Срећа и људи/2

ДРУГА ПОЈАВА

ДРУГА ПОЈАВА

АЦА И ПРЕЂАШЊИ

АЦА (улази нагло. У левој руци држи новине и маше њима, али за прво време не може ништа да говори. Код свију осталих немо чуђење): Во... во... де, да се ма... ло повратим! (Баци штап и шешир). Само брзо!
МАКСА (диже шешир и штап, љутито): А још све ово није платио.
РОКСА и ЕВИЦА (у чуду):Шта ти је!?
АЦА (као и пре): Глете! (Маше новинама). Овде је.. Овде је... необична срећа! Ама где је Чаша... дај чаше!... Дај стакло!... Све ме нешто гребе у грлу.
МАКСА: Шта је то?!
РОКСА (уплашено прилази Аци): Шта му би?
ЕВИЦА (даје му чашу воде): Ево, браца... али, за Бога?!
АЦА (пије мало воде и маше новинама): На осмом вучењу (пије) обвезница... (загрцне се) зај... зај... зајма.
МАКСА: Море, удавићеш се!
АЦА: До... добили смо... добила је наша срећка!
ЕВИЦА и РОКСА: Шта?
МАКСА (пљесне се рукама): Ето ти сад!
АЦА (загледа у новине): Срећка серија пет стотина шездесет осам, број петнаест, добила је (јаче виче) сто хиљада динара!
РОКСА и ЕВИЦА: Шта?
МАКСА: Та неће бит’!
АЦА (важно): Сто хиљада динара!
РОКСА и ЕВИЦА: Да л'је истина?
МАКСА (трља се по очима): Како то?!
АЦА (љутито згужва новине и меће их у џеп): Но, ал’ сте ви! Ја већ као луд трним да вам јавим, а ви... (Важно). Сто хиљада динара! Сто хиљада динара!
МАКСА (пљесне се рукама): Осам хиљада триста тридесет и три дуката и нешто више!
РОКСА: Ама, Ацо сине, Бог с тобом, је ли то истина?
АЦА (љутито): Је л’ истина?... Како можеш питати је л’ истина ... Где моје очи виде, то је виђено!... Само сад где је лоз? Наопако, ако сте га изгубили!
ЕВИЦА: Како да га изгубимо! (Притрчи орману и вади из фијоке лоз). Ево... ево га! (Разгледа и чита). Пет стотина шездесет и осам...
АЦА (отима јој брзо): Дај га!... Дај мени! (Загледа). Серија пет стотина шездесет и осам, број петнаест. (Мала почивка. Сви су збуњени и укочени).
МАКСА: Па сад... шта ћемо сад?!
АЦА (брзо говори): Све сам удесио... Ти, отац, да даш оставку, а ја већ одсад нисам више практикант... Нећемо ми у Београду живети; за те паре није Београд. Прво и прво, једно две-три године У Паризу.
ЕВИЦА: Никако! Господин Пера каже: тамо је таква гунгула, толико света... па кола сваки час!...
РОКСА: Још би нам то требало, да нас прегазе кола, кад смо добили сто хил,ада динара. Бољи је Беч!
АЦА: Какав Беч! Саме Швабе и Швабице! Нећемо... Најбоље у Италију.
ЕВИЦА: А лети?... А врућина?...
МАКСА: А како би било да одемо мало на Свети Гроб... а?
АЦА (прсне у смех): Већ кад ти, отац, не поменеш тај твој Свети Гроб? То је сад обичан пут.
РОКСА: Знаш шта, Ацо сине, најбоље је да сад останемо овде.
АЦА: Врло добро! Да сазидамо кућу двокатницу, или трокатницу са балконима...?
ЕВИЦА: Ти, браца, немаш укуса. Сад се више зидају велике, једнокатне куће.
АЦА: Свеједно, само нека је што лепо. Нека кошта петшест хиљада дуката, ама нека свако каже, кад је види: «То је њихова кућа!» После, знате ону вилу на Топчидерском брду... њу да купимо за две-три хиљаде дуката... па добре коње, лепе каруце.
ЕВИЦА: Ложу у претплати.
АЦА: Та то су већ ситнице. И ложе, и соарета, и кафане, и балови... теби клавир најновије системе... Ја цилиндар... Отац... и он цилиндар...
МАКСА (одмахне рукама): Аја! Ја то нећу! Ја ’оћу за мене једну астраганску шубару са свиленом поставом.
АЦА: Лепо. Ти, дакле, астраганску шубару. Па Евици мантиле, жакете, хаљине од свиле, па мени рукавице, цвикер, фрак... ово, оно...
РОКСА (прекорно): Лепо, сине, лепо, а мајке се не сећаш.
АЦА: Како да се не сећам? Разуме се већ, За тебе тепелук... шамију од бисера... дијамантске гране.
РОКСА: Бунду од кадифе... ’аљину од затвореног атласа...
АЦА (прекида је): Та дабо’ме! Ко ће сад и о тим ситницама да мисли!
МАКСА (за све време нешто тражн и мимиком показује како се љути): Та где ли је само?... Само да ми је знати где је ? (Загледа око себе).
ЕВИЦА: Шта то, отац?
РОКСА: Да није нешто—?
АЦА (брзо): Да није лоз?...
МАКСА (увек тражи): Та мој шешир, брате... а гле! (Сети се да му је на глави, заврти само главом и узме штап).
АЦА: А камо ћеш ти сад?
МАКСА: Како, камо ћу... у канцеларију, него камо?
АЦА (смиче раменима): Можеш, ако ’оћеш... Ја сам већ готов с оставком.
МАКСА: Море, дете, чукни се мало овде! (Куца се по челу). Знаш ли да се ова торба никад не празни.
АЦА: Ха-ха-ха-ха!... Прође и то. Ја нећу више за јасла. Доста је две године.
МАКСА (врти главом и излази): Боже мој, да је ово пре дошло, шта би тек онда било!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Илија Вукићевић, умро 1899, пре 125 година.