Ташана/Трећи чин
| ◄ Други чин | Пет чина | Четврти чин ► |
Kафана проста. Поред зидова дрвени миндерлуци али широки, са по којом асуром и прљавим јастуком, за богатије госте. По ћошковима на земљи по две три троножне столице око мангала са угашеним жаром. Келнерај у углу ограђен и по његовим преградама поређана стакла, чаше и литрови. На средини таванице виси овећа лампа. У келнерају, горе, две лојане свеће, којима се газда и момци служе кад иду у подрум да точе пиће. Чује се лупа на кафанском улазу. Из своје собе иза келнераја истрчи кафеџија бунован, чеше се, зева, протежући се.
КАФЕЏИЈА
(обучен упола грчки упола цинцарски, у антерију, кратко џубе, засуканих рукава, на глави велики фес, све прљаво, дроњаво):
Тепај се од тука! Не чукај, да те не чукнем сас некој чабрњак. (Опет лупа.) Ама па кој си ти?
САРОШ
Ја, Сарош.
КАФЕЏИЈА
Сарош ли? Ели сам, ели сас бегови?
САРОШ
Сад ће и бегови и свирачи. Отвори.
КАФЕЏИЈА
Леле, Сарош, роде сладак! Како на теб да не отворем? Зар на теб да не отворем? Зар на теб, сефтеџију? Од теб сефте, а од господа берићет, те да и беговска пара капне у моја ћеса! (Слугама): Ристаћи, Костаћи, устанајте бре и ложите ватра! (Сарошу): Саг, саг, пиле моје. Сал лампа док запалам. Ох, срећо моја! Исполај на господа да ми те посла! (Отвори): Изволевај, душице слатка. От тебете побољи сефтеџија нема.
САРОШ
(мрачно): Дај два момка.
КАФЕЏИЈА
(виче): Костаћи, Ристаћи!
КОСТА и РИСТА
(споља, иза келнераја): А?
КАФЕЏИЈА
(полети к њима): Какво »а«? Аксилос! Немат »а«, него брго овам. Да не поручате ћутеци.
Долазе Коста и Риста (закопчавајући и стежући поцепане појасеве, буновни).
КАФЕЏИЈА
(покаже Сароша): Агу да слушате.
САРОШ
Нисам ја ага. (Кости и Ристи): Један до Назе, други до Решид-бега. Чујем, код њега је весеље, тамо су и остали бегови. И Наза са својом дружином да дође, а бегови тако исто. Кажите да ја зовем. (Баци им новац на под.) На, ево бакшиш!
КАФЕЏИЈА
Брго, све по три кораци у едан да фаћате, па кад мислем да сте там, а ви да се овдека.
КОСТА и РИСТА
(обрадовани бакшишом одлазе).
КАФЕЏИЈА
(Сарошу): Седи си, седи си, пиле моје. Искаш да донесем раћија?
САРОШ
Имаш ли добро пиће?
КАФЕЏИЈА
Имам, имам. Како да немам! Имам раћија што гу пијет султанова мајка и бегови. Права бела раћија. Анасонлика од сто години. Још Аџи Дервиш оди Перистер планину што гу пијеше, па саг ти ће гу пијеш. И коме да давам така раћија? Зар за комшије и ристијани? Та стока неје за тај раћија. А ристијани, кад излегну на пазар, донесу оди свој дом своја раћија и леб, сал чанче фасуљот што земат од менеме. Сал Цигани и просјаци што у суботу дојдев овдек да испијев по која, а на њим ги давам шпиртуља.
САРОШ
Добро, иди наточи. Па спреми све, сад ће и бегови.
КАФЕЏИЈА
Саг, саг, мољем. (Оде. Пева.)
САРОШ
(хвата се за чело): Шта учиних, шта учиних! Што се заклах? Једино место где бих осетио да сам човек, то би било тамо. Једина кућа, соба, где сам могао да се одморим, очистим од беговске харемске мемле, од њиних јела, пића, од тешких јоргана и јастука што заударају на устајани дуван и бурмут, као и ови кафански миндерлуци и јастуци...
КАФЕЏИЈА
(долази и доноси ракију): Изволевај, Сарош. (Оде.)
САРОШ
(узме ракију и пије): Ох тамо, код ње, могао сам данима да лежим, да удишем онај чист светао ваздух што мирише на босиљак и испајане ћилимове. Да гледам како она, још чистија и свежија, пролази поред мене, чак и служи ме, двори, и по њеном лицу, осмеху, видим како је њој мило што је мени добро код ње. И сада све то изгубих, упропастих, својом ногом згазих. И то како? Гадно. (Хвата се за чело, пије): Пих, пих, па бар да се потукох са слугама, да поломих, начиних какав русвај пијан, него, него покварен, фукара! Пих! (Пије): Ја сам мислио на њу, хтео њу, и тиме да им вратим све добро. Ба! Ово се не може више! Два пута покушах да себи дођем главе. Ево никако не спавам. И сад, последње веселе, последње пиће! (Вади кесу): Да попијем ове паре прљаве, што сам зарадио пијући и певајући беговима. (Пије): И сутра, пешке, гологлав, на царски друм и из хана у хан, из вароши у варош, док негде не липшем, скапам, на неком ханском ђубрету или штали. (Наједном скочи): Идем, идем. Не могу сâм. Не смем да сам сâм. (Одлази.)
КАФЕЏИЈА
(виче споља док момак плаче): Овам ти, нестрећо! Аман, бре, отреси се, нестрећо једна. Гледај го, на нози спијет! Отреси се, тресли те мртвог, да даји господ. Саг је згода за алиш-вериш, да се зараде мало-много пари. Закопчај тија груди. Вржи ногавице, те како човек да си, зашто требе да служиш гости. Елем слушај: За Цигани ће точиш онај шпиртуља а за бегови препеченица. За Цигани јексик мера а за бегови, кад почну да пијат, права мера. А кат ги уфати пиће, ти удри и на њи јексик мера, за то да гим точиш из онија шишићи што сам ги бутнаја у тезга. Да упантиш. На тезга права мера, док се не опијев, а кад се опијев а ти сипај у шишићи што су под тезга. Ама, да се не опијеш, зашто ће поручаш ћутеци, дор мртаф не станеш! СЛУГА
(забезекнут): А, бе газдо, до саг несам служија ни газде у кафани, а декмол бегови. Бојим се, ће се соплетем, па некем на главу а некем у недра да изручим пиће. Па ме страф да изручам ћутеци и тој оној право турцко тепање!
КАФЕЏИЈА
Може, може, де. Ја ћем све около теб да сам. Чак и руци да ти придржим. Ја ти не би дао сам да точиш, ама, ако бегови познаф криву меру, да не биднем ја криф, него да испаднеш ти. И затој ћу те баксим пред њи да те тепам. Затој ти ово казујем, да после немаш зла воља на менме за тија шамари што си ги од мене изручаја. Саг брго на посла! (Угура га у подрум и гвири.)
Улази Сарош.
САРОШ
Зар још никога? Ах, сада! (Потеже јатаган, хоће да се убије. Трза се, враћа нож.)
КАФЕЏИЈА
Саг ће, саг ће, мољем. Сакаш ли тазе раћија?
САРОШ
Дај!
КАФЕЏИЈА
Аха, еве гу. Ја! Чиста, суза, ак препеченица, ама ладна, болан да гу пијеш!
САРОШ
(одгурне стакло и метне га испред себе): Нећу да пијем. Нећу.
Улази Наза (огрнута фереџом, са дахирама испод пазуха).
НАЗА
(уплашено Сарошу): Што је то, што овако доцкан, у невреме, весеље и свирка? Да ме је сам паша звао не бих му дошла, ама ти, ти си мој паша! Сад ће и дружина да дође, а ја потрчах да видим шта је.
САРОШ
(показује јој да седне): Седи. Хоћу весеље. Сахрањујем се, иза мој парастос ово последње весеље!
НАЗА
Леле! Да те опет код какве буле или хришћанке не ухватише?
САРОШ
Још горе.
НАЗА
Па шта је, за Бога, то тако страшно?
САРОШ
(привлачи Назу у поверењу): Слушај, сестро!
НАЗА
(зарадована): Знала сам ја да сам сестра за тебе.
САРОШ
Да, сестра. Сестра си ми и по занату и по животу. Слушај, Назо! Имао сам, у целом овом големом свету, само једно место, једну кућу, где сам могао данима, месецима, да седим, лежим, једем и пијем. Ако легнем, донесе ми се преобука а моја је већ сутра опрана, осушена, лакат на минтану окрпљен, дугмета пришивена. И то не из страха што сам Турчин и што могу зулум да чиним, већ из љубави, као брата, а највише из сажаљења што сам сироче, сам без игде икога, што од беговске милости живим док једнога дана, ко зна у којој механи и под којим ћепенком у чаршији, не наћу ме мртва. (Узрујано Нази): Слушаш ли?
НАЗА
Слушам и слутим.
САРОШ
Ето, такву љубав што ни султан не може да има, љубав из сажаљења, из милоште, доброг срца, ја сам ногом згазио. Више праг те куће не смем да прекорачим, неће ме ни примити; а ако ме и прими, јер толико је добра, неће излазити пред мене. Њене слушкиње ће ме дочекати.
НАЗА
Ташана?
САРОШ
(уплашено): Ћут! Ја то не рекох, и сада то име да се не спомене! (Нази): Јест, она, Ташана. И види колико си ми сестра: што ни рођеној матери не бих казао, ево теби казах, јер знам да из твојах уста неће изићи.
НАЗА
Нема сам као ноћ!
САРОШ
Да. Од кад поче понова да прима госте, да живи, одем јој и ја. Али, она ме нападе. »Свима ћу«, вели, »да опростим, само теби не. Зар ти, кога сам као брата дочекивала, не нађе да ме походиш, да видиш како ми је самој, затвореној, у црнини? Дакле«, вели, »док се са покојником јело и пило, ниси избивао одавде, а откада гозбе преста — и тебе неста.« И то, то ме закла, обезуми. Казах јој истину. Док јој је муж био жив, ја сам био сигуран да нећу на њен образ ударити; али, од кад је остала удовица, сама, слободна, не бих могао одолети да јој не кажем колико је волим. И сад, све изгубих. Пре, када то није знала, послуживала ме а рукав њене кошуље дотакне моју руку, прамен њене косе, курјук, додирне ме по лицу; седа слободно код мене, чак ме и за чело, главу ухвати и прекори: »Опет си ноћас. Докле ћеш? Што не пазиш на себе?« Сада све то изгубих, Назо. И зато, ово је последње весеље. Сутра, на коњу или пешке, одох одавде, за увек. Јер без ње, њене куће, не могу, а к њој — не смем. Покушах да сам себи судим а рука — кукавица дрхти. (Вади јатаган из силава, баца га.) Шта ћеш ми ти, бре, када ти је газда кукавица?
НАЗА
(узима нож натраг и враћа га Сарошу): Немој, да ти се смеју бегови када те виде без оружја.
Чује се свирка Цигана, чочека и њихов долазак.
Испред њих играјући момак Коста који их је звао.
Чује се из далека песма:
Истамбол да чика рир кете налва,
Кете налва гитилер, вај, кокона!
КАФЕЏИЈА
(ослушкујући и стрепећи да не оду свирачи на друго место): Шта је, коме свирају?
КОСТА
(улази): Мени, мени. За мој рачун. И младожењско сам оро играо. Ко зна да ли ћу да се женим, па бар овако. И добро сам платио. (Одлази.)
КАФЕЏИЈА
(одгледајући га): Платио, платио! Затој ћеш после цело лето да тимариш селске коње.
Улазе Цигани и чочеци певајући и играјући »Истамбол да...«
КАФЕЏИЈА
(извирујући): Ете ги и бегови! (Циганима): Хајде бре! Шта се скањерате?
САРОШ
(Циганима): Заузимајте тамо места! (Кафеџији): Донеси им ракије.
Улазе бегови. Испред сваког слуга, осветљавајући му пут, носи фењер. Све слуге са фењерима пролазе и одлазе у двориште Кафеџија и момци прихватају беговима њихове кратке, скупоценим крзном постављене колије и вешају их о зид.
КАФЕЏИЈА
(услужно чисти прљавом крпом и намешта јастуке за седење): Изволте, изволте седите, чисто је.
БЕГОВИ
(грлећи се са Сарошем): Где си, бре, како си, Сароше? Уби нас досада без тебе. Нема весеља без тебе. (Седају и изваљују се по миндерлуцима.)
РЕШИД БЕГ
И знаш као да си погодио. Када дође момак и јави да нас зовеш, ми смо сви били код мене. Јуче сам мог Асу заженио и запросио му девојку. И сада три дана весеље. Ено оставих гочеве и зурле да свирају. И када нам ти јави, једва дочекасмо.
СВИ БЕГОВИ
Тако је, једва дочекасмо.
РЕШИД БЕГ
Баш добро да ми стари оставимо млађима и женскадији да се веселе у харему. Ми ћемо са Сарошем.
СВИ БЕГОВИ
Са Сарошем.
РЕШИД БЕГ
А у јутру да продужимо у мој чивлук и Доњо Врање. (Загледа кафану): А добру си и кафану изабрао. Склоњена, у махали, а није као у чаршији, па сваки ко прође да завирује. Овде сам као код своје куће.
СВИ БЕГОВИ
Тако је!
ЈУСУФ БЕГ
(седајући до Сароша): Сароше, бре, још од кад ти глас и песму нисам чуо! Оно, истина и ја покаткад запевам.
СВИ БЕГОВИ
Пој бре, Сароше, пој!
САРОШ
(доста смркнуто): Сада, овде, не. Звао сам вас у госте и на вас је ред да се веселимо и певамо, а сутра у Доњо Врање моје је. Деде, бре, чочеци! Свирка: »Тешко оро«. Чочеци играју. Наза баца јелек. Испред изваљених бегова игра по један чочек. У страни Цигани мушкарци свирају »Тешко оро«; чочеци их прате дахирама. Бегови чочецима лепе меџидије по челима.
БЕГОВИ
Сароше, где си до сада?
САРОШ
(их не чује, јер усхићено посматра Назину игру која је намењена само њему).
БЕГОВИ
(бацају Нази кесе и вичу): За нас играј, Назо!
НАЗА
Јок, за вас не, сал за Сароша!
БЕГОВИ
Аман, бре!
НАЗА
(скупља бакшиш, прилази крадом кафеџији и даје му новац, тихо говорећи): Ово плаћам за Сароша.
РЕШИД БЕГ
(Сарошу): Ефендум, бре!
ЏАФЕР БЕГ
(грлећи Сароша): Кардаш, бре!
РЕШИД БЕГ
Докле ће се овако, Џафер-беже?
ЏАФЕР БЕГ
Док се живи, Решид-беже.
РЕШИД БЕГ
Ох, много је убав живот! Много је сладак! (Чочецима баца новац.) Де, бре, де! (Кафеџији): Дај нам ракије! Нек је све весело, пијмо. Весело, весело! (Окреће се најстаријем бегу): Де, Ахмет-беже, »Веселу, веселу Стојну«, твоју Стојну, чивчику, ради које ти замало вером не промену.
АХМЕТ БЕГ
(узбуђено): Јок то, не, не то!
СВИ БЕГОВИ
Не то, не то.
РЕШИД БЕГ
То, то, твоју Стојну... (Дубоко уздише): Ех, и ја сам имао у мој чивлук не Стојну, него Васку. Убаво, мило, красно дете. Заједно, као деца, играсмо се, купасмо се у реци, прависмо куће у песку. А после, кад одрастосмо, раздвојисмо се: она у свој дом, сељачки, ограђен гувном, стоговима сена и чопорима паса; ја у чивлук, млади бег, опкољен старим крезубавим ханумама. И она у њену цркву, ја у моју џамију. Ох, а иста река тече, у коју се купасмо и брчкасмо, исто трепере и шуморе тополе под којима смо се одмарали. Ох, де, беже: »Весело, Стојно, Весело«. Свирка и песма:
Весело, Стојно, мори, весело!
Што неси увек, мори, весело?
Да ли ти је жалба, мори, за мене,
Што не смем, туго мори, да те земам?
За време певања сви раздрагани, само Решид бег дубоко замишљен. При крају певања Јусуф бег се обраћа Решид-бегу.
ЈУСУФ БЕГ
Шта тако дубоко мислиш, Решиде?
РЕШИД БЕГ
Гледам како река подлокала Васкину башту. Плот, око ње, сав се нахерио. Горе, засађено њено цвеће, паприке и црни лук. Све ће то да се стропошта у реку. Зовем свога баштована да тај плот подигне и утврди, а он вели: »Ао, бе, куда се је чуло и видело да бег чивчијама њиве и баште оправља?« Отерах га. Сутра преко воденичара на редих да два сељака то оправе и у ред доведу. И када она дође, виде да јој је цвеће сачувано, да река није подлокала и однела све, ох, када дође, узабра цвеће и погледа овамо, преко реке, у мој чивлук, само што уздахну: »Решиде, Решиде, ти си ово...« (Нази и другима): Назо, бре!
НАЗА
Решид—беже, ево ме.
РЕШИД БЕГ
(барата по појасу): Назо, чекај! Код мене се сад буни, ври. Чекај! А пара биће. (Вади из појаса једну кесу с парама.) Видиш ове паре, ову кесу, она је одвојена — то је закупнина од њена чивлука. Од Васкиног наполичарског рада, од њене њиве, баште, то су овде паре. И паре у њено име, у њен и мој севдах ће да иду. Од севдаха су оне дошле, у севдах нек иду! На, ево ти!
НАЗА
(узима новац и односи га кришом кафеџији, шапћући): И ово плаћам за Сароша! Много ми је болан побратим. Али, хм, сад ћу ја. (Оде.)
АХМЕТ БЕГ
(весело): О Сароше, Сароше. Где си бре, Сароше? Наше куће опустеше без тебе. Толико тефериче прависмо, а твоја песма не чу се тамо, код нас.
САРОШ
Не певам ја по поруџбини, по ћефу вашем.
РЕШИД БЕГ
(увређен): Па, Сароше, певаше ти по ћефу Ташанина мужа, у хришћанским кућама. Тамо ти било милије, него ли код нас, и у нашој вери.
САРОШ
Нема ту наша и ваша... Анадолац несам. Овде сам се ја родио и одрастао. Пљачкавица је моја, Марково Кале је моје, река је моја, Собина је моја. Ја сам дете овога краја. За мене нема Србин и Турчин, наше и ваше... (Одсечно): А ако ме вера одваја, вера ме неће одвојити!
ЏАФЕР БЕГ
Ти си наш.
ЈУСУФ БЕГ
(Сарошу, да би га развеселио): Сароше, ни ја несам Анадолац. Као што ти рече малочас, тако и ја кажем сада: »Пљачкавица је моја, Марково Кале је моје, река је моја, Собина је моја!... Туђ ли сам ја човек код тебе?
САРОШ
Јок, браћа смо!
АХМЕТ БЕГ
За ту реч — Мане, бре! — све што се ноћас потроши, ја плаћам. Хајде, чочеци, овамо! Игру!
Игра се: »Чочек аваси«.
Враћа се Наза.
НАЗА
Леле!
РЕШИД БЕГ
(спазивши Назу): Ја, а где си до сад, моја стара ђувендијо?
НАЗА
(понизно Решиду): Бех на аву, припаде ми нешто тешко, нека мука на срце, па искочих на двор да се охладим.
РЕШИД БЕГ
Ти на аву? Ти твоју фараонску циганску крв да охладиш? Ни када умреш, па ни тада нећеш бити хладна. Него, кога ли код које, или неке наше буле, или неке хришћанске удовице, одведе?
НАЗА
О бива, бива и то понекад. Па неје право да ти бегујеш, а ми да гладујемо. Сваки свој занат!
РЕШИД БЕГ
Ако де, ако!... Цигани, бре, свирајте!
Свирка и игра дуго. Зора свиће. На врањанској Саборној Цркви удара звоно јутрење.
РЕШИД БЕГ
(виче): Механџија!
Мане утрча.
РЕШИД БЕГ
(показује на пиће): Мане, бре, имаш ли још од ове ракије?
КАФЕЏИЈА
Има, има.
РЕШИД БЕГ
Доћи ће моји момци и даћеш им двадесет-тридесет ока.
КАФЕЏИЈА
Хоћу, хоћу.
САРОШ
(Нази узбуђено и досећајући се): Шта је? Шта је? Да ниси нешто?
Цигани свирају: »Мекам«.
СВИ БЕГОВИ
скупљају се око њих.
НАЗА и САРОШ
(остају сами у једном углу позорнице).
НАЗА
Ћути! Је л’ сам ти сестра?
САРОШ
Јеси.
НАЗА
Па зар сестра сме да пусти да јој се брат убија и упропасти?
САРОШ
Сад ме уби. Где си, за Бога, била?
НАЗА
Тамо где сам требала. И добро је што сам била. Али ме не прекидај. Морам да се журим да стигнем дружину. Дакле, када поче зора, као што знаш, ја се изгубих. Одох право тамо. Код Стане. Знам да рано устаје.
САРОШ
Код ње. Сад и она зна. Сад ме сасвим...
НАЗА
(ужурбано): Стана за мене главу даје. Једном ја сам њој главу сачувала, када је неке буле још хаџи-Стевану довела. И да не рекох да сам то ја учинила, убили би је, а бегови на мене нису хтели, јер веле: »Зар и на Циганку руку да дижемо? То јој је и занат, она и наше и њине жене...« Ја Стани све испричах, а она се смеје, вели: »Баш снашке није љута, још је веселија, смеје се.« Оде горе код ње. Отуда чујем смех и речи: »Луд ли је, луд?« Врну се Стана и рече ми: »Иди и кажи му нека не прави тамо по механи којешта. А може да дође кад хоће. Ето сутра, ако хоће, нека дође. Само доцније. Ја ћу да га дочекам.« И сад ти право кући и испавај се.
Песма и игра:
Мемете, море, Мемете,
Три села викав на тебе,
Четврто село Кулино:
Колико ли им обљуби
Све младе жене неротке
А и убаве девојке!
Мемете, море, Мемете,
Докле ће викав на тебе?
По свршеној игри бегови, Цигани и чочеци одлазе.
САРОШ
(оде за њима).