Срећа и људи/3

ТРЕЋА ПОЈАВА

ТРЕЋА ПОЈАВА

СВИ, без МАКСЕ

РОКСА: Већ ми та његова брига изиђе овде! (Показује теме).
АЦА: За Бога, мати, ти знаш оца... Све се досада бринуо за тај грдни дуг од пет стотина динара, па сад чисто не верује оволикој срећи.
ЕВИЦА: Оно, ја знам да се човек брине, али отац већ место не оставља где не хуче. Ето, само шта је викао за ону хаљину.
РОКСА (љутито): Остарео, за Бога!
АЦА (одушевљено): Сад нећемо више о томе, Доста је било. Метнућемо бриге под ноге, па свирај, певај и... и... Прво и прво, да објавимо преко новина, ко има плац на продају. (Тражи по орману дивит). Та где је само то мастило? (Тражи још брже). Купићу и златан дивит... Ама где ли је?
ЕВИЦА: Ето га иза шољица.
АЦА: Нема га! (Пружи руку, те разбије шољу).
РОКСА (уплашено): Али, Ацо, шта то чиниш?
АЦА (равнодушно): Којешта, мајко! Зар и о томе још вреди говорити? Парчад настрану, на писмо у Париз за најфиније шоље. (Нађе мастило). Ах, ево га најзад! (Седа за сто). Морам и овом држаљом прсте да прљам. Уосталом, ово ће битн последњи пут. (пише). «Тражи се велик плац, који стоји на најлепшем месту, на два или више сокака. За погодбу упитати...» (Оставља перо). Да ли себе ил оца да потпишем?... Хм!... Боље себе. Нека се и моје име чује. (Пише). «Аца Поповић...» (Оставља перо). Практикант нећу да напишем, то јест, ја и нисам више практикант. (Устаје брзо). Сад само где је чика-Мита?
РОКСА: Сигурно је доле у кући.
АЦА (виче с врата): Чика-Мито! Чика-Мито! Ходите часом! (Враћз се и трља руке). Ама кад ми дође само на намет број пет стотина шездесет и осам, а ја се просто... просто... (Одушевљено). Еј, чујте и ви, пет стотина шездесет и осам!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Илија Вукићевић, умро 1899, пре 125 година.