Срећа и људи/1

ПРВА ПОЈАВА

ПРВА ПОЈАВА

МАКСА, РОКСА и ЕВИЦА

(Соба врло скромно намештена. Рокса и Евица седе).

МАКСА (скида наочаре и меће их у кутију, јетко): Зар је само једна брига, те, кажеш, ћутим! Та мене већ зној од брига дави, а она зна само: «ћутиш», «ћутиш»... Ето, прво за ту меницу...
РОКСА (шије и не гледа Максу): Ах, и та твоја меница! Ако је ручак: меница; ако је вечера, опет: меница. (Оставља брзо рад и погледа попреко на Максу). Ти мислиш: само се ти бринеш, а ја овамо седим на свили и кадифи! Зар се, ваљда, ја не бринем?!
МАКСА (тихо и замишљено): Та бринеш се и ти, ко каже?!
РОКСА (устаје): Те још како се бринем!... Ето, зима на вратима, а ја већ... није због година, но, веруј Богу, довде ми је дошло (показује грло), а све велим: што да плаћам млађе, ’ајд бар то да уштедим. А ти то не видиш!... Па, ето, и месојеђе за који дан, а знаш шта ми је на врату.
ЕВИЦА (тихо): Од данас још месец дана до месојеђа.
РОКСА (брже говори): Дабо’ме, да је још месец дана, зар то није брига?... Девојка је већ... брига сама...
МАКСА (хода зловољно и шапуће): Како, како! (Отреса рукама). Ма’ни, не говори више! (Стане). А замисли само,да је неке среће... то јест, да нам нешто сад одједном падне изненада пет стотина динара!
РОКСА (уздахне): Боже мој, кад би то било!
МАКСА: Или хиљаду?
ЕВИЦА: Или десет хиљада?
МАКСА: Десет хиљада, десет хиљада! Та то је новац! Овако лежи десет хиљада динара, а чији су то, на пример, десет хиљада динара?... Моји... А смем ли да потрошим? Како да не смем?... Смем. Ево, на пример, три динара за бурмут.
РОКСА и ЕВИЦА (подругљиво): Бурмут!?
МАКСА: Молим, молим, то је за например, па онда два динара за пршуте.
РОКСА и ЕВИЦА (подругљиво): Пршуте!?
МАКСА: Ама молим, молим, то је све за например.
ЕВИЦА (гледа преда се): Какви су то примери!
РОКСА (љутито): Ти даде све паре за... за којешта. (Устане нагло). А шта би ти, брајко, радио са твојим примерима, кад би сад одједном добио стохиљада динара? (Вишим гласом). Сто хиљада динара!
ЕВИЦА: Јест, шта би радио са сто хиљада динара?
МАКСА: Ја?
РОКСА: Јест, јест, ти!
ЕВИЦА: Ти, отац, ти!
МАКСА: Ја? (Заврти главом). Е, то нећу да вам кажем.
РОКСА: А ја бих овако: и млађе да имам, и без брига да живим, и да знам где пара иде, и да знам кад ће пара доћи. Нико не би казао: «Ова кућа побесне, откад паре доби.» Све бих ја то знала... све! Што бих ја учинила, то би било најбоље, чујеш, најбоље. Ми бисмо по мени били одвојени од осталог света. Не бисмо били обични људи, него нешто друкче... сасвим друкче.
ЕВИЦА: А тек ја... па Аца!... Све би то вредело, све би то било прво.
МАКСА: А ја?
РОКСА: Нема сумње, и ти... Само би требало да се мало измениш, да се мало дотераш.
МАКСА: Лако је, брате, све то, само...
РОКСА: Шта само?
МАКСА: Само нема сто хиљада динара.
РОКСА (уздахне): Право кажеш!... Мало фали.
ЕВИЦА (уздахне): Врло мало.
МАКСА: Да је бар десет хиљада!
ЕВИЦА: Или хиљаду!
РОКСА: Та да је само оних пет стотина, опет, опет би било боље, много боље.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Илија Вукићевић, умро 1899, пре 125 година.