Svet (komad u četiri čina)/50
XVI
TOMA, za tim gospođa TOMIĆKA.
TOMA (vrti glavom. Sedne, namakne naočari i ponovo čita pismo. Kad ga pročita, on prosto pljune, zgužva pismo i baci ga. Za tim skoči i šeta ljutito po sobi).
G-đa TOMIĆKA (dolazi s polja). Dobar dan želim. Sami ste?
TOMA. Dobar dan. Sad ću zvati Stanu.
G-đa TOMIĆKA. Ne nikako. Ovo je baš kao naručeno. Imam razgovor s vama u četiri oka.
TOMA. Tako? Onda, molim izvolte sedite.
G-đa TOMIĆKA (sedne). Juh, dragi moj gospodine Tomo, ja ne znam da li već uviđate, koliko sam vam ja prijatelj? Ja mislim, da ste to već uvideli?
TOMA. Jesam, kako da nisam.
G-đa TOMIĆKA. E pa, vidite, onda bih vas molila, da ono što vam kažem ne primite drukče, nego kao prijateljsku reč, kao reč koja je ponikla iz čistog srca.
TOMA. A kako bih drukče i primio?
G-đa TOMIĆKA. Kad vi mislite da održite, svadbu, molim vas?
TOMA. Pa... ne mislim da žurim... Onako kao što smo govorili, tamo na zimu.
G-đa TOMIĆKA. A ne, nego, na protiv, da požurite. Ja vam sasvim prijateljski savetujem, da požurite.
TOMA. Ali zašto?
G-đa TOMIĆKA. Kad vam ja to prijateljski savetujem, onda vas molim poslušajte me, a nemojte me pitati zašto.
TOMA. Nismo ni gotovi.... A posle.... ja to ne mogu tako. Voleo bih da znam zašto, šta je to?
G-đa TOMIĆKA. Ne govori mi se, verujte, ne govori mi se.
TOMA. Ali, za Boga, bolje je uvek istinu reći.
G-đa TOMIĆKA. Ne bih bila rada, da iz mojih usta izađe takva reč. Ono, istina je, nisam ja to izmislila, nego sam čula, ali opet...
TOMA. Molim vas, recite mi samo, ja sam već nestrpljiv.
G-đa TOMIĆKA. Pa ja vam kažem i mislim da je dosta, kad vam toliko kažem, da je bolje da svadba bude što pre. Što pre, eto, šta ćete više?
TOMA. Ali zašto? Ja sad već moram znati šta je to, jer to izgleda da više nije obična stvar.
G-đa TOMIĆKA. Pa da vidite i nije.
TOMA. Dakle, onda recite mi, molim vas.
G-đa TOMIĆKA (ustane i priđe mu). Vidim već da moram reći. Nemam kud, a, Boga mi, bila sam se rešila da ne progovorim. (Poverljivo). Ja bih, vidite, požurila svadbu zbog sveta....
TOMA. Opet?
G-đa TOMIĆKA. Eh, Bože moj, pa svet je svet, šta već neće izmisliti? Kažu da je pre neki dan vaš zet častio svoje drugove mladiće, pa onako kod petog šestog piva, a on im se izbrbljao, pa kaže: „Bolja majka, nego ćerka“.
TOMA. Kako?
G-đa TOMIĆKA. Kao time je hteo reći, da je upravo gospođa Stana onako držeća žena.
TOMA. Ama ko je držeća žena?
G-đa TOMIĆKA. A ja sam uvek i govorila gospođi Stani, da ona greši. Kad dođe zet u posetu, on dođe radi mlade; razume se, svaki zet dolazi radi mlade. Tako je to u celom svetu. E pa, to.... kažem... i on, razume se, dođe radi mlade, a gospođa Stana, govorila sam joj ja to, sedne, pa se ne odvaja i ne pusti sirotu devojku da progovori reč dve sa svojim zaručnikom. A devojka bi, razume se, i progovorila što god, može biti progovorila bi što i na samo. E, a gospođa Stana je tu, ne miče se; ona razgovara s mladoženjom, ona se zabavlja, a napolju se to čuje, svet sve to zna, pa još i mladoženja malo napit kazao: „Bolja majka, nego ćerka“, a što pijan govori, to, Boga mi, trezan misli. A što je glavno, gospođa je Stana onako, kako da kažem, držeća žena, i tako.... ja vam savetujem da što pre pravite svadbu.
TOMA (uhvatio se za glavu, čupa kosu, očajno). Dosta, dosta, gospođo, ako Boga znate. Ja ovo više ne mogu da izdržim.
G-đa TOMIĆKA. Ja vam kao prijateljica kažem, svadbu što pre.
TOMA. Ali kakva svadba što pre, za Boga i po Bogu, gospođo? Pa i posle svadbe moja žena ostaće držeća žena, pa i posle svadbe moj zet može reći: „Bolja majka, nego ćerka“.
G-đa TOMIĆKA. E, drugo je to. To je sasvim drugo.
TOMA. Ama kako drugo, ako Boga znate?
G-đa TOMIĆKA. Pa šta mislite da radite?
TOMA. Ja, je l' te? Šta mislim da radim? Ja mislim da poludim. To mi je najjeftinije i najlakše. Sve bi drugo bilo i skuplje i teže.
G-đa TOMIĆKA. Ju, za Boga, kako biste poludeli sad u oči svadbe?
TOMA. Dajem vam reč, to ću učiniti.
G-đa TOMIĆKA (kako je bila na nogama, pogleda kroz prozor). Ju, evo je i gospođa Marta, tetka mladoženjina. Ne bih bila rada da me zateče ovde, idem ja u sobu gospođi Stani: i onako treba, da i s njom progovorim. Samo svadba što pre... Ja ću i nju prelomiti. (Pođe, pa zastane na vratima). Slušajte mene, gospodine Tomo, svadba što pre.... (Ode).