Sreća i ljudi/2

DRUGA POJAVA

DRUGA POJAVA

ACA I PREĐAŠNjI

ACA (ulazi naglo. U levoj ruci drži novine i maše njima, ali za prvo vreme ne može ništa da govori. Kod sviju ostalih nemo čuđenje): Vo... vo... de, da se ma... lo povratim! (Baci štap i šešir). Samo brzo!
MAKSA (diže šešir i štap, ljutito): A još sve ovo nije platio.
ROKSA i EVICA (u čudu):Šta ti je!?
ACA (kao i pre): Glete! (Maše novinama). Ovde je.. Ovde je... neobična sreća! Ama gde je Čaša... daj čaše!... Daj staklo!... Sve me nešto grebe u grlu.
MAKSA: Šta je to?!
ROKSA (uplašeno prilazi Aci): Šta mu bi?
EVICA (daje mu čašu vode): Evo, braca... ali, za Boga?!
ACA (pije malo vode i maše novinama): Na osmom vučenju (pije) obveznica... (zagrcne se) zaj... zaj... zajma.
MAKSA: More, udavićeš se!
ACA: Do... dobili smo... dobila je naša srećka!
EVICA i ROKSA: Šta?
MAKSA (pljesne se rukama): Eto ti sad!
ACA (zagleda u novine): Srećka serija pet stotina šezdeset osam, broj petnaest, dobila je (jače viče) sto hiljada dinara!
ROKSA i EVICA: Šta?
MAKSA: Ta neće bit’!
ACA (važno): Sto hiljada dinara!
ROKSA i EVICA: Da l'je istina?
MAKSA (trlja se po očima): Kako to?!
ACA (ljutito zgužva novine i meće ih u džep): No, al’ ste vi! Ja već kao lud trnim da vam javim, a vi... (Važno). Sto hiljada dinara! Sto hiljada dinara!
MAKSA (pljesne se rukama): Osam hiljada trista trideset i tri dukata i nešto više!
ROKSA: Ama, Aco sine, Bog s tobom, je li to istina?
ACA (ljutito): Je l’ istina?... Kako možeš pitati je l’ istina ... Gde moje oči vide, to je viđeno!... Samo sad gde je loz? Naopako, ako ste ga izgubili!
EVICA: Kako da ga izgubimo! (Pritrči ormanu i vadi iz fijoke loz). Evo... evo ga! (Razgleda i čita). Pet stotina šezdeset i osam...
ACA (otima joj brzo): Daj ga!... Daj meni! (Zagleda). Serija pet stotina šezdeset i osam, broj petnaest. (Mala počivka. Svi su zbunjeni i ukočeni).
MAKSA: Pa sad... šta ćemo sad?!
ACA (brzo govori): Sve sam udesio... Ti, otac, da daš ostavku, a ja već odsad nisam više praktikant... Nećemo mi u Beogradu živeti; za te pare nije Beograd. Prvo i prvo, jedno dve-tri godine U Parizu.
EVICA: Nikako! Gospodin Pera kaže: tamo je takva gungula, toliko sveta... pa kola svaki čas!...
ROKSA: Još bi nam to trebalo, da nas pregaze kola, kad smo dobili sto hil,ada dinara. Bolji je Beč!
ACA: Kakav Beč! Same Švabe i Švabice! Nećemo... Najbolje u Italiju.
EVICA: A leti?... A vrućina?...
MAKSA: A kako bi bilo da odemo malo na Sveti Grob... a?
ACA (prsne u smeh): Već kad ti, otac, ne pomeneš taj tvoj Sveti Grob? To je sad običan put.
ROKSA: Znaš šta, Aco sine, najbolje je da sad ostanemo ovde.
ACA: Vrlo dobro! Da sazidamo kuću dvokatnicu, ili trokatnicu sa balkonima...?
EVICA: Ti, braca, nemaš ukusa. Sad se više zidaju velike, jednokatne kuće.
ACA: Svejedno, samo neka je što lepo. Neka košta petšest hiljada dukata, ama neka svako kaže, kad je vidi: «To je njihova kuća!» Posle, znate onu vilu na Topčiderskom brdu... nju da kupimo za dve-tri hiljade dukata... pa dobre konje, lepe karuce.
EVICA: Ložu u pretplati.
ACA: Ta to su već sitnice. I lože, i soareta, i kafane, i balovi... tebi klavir najnovije sisteme... Ja cilindar... Otac... i on cilindar...
MAKSA (odmahne rukama): Aja! Ja to neću! Ja ’oću za mene jednu astragansku šubaru sa svilenom postavom.
ACA: Lepo. Ti, dakle, astragansku šubaru. Pa Evici mantile, žakete, haljine od svile, pa meni rukavice, cviker, frak... ovo, ono...
ROKSA (prekorno): Lepo, sine, lepo, a majke se ne sećaš.
ACA: Kako da se ne sećam? Razume se već, Za tebe tepeluk... šamiju od bisera... dijamantske grane.
ROKSA: Bundu od kadife... ’aljinu od zatvorenog atlasa...
ACA (prekida je): Ta dabo’me! Ko će sad i o tim sitnicama da misli!
MAKSA (za sve vreme nešto tražn i mimikom pokazuje kako se ljuti): Ta gde li je samo?... Samo da mi je znati gde je ? (Zagleda oko sebe).
EVICA: Šta to, otac?
ROKSA: Da nije nešto—?
ACA (brzo): Da nije loz?...
MAKSA (uvek traži): Ta moj šešir, brate... a gle! (Seti se da mu je na glavi, zavrti samo glavom i uzme štap).
ACA: A kamo ćeš ti sad?
MAKSA: Kako, kamo ću... u kancelariju, nego kamo?
ACA (smiče ramenima): Možeš, ako ’oćeš... Ja sam već gotov s ostavkom.
MAKSA: More, dete, čukni se malo ovde! (Kuca se po čelu). Znaš li da se ova torba nikad ne prazni.
ACA: Ha-ha-ha-ha!... Prođe i to. Ja neću više za jasla. Dosta je dve godine.
MAKSA (vrti glavom i izlazi): Bože moj, da je ovo pre došlo, šta bi tek onda bilo!

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ilija Vukićević, umro 1899, pre 125 godina.