затекао сам њега и њу, твоју и нашу Ташану, у загрљају. (Полази.) Ох, и сада ето помен и леп спомен подиже му она са Сарошем. (Одлази.)

МЛАДЕН

(братственицима): Па?... Чусте ли? Па?...

ПРВИ БРАТСТВЕНИК

Глава мора за образ!

СВИ

Глава за образ!

МЛАДЕН

Имате пушке, коње...

ДРУГИ БРАТСТВЕНИК

Ти знаш да ми кријемо, али без оружја нигда не идемо.

МЛАДЕН

Е, сада пушке, и на коње, па ма у којој кафани, ма насред чаршије, ма где да га нађете — његову главу! Нек се памти на чији дом, кућу насрну!

СВИ БРАТСТВЕНИЦИ

(одлазе журно): Његову главу!

МЛАДЕН

(сам): А ја, ох, ја идем отрова да нађем... и да јој га ја, рођени отац, дам у руке. (Нагиње се ка дворишту и виче): Димитрије.

ДИМИТРИЈЕ

(из дворишта): Сад, газда!

Улази момак Димитрије и уплашено стаје пред Младена.

МЛАДЕН

(мрачно): Затворите капиџике, капију, и никога не пуштајте из куће, нити у кућу, док ја не дођем. Главом ми јамчиш!

У то се чују први, ретки пуцњи пушака, халакање испод прозора. Бат ногу, бежање и узвици: »За Сарошем јуре да га убију! Ухватили га код Ташане и сад хоће његову главу!« Чаршија се затвара. Свет бежи кући.

МЛАДЕН

(пролази уз грчевити смех): Тако, браћо! Тако!

Осветите ме. Главу за образ! Ја сам већ мртав али бар да ми се кости у гробу не преврћу. (Оде.)

ДИМИТРИЈЕ

(оде за њим).

Пауза.

Улети Стана и нариче.

СТАНА

Куку, снашке, куку, снашке!... Крв ће да легне. Већ цела варош узбунила се. Турци полетели да га бране од ових наших.

Истрчи Ташана.

ТАШАНА

(одлучно): Ћути! Иди одмах нађи Сароша, и кажи му: кола, коње да доведе и одмах одавде да се бежи.

СТАНА

(пође и враћа се): Да идем, идем... али можда ће и моја глава отићи ако чују да сам га ја овамо увела, пустила.

ТАШАНА

Не бој се! Пре ће моја него твоја!

СТАНА

(одлази).

ТАШАНА

(сама себи): Свршено је. Мора се. Куда? Не знам. Нећу о том да мислим. О томе нека он ми сли. (Ослушкује.) Да ли већ долази?... Чекај, с децом да се опростим. Али не. Не смем да их загрлим, ижљубим. Моје су руке нечисте: оне више не припадају само њиховом оцу. Али могу децу бар кроз рупе на вратима да последњи пут видим. (Прилази отворима и кроз отвор гледа): Слатка моја децо! Погле како се играју. Ништа не слуте. Чекају да им нана дође. А нана им никада, никада неће доћи! Ах! Када буду порасла, деца моја, о нани ће само зла слушати... Гле оног старијег шврћу, како ми паметно око има и лепу округлу татину главу... (Окреће се.) Још га нема да ме води, да бежимо далеко у свет... Хајде да се обучем и бошче спремим за пут. (Облачи се и везује бошче.) Утрчи Ката и још са улаза кука и нариче.

КАТА

Куку, куку! Ташана, црна ћерко, шта учини?!

ТАШАНА

Што учиних, учиних!

КАТА

(гледа повезане бошче и обучену Ташану): Па куда сад?

ТАШАНА

У неврат!

Улази прва слушкиња.

ПРВА СЛУШКИЊА

(уплашено): Газдарице, ено црни се капија и двориште.

Улази друга слушкиња.

ДРУГА СЛУШКИЊА

Све хаџије и половина чаршије наших долазе.

КАТА

(журно): Ташана, склањај се у дечју собу.

ТАШАНА

(побегне).

На степеницама чује се бат и кркљање многих људи. Испред свих улази хаџи Риста.

ХАЏИ РИСТА

(ходајући по соби): Кућо, ко те опогани? Ко ти црн образ удари? Ко у ову собу, где се скупљале владике, држала молепствија, осуђивало који ће паша, који ће крвник између наше невере да буде убијен, смакнут, па ко сад све то, баш са невером, опогани? (Седа, око њега хаџије и остали.)

ХАЏИ РИСТА

(тапше рукама).

Улази Стана.

ХАЏИ РИСТА

(се подбочи пред њом): А ти, кучко селска, ти беше проводаџисала да се опогани ова наша света кућа?

СТАНА

(пркосно): Ако сам сељачка, нисам погана, нити сам штогод опоганила! (Доноси послужење свима.)

ХАЏИ РИСТА

(презриво): Бит! Где ти је снашка!

СТАНА

Снашка? Болна.

ХАЏИ РИСТА

»Болна«? Доведи је овамо.

СВИ

А — а — а!

ХАЏИ РИСТА

Сад ћемо да је оздравимо.

Улази Младен.

МЛАДЕН

Дођосте ли?

СВИ

Дођосмо.

ХАЏИ РИСТА

Како да не дођемо, кад нама више ни у чаршији, па чак ни у цркви места нема. Кад ви, а највише твоја кћи, толико нам образ зацрнисте, да не смемо у чаршији трговине да отворимо.

СВИ

Јест, хаџи-Ристо!

ЈЕДАН ОД ТРГОВАЦА

Јутрос отварам дућан, а оно куче турско, Мехмед бег, што му се месо натраг кроз чакшире види и што му хлеб на вересију дајем, прође покрај мене па лану: »Хеј! Чусте ли ви за вашу Ташану и нашега Сароша?«... А како је горе »у меџлис« — усред вароши? — Не смемо ни да привиримо тамо.

МЛАДЕН

(седа на миндерлук и таре знојаво чело): Осветићу ја све то крвљу.

ХАЏИ РИСТА

Еј, Младене, синко, је ли ти ја говорах да твоје дете није било за овакву кућу, за овакву стару хаџијску кућу. Ви сте скоротечници, јер сте скоро из села дошли и случајно постали газде. Истина, јесте поштени и вредни, али нисте хаџијски, од старина, као ми. Да, искрено ти говорах: Ташана није била за овакву кућу.

СВИ

Није била.

МЛАДЕН

Па кад није била, неће ни бити! (Полази ка дечјој соби и виче): Овамо ти!

Излази Ташана убијена. Прилази руци Младену; овај забацује остраг. Ташана се окреће хаџијама да и њима пољуби руке; тако исто и они забацују руке за леђа.

МЛАДЕН

(са највећим напором се савлађује; вади из силава увијен отров и пружа га Ташани): Ето, татко ти донео дар, да те дарује; да тамо у собу идеш, попијеш и — свршиш.

КАТА

(која је дотле нички лежала, скочи, Младену): Не, човече, јединче нам је!

МЛАДЕН

(одгурну је, хоће ногом у главу да је лупи): Петом ћу ти главу разбити! Због тебе сам и дочекао да ми сад образ гори. Док сам био у брдима, међу својима, ти сваки дан: »Хајде да сиђемо у варош. Видиш, Ташану, јединче, у какву ће се лепоту развити, па зашто овде, у селу, да вене и суши се?« А сад? С невером...

КАТА

(окреће се хаџијама, у очајању): За Бога, људи Божји! Какви су то образи? Какве »невере«? Па у цркви сваки дан слушамо како се говори: »Љубите своје ближње, као самога себе.« Па одкуда он није, и ако друге вере, а оно баш ближњи; комшија нам је био, ту се родио, одрастао.

ХАЏИ РИСТА и ОСТАЛИ

(као перући са себе): Не знамо ми то, не знамо.

МЛАДЕН

(решено Ташани): Спремај се да одмах умреш.

КАТА

(врисне).

ХАЏИ РИСТА

Не, Младене, не толико.

СВИ

Не толико.

МЛАДЕН

Како: »не толико«? Док ваше кћери са беговима и пашама ашикују и копилад у реку бацају, сви кажете: »То ништа није! Раја смо! Мора да се трпи!...« А кад моја кћи са Турчином згреши, сви гракнете: »Није хаџијска, није из старинске куће!« Сада ћете ви видети како баштован свој образ брани... Овамо, Ташано, отров овај пиј!

ТАШАНА

(се одупире да узме отров).

Из даљине се чују пушке и халабука.

Улази један братственик.

БРАТСТВЕНИК

Младене, побеже нам Сарош. Бегови га опколили и на коњима одјурили с њим. Не могосмо да их стигнемо. Ови наши брдски коњи ситни, а њихови хатови, па ни пушком да их догнамо. Одведоше Сароша у Куманово.

ХАЏИ РИСТА

Бре, бре! Сада ће наша срамота по Куманову, Скопљу, Велесу. Нећемо смети ни по трговину, ни по својим родовима и фамилијама ићи.

ТАШАНА

(разрогачено, пренеражено): Побегао, оставио ме! (Пружа руку оцу): Дај отров!

МЛАДЕН

(изван себе од срамоте и беснила): А, дакле, ти си га и волела... није он тебе на силу, изненада? Сада не дам отров! Сада ћу ја, твој отац, да те убијем, посред груди, које је он опоганио.

Улази Мирон.

МИРОН

(Ташани): Иди тамо.

ТАШАНА

(одлази у своју собу).

МИРОН

(једном трговцу): Иди у цркву и кажи клисару да ми доведе Парапуту.

ТРГОВАЦ

(одлази).

МИРОН

Знао сам ја то и зато потрчао. Знао сам ја то, чим сам чуо пуцњаву између њих и наших, да ако тамо неће крв пасти, мораће овде. Па зар крв, крв и само крв? ХАЏИ РИСТА и ОСТАЛИ

Па, дедо, не знамо... нисмо...

МИРОН

Добро сам дошао да видим, јер би ви после, као увек, пошто ког силом отрујете или убијете, изговарали се како нико није знао, ни слутио, већ се он сам ноћу отровао, убио.

ХАЏИ РИСТА

Па нешто мора да се сачува... вера и Бог.

МИРОН

Зар је Бог и вера за крв? Зар Бог хоће крв на земљи, а не животе? Чујте ме: проклећу вас.

СВИ

Не проклетство!

МИРОН

Проклећу вас, што веру и образ у крв претварате. Проклећу вас, да вам ни чукун-унуци главу не дигну, у цркву не уђу, у столове не седну. Проклећу вас као што сам и себе проклео и упропастио кад сам овамо дошао, да ово све дочекам и видим. Јесте ли мислили на децу, кад сте хтели да им мајку уништите? Пилићима квочку нико не може да замени а камо ли детету матер. Зато она мора да живи. Али да би свој грех испаштала, била кажњена целог живота, овде, у овој кући, има Парапуту, онако унакаженог, блатњавог, што се ваља по улицама и спава по камењарима и под плотовима, да негује и двори... Прво њему хлеб да дâ, па онда она да узме. Прво њему воде да дâ, па онда она да пије. Прво њега да покрије, утутка, утопли и успава, па онда себе. И тако целог живота.

ХАЏИ РИСТА

Страшно, дедо. Тако грднога, црнога од земље, неговати и чистити! Ја и кад га сретнем, ма да је и то Божји човек, Божја душа, а ја се по два три сата гадим. МИРОН

Зато ће њен грех бивати мањи. Што веће испаштање, мучење, грехови су мањи. (Хаџи-Ристи): Ти ћеш одавде да одеш право до попа Манасија, као најстаријег и најписменијег, да узме црквене књиге и донесе ми на гробље, да му предам рачуне, јер одавде право на гробље идем, гробљански да сам свештеник и чувар, јер у цркву више не смем.

ХАЏИ РИСТА и ОСТАЛИ

Не дедо, не!

МИРОН

Свршено је. Мртав сам и идем међу мртве. Ви, тутори, чујте: Ја у име духовне власти која ми је Богом дана, попа Манасију постављам за старешину ваше саборне цркве. Примате ли?

ХАЏИ РИСТА

Што Бог преко нашег духовника нареди, не да примамо, него смо и благодарни.

ХАЏИЈЕ

Благодарни смо, дедо!

Улазе Арсеније клисар и Парапута.

АРСЕНИЈЕ

(води Парапуту): Дедо, ево доведох Парапуту. ПАРАПУТА

(кад види све у соби, почне да узмиче): Жиж, жиж, изгорећете Парапуту!

СВИ

Нећемо, нећемо, Парапута.

ПАРАПУТА

А једете ли земљу? Сви сте земља.

МИРОН

(прилазећи Парапути): Не бој се, ја сам ту. (Клисару): Што му ово не повади?

АРСЕНИЈЕ

Не смем, дедо. Убиће ме овим камењем. Ти знаш, да му само ти можеш узети.

МИРОН

(чисти Парапуту од земље): И где оволико земље и блата нађе? Сав се земљосао. (Вади из његових недара камење и земљу.)

ПАРАПУТА

Је ли за Свету Богородицу то узимаш од мене и чуваш?

МИРОН

(чистећи га): Да, да, за Свету Богородицу.

ПАРАПУТА

Е, добро, за њу ја збирам и просим.

МИРОН

(нађе у Парапутиним недрима комађе хлеба које му фурунџије дадоше и пружа му): Зашто ово не поједеш?

ПАРАПУТА

И то је за Свету Богородицу. Све је за њу, а ја земљу једем.

МИРОН

(крстећи га по лицу, те му руку Парапута љуби; узима га за руку и доводи крају собе): Ходи. (Хоће да га посади на миндерлук): Не бој се. Седи. Ја идем на гробље и од сада тамо ћу једнако бити, и зато ти у цркву више нећеш моћи; неће имати ко да те чува, већ ћеш овде. Слушаш ли, разумеш ли ме?

ПАРАПУТА

(трепћући, гледа побожно у Мирона): Хм, хм. Слушам. Ти и Бог, дедо.

МИРОН

(посади Парапуту да седне): Седи ту. (Доводи Ташану): И сада ова, не жена, него мајка, она ће ти друга мајка бити. Она ће те хранити, чувати, неговати. (Ташани): А ти, ево ти овај Богом наказани, али за то Божји човек. У аманет ти га Божји остављам. Али да се ниси усудила да га било глађу, било жеђу мучиш и мориш, да што пре умре, да га се што пре отресеш.

ТАШАНА

Ох, зар ја, дедо?

МИРОН

А ја полазим за увек на гробље. Мртваце да опевам, с мртвацима да живим.

ТАШАНА

Мироне, Мироне, брате! Буд себе, што тебе толико упропастих!

МИРОН

Крст није лако носити, да би човек могао бити човек. (Осталима): Сад хајде. Ја на гробље, а ви вашим кућама. Овде се нема шта више.

СВИ

(крстећи се побожно, одлазе).

ТАШАНА

Не бој се ти мене, Парапуто. Чуваћу те ја.

ПАРАПУТА

Не бојим се. Јер и ти си земља као и ја.

ТАШАНА

Ох, јесте. Земља и то каква страшна, црна земља.

ПАРАПУТА

Земља! Земља!